Planeta Srbija

Текст у Дневном Авазу од суботе, 26.2. који је потписала „М. Кукан” срамота је за новинарску професију. Не знам у којој школи је дотична новинарка учила занат, али се за овако аљкаво и клеветничко новинарство у Америци добија отказ на лицу мјеста.Флагрантно погрешни наводи - на примјер, да сам из Сарајева отишао „почетком рата” (а не послије рата, као што је случај) - сугеришу да моју биографију, уредно постављену на Antiwar.com (погрешно наведено у тексту), Кукан није ни читала. Исто тако, није читала ни мој текст о Блајбургу који цитира, пошто би онда навела његов наслов, а не легенду која стоји испод фотографије. А сигурно није читала текст у којем се спомиње Кристијан Аманпур, јер би јој онда било јасно да су само двије реченице у наведеном пасусу моје, и које. То су само неки од катастрофалних техничких пропуста у тексту.Све што сам написао у протеклих десет година доступно је јавности и немам ништа против да дискутујем о садржају или тону тих текстова - када би се коректно пренијели. Али из наслова и увода у чланак јасно је да ни новинару ни редакцији Аваза то није била намјера. Изношење низa неистина и произвољних дисквалификација на мој рачун („негатор геноцида”, „радикал”, „ултранационалиста”, „скандалозно”) у функцији је напада на моју мајку и политичку странку којој она припада.Шта се уопште може рећи о новинама које, да би дисквалификовале политичког противника свог власника, посежу за њеном породицом са друге стране свијета? Шта рећи о карактеру оних који Сребреницу узимају у уста ради остварења дневнополитичких циљева? Који кажу да не треба оптуживати родитеље за понашање пунољетне дјеце - па онда управо то и ураде?Овакав простачки, полуписмени примитивизам заиста не заслужује вишеслоговни одговор. Грађани БиХ су свој суд о Фахрудину Радончићу, његовој странци и његовим новинама - као и о СДП-у и мојој мајци - већ дали на октобарским изборима. Ако моји донедавни суграђани хоће и даље за себе да кажу да су културни, толерантни и вјерују у суживот, онда на овакав бестидни линч могу да одговоре само презиром.Небојша Малић, Вашингтон

Данас је у источнобосанском Блајбургу одржан медијски спектакл који је за циљ имао потврђивање последњег преосталог мита о босанском рату деведесетих. Уз амбасадора америчке Империје и аустроугарског вицекраља у БиХ, циркусу у Поточарима присуствовали су и сатрапи разних балканских провинција, а међу њима и Србије.Империји безгранично лојалан Борис Тадић положио је венац „невиним жртвама“, јавља РТС, описујући данашњи циркус дословно овако:„У Меморијалном центру Поточари код Сребренице обележавa се 15 година од убиства више од 8.000 Бошњака, почињеног од стране припадника Војске Републике Српске у јулу 1995. године.“Дакле, установљена чињеница, нема никаквог спора, све је јасно. Осим што, је ли, уопште није. Напротив.Није спорна Тадићева мотивација да прихвати ову клеветничку оптужбу. Он већ годинама „чини све што може“ да угоди страним господарима. Фаустовски пакт који је с њима склопио прво га је довео до министарског, па до председничког места; додуше, наде да ће постати ЕУропски комесар за регију Донау-Маргус, онако без алтернативе, ипак су изневерене.Како икоме може пасти на памет да свој народ прогласи геноцидним, на основу квази-пресуда једног квази-суда које са логиком (правном или обичном) немају ни најмање везе? Одговор можда лежи у томе што се Борис Тадић не сматра Србином, већ Југословеном. На то указује његова изјава у Поточарима, да признавањем Србима приписаних ратних злочина настоји да створи ситуацију у којој „ћемо моћи да пружимо руке једни другима и да наставимо да живимо као нормални људи, као што смо некада живели“. (РТС)Он, ако хоће, нека сутра „нормално“ живи у Федерацији или Хрватској. Ако га не обесе о прву врбу, из силне жеље за „суживотом“ и помирењем.Цинична манипулацијаСребренички „геноцид“ је најциничнија злоупотреба тог термина досад. За геноцид је потребна намера да се уништи национална, верска или расна група. Нема везе колико су у то убеђени босански Муслимани или западна јавност; не постоји нити један доказ да је било ко из војног или цивилног руководства РС имао намеру да уништи босанске Муслимане. Хашка инквизиција је ту намеру извела из наводног масакра - чије је постојање извела из списка несталих и исказа „сведока“ попут Дражена Ердемовића и Момира Николића. А он су, опет, говорили оно што су тужиоци хтели да чују. (Ердемовићев исказ, на којем се и данас заснивају пресуде Трибунала, детаљно је анализирао бугарски новинар Жерминал Чивиков, док је Николић отворено признао да је лагао, без последица).У поруци Императора Обаме, коју је у Поточарима прочитао амерички амбасадор Чарлс Инглиш, наводи се да су у Сребреници „Убијени... људи који су хтели да живе и који су веровали у обећања међународне заједнице да ће их заштитити али били су препуштени самима себи“. (Бета) То једноставно није тачно. Војници УН су заиста штитили сребреничке цивиле, али је сасвим нереално и непоштено да се од њих тражи да заштите и 28. дивизију АРБиХ, под командом Насера Орића. Цивили који су се склонили у Поточаре остали су живи. Зато је чињеница да је меморијални центар „жртвама геноцида“ смештен баш у Поточарима свесна и цинична манипулација.Император још каже и ово: „Овај злочин је натерао међународну заједницу да реагује и заустави масакр над цивилима у БиХ“. Опет неистина. Ем што никаква „међународна заједница“ не постоји, ем што је интервенција НАТО дошла тек крајем августа, после „Маркала 2“ у Сарајеву, ем што се у БиХ водио рат, а не „масакр над цивилима.“Из овога је, међутим, јасно зашто се од Сребренице прави „геноцид над невиним цивилима.“ Прво, да би се оправдао рат који је режим Алије Изетбеговића водио за „суверену БиХ“ (а који и данас траје, непрестаним нападима на Дејтонски мир и РС). Друго, да би се оправдала интервенција САД и НАТО у догађаје на Балкану; тада је још било потребно да се америчком народу правда слање војске широм света, а то је било много лакше под паролом „заустављања геноцида“ него истином: „хоће нам се, може нам се“. Па ако геноцида нема, онда га је требало измислити.