Planeta Srbija

If I do some great deed I will be a hero, And a hero brave is what I want to be. There's a Star-Spangled Banner waving somewhere, In that heaven there should be a place for me.Упркос неуморном труду свих домаћих власти у протеклих пола века, српска јавност је имала прилике да, колико-толико, сазна макар делове једне забрањене и заборављене ратне приче од пре скоро шездесет и пет година. Реч је о спасавању више од петсто америчких ратних војних пилота од стране јединица генерала Михаиловића током антифашистичке борбе Југословенске краљевске војске у отаџбини. Изузев вишегодишњих активности г.Mилослава Самарџића и часописа Погледи на тешком али часном задатку спасавања истине о доприносу четничког покрета победи савезничке коалиције, прича о спасавању савезничких пилота се, на нашу срамоту, одвијала готово у потпуности изван видокруга јавности у Србији. Срећом, истину о генералу Михаиловићу су чували сами амерички ветерани спасени у Србији током Другог светског рата. О напорима мајора Ричарда Фелмана, великог српског пријатеља који се до краја свог живота борио за спас истине и током најхистеричније демонизације Срба у америчким медијима, чуло се и код нас. Данас, остао је још само један живи учесник Мисије Халјард, Артур Џибилијан.Џулија Горин (коју, сигуран сам, не треба посебно представљати на овом блогу), недавно је посветила један дирљив и важан текст овом старом ветерану, и на увид читаоцима ставила део своје преписке са њим. Ако ико, наши читаоци би требало да буду упознати са садржајем те преписке. У наставку, у целини преносим, са малим закашњењем, Џулијин чланак од 12 августа.Артур Џибилијан, последњи живи учесник Мисије Халјард, умиреВетеран Другог светског рата Артур Џибилијан, о којем сам већ писала и који је провео већи део свог живота у напору да рехабилитује часно име Драже Михаиловића и иницира захвалност (уместо ратних дејстава) наше нације према српској, умире од леукемије. Лекар му је предвидео још шест месеци живота, које проводи окружен својом породицом, наизглед уверен у то да ће се његова вољена Америка једног дана вратити на прави пут према земљи о коју се толико огрешила, Србији. Недавно ми је послао два писма:Драга Џулија, aко већ не знаш, нема лаког начина да ти ово саопштим, па ево како ствари стоје: дијагностификована ми је акутна леукемија. Доктор ми је прогнозирао шест месеци максимум. То је разлог због којег се нисам јављао. Урадила си веома много својим приказом мојих осећања – као и осећања oсталих 513 спасених пилота – према генералу Михаиловићу и Србима. Ми им дугујемо! Сада, имамо то и црно на бело (ЗАБОРАВЉЕНИХ 500); имамо видео-записе, имамо новинске чланке широм ове наше велике земље; пробудили смо свест код људи. Сигуран сам да ће се ускоро појавити и филм – ово је превише добра прича да би остала скривена. Круже гласине да се један филм већ спрема. За све што си учинила за Србе, и за мене, хвала ти. Чувај се, и Бог те благословио, Артур “Џиби” Џибилијан,Мисија Халјард(друго Џибилијаново писмо Џулији Горин)Хвала ти на веома лепом писму, Џулија. Не видим препреку у томе што ће било ко сазнати да сам болестан… нико жив не одлази са овог света… Био сам благословен највише што се може бити, у мојој вољеној земљи, окружен пријатељима и породицом који ми сада пружају љубав и негу. Акутна леукемија коју имам, болест је недостатка тромбоцита, број и црвених и белих крвних зрнаца је екстремно низак а организам их не репродукује у мери у којој би требало. Као исход, болесник постаје све слабији, кости све фрагилније, зглобови боле, апетит опада, итд. Нећу улазити у детаље онога кроз шта сам прошао, али смо одлучили да сам проживео предивних 85 година и да своје тело нећу излагати хемотерапији, радијацији и осталим “херојским мерама” само да бих живот продужио за пар недеља, месеци или година. Медицинска нега и моја породица чине да се осећам угодно и колико год је могуће лишен бола, током читавог периода времена који ми је преостао. У овом тренутку, осећам се релативно безболно и надам се да ће тако и остати, уз одговарајуће прописане лекове. Обавештаваћу те о свом здравстеном стању а, уколико то не будем у могућности да лично урадим, даћу одговарајуће инструкције мојој ћерки Деби... пријатељство с тобом ми је изузетно вредно, и, уколико имаш неких питања, молим те, обавести ме.Велики загрљај,АртурАмеричка политика према Србима данас стоји као срамотна антитеза вредностима саме Америке за коју су се борили људи попут Артура Џибилијана и Ричарда Фелмана. И многи други пре и после њих. Управо због тога и треба чувати успомену на те људе, и на дане када смо се заједно налазили на правој страни. Као што ваља безрезервно ценити пожртвовање, рад и истинољубивост данашњих српских пријатеља, попут Џулије Горин, јер пријатељи се и доказују и показују у невољи, када је пријатељство тешко и кад не доноси поене и повластице. Неко ће се можда питати зашто се бавим Артуром Џибилијаном данас, када је далеко актуелнији "избор" између куге и колере, Мекејна и Бајдена (својом номинацијом крвожедног Бајдена за ВП, Обама је распршио ионако танке наде у "промену" коју галамџијски рекламира већ пола године: није да смо били нарочито фасцинирани in the first place, али у односу на Мекејна чинио се, макар, мањим злом... сад више није ни то). Елем, баш ЗАТО и подсећам на часну и дугу историју америчко-српских односа, започету идејом слободе као настанка и модерне Србије и САД, настављену реком српских имиграната у тој великој земљи од XIX века наовамо, а потврђену савезништвом у ватри светских ратова. Америка више није оно што смо волели, али нема тог Мекејна и тог Бајдена, због којег смемо да заборавимо људе попут Артура Џибилијана.Р.Ѕ. Speakin' of Julia Gorin, пре пар дана наиђох на један (оооооодличан) блог. На блогу, интервју са Џулијом. Треба ли наглашавати, далеко артикулисанији, сувислији и писменији пример интервјуа, него огромна већина треша који на медијима овдашњим прлази као,шатро, новинарски професионални стандард. Дакле, читајте блогове, диосаурус-медији, очигледно, почињу да умиру и у Србији, што је одлична вест. Још једном, генијалан интервју: све оно што је Џулија требало да каже у Политици или на РТС-у, али се тамошњи паметњаковићи тога нису сетили, од силног гошћења "независних" аналитичара и пратеће смарачке дивизије, у паузама репризних "хумористичких" серија из 1991. Овај интервју ваља читати, умножавати, слати пријатељима/родбини/бабама/теткама и свима онлајн. Гоу, Џејни :)

…konačno!!! Koliko vidim, već par blogera je pomenulo ovaj događaj, rečima “smrt fašizmu” i “balkanski špijun odustao”. Naime, radi se o hiru ljudi iz Ratela, i to o činjenici da su hteli bukvalno da proveravaju sve podatke koje korisnici šalju/primaju preko interneta. To bi izgledalo otprilike ovako:

Provera vaših mejlova Provera vaših IM poruka Provera bukvalno svega što pošaljete preko interneta…

Kako se i očekivalo, reagovali su ljudi, ali i provajderi (ko normalan daje 500000€ da bi činio nekome takvu uslugu), a dalo se videti na agregatorima blogova (najviše na Planeti Srbiji).