Тако су борци 28. дивизије трансформисани у „невине цивиле,“ без обзира на три хиљаде подрињских Срба који су страдали од њихове руке у претходне три године. Извештаји западних медија који Сребреницу називају „највећим злочином после 2. светског рата“ - с намером да тиме призивају поређење Срба са немачким нацистима - упорно избегавају да кажу да је уопште постојала 28. дивизија и да се радило о наоружаним људима. Просечан конзумент западних вести замишља сцену достојну Спилберга, где крволочни Срби одвајају мушкарце и децу, ненаоружане цивиле, од жена и стараца у Поточарима, а онда их стрељају наочиглед свих, а посебно холандских УНПРОФОРаца. Није битно што то нема везе са истином - овакав опис служи сврси, па зато и мора да буде прихваћен као стваран.Острашћене претпоставкеПрегршт чињеница о догађајима у јулу 1995. не иде у прилог хипотези о „геноциду“, од тога да су цивили у Поточарима безбедно евакуисани (какав је то геноцид где већина потенцијалних жртава бива поштеђена?), до тога да се број жртава ни дан-данас поуздано не зна, односно да није утврђен доказним поступком већ се о њему само износе острашћене претпоставке. Зашто је Насер Орић евакуисан из Сребренице у мају те године? Зашто је Сребреница напуштена малтене без борбе? Зашто 2. Корпус АРБиХ није учинио ама баш ништа да помогне Сребреници, или барем олакша пробој нападом на положаје ВРС? Неколико муслиманских званичника (нпр. Хакија Мехољић, Ибран Мустафић) отворено оптужује Изетбеговићев режим, па и њега лично, да је „издао“ и продао Сребреницу са намером да испровоцира војну интервенцију; то није никаква „српска пропаганда“.Међу војском која је одбила предају и кренула у пробој према Тузли било је и цивила, али сама колона је, по међународном ратном праву, била легитиман војни циљ. Сведочења и извештаји преживелих муслиманских бораца јасно показују да су у путу трпели стравичне губитке од мина и артиљерије, у борбама, од глади и изнемоглости. Да ли су ти људи жртве „геноцида“? Тешко.Јасно је, дакле, да су Муслимани и њихови спонзори из тзв. „међународне заједнице“ од трагичне погибије војске у повлачењу пропагандом направили „геноцид“ над недужним цивилима. Срби су се од ове оптужбе углавном бранили ћутањем (што је на Западу схваћено као доказ кривице), навођењем броја Срба које су побили Орићеви борци (као да је то ваљано оправдање), или довођењем у питање броја наводних жртава - што је дочекано као „негирање геноцида“. Основна логика налаже да онај који износи оптужбу за геноцид - најтежу категорију злочина у међународном праву - то мора да докаже без икакве сумње, а не да се ослања на осећања, убеђења и претпоставке. Зашто би Срби морали да доказују да нису криви? Зато што је у медијима створена претпоставка да јесу. Али то онда нема никакве везе са судом и правдом - баш као ни Хашки Трибунал.Фиктивни и стварни злочинПокушаји да се Србима налепи етикета геноцидног народа, описивањем сребреничке трагедије као геноцида, свакако да имају политичку позадину. Функција им је да муслиманску страну у сукобу прикажу као апсолутну жртву и праведника, да оправдају интервенцију НАТО на Балкану, али и да оперу репутацију стварних виновника стварних геноцида, од Немаца преко хрватских и муслиманских Усташа и Ханџар-дивизије. Срби заиста нису криви за оно за шта их оптужују. Али постоји злочин који се десио, и постоји кривица, која ВРС и Србима као народу сигурно не служи на част.Наиме, међу извештајима о пронађеним посмртним остацима постоје 442 аутопсије особа које су пронађене везаних руку или са повезима преко очију. Ово су скоро сигурно жртве стрељања. А стрељање ратних заробљеника је ратни злочин. О томе нема спора. Нема везе што је руководство РС и ВРС јасно наредило да се према заробљеницима поступа хумано и по конвенцијама. Да ли је ико после тога кажњен због непоштовања наређења? Ако јесте, онда то није познато широј јавности. А ако није, зашто није?Вековима су међу српске врлине убрајани и јунаштво и чојство: заштита себе од другога, али и другога од себе. У случају стрељаних Сребреничана - па нека су, аргумента ради, све до једног то били људи одговорни за Кравице или Скелане или било који други подрињски покољ - није било нимало чојства. И то је стварна љага на српском образу, због које него мора да одговара. Сасвим је могуће да су стварни кривци за то остали на слободи управо због хајке која се дигла на целокупно српско војно и политичко руководство, али и српски народ уопште, због измишљеног геноцида у Сребреници.Спектакл у Поточарима, измишљени геноцид (који до апсурда доводи дефиницију самог појма), спомен-центар на погрешном месту, где су укопани и људи који са ратом или јулом 1995. немају никакве везе - ништа од тога не доприноси ни истини ни правди. Напротив, служи да учврсти убеђење босанских Муслимана да су они апсолутне и праведне жртве и да су им Срби, Хрвати и свет због тога дужни - прво целу БиХ, а онда шта год замисле. Али, они Срби који на неосноване и тешке оптужбе узвраћају спомињањем сопствених жртава и ћутањем о стварним стрељањима не понашају се нимало другачије од Хариса Силајџића, који тврди да ништа што су Муслимани урадили не може да буде злочин јер су се они „само бранили“. То је иста она квази-логика коју упражњавају судије Хашког трибунала и портпароли НАТО или Стејт департмента: „нама“ је све дозвољено, а „њима“ ништа. ЛицемерјеБаш због тога са презиром гледам на изјаву вицекраља „међународне заједнице“ за БиХ, Валентина Инцка (истог оног који је писао предговор хагиографији Алије Изетбеговића), који је јутрос поручио онима „који негирају геноцид“ да нису део ове цивилизације (Бета).Које цивилизације, Herr Инцко? Ове што од једног стварног злочина прави фиктивни, јер стварни није довољан да послужи циљу? Ове што безочно лаже, крши законе и немилице убија када јој то одговара, а онда прича приче о истини, правди и кажњавању туђих „убица“? Ове што је до те мере заборавила Свето Писмо (или га прогласила увредљивим и дискриминаторским) да не види балван у свом оку, али зато измишља ивере у туђем? Тој и таквој цивилизацији и нећу да припадам. Нити она може дуго да потраје, ако се ослања на такве лажи и лицемерје као што је „геноцид“ у Сребреници.

Прошлог четвртка, 10. јуна, Хашка инквизиција изрекла је пресуде у још једном политичком процесу, осудивши 7 бивших официра ВРС за „геноцид“ у Сребреници. Вест је, дабоме, ударена на сва звона, као још један наводно неприкосновени и необориви доказ да се у Сребреници десио „најгори злочин после 2. светског рата“ где су зликовачки Срби, је ли, намерно побили преко осам хиљада невиних цивила.Али има неко на овом свету који не узима саопштења за штампу Хашког Трибунала здраво за готово, и пажљиво чита шта у ствари у тим пресудама пише: гомила глупости, измишљотина, ничим поткрепљених претпоставки, и „логике“ које би се постидели пропали студенти права.Како објашњава Стефан Каргановић из Историјског пројекта Сребреница, и ова пресуда се заснива на сведочанству Дражена Ердемовића. Овај „крунски сведок“ Трибунала је под заклетвом изјавио да је стрељању муслиманских заробљеника присуствовао један потпуковник. „Судије“ Трибунала онда констатују:„Већу није било предочено присуство неког другог потпуковника у Пилици у том периоду. С обзиром на то, веће стаје на становиште да на основу изнетих доказа нема другог разборитог закључка осим да је потпуковник, кога је Ердемовић видео на војној економији у Брањеву и у Пилици 16 јула био Поповић“. (пресуда, параграф 1134)Погледајте „логику“: Ердемовић каже да је ту био неки потпуковник. То мора да је истина. Гле чуда, Поповић је потпуковник. Значи, он мора да је тај. Али зашто онда Ердемовић није препознао Поповића? Е, Хашке „судије“ све знају:„...веће сматра да с обзиром на трауматичне околности под којима је Ердемовић упознао Поповића и на проток значајне количине времена од тада, неспособност Ердемовића да Поповића на отографијама препозна не изазива разбориту сумњу у закључак које је веће извело, да је човек кога је Ердемовић 16 јула видео у Пилици заиста био Поповић“. (параграф 1135)Значи, ако чињенице не одговарају жељеном сведочењу, утолико горе по чињенице. Ако доказа нема, судије их напросто измисле, и њима доста.Вреди поновити и овом приликом да овакво понашање није неочекивано. Трибунал је првенствено политичка институција, која нема легитимитет нити делује унутар признатог оквира међународног права (већ сама пише своја правила, прописе и законе). Функција Трибунала је да редефинише југословенске ратове као „великосрпску агресију“ а да осудама целокупног државног, политичког и војног врха Срба (било у самој Србији, било на територији данашње БиХ и Хрватске) српском народу наметне колективну кривицу за измишљени „геноцид“ на балканским просторима. Тиме се амнестира не само злочиначко понашање других зараћених страна, већ и злодела која су починиле европске земље, САД, УН и НАТО. Наметањем „геноцидности“ Србима неутралишу се оптужбе за стварни геноцид почињен у периоду 1941-45 на просторима НДХ, а релативизују се и злодела нацистичке Немачке у том периоду.Држава Србија, чак и да њене власти то желе, не може да се одупре овом клеветничком пројекту, јер се не усуђује да Трибунал јавно прогласи оним што заиста и јесте: политичко-пропагандном агентуром, која не само да са правдом нема никакве везе, већ нема апсолутно никакав легитимитет да суди било коме. Дакле не само Србима, које колективно терети за измишљотину преузету из нацистичких памфлета четрдесетих, већ ни починиоцима злочина над Србима (које, када и буду за нешто оптужени, обично осуде симболично или никако, тек имиџа ради).Једини начин борбе против ових систематских клевета је управо ово што ради Историјски пројекат Сребреница: разоткривање голотиње хашког цара. Трибунал и његови спонзори успели су да обману милијарде људи да се ради о легитимној институцији која суди по праву и правди. Ако се покаже да је то једна велика лаж - а ево, читањем самих пресуда то постаје више него јасно - онда је то победа за истину, ма колико мала. Корак по корак, једнога дана биће и велика; ни Трибунал ни његови спонзори неће харати светом довека.Следећи корак је већ припремљен: монографија „Сребреница: деконструкција једног виртуелног геноцида“. Битка за истину није готова; она тек почиње.