Sve u svemu, došao je trenutak radosti, jer su odustali od svega, ali na kratko. Doduše, sada će sve biti urađeno kako treba, sa javnom raspravom i svim ostalim glupostima, što će dovesti do novog dokumenta slične sadržine.

E, ovo je zaslužilo jedan OMG-WTF ;)

Po svemu sudeći RATEL je podlegao pritisku javnosti i odlučio da povuče svoje Tehničke uslove za za Internet mreže. Posle reakcije Zaštitnika građana Saše Jankovića, Poverenika za informacije od javnog značaja Rodoljuba Šabića, Odbora Skupštine Srbije za sprečavanje sukoba interesa, Specijalnog tužioca za visokotehnološki kriminal, Asocijacije nezavisnih elektronskih medija, oba najveća udruženja novinara Srbije (NUNS i [...]

Ustvari, naslobi bi trebao da bude "Umalo upropaštena svadba - ne zna se još", ali 'ajde... videćemo... O čemu se zapravo radi...

Čovek bi pomislio da prilikom organizovanja nekog venčanja (u ovom slučaju - sopstvenog) najviše problema bi vam pravilo i najviše vremena oduzelo one male sitnice tipa: fotograf, muzika, dogovaranje, kićenje sale, kićenje svatova, mladina torta... gomila dogovaranja sa svim ljudima koje po prvi put vidite i ne znate šta da očekujete od njih jer nemate prethodna iskustva sa njima. I bili biste u pravu. Očekivali biste da veliku količinu vremena morate da potrošite na pravljenje pozivnica i pozivanje samih gostiju, kućne posete bliskim rođacima i odlazak do stričeva, kumova, braće i sestara kako biste ih lično pozvali. I ovde biste bili u pravu.

Ali, da li biste bili u pravu kada biste pomislili da će najviše problema da vam pričinjavam najosnovnija stavka u organizaciji svadbe, i to nedelju i po dana pre same svadbe - odnosno sala gde će se venčanje održati? U mom slučaju - bili biste u pravu, jer to se upravo i desilo. Još početkom maja avansirali smo pola para za salu, platili i bili sigurni da smo tu stvar rešili (u istoj sali je održano venčanje mog starijeg brata - pa je sala ustvari bila jedna od retkih stvari sa kojom smo imali izuzetno pozitivnog iskustva). E, pa koji andrak se dogodio?

Radnici stupili u štrajk i koriste nas kao ucenjivački potencijal da bi došli do plate koja kasni jedan mesec. Objekat je u privatnom vlasništvu i takve turbulencije su više nego očekivane prilikom preuzimanja firme od strane privatnika. Dogovor koji su napravili sa upravom - da rade sve ugovorene svadbe - prekršili su. Traže pare, inače smo ga mi za 30. avgust i sledeće stranke za 6. septembar - ispušili. Uprava zbog stupanja u štrajk nije u mogućnosti da im izađe u susret pošto sada ne mogu da od banke dobiju pare, jer su radnici - u štrajku. Treća strana cele priče - Biljana, ja i naši roditelji samo se žderemo. Mogući dogovor između uprave i radnika je na pomolu, ali više nikome ništa ne verujem. Boga pitaj na šta će sve ovo izaći...

Posle svega ovoga i Biljanu i mene glava boli aktivno i katastrofalno već dva dana. Šta reći više na konto ovog objekta, njegovih radnika i njegove uprave - osim: ništa. Više nisu vredni pomena. Odnosno - biće, ali nakon same svadbe. Eto zašto u poslednje vreme nisam aktivnije pisao i nisam spominjao svadbu. Što zbog prevelikih obaveza oko iste, a pogotovo u poslednje vreme zbog ovakvih najava i problema.

Ps. Dno dna jučerašnjeg dana bilo je crkavanje jedva godinu dana starog Samsung SyncMaster 960BF monitora. Prelepog, predobrog - ali eto, crče. Danas ide na servis. Sreća u trogodišnju garanciju...

Сјајна колумна Ђорђа Вукадиновића у данашњој Политици! Не зато што се слаже са мојом тезом да је права аналогија са Осетијом Крајина, а не Косово - мада то ценим - већ због овог пасуса:Веровали, или не, има већих сателита од Србије и горих квислинга од српске политичке и медијске „елите”. Али тешко да има глупљих. Односно, у свим другим случајевима „партнерство” и „пријатељство” са Америком је бар нечим плаћено, награђено и надокнађено... Зато донекле могу да разумем балтичке земље, Пољску, Бугарску, Албанију, Авганистан, Јапан, Црну Гору и сва она силна острвца и и архипелаге по Карибима и Тихом океану. Али не могу да разумем Србију коју – иако постоје и таква мишљења – САД ипак нису, у пуном смислу, ни ослобађале ни окупирале. За разлику од других „партнерстава”, Американци нити Србији шта озбиљно нуде, нити српска елита од Американаца шта посебно тражи – сем да у томе што нам чине буду мало нежнији, спорији и пажљивији. Па им се, видимо, чак ни у томе не излази у сусрет. Осим ако и једни и други не сматрају да је управо инсталирање и одрџавање на власти ове и овакве политичке „елите” већ само по себи довољан поклон и награда.Браво!