У петак, 7. маја, у британској казнионици Вејкфилд, бившег генерала ВРС Радислава Крстића брутално су напала тројица затвореника. Генерал Крстић није само претучен, како се у почетку јављало, већ су нападачи покушали и да га закољу импровизованим ножем (жилет у четкици за зубе). Нису у томе успели, али замало.Западни медији су очас овај напад прогласили за „освету за геноцид у Сребреници“ и пола сваког извештаја посветили „чињеницама“ о осам хиљада побијених Муслимана и правоснажној осуди Трибунала у Хагу. Крстићеви нападачи описани су као „муслимани“. И то је требало да буде то: Крстић је од жртве покушаја клања претворен у геноцидно чудовиште, а тројица робијаша који су хтели да га убију постали малтене прадвољубиви осветници. А успут је искориштена прилика да се „понови градиво“ везано за тзв. геноцид у Сребреници.Само што прича о „освети“ нема никаквог смисла. Једини нападач идентификован именом и презименом је Индрит Краснићи (22), Шиптар који је у Британију илегално емигрирао из Хрватске. Краснићи тренутно робија због групног силовања 16-годишње Енглескиње почињеног 2006. године, и са БиХ и Сребреницом нема никакве везе. Идентитет Краснићијевих саучесника није још објављен; у разним извештајима се спомињу као црнци, али ту и тамо се каже да је један од њих Муслиман из БиХ. Ако је један од Крстићевих несуђених кољача заиста из Босне, шта је онда био мотив Краснићија и трећег нападача? Панисламска солидарност? То се некако имплицитно прихвата у западним медијима, као да је сасвим нормална Изетбеговићева визија рата у БиХ, где је у ствари у питању био свеисламски џихад против „неверника“ Срба и Хрвата. Само, у том случају не може да буде говора о неком „толерантном и мултикултурном“ мирољубивом босанском народу који су напали из чиста мира зли ратоборни Срби...У сваком случају, извештавање о покушају клања српског генерала срамотно је колико и сам напад. Да је случајно неки од заточених вођа ал-Каиде или неке друге џихадистичке организације (а и тих има по британским казаматима) овако нападнут, без сумње би штампа данима брујала о „повредама људских права“ и „нечовечном третману“ угрожених мањина. Али пошто су муслимани (заштићена група) клали Србина (дежурни кривци, ван закона) онда ником ништа. Па чак и када у улози „осветника“ треба да наступи силоватељ и педофил.Радислава Крстића је Хашки трибунал осудио на тридесет и пет година затвора због „саучесништва у геноциду“, јер је као командант Дринског корпуса ВРС био - по њиховој дефиницији - део „заједничког злочиначког подухвата“ да се истреби несрпско становништво. Формулација о „заједничком злочиначком поодухвату" је посебно цинична квази-правна флоскула. Она се користи како не би требало доказивати специфичне злочине нити постојање кривичне намере (mens rea), што би обично био предуслов за осуду. Овако, то није потребно. Постојање злочина се престпоставља, а оптужени се терети не за чињење или нечињење, већ за само постојање. У суштини, Крстић је осуђен што је био генерал ВРС, јер је - према тврдњама Тужилаштва које су некритички прихватиле судије - самим тим морао да зна шта ће се десити у Сребреници. Фантомска злочиначка завера је претпостављена, без доказа, а онда је пресуда Крстићу узета као доказ њеног постојања! Оваква кружна логика била би недопустива у иоле ваљаном правном систему. Хашки трибунал то очигледно није. Штавише, Крстићева пресуда се узима као доказ да је „геноцид“ у Сребреници заиста почињен (на то се позивала и фамозна пресуда МСП, која је одбацила тужбу муслиманских власти у БиХ против Србије), иако нико до дана данашњег није осуђен као починилац тог наводног геноцида. Крстић и Благојевић робијају као „саучесници“ а Дражен Ердемовић, по сопственом призању извршилац масовног стрељања (чији је исказ у најмању руку проблематичан), живи удобно негде на западу под новим именом. Имамо, дакле, апсурдну ситуацију да се целом једном народу приписује кривица за „геноцид“ који нити је било када чињенично доказан, нити је за њега било ко директно осуђен!Покретањем иницијативе о скупштинској декларацији којом би се осудио „геноцид“ у Сребреници, Жутократе су отвориле врата досад невиђеној јавној расправи у Србији. Јавност којој је дуго година преко послушних медија сервирана само званична прича о осам хиљада побијених муслиманских цивила могла је по први пут да види стварне резултате форензичких испитивања, податке о броју и идентитету пронађених тела, датуме када су први пут почеле приче о „масакру“ (месецима после јула 1995), сведочанства присутних војника и службеника УН... Укратко, познате чињенице уопште не иду у прилог званичној верзији приче о „геноциду“ - напротив, увелико је доводе у питање.Имајући то на уму, намеће се питање које поставља Историјски Пројекат Сребреница:...да ли су Хашки трибунал и његова продужена рука, власти у Великој Британији, намерно игнорисали животну опасност којој је генерал Крстић био изложен у затвору Вејкфилд да би се уз помоћ локалних криминалаца заувек затворио његов предмет и спречило његово формално преиспитивање пред судом и пред међународном јавношћу.Не би било први пут да се хашки Трибунал, односно његови спонзори, придржавају пословице, „Мртва уста не говоре.“ Зато је обавеза живих да не ћуте - док се не истера правда, како генерала Крстића тако и за све нас.