У целом овом кавкаском метежу, изгледа да ће опет награбусити Срби. Шта год да званични Београд уради, не ваља. Ако подржи руску интервенцију, имплицитно подржава независност Косова (веле неки). А ако је осуди, остаје без моћног савезника у борби за Косово. Дакако, претпоставка је да је властима у Београду уопште стало до очувања Косова; мислим да је ипак очигледно да то није случај. Обрад Кесић, одличан аналитичар америчких прилика, овако вели данас у Политици да је ћутањем Београда поводом кризе на Кавказу пропуштена прилика да се брани Косово.Да је истакла лицемерје Бушових изјава о потреби очувања суверенитета Грузије у светлу његове политике према Косову, Србија би само повећала своје шансе да успешно лобира за подршку у Генералној скупштини УН за поступак пред Међународним судом. Званични Вашингтон сада грми о ”неповредивости граница” и ”неприхватљивости агресије” - а шта је онда било Косово? Манијак Мекејн каже да у ”21. веку државе не нападају друге државе.” Па шта је онда Ирак?Кесић је у праву да би ово резоновало међу малим земљама, па самим тим и у Генералној скупштини. Али да ли би имало икаквог ефекта на Американце или Енглезе? Мислим да и он зна одговор на то питање. Многе ствари иду Американцима од руке, али способност да се ставе у положај неког другог, и да себе посматрају туђим очима, није једна од њих. Американци заиста верују у дефиницију морала да је ”добро кад ми бомбардујемо некога, а зло кад неко бомбардује нас.” Закључак да власти у Београду ћуте зато што не желе да се замере Империји истицањем очигледног: ”да је неодговорна политика неких чланица ЕУ и САД помогла да се створи много опаснији и нестабилнији свет; такав у коме владавина закона сасвим уступа место владавини оружја” пун је погодак, дабоме. Да је Београд рекао такво нешто, можда би и оставио неки утисак међу земљама и народима којима нимало не прија каприциозност Империје (било ове америчке, било неке друге, прошле или будуће). Али хајде да будемо озбиљни на тренутак; да ли је реално очекивати од ове власти да брани икакве принципе, па и државност Србије? Само постојање црвено-жуте коалиције и њена генеза доказ су да Србија и није држава.Само једна ствар ми смета у Кесићевом коментару: кад каже да је Србија требало да подржи интегритет Грузије, јер тиме не би увредила Русију, а ојачала би свој аргумент о принципима и међународном праву апропо Косова.Не верујем да Кесић озбиљно мисли да би подршка интегритету Грузије добила Србији поене на Западу. Чак штавише, можда би тамошњи моћници учврстили своје убеђење да је њихова политика притисака, уцена и пропагандног развлачења памети Србији исправна, јер ето сада се Београд толико труди да буде ”ЕУропски” да критикује Русију. Српски аргумент да је Косово одвојено силом, мимо права и реда, је ваљан сам по себи. Њега земље које су створиле ”републику Косово” не прихватају не зато што је слаб или погрешан, већ зато што не желе. Уосталом, теза да је ”Грузија попут Косова” - односно, да су Руси у Грузији урадили оно исто што је НАТО урадио Србији поводом Косова - а која се чула из многих (углавном, али не искључиво, западних) извора у протеклих десет дана не само да није истинита, већ је и штетна. Зашто? Па зато што амнестира НАТО, који је окупирао Косово у име терористичке УЧК, мимо икакве правде и права, под апсурдним изговором наметања ултиматума из Рамбујеа. Ово што је Русија урадила у Осетији и Абхазији није исто. Напротив. Паралела са Осетијом није Косово (које је НАТО ), већ Крајина. О томе сам већ писао:У обе је живело становништво различито од земље којој су номинално припадале...Обе су створене као последица сепаратизма; Хрватска се отцепила од СФРЈ, Грузија од СССР. Обе су биле одговор на напад нових власти на права њихових становника: Срби су избачени из хрватског устава, док је Осетију режим у Тбилисију званично укинуо. Обе су изашле као победници у сукобу са државним трупама и постале de facto независне после примирја 1992.И једно и друго примирје су гарантовале суседне земље: Србија и Русија. С тим што Русија 2008. није Србија из 1995. Крајину су уништиле хрватске трупе које су обучили и наоружали Американци. И грузијске трупе су наоружали и обучили Американци, а операција заузимања Осетије је по свему подсећала на ”Олују.” Док се нису умешали Руси.Имајте то на уму, пре него што олако кажете ”Па да, Грузија је исто као Косово.”

"Međunarodni dan mladih - 12. avgust, obeležava se od 1999. godine kada ga je Generalna skupština UN uvrstila u zvaničan kalendar međunarodnih datuma UN. Studentska unija Srbije, u saradnji sa Studentskom unijom Beograda i AEGEE-om Beograd, organizovaće 11. i 12. avgusta 2008. godine obeležavanje Međunarodnog dana mladih pod pokroviteljstvom Ministarstva omladine i sporta. Proslava će se nastaviti i 16. avgusta kada će organizacija Belgrade Rolling organizovati takmičenje u freestyle rolling-u." maznuto sa Mingl Ono što će biti posebno interesantno se dešava sutra na Adi. Događaj od posebnog značaja jeste tzv. Living Library. O čemu se radi? U pitanju je sjajan način ukazivanja na ljudske predrasude. Ljudi koji su predstavnici zajednica ili organizacija prema kojima većina ima neku predrasudu (budimo iskreni, svi imaju predrasude o svima) će biti knjige. Vi se prošetate sutra do Ade u periodu od 15h do 20h, pogledate katalog knjiga i vidite šta vas zanima. Onda iznajmite knjigu i pričate sa njom nekih pola sata ili malo preko. Jako simpatičan način suzbijanja predrasuda o drugima. Kako u organizaciji učestvuju neki moji prijatelji ponudio sam se da im pomognem tako što ću biti jedna knjiga. Koja? Dođite i saznajte. HINT: Ne, nisam zabranjeni hakerski priručnik… žao mi je. Vidimo se na Adi sutra.

Prvo, ne bih da neko ko živi na selu shvati ovo kao uvredu; štaviše, nadam se da su svi svesni...

Крај јула нам је донео још неколико крајева који са њим немају неке везе, осим што су наишли баш сад. Први је крај скривања Радована Караџића, смрада који је своју гузицу крио иза леђа читаве Србије уз помоћ неких других смрадова, чија ћемо имена можда сазнати једнога дана. О његовој вредности најбоље говори управо то да су се његови бивши земљаци најмање бунили због тога што га шаљемо тамо где му је и место. Само не знам у чему је проблем са тим изручењем - Караџић није држављанин Србије, стога, можемо га изручити коме год хоћемо.

Свој став о том човеку нисам мењао никад - увек ми је изгледао као кретен, а са тим чувеним “кривењем” (што би рекла моја покојна баба) само је доказао и да је пизда, а једина корист коју смо од тог човека дочекали је управо та што нам је помогао да видимо права лица многих других.

За те друге је везан још један крај, а то је (надам се) крај радикалске ујудурме, крај лажовске политике Војислава Шешеља, Александа Вучића, Томислава Николића и осталих њихових сабораца. Надам се да ће сада, када Шешељ више неће бити главна звезда шоу-програма у Хагу, када се показало право лице радикалске руље у рушењу Београда, и најглупљим људима у Србији бити јасно ко су ти људи и шта је оно за шта се залажу. Ћаос глупанос!

Uh, imam toliko stvari da napišem, ali se radi o kratkim stvarima. Ma, strpaću sve u jedan post, pa šta bude…

Konačno kompletna

Konačno sam kompletirao muzičku kolekciju. Odnosno, nabavio sam sve albume koje sam želeo da nabavim, a nisam imao vremena/novca/interneta. Dakle, kada se skupi sve i izbroji… Pa, recimo da imam oko 73 kompletne diskografije. I nije sve samo jedan žanr… Ima tu dosta različitih stvari. Taman da ponovo napunim profil na Last.fm-u (koji mi je sestra napunila narodnjacima, a mlađi brat nekim emo glupostima).

Komšiluk

Nikako da komšije odu na letovanje… Majko mila, ima li gorih ljudi od njih. Ljudi obožavaju narodnjake i imaju nešto jače zvučnike od mene, pa kad odvrnu one budaletine sa “roze televizije”, a ja da poludim! I nije samo to, ljudi očigledno vole i karaoke, pa mi osim Cece, Mice i Cice (i ostalih plastikanerki) i oni dižu pritisak; a nikada nisu kod kuće kada im čovek pozvoni na vrata da se izdere na njih.

Samo čekam da preteraju, pa da im pustim Otep (death metal + ženski growl) da slušaju. U stvari… što da se spuštam na njihov nivo?

Ma daj…

Pre neki dan sam otišao da platim pretplatu za internet (ponosni sam korisnik SezamPro ADSL-a). Kada sam došao do prodavnice u kojoj obavljam uplatu (Profidata d.o.o) i zateknem zaključanu i praznu prodavnicu sa papirom zalepljenim na vratima:

Profidata d.o.o se od dana tog-i-tog ne bavi maloprodajom ovog-i-onog, već veleprodajom samo-ovog… Bla, bla, bla, radnja je preseljena u Omoljicu, levo desno… Za korisnike SezamPro-a uskoro otvaramo novo mesto za uplate, do tada pozovite korisnički servis…

Dođem kući, pozovem korisnički servis, i, kao i obično, zauzeto je. Pogledam sajt da vidim kako da uplatim i vidim da mogu preko uplatnice da uplatim. Wee, možda čak i bolje, jer ne moram da pređem pola grada da bih uplatio, već ću uplatnicom u banci/pošti ubuduće rešavati stvar.

Danas sam otišao u poštu po najvećoj vrućini da uplatim (znam da u banci ne drže uplatnice više) i nakon čekanja preko 20 minuta da neka baba poplaća sve račune, i da neka devojka uplati kredit celoj porodici (mislim da sam ih 9 izbrojao), ljubazna gospođa mi kaže:

Mi ne drž’mo više te uplatnice, moraš otić’ u glavnu poštu i tamo kupit’, pa kad popuniš “kotkuće”, dođi ponovo uplatit’.

E, to je veoma interesantna situacija, jer ne moram da pređem pola grada da bih uplatio internet, već moram i više, jer mi je glavna pošta još dalja od radnje…

Vrhunac cinizma prilikom svojevremenog usvajanja Vladine uredbe o povećavanju taksi na auto-gas prošle godine i početkom ove godine (podsetiću samo one koji se toga ne sećaju, da je taksa povećana za 10 dinara, tj. 4 dinara u drugoj polovini 2007. i još dodatnih 6 dinara odmah 1. januara 2008. godine) bio je da je to obrazlagano time da auto-gas nije ekološko gorivo i da nastaje obradom i procesiranje fosilnih goriva, kao što inače nastaje dizel, bezolovni benzin i mnoga druga goriva.

Istini za volju, u jednoj stvari su u pravu - nastaje obradom fosilnih goriva. Ali auto-gas je najekološkije gorivo koje se može kupiti na benzinskim pumpama u Srbiji. Pokazano, dokazano više puta. I kao takvo, ono je dodatno opterećeno cenom od još tih 10 dinara na osnovnu cenu. Dok se u svetu takva goriva forstiraju i stimulišu, u Srbiji se tako nešto oporezuje, da bi vlada namakla još više para, kako zna i ume. I to radi svaka Vlada u Srbiji.

Copyright © www.petrol.nis.yu

Da stvar bude još smešnija, doprinose vesti tipa "poskupljenje goriva", "poskupljenje goriva", "poskupljenje goriva" gde je konstantno u tom poskupljenju obuhvaćen i auto-gas. Kada se priča o pojeftinjenju, onda izraz fosilno gorivo izgleda da ne važi za njega. Jednostavno, dizel, MB, BMB, i ostali naftni derivati pojeftine, a auto-gas - jok. Nikako. Ostaje na ceni na kojoj je bio prilikom prethodnog poskupljenja.

Izgleda da auto-gas prestaje da bude gorivo, onog momenta kada se spomene pojeftinjenje goriva u bilo kojem zvaničnom dokumentu, vesti, novinama, sajtovima. Jednostavno, niko da zucne. Vlasnici automobila koji koriste ovo gorivo mogu samo da budu neprijatno iznenađeni jutarnjim dolaskom na pumpu, kada bi želeli da napoje svog pastuva i vide da ustvari to njihovo gorivo jednostavno nije pojeftinilo. Istinu za volju, pojeftinilo je sve drugo, a auto-gas drži cenu. Kao da je od zlata, a ne da je najjeftinija njegova proizvodnja, transport, obrada - sve.

Šta reći osim - Srbija, brale!

Ovo je bio jedan od prvih postova na starom blogu, ali kako je obrisan, odlučio sam da napišem još jedan post, čisto da se ne zaboravi. Dakle, sada je takav trend da svaka škola ima svoj sajt, sa informacijama o smerovima, novostima u školi, eventualno forumom i sličnim. Kada sam pošao u srednju školu saznao sam [...]

Prvi semestar fakultetske 1998/1999 sam proveo uglavnom u hodnicima ETF-a, praveći buku, duvajući u pištaljku. Razlog je bio donošenje Šešeljevog Zakona o Univerzitetu i postavljanje izvesnih ludaka na čelo ETF-a. Dotični su malo pomalo suspendovali sve profesore koji misle svojom glavom, doveli kratkovrate ćelave šabane na ulaze fakulteta, postavljali rešetke i katance na ulaze itd.

Ta se praksa nastavila i kasnije, posle rata, šikaniranjem, zabranom ulaska itd. Mnogi od tih profesora su tada imali moju punu podršku za sve što su radili i što su pokušavali da sačuvaju ugled fakulteta i uopšte profesorskog zvanja. Jedan od njih je bio i profesor Dr Jovan Radunović, koji je u to vreme govorio ovo:

Mislim da neko želi da se ETF kazni zbog toga što je obrazovao izvanredne stručnjake koji su mislili svojom glavom i što su im i predmetni nastavnici bili takvi

Šta se desilo u međuvremenu moj profesore?