У октобру 2009, турски министар иностраних дела Ахмет Давутоглу дошао је у Сарајево ”на коњу” и том приликом одушевљеној публици одржао предавање о ”златном добу” османске владавине. Том приликом је изјавио:Сада је вријеме за поновно уједињење. Тада ћемо поновно открити дух Балкана. Треба створити нови осјећај јединства у регији. Треба да ојачамо регионално власништво, регионалну заједничку свијест...Овиси из којег дијела хисторије правите селекцију. Кроз стољећа, од 15. до 20. стољећа, балканска хисторија је била успјешна. Ми можемо обновити овај успјех.Све од тада, турске власти не губе време у спровођењу Давутоглуове обзнане. Министар се сваки месец састајао са колегама из Сарајева и Београда. А крајем априла, турски председник Гул, председник Србије Тадић, и муслимански члан председништва БиХ Силајџић потписали су заједничку декларацију о политици у региону. У међувремену, Анкара узима себи у заслугу што је Србија изгласала скупштинску резолуцију о Сребреници, али и што је НАТО упутио БиХ позив за приступање.И док се ЕУропска унија бави санацијом својих урушених новчаних темеља а Американци својим авантурама широм света, Турска се намеће као нови господар на Балкану.Састанак у СтамболуОдмах по својој посети Сарајеву прошлог октобра, Давутоглу је отворио дијалог са Београдом. Упркос турском признању "независне државе Косово", у Београду су га дочекали срдачно. Давутоглу се неколико пута састајао са својим колегама Јеремићем и Алкалајем. Коначни исход ове дипломатске вртешке био је председнички самит 24. априла у Истанбулу.По описима турских медија, била је то права мировна конференција од историјског значаја. ”Босна је послала амбасадора у Београд, а скупштина Србије је упутила извињење Босни за масакр у Сребреници,” наводи лист Заман. Не спомиње се да је Сарајево имало амбасадора у Београду годинама, све док тренутни председник Председништва, муслимански представник Силајџић, није покушао да на то место постави човека мутне ратне прошлости. У ствари, Силајџић је тај који већ годинама упорно форсира сукоб са Србијом и Србима у БиХ. Последњи пример таквог понашања била је његова харанга у Мостару против почасног госта економског сајма, Бориса Тадића.А онда, само десет дана касније, Силајџић и Тадић се рукују у Стамболу, куну се да ће "политика у региону да се заснива на безбедности, сталном дијалогу, и очувању мултиетничког, мултикултурног и мултиверског карактера” и уживају у ласкавим похвалама њиховој ”одлучности да превазиђу историјске разлике и изграде заједничку будућност засновану на толеранцији и разумевању”!Званичници РС су у међувремену оштро осудили Истанбулску декларацију, пошто Силајџић за њу није имао државни мандат, већ је поступио самовољно.Чије заслуге?Не треба сумњати у одлучност Анкаре да постане заштитник босанских Муслимана. Током посете босанској престоници почетком априла, турски премијер Ердоган је изјавио да ”Турска никада неће напустити Босну и Херцеговину, и сматра својом моралном и историјском обавезом да стоји уз ову балканску земљу.” Није тешко закључити да се ова морална и историјска обавеза односи превасходно на онај део становника БиХ који Турску сматрају својом матицом. Што је, уосталом, Давутоглу ономад и рекао.Турски активизам није ограничен на Београд. Давутоглу се недавно састао са својим хрватским колегом, Јандроковићем, како би испословао подршку за турску политику у БиХ. Његово министарство тври (опет у Заману) да је ”поставило оквир” за сребреничку декларацију у Скупштини. А када је НАТО крајем априла, на састанку у Талину, коначно позвао БиХ да приступи акционом плану придруживања (MAP), лист Хуријет је писао како је то био резултат Давутоглуовог суочавања са Американцима и Европљанима у децембру:Призивајући сећање на горка времена кроз која је прошла та балканска земља, укључујући и убиство скоро 250.000 Босанаца, Давутоглу је рекао учесницима састанка: ”Ваша је морална одговорност да ово прихватите. Босна је у стању у којем је данас зато што сте јој ви деведесетих окренули леђа. Сада морате да поступите исправно.”Ако је ово тачно, онда се НАТО уплео у сопствену мрежу. Пошто је деведесетих вођена хистерична пропаганда о ”геноциду” и ”250.000 мртвих Босанаца” како би се јавност мобилисала за војну интервенцију, не могу сада да кажу, ”Ех, али све смо то онда измислили” — чак и када је већ пет година званично познато да је цифра од 250.000 ноторна измишљотина.Колико је оправдана слика коју форсирају Давутоглу и турски медији да је велики део најновијих дешавања на Балкану заслуга Анкаре? Има потврда из других извора да је прича у Хуријету истинита. Али да је ово посредовање омекшало некаква тврда срца у Београду је ноторна глупост. Борис Тадић је познати сујетни бескичмењак, и није било тешко да се ласкавим речима убеди да уради било шта, па и да диже рејтинг Харису Силајџићу у изборној години.Кључали лонацОпшти избори у БиХ треба да се одрже у октобру. Ни 15 година после окрутног грађанског рата, босански лонац се није примирио. Хрвати се жале како их је све мање и немају скоро никаквог политичког утицаја. Премијер Милорад Додик отворено је изјавио како му је циљ да од Републике Српске направи одрживу државу, а да га се уопште не тиче шта се дешава у Сарајеву и Федерацији. За то време, муслиманске власти у Сарајеву се налазе пред банкротом. Високи порези и корупција уништили су или отерали предузетнике у РС, па је огромна федерална бирократија остала без начина да се издржава. Нема више од чега да исплаћује пензије и социјалну помоћ, којим је куповала лојалност маса. ММФ је недавно одобрио нове зајмове БиХ (од чега 2/3 иду Федерацији) али под условом да се смање набрекли социјални расходи. Чувши то, бесни ”бранитељи” су пре две недеље дивљали улицама Сарајева.У шкрипцу између политичких потреба и економске стварности, муслимански политичари играју на једину карту која им је преостала: хушкање мржње на Србе. Међунацоналне тензије у земљи свакодневно расту. Када је средином месеца умро бивши командант муслиманске Армије БиХ, Расим Делић, сахрањен је са државним почастима и војном стражом. Али присуство војника није одобрило заједничко министарство одбране, а постоји законска забрана државних сахрана осуђеника за ратне злочине (Делића је Хашка инквизиција осудила на три године затвора за толерисање мучења заробљеника; био је на слободи док је трајао жалбени поступак).Ствари је додатно погоршао позив градоначелника Сарајева Алије Бехмена да се забрани комеморација покоља војника ЈНА у бившој Добровољачкој улици 3. маја. Бехмен је догађаје из 1992. назвао ”сукобом српских агресора и легалних јединица босанске државе” а комеморацију одбацио као ”ревизионизам.” (Комеморација је ипак одржана 3. маја, без инцидента, уз велико полицијско обезбеђење.) Атмосфера у Сарајеву је постала толико отровна да су чак и симпатизери лика и дела Алије Изетбеговића, попут Ненада Пејића са Слободне Европе, почели да сумњају у мит о мултиетничком рају.Пошто Анкара тврди да је толико тога што се дешава на Балкану последњих месеци њена заслуга, није нереално да се човек упита у којој мери агресивни наступ нео-османске Турске у ствари само додатно меша већ кључали босански лонац...(Аntiwar.com, објављено 1. маја 2010.)