Kako je moguće da Vi stavite svoj potpis na ovakav sramni udbaški akt? Je l’ hoćete da naslednicima tadašnjeg DB-a olakšate posao? Da mogu legalno i bez muke Vašim naslednicima kontrolisati prepisku? Da li je ovo primer koji dajete svojim studentima, da treba biti ponizni građanin koji ne sme ništa loše da pomisli niti napiše, jer će Veliki Brat to saznati i preventivno delovati?

Neka vas je sram, ako stida imate.

Поводом хапшења Радована Караџића ове недеље, канадски дневник Едмонтон Журнал објавио је текст Срђе Павловића, који је описан као "предавач на катедри за историју и класике Универзитета у Алберти, специјалиста за савремену политичку и културну историју јужних Словена."Вели Павловић:"Караџићева ратна политика повезана је са местима патње, туге, смрти и разарања - Мањача, Сребреница, Жепа, "алеја снајпера" и крвави редови за хлеб на улицама Сарајева...Први председник Републике Српске... био је један од главних архитеката босанског рата раних деведесетих - највећег и најкрвавијег сукоба у Европи после 1945 - и сматра се за његовог најлукавијег и најупорнијег џелата." Ово све звучи као мање-више типична пропаганда на Западу, осим што је мало "зачињенија" спомињањем реда за хлеб у Сарајеву и Мањаче. Такозване "логоре смрти" о којима се толико писало 1992. сада више мало ко спомиње - не зато што су заборавили, већ зато што и врапци на грани знају да је то била измишљотина и да више не пије воде. Али Павловићу то не смета. Идемо даље:"Временом је (Караџићево) име постало синоним за многе друге ствари. Прво, да међународна заједница није довољно вољна да делује одлучно у одбрани правде и принципа одговорности. Друго, за међународну изолацију Србије зато што се сматрало да власти штите Караџића..."Осим што то апсолутно није тачно, јер су и хашка Инквизиција и остали експоненти тзв. међународне заједници тврдили за Ратка Младића да се крије у Србији уз помоћ власти. За Караџића се мислило да је негде у БиХ. Али шта има везе, Караџић, Младић, ко зна разлику - један геноцидни Србин к'о и други, је ли.Занимљиво је што Павловић, иако предаје на канадском универзитету, није способан да исправно напише имена државника о којима говори. Тако се Оли Рен пише по Вуку, а не на енглеском (Olli Rehn), а Ангела Меркел постаје "Angela Markel". Што је још горе, нико од уредника Едмонтон Журнала није сматрао за сходно да га исправи...Али да не дангубим на таквим детаљима, сад долазимо до најбитнијег дела Павловићевог досад прилично просечног есеја, где он покушава да објасни значај Караџићевог хапшења на српску политичку сцену и односе са ЕУ. Вели да је "кооперативност" Београда по овом питању посебно значајна у светлу "недавног кавгаџијског понашања према независности Косова," и да "функционери ЕУ виде овај догађај као корак у процесу чишћења Србије од национализма." Али, наставља:Може поштено да се каже да је тај ентузијазам промашен. Заснива се на погрешној претпоставци да је Караџић, уз Милошевића, створио великосрпски национализам. Том логиком се долази до закључка да ће Караџићево хапшење да на неки начин маргинализује национализам. Проблем је у томе да Милошевић и Караџић, и многи други националисти у региону, нису били творци већ резултат национализма. Као што смо видели после пада Милошевића, у Србији се није променило много. У садашњој коалиционој влади седи СПС.Да би се поразио национализам у бившој Југославији, потребан је много већи напор међународне заједнице и регионалних и локалних политичких чинилаца. Караџићево хапшење ће можда помоћи да се порази национализам, али није сребрни метак којим ће се проблем решити. Караџићеве присталице критикују власти због попуштања притисцима извана. Говоре о срамоти и гнушању и о неспособности Србије да заштити своје истинске хероије. Најрадикалнији траже од Тадића да часно изврши самоубиство.Било би наивно и неодговорно мислити да националистичке странке у Србији нису политички јаке. Имајући у обзиру историју политичких атентата у региону, постоји потреба за опрезом према према политичкој десници. За њих је Караџићево хапшење увреда, и биће потребно деловање међународних политичких фактора да умири узбуђене политичке духове. Власти ЕУ и амерички Стејт департмент требало би да појачају подршку садашњој влади, како би спречили њен пад. Значи, "великосрпски национализам" је проблем већи од самог Милошевића или Караџића (што је, гле чуда, теза Наташе Кандић, Чедиста, Чанколизаца и остале невладничке братије на Сорошевом платном списку) а Тадићу прети опасност од десничара... Све то због скандирања "Спаси Србију и убиј се, Борисе"? У закључку свог коментара, Павловић потврђује склоност хиперболи:"Када преостала два лидера оптужена за ратне злочине - Ратко Младић и Горан Хаџић - дођу пред суд, тек онда ће се моћи говорити о некој катарзи и помирењу у бившој Југославији. Тек онда ће моћи бити речи о изградњи демократије у региону."А је ли ту демократију треба да граде они који су Србију бомбардовали 1999. у име "ослободилачке војске" Косова? Будући да се управо и једино они проглашавају за "међународну заједницу", то се ваљда подразумева. Каквог ли цинизма...Ово је у ствари један сасвим бледуњав и бљутав пропагандни текст, састављен углавном од рециклираних пропагандних флоскула и излизаних метафора. Да га је написао неки западни политичар или новинарчић, не би ми се ни појавио на радару. Али пошто га је написао човек српског имена и презимена, који још притом предаје савремену историју и културу јужних Славена на једном канадском универзитету, онда овакво трабуњање има далеко већи ефекат. На западу је сасвим нормално да човек не критикује "своје" - осим и једино уколико особа која критикује није припадних "угњетачке" групе (Американци европског порекла, рецимо), у ком случају показује своју цивилизованост и еманципованост тако што на "своје" сипа дрвље и камење или чак пориче да тај идентитет уопште и постоји. По таквом шаблону се понашају разноразни мондијалистички интелектуалци у самој Србији; то је наслеђе Титовог времена, када је српство било нешто чега се "нормалан" човек морао стидети. Али ево, такви су стигли и до канадске степе. Да не бих грешио душу погрешним оптужбама, потражио сам мало више информација о Павловићу. На сајту Еурозин (Eurozine), који објављује есеје типа "Мултикултурализам и либерална демократија," Павловић се наводи као "специјалиста за културну и политичку историју јужних Славена у двадесетом веку," преводилац поезије и аутор неколико књига, објављених што у Подгорици, што у Новом Пазару.И онда на Амазону нађем ово: "Балкански Аншлус: Анексација Црне Горе и стварање заједничке државе Јужних Славена". Децембар 2007, издање универзитета Пурдју. У кратком опису се вели да је закључак књиге "да Црну Гору Србија није ослободила већ окупирала на крају 1. светског рата, ускраћујући црногорском народу право на самоопредељење." И притом се користи термин "аншлус" - који је одомаћен за Хитлерову анексацију Аустрије 1938. Не само да Павловић представља Србе као окупаторе, већ их пореди са Хитлером!Немам појма одакле је Срђа Павловић. Можда из Подгорице, можда из Новог Пазара, можда из, рецимо, Смедеревске Паланке. Није битно. Име му је српско, и због њега га вероватно пажљивије слушају на Западу него да се зове, рецимо, Газменд Гаши или Шефкет Муслимџић. Одакле год да је, Павловић је очигледно мондијалиста - Србин који се стиди сопственог идентитета - и то још са симпатијама према "дукљанском" покрету (чији је најновији производ "држава" Мила Ђукановића). Е сад, слобода мишљења је људско право, па и кад се испољава кроз мржњу према Србима. Али када се неко тиме бави професионално, у новинама и часописима? Да сам ја на универзитету у Едмонтону, питао бих се шта то слушају моји студенти који мисле да студирају славистику...