Посланици ”Народне скупштине” Републике Србије који су у среду, 30. марта 2010, гласали за срамотну резолуцију о Сребреници: Nada KolundžijaDragoljub MićunovićSuzana GrubješićSlavica Đukić DejanovićMeho OmerovićVeroljub StevanovićVlajko SenićAleksandar VlahovićAleksandar JugovićMarko ĐurišićNenad KonstantinovićSrđan MilivojevićNenad ČanakBoško RistićKonstantin SamofalovJelena TrivanGordana ČomićAleksandar ČotrićEsad DžudževićBajram OmeragićBalint PastorBranko RužićDušan BajatovićDragan MarkovićSimo VukovićDragi DamnjanovićViorel ŽuraNebojša ZdravkovićŽeljko IvanjiVladimir IlićBranislav JovanovićSaša MilenićBranislav MitrovićJovan NešovićNikola NovakovićMiroslava PejicaStojanka PetkovićGordana RajkovMiljan RanđelovićSnežana SedlarStevica SpajićSnežana Stojanović-PlavšićJelena Travar MiljevićŠerif HamzagićSava ČojčićBorjan AgatonovićDragoslav BožovićŽeljko BrestovačkiJanko VeselinovićMaja VidenovićNataša VučkovićMilan VučkovićSlobodan GojkovićŽika GojkovićVuk DinčićDragiša ĐokovićAniko Žiroš-JankelićLjiljana ZdravkovićAleksandar JankovićMiloš JevtićAleksandra JerkovIvan JovanovićJadranka JovišićBranka KaravidićBojan KostrešPetar KuntićMaja LauševićDaniela Lovrin-GavrilovićGabor LodiBranka LjiljakJon MagdaMiroslav MarinkovićVesna MarjanovićMiroslav MartićPavel MarčokSrđan MikovićDušan MilisavljevićSmiljana MilisavljevićRadoslav MilovanovićMilena MiloševićKosta MiloševićSlavoljub MitovVitomir MihajlovićGorica MojovićĐura MučenskiTijana NikolićDejan NikolićOlena PapugaZoran PetrovŽarko PivacMunir PoturakMihailo PurićRadovan RadovanovićVlatko RatkovićSlavoljub StajkovićMilan StanimirovićŽivojin StankovićBojana StanojevićGoran StefanovićMiodrag StoilovićSvetlana Stojaković-MilovanovićTamaš TotNebojša ĆeranMilan UroševićBiljana Hasanović-KoraćDragomir CimešaMirko ČikirizEdip ŠerifovBajram ŠehovićLaslo VargaElvira KovačArpad FremondNikola KrpićĐuro PerićSiniša StamenkovićMomo ČolakovićZoran BortićSaša DujovićMile IlićZoran KasalovićĐorđe MilićevićJasmina MiloševićMiletić MihajlovićMilan J. NikolićPetar PetrovićMilisav PetronijevićDejan Radenković(Извор: Печат)Да се не заборави.

(Спомен-плоча у Блајбургу, са усташком шаховницом и муслиманским полумесецом, посвећен ”невиним жртвама”.)Крајем фебруара, Арапска телевизија Ал-џазира направила је репортажу о Радовану Караџићу, са све интервјуом. Прилог од неких четрдесетак минута почиње редовима зелених табута, наричућих Муслиманки, и имена на споменику у Поточарима. Веле, Срби су извели преко осам хиљада невиних, ненаоружаних цивила и стрељали их, малтене пред кућама. Нема везе што то није истина - у арапском свету, а и шире, мисле да се баш то десило. Од ове фиктивне Сребренице је направљен симбол за цели рат у БиХ: злочиначки Срби из чиста мира и мотивисани мржњом убијају невине, ненаоружане, мирољубиве Муслимане док Запад мирно посматра ”геноцид.”Годинама се узимало здраво за готово да је број жртава рата у БиХ био око 250.000, углавном Муслимана. Извештај демографа Хашке инквизиције (Ева Табо и Јакуб Бијак) из 2003. у ком се наводи да је укупан број жртава био око 100.000, дуго је био сакривен од јавности. Када је споменут, крајем 2004, изазвао је буру порицања у медијима и најава да ће званични извештај, на ком је радила комисија Мирсада Токаче, поставити ту цифру на 150.000. То се, међутим, није десило, и Токачина коначна бројка била је 97.000. Занимљиво је, међутим, да се, упркос тој значајној корекцији броја жртава рата, и у Токачиној студији тврди да је број страдалих у Сребреници осам хиљада!А ево шта кажу чињенице. Од 7.661 несталих на списку Трибунала, за које се тврди су погинули после пада Сребренице у Јулу 1995, њих 5.371 су припадници Армије БиХ. Идентификовани су посмртни остаци 3.837 особа. Од тога су 3.602 мушкарци старости 15-65 година, 201 мушкарци преко 65 година, 9 дечаци млађи од 14 година, 11 жене, а 14 особе непознатог пола и узраста. Истраживачи Трибунала нашли су 448 повеза за очи и 423 повеза за руке, што указује на стрељања. Закључили су да је 1.785 лица сигурно а 169 вероватно убијено ватреним оружјем, 67 је погинуло од шрапнела, 11 од ватреног оружја и шрапнела, 6 од трауме, а за 1.441 узрок смрти је непознат.Од ”осам хиљада цивила” стижемо прво до 5.300 војника, 3.800 идентификованих тела, 1800 жртава ватреног оружја, и око 450 стрељаних. А цело време стоји чињеница да су жене и деца, које су ”храбри борци” 28. дивизије и осталих формација под командом Насера Орића оставили у бази УН у Поточарима, безбедно превезени до Тузле камионима и аутобусима које је од цивилног српског становништва за ту сврху реквирирала ВРС. Какав је то ”геноцид” у којем цивили, жене и деца остану на животу?