Najnoviji tehnički uslovi Republičke agencije za telekomunikacije u vezi instalacija i opreme internet mreže u Srbiji donose elemente Velikog Brata u kojem je državi dozvoljeno da dobija uvid i koristi sve podatke u vezi sa našim online prisustvom. Jedan od najzanimljivij članova te odredbe je: Pružalac Internet usluga je dužan da, u okviru svog tehničkog sistema, obezbedi [...]

Док сам писао о најновијој ујдурми министра-поклисара Јеремића, на памет ми је пала мисао, "квислинзи то раде боље." Односно, да Империја и не мора много да се труди, њен посао ће у Србији да "одраде" разни послушници.Онда сам мало прекопао по архиви и видео да је то био наслов једне моје колумне из 2005. Поводом (у ретроспективи, релативно безначајног) скандала који је избио у Америци када се сазнало да је Бела Кућа плаћала одређене колумнисте за пропаганду у медијима, Лу Роквел са либертаријанског Мизес Института је прокоментарисао: "Не треба да се бринемо због оних који лажу за паре; истинска опасност су они који лажу а да за то нису плаћени."Некако баш у то време се чуло и о потешкоћама пропагандног листа "Балкан Тајмс" (који је већ био прекрштен у Тајмс "Југоисточне Европе"), који је финансирао Пентагон. Срђа Трифковић је том приликом рекао да проблем СЕТ-а није у томе што се ради о лошој пропаганди, већ што је сасвим сувишан, јер тај посао у Србији са много више енергије и острашћености већ обављају домаћи медији. "Нико толико лудачки не вређа српски народ и његову историју, религију, уметност и страдање као десетине колумниста српског порекла" запослених у тим медијима. Ту се мислило превасходно на Данас и Б92.Међу квислинзима који су "одрађивали" послове за Империју сам тада споменуо "Бебу" Поповића и осталу котерију која ће се касније утопити у ЛДП, али и тадашњег српског министра америчких послова, Вука Драшковића, који је био уџбенички пример како не бити шеф дипломатије. Његов наследник Јеремић се спретније изражава, али будући да и он заступа интересе Империје, то у ствари и није добра ствар. Роквелово тумачење корумпираних колумниста је било да су потпали под утицај "култа личности" (пре бих рекао, култа функције) америчког Императора, који "тражи власт, обожава власт, и изнад свега ставља власт." Тај култ нам је итекако познат.Зар неко још мисли да је "црвено-жута" коалиција формирана из било ког другог принципа осим власти? И да су њени стварни господари Тадић и Дачић, а не моћници у Бриселу и Вашингтону? Ако заиста верујете у то, онда и даље наставите да читате (слушате, гледате) Б92, и очекујете од власти у Србији да бране земљу и заштите народ. И кад сте већ ту, имам плац са погледом на море ако сте заинтересовани. У Јагодини. Палме урачунате.

Obzirom da pokušavam da se koliko je god moguće distanciram od interneta nakon posla, to jednostavno nije moguće. Kratko i jasno - zbog prirode posla i zbog kontakta sa ljudima, kao i zbog zahteva privatnih klijenata - postoji potreba da kada god zatreba budem u mogućnosti da se nakačim na internet i sredim ono što je potrebno.

Telekom Srbije ADSL, po dosta priuštivoj ceni

Do skoro sam i ovu potrebu (neophodnost) rešavao tako što sam sve hitnije stvari radio od kuće uz veliku frustraciju dial-upa ili sam makar upload ostavio za mesto gde imam brži internet. E, sada više za tim nema potrebe. Od juče sam postao korisnik 0,5 megabitnog (mega bitnog, jako bitnog) ADSL interneta. Mogu samo da imam sve rečih hvale za Telekom Srbije i za njihov korisnički centar. U petak sam se na netu prijavio za ovu uslugu, da bih već juče (vikend se realno ni ne računa) dobio preko SMS-a obaveštenje da se prijavim u korisnički centar.

Odem posle posla u Poštu, izložim problem, oni me nađu u sistemu i daju mi ugovor na potpisivanje. Pročitam, potpišem, dobijem opremu i odem. Ono što je najslađe, to je sledeće: dođem kući, povežem sve za 5 minuta i voila - na internetu sam! Kakvo ushićenje, kao dete koje prvi put proba čokoladu, tako sam se osećao! I nije previše skupo zaista. 1208, tj. 1425 dinara sa PDV-om. Za one kojima je internet preko potreban za posao, uopšte nije skupo.

Sada samo ostaje problem internet zavisnosti... da li ću uspeti da se maknem od računara kada je to zaista neophodno i da li ću moći da se kontrolišem po pitanju interneta. Videćemo... Ako ništa, makar ću moći da slušam internet radio kada mi se ćefne ;)

Najdraži Moji i Još Draže Moje, posle skoro dva meseca od Mog poslednjeg javljanja, mnogo toga se izdešavalo: kada čujete zašto Vam se nisam javljao za to vreme, sve će Vam biti jasno, Mili Moji, te će te mi stoga oprostiti. Naime, dan nakon Mog poslednjeg Unosa, u kome ste mogli Razumeti da sam započeo [...]