Ствари додатно компликују чињенице да се 3.000 људи са списка несталих налазило на бирачким списковима у БиХ 1996. Или се радило о зборној крађи (мртви гласају!) или ти људи у ствари нису мртви! Миливоје Иванишевић (”Лична карта Сребренице”) оптужује власти у Сарајеву да су у спомен-центру у Поточарима сахрањивале људе који су умрли давно пре рата, као и борце погинуле пре јула 1995. Бугарски истраживач Жерминал Чивиков доводи у сумњу сведочење Дражена Ердемовића, човека чије сведочења је у темељу сваке пресуде за Сребреницу у Хагу; Чивиков у својој књизи ”Крунски сведок” показује да просто није било физички издводљиво да Ердемовић и његове колеге за једну ноћ побију онолико људи колико је наведено у сведочењу (1.200). На локацији коју је Ердемовић навео нађено је 127 лешева. Генерал Крстић, који је први осуђен за ”саучеснштво у геноциду” није био ни близу Сребренице, већ је команду над Дринским корпусом преузео 20. јула 1995! Момир Николић, још један ”крунски сведок” у десетак процеса о Сребреници, разобличен је као лажов - али су његова сведочења свеједно остављена на снази! А Трибунал је у својим пресудама навео да, иако је ”немогуће са сигурношћу утврдити шта се заста десило”, судије свеједно ”верују да је убијено 8.000 људи.” Али у праву није битно шта ко верује, већ шта ко може да докаже. А ”геноцид” у Сребреници нити је доказан, нити је доказив, јер се није десио.У лето 1992. године, британски новинари монтирали су слику тешко болесног Фикрета Алића, који се налазио у избегличком логору Трнопоље, тако да изгледа као заточеник нацистичких логора смрти. По западним медијима се говорило о ”Белсену '92” и Србима као новим нацистима. Иако је лист који је објавио анализу трнопољске обмане натеран да банкротира тужбом за клевету (мада је британски судија рекао да нико не оспорава истину анализе, већ само тврдњу да су то репортери урадили са злим намерама!), истина је изашла на видело и данас се о Фикрету Алићу и ”логорима смрти” више и не говори. Али зато се инсистира на Сребреници, као ”највећем злочину у Европи од Хитлера.”У Поточарима, где је некад била база Холандских миротвораца, изграђен је велики спомен-центар. На свечаном отварању је био бивши амерички император Клинтон, то оличење искрености и врлине. Нема везе што је народ у Федерацији БиХ гладан, што муслимански повратници у Сребреницу немају посла, важно је било да се направи огромно светилиште у Поточарима. Да ”освета постане правда” како каже посвета на арапском. Да лаж о ”геноциду” постане истина. Баш како приказује Ал-Џазира.Крајем 2. светског рата, приликом повлачења из Југославије, један број Усташа и домобрана заробили су у Корушкој партизани. Енглези су такође предали неколико хиљада заробљеника Титу. Партизани су неколико хиљада тих заробљеника стрељали у селу Блајбург, баш као што су од 1944. па надаље стрељали десетине хиљада ”народних непријатеља” по Србији, рецимо. Али, усташка емиграција и католичка црква су од Блајбурга после рата направиле светилиште, а данашња хрватска историја назива повлачење Усташа ”крижним путем” и тврди да је у Блајбургу убијено 60.000 људи (!). Ево како то објашњава енглески историчар Д.Б. Мекдоналд:Преувеличавање броја мртвих у Блајбургу имало је више нивоа значења. Прво, Хрвати су тиме постали жртве Срба/комуниста, што им је омогућило да оспоравају геноцид над Србима у Јасеновцу тезом о геноциду над њима самима. Друго, омогућило је Хрватима да се дистанцирају од Срба и комунистичког режима који је починио масакр, и тако прикажу Хрватску као невољну чланицу СФРЈ, више затвореника него конститутивну нацију. Треће, кроз тај масакр Хрвати су прешли свој ”крижни пут,” како се то често описивало у хрватским текстовима.(Balkan holocausts?: Serbian and Croatian victim-centered propaganda and the war in Yugoslavia, David Bruce MacDonald, Manchester University Press, April 19, 2003)Паралелно са дизањем броја жртава Блајбурга, ишло се са смањивањем броја жртава Јасеновца, да би се успоставила морална једнакост Усташа и ”Србокомуниста” (које је водио Хрват Броз...), па чак и дотле да су Усташе проглашаване стварним жртвама, јер ето Јасеновац је био радни логор у којем су Јевреји убијали сами себе а Срба није ни било...Чак је Стјепан Месић, који тешко да се може назвати србофилом, својевремено изјавио да је Блајбург усташки фестивал о државном трошку, као и да су они у Јасеновцу жртве, а у Блајбургу јасеновачки џелати. Па ништа.Баш као што су у Блајбургу усташе направиле светилиште да од себе направе жртву (на страну сад што је инсинуација ”крижног пута” најгоре бохољуљење), тако је у Поточарима направљено светилиште лажном ”геноциду”, како би се једна агресивна идеологија - чије је инсистирање на унитарној босанској држави у којој би не-муслимани били мањине и довело до грађанског рата - камуфлирала ореолом жртве. Иде се чак дотле да се овај ”геноцид” ставља раме уз раме са холокаустом, као што је то прошле године урадио верски поглавар БХ муслимана, Мустафа Церић.Блајбург у Поточарима јесте симбол рата у БиХ, мада не онако како су његови творци намеравали. Он представља врхунац манипулација и лажи, који вређа не само жртве Хитлеровог ”коначног решења” већ и здрав разум.