Izvor: fivb.org

Sinoć se u Novom Sadu igrala utakmica svetske like između Srbije i Brazila. Brazil je fino počeo i dobio prva dva seta bez većih problema, da bi se se posle toga naši povratili i dobili meč sa 3:2 u setovima. Atmosfera se baš opasno zakuvala pred kraj četvrtog seta, dok je zadnji set publika pratila na nogama.

Ne pratim sport, a na utakmicu sam otišao čisto da vidim kako je i iskusim nešto novo. Na kraju sam ostao prijatno iznenađen atmosferom i jako lepom utakmicom, ali nisam mogao da se suzdržim a da ne povlačim paralele između stvari koje me interesuju (poslovanje, psihologija, motivacija itd) i onoga što se dešavalo na terenu.

Jedna od tih stvari je koliko je bitno pokrenuti se sa mesta i zadržati to stanje kretanja napred, bez zaustavljanja. Ima brzih i sporih delova, uspona i padova, ali je bitno da si u jednom trenutku napredovao u odnosu na prethodi, a ne stajao u mestu. To stalno stanje kretanja napred imao masivan pozitivan psihološki uticaj na ljude sa kojima radiš, dok protivnike stavlja pod veliki pritisak. Zahvaljujući tome ovo kretanje hrani samo sebe, ali ga treba održavati i usmeravati da ne bi posustalo. U pitanju je moment…

Kada je Srbija dobila treći set pribojavao sam se da neće uspeti da izguraju do kraja, ali je sve bilo jasno kada su dobili četvrti. Nije uopšte bilo sporno da li će na kraju razvlaiti ili ne - jednostavno su se zaleteli i tu više nije bilo stajanja.

Kada sve saberem ova utakmica je jedno jako lepo iskustvo (na TV-u se ne može osetiti buka i atmosfera koju pravi 11 hiljada navijača) koje me ujedno tera da se zapitam šta sam danas uradio da je moja priča korak napred u odnosu na juče.

Gledam vesti i svaki dan mi je sve smešnije kako se pravi nova srpska vlada, a jutros me je obradovala FB poruka da je na sajtu Igre-Igre postavljena nova flash igra: Sastavi svoju vladu. Kad već ne mogu oni da se dogovore, sastavite vi svoju vladu addthis_url = 'http%3A%2F%2Fwww.tamburix.com%2F2008%2F07%2F02%2Fsastavi-svoju-vladu%2F'; addthis_title [...]

Evo šta se dešava kada iskombinujete Zakon o bezbednosti u saobraćaju iz boga-pitaj-koje-godine, bahate i bezobrazne vozače svih kategorija, uzrasta i polova, nezainteresovanost vlasti da napokon izglasa novi zakon (koji je uzgred odavno spreman) - desi vam se da preko vikenda bude preko dve stotine saobraćajnih nezgoda.

Naravno, teško da bi neko na ovo obratio pažnju da se igrač VK Partizana, Danilo Ikodinović nije ozbiljno povredio u nezgodi i da mu život i karijera nisu u velikoj opasnosti (da me ljudi ne shvate ikako pogrešno - žao mi je čoveka i iskreno se nadam da će se oporaviti i igrati za Partizan i reprezentaciju). Verujem da bi i saobraćajna nesreća na Ibarskoj magistrali - gde je troje ljudi u jednom momentu poginulo - prošla kao i sve dnevne vesti. Sutradan bi je svi zaboravili.

A činjenica je da se ovakve stvari dešavaju svakodnevno. Dovoljno je provozati se kolima, biciklom pa i prošetati se gradom i shvatiti koliko smo kao učesnici u saobraćaju postali bahati, koliko se oglušujemo u zakon (iako je star, ne znači da gane treba poštovati) i koliko rizikujemo kako sopstvene tako i tuđe živote. I to svaki dan!

Neverovatno, zaista. Da li smo toliko maloumni da umemo da divljamo kolima u blizini škole, da pretičemo po punoj liniji, ograničenje od 60km/h (ili bilo koje drugo ograničenje) ne zarezujemo ni malo, prolazimo 'ladno i bez blama na crvenom svetlu u samom centru grada, da na skuterima prelazimo u suprotni smer kako bismo nekako obišli vozila u našoj (i samo našoj) traci, da pešačku zonu zauzimaju svi - biciklisti, skuteri, automobili, kombi vozila, da autobuse i cisterne (sa opasnim materijama, jakako) parkiramo u sred naseljenih mesta, da parkiramo vozila gde nam se ćefne smanjujući vidljivost ostalim učesnicima, da se igramo "ko je jači" ili "ko je tvrdoglaviji"... O policiji koja jurca za motorciklistima, da bi ih zaustavila i popričala sa pajtosom, koja se zabija u žbunje i "hvata" radarom prestuptnike, koja kada nemate da platite hoće makar da vam iskamči koji dinar i pita "A da ti ja pišem pojas, a?", koja umesto da bude primer ostalima bude uvek ali uvek loš uzor prolascima bez svetlosnih i zvučnih signala kroz crveno svetlo, parkira gde stigne, parkig servis koji nosi polu-trule jugiće, fiće i kečeve za sitne prestupe i čisti obod a ne centar grada umesto prave prestupnike, koji naprave gužvu pokušavajući da podignu takav automobil... ne treba ni da pričam... A da li treba da spominjem da u saobraćaju učestvuju (legalno) deca od 16 godina pa naviše? I da čim se položi za "B" kategoriju, mama i tata im kupe brz sportski (ili bili kakav) auto, da se sin može džekirati? Ili da se ćera može švrćkati, a usput i šminkati i pričati telefonom... e, to vam je multitasking...

O vožnji van grada, tj. na magistralnim putevima ne treba trošiti reči. Ibarsku redovno izbegavam, i odavno znam zašto. Trudim se da poštujem što je više propisa moguće, ali se i meni desi biser, jer - nisam ni ja cvećka, priznajem. Imam i ja svojih priča - dva meseca nakon položenog vozačkog sam udario ćaletovog keca u bankinu i to mi je bilo više nego dovoljno, sreća sam sam bio u kolima i samo sam oštetio ćaletov auto. Da mi se tako nešto opet dogodi - neću dozvoliti. Ako je do mene - nema šanse. Ako je do ikoga drugoga, onda zna se... ne znam koja budala je za drugim volanom, ali makar znam koja je za volanom mog automobila. Ako se najpre od toga krene i ako na prvom mestu sebe promenimo i razmišljamo zaštitnički i bezbedno - biće bolje. Ali slaba vajda...