У 999. броју недељника Време - те квислиншке имитације америчког Тајма - од 25. фебруара ове године, објављен је опширан интервју са Врховним Жутником лично. Поред већ стандардних булажњења о бољем животу, ЕУропској будућности, потреби да се великим силама и суседима угоди на штету Срба и Србије и тако даље, тандара-броћ, поткрала су се и два признања везана за резолуцију о Сребреници.На њих је указао Тадија Нешковић у суботњем коментару на НСПМ. Тадић, наиме, сматра да је резолуција важан корак „у укупној трансформацији нашег друштва у цивилно друштво“, као и да подршка невладиних организација значи да иза ње стоји цело српско друштво. Вреди прочитати Нешковићев текст, и ја овде не намеравам да понављам ствари које су у њему већ апсолвиране. Али бих да додам неколико сопствених запажања.Прво, „цивилно друштво“ је флоскула. Појам „цивил“ и придев „цивилни“ на српском имају врло ограничено значење, првенствено као антоними од „војник“ и „војни.“ Да је Тадић рекао грађанско друштво, то би још нешто и значило - али није, већ је употребио енглески израз "civil society."Али то ни на енглеском не значи ништа. Наиме, по већини дефиниција (које су углавном произвољне, типично постмодернистички) под „грађанским друштвом“ се подразумева скуп свих добровољних организација грађана које не спадају у домен државе или тржишта. Не знам зашто тржишта, јер и оно је ваљда засновано на добровољној размени добара и услуга (ако је та размена присилна, онда је већ реч о држави), али онда испада да је „цивилно друштво“ у ствари само - друштво. Само што у класично друштво спадају и црква, породица, задруге, итд. а ово новокомпоновано, „цивилно“ чине разни комитети, иницијативе, одбори, и „боркиње“. Однос између овог патвореног „цивилног“ друштва и оног обичног је нешто као однос између међународног суда правде и хашког трибунала. Једано је аутентично, друго је имитација створена са сврхом да обмане, присили и превари.Е, у ту имитацију - а из употребе енглеске фразе јасно је одакле му инспирација за њу - Тадић хоће да „трансформише“ Србе. И то помоћу резолуције о Сребреници.Како? Тако што ће жртве Сребренице прогласити „невино страдалим,“ рецимо. По њему испада да су Срби ушли у Сребреницу, затекли ненаоружане цивиле, и ту их на лицу места побили. Осим што то, дабоме, апсолутно није истина. Како може припадник 28. дивизије „Армије БиХ“ који се с пушком у руци пробијао пут Тузле да буде „невина жртва“? А ако се зна колико је ненаоружаних цивила убијено (стрељано, шта већ), онда нека се то лепо каже. Али тих података напросто нема. Уместо тога, учитава се пропагандна флоскула од „преко осам хиљада мушкараца и дечака“ која се понавља по медијима већ годинама, а има исто онолико везе са истином као прича о 250.000 погинулих Муслимана у целом рату.Управо на ту митску Сребреницу мисли Врховни Жутник кад каже да је у свету постала „симбол страдања у ратовима деведесетих.“ И он то хоће да призна!? Размислите мало о томе на тренутак. Од једног пропагандног мита прави се симбол за све ратове деведесетих. А зашто тај симбол не би била колона српских избеглица из Крајине, или шиптарска руља која руши манастире у Метохији у марту 2004? Та два догађаја су пуно симптоматичнија за оно што се десило него Сребреница, која у самом босанском рату није имала ама баш никакву улогу. Да је Сребреница била битна руководству Б-Х Муслимана, зар је не би тражили у Дејтону? А нису, већ су тражили Брчко и коридор до Горажда. Тек после рата је од Сребренице направљен симбол и светилиште.Значи, Врховни Жутник и његова жутократија хоће да заузму наводно високоморални став признавањем пропагандне фантазије која Србе представља као геноцидне злочинце! Како ће то да Србији донесе „углед“ или „регионални кредибилитет“? Ко ће то да воли и поштује Србију ако сама себе прогласи геноцидном? Па ко је овде луд?!Али, ако се има на уму да резолуција мора да игра улогу у трансформацији Срба у небулозне и ЕУропске грађане, онда постаје јасно зашто се инсистира баш на оваквим идиотизмима. Није ово први пут да жутократе говоре о потреби да Срби постану нешто друго. Сетимо се оног култур-комесара Димитријевића, чије је амнестирање Јасеновца ономад изазвало бурне полемике. И он је говорио о „промени кода“.Џабе што је петицију против резолуције о Сребреници подржало преко стотину удружења грађана и истински невладиних (тј. оних које не финансирају ни САД ни ЕУ) организација. За Врховног Жутника је једино истинско „друштво“ оно које представљају Соња, Наташа, Борка и Латинка.Србија се, дакле, глајхшалтује по шаблону невладника. Српско друштво се систематски затире и замењује патвореним ЕУропским. Кључну улогу у свему томе имају жутократе и њихов врховник, а алатка којом то раде је мит о Сребреници.

Није било неопходно да нам осведочени „пријатељ“ Срба Јелко Кацин објасни ко у ствари стоји иза предлога скупштинске резолуције о Сребреници, али је згодно што је баш то и урадио у недавном интервјуу за „Пешчаник“. Отуд сазнајемо и каква је то Србија коју Јелко и његови бриселски господари желе и очекују, и какве људе хоће да виде на њеном челу. Тиха језа.С правом онда може да се постави питање која је улога Врховног Жутника. Да ли је он заиста шеф државе и свега у њој, како га представљају, или само фасада за стварне гаулајтере који делају по налозима „међународне заједнице“? Колико је Тадић стварно капетан државног брода ако одређени министри (нпр. ШуНАТОвац и Динкић) некажњено воде личну политику, а партија која једва прелази изборни праг инспирише политику његове, владајуће странке? Није ми намера да овим имало амнестирам Тадића за његово жутовање, али заиста имам утисак да је проблем много већи од само једног човека, ма колико се његов моћни маркетиншки апарат трудио да га представи као самодршца.А што се тиче резолуције која би Србији натоварила хипотеку фиктивног геноцида у Сребреници, Српски сабор Двери покренуо је акцију против њеног доношења. Чисто сумњам да ће чак и милион потписа на апелу успети да спречи Скупштину да усвоји резолуцију. Србијом једноставно влада једна теледиригована демократура, која апсолутно не