A zašto? Zato što svega ovoga ne bi bilo da je na snazi novi zakon, da su kazne 5-10 puta skuplje (našem narodu pomaže samo kada se udari po džepu), da je policijska kontrola konstanta, pravedna i legitimna, da daju pozitivne primere (a ne da se sami oglušuju o zakon), da nema protekcije, podmićivanja i 'ajde-pišem-pojas situacija, da se ne dozvoli registracija tehnički neispravnih vozila... Dok se iz korena ne promenimo - ginuće nas sve više i više. Tačka.

Eh da, a po stopi smrtnosti i po broju saobraćajnih nezgoda po glavi stanovnika smo katastrofalni. Kako statistika kaže - oko pet puta smo gori od evropskih zemalja. Pored starosti, bele kuge - ovo je još jedna stvar koja će nad dokosuriti...

Kao što je Dragan već preneo, pre par dana nekoliko blogera imalo je priliku da prisustvuje konferenciji za novinare i otvaranju nove zgrade Konsing grupacije, što predstavlja pravi iskorak u ozbiljnom shvatanju blogera ali i Interneta kao medija ravnopravnog ostalim mainstream medijima.

Iskreno, prijatan je osećaj kada znate da, zbog toga što pišete nešto i, zbog toga što je to što pišete neko prepoznao,  se nalazite u prisustvu generalnih menadžera firmi poput VIP Mobile, Eriksona ili Telekoma, ili pak ambasadora Amerike. Pogotovu ako je u pitanju neko kao ja, koji je sa 23 god. bio verovatno najmladji član te probrane družine. To vam nekako da motiv da nastavite dalje sa celom ovom pričom i sve to dovedete na viši nivo. Možda ne kao zanimanje, ali recimo kao vrlo ozbiljan hobi.

Inače, sama zgrada čijem smo otvaranju prisustvovali zaista fenomenalno izgleda kao što se i može videti sa gornje slike, i po prvi put sam prisustvovao presecanju vrpce prilikom otvaranja zgrade (i ako blago improvizovano unutar same zgrade prilično je simpatično izgledalo). Obzirom da je bio veliki broj novinara, bila je sjajna prilika da se tokom koktela, koji je moram spomenuti bio zaista fenomenalan, upoznati se sa nekim kolegama iz branše koji pišu za neke od poznatih časopisa o Internetu i računarima. Sve u svemu zaista prijatna atmosfera i nešto što verujem neću tako lako zaboraviti.

Konsing se inače kompanija bavi projektovanjem i izvodjenjem radova u oblasti telekomunikacija i IT-a, pre svega su tu u pitanju mobilna telefonija, bežične komunikacije, IT mreže, sistemi nadzora i slično, tako da i ne čudi line-up generalnih menadžera čiji su oni najveći klijenti. Obzirom da se bave i Internetom nadam se da će rast o kome su pričali potpomoći i smanjenje cena i povećanju brzina Interneta kod nas, obzirom da i pored velikog broja broadband priključaka u poslednje vreme koji se pojavljuju nema napretka u smislu povećanja protoka odnosno smanjenju cena. I ako se sam Konsing ne bavi koliko sam shvatio retail sektorom verujem da na neki način utiče obzirom na klijente sa kojima saradjuje.

Druga stvar, koja me kao FONovca raduje, jeste činjenica da je sve više ovakvih kompanija kod nas, koje su ozbiljne, ostvaruju zavidne brojke na kraju godine a verujem i brinu o zaposlenima obzirom na vidjeno u zgradi. Tokom govora prilikom otvaranja spominjala se i činjenica o povećanju broja zaposlenih koji se povećao za skoro 150 ljudi za godinu dana, i obzirom na rast koji planiraju sigurno je da će trebati još. To samo potvrdjuje činjenicu koja mi se kola u glavi u poslednje vreme, a to je da nikad nije bilo bolje vreme za osobe sa fakultetom da se zaposle. Veliki je broj firmi koji dolaze u Srbiju ili si iz Srbije i imaju snažnu potrebu  da rastu, za to su im potrebni školovani ljudi, čiji je nedostatak Srbiji veći problem od nedostatka radnih mesta. Kako sam ja, a i većina čitaoca ovog bloga uskoro jedan od njih, lepo nam se piše…

Novosadski TONA bend o kom sam ranije pisala, objavio je prvi CD u produkciji SKCNS - “1000″. Album je trenutno dostupan u Srbiji, a uskoro će biti i na američkom kontinentu - kad bude javljam. Ukoliko ste u Srbiji, CD možete kupiti u knjižari “Ljubitelji knjige” u Zmaj Jovinoj 4 u Novom Sadu, a ako vas [...]

Шест недеља повлачења народа за нос (или шта већ) је ето готово. Две фракције комуниста су се помириле, при чему је поражена фракција са Осме седнице добила признање своје коначне победе. Борис Тадић је тако постао реинкарнација Ивана Стамболића, а Латинка Перовић дочекала да буде Тито уместо Тита.А Србија? Ма то је тако примитивна, затуцана, одвратна реч... још колико сутра, декретом нове владе, након што се изврши еманципација угњетених националности, укинуће се то одвратно име све скупа са генетски геноцидним, клерофашистоидним народом који ту узурпира свету илирско-трачанско-пелагијску земљу. Ући ће се у 21. век у ”ЕУропској регији Поморавље-Панонија,” а становници ће се звати ”равноправни грађани” и свако супротстављање тој рајској будућности биће кажњиво моторном тестером и напалмом. Трошак свега тога? Ситница! Па зар није толерантни и просвећени досмански режим за само седам година набио двадесет милијарди дуга како би се ”живело боље” - таман као што је радио некад Ј.Б.Т.? Кога брига ко ће то да плаћа, ови што кркају данас ће одавно да буду мртви кад стигне рачун. То да се после овог живота иде Богу на истину причају само клерофашисти - рај се ствара овде, на земљи. Ко отме, има. Ко не отме, ради за онога ко отме. То се зове демократија. Све ће то народ позлатити.Дистопија ”Лепосаве” постаде данашња утопија ЕУробова.Знали сте ко вас је бомбардовао, држао под санкцијама, украо вам земљу и име, историју и културу. Знали сте ко вас је купио и уценио. И опет сте одлучили да им љубите скут (или нешто друго, је ли). Е па ето вам сад. Уживајте у ”благостању” и ”ЕУ-ропској будућности.”Док не стигне рачун.

Да ли ишта боље описује стање у Србији од овога:

“Буђење људи, просвећивање и васпитање - без тога демократија постаје опасна ствар. Јер, онда се догађа оно што критичари тврде, а то је да вешт агитатор и безочни интригант могу да чине шта хоће. Али лек за то није да се управљање и одговорност одузму народу и пренесу једној малој клики. Тада су опасности још веће, јер би улагивање, личне везе и чак подмићивање добили јединствене услове за развој.” Хал Кок: “Шта је демократија?” (1945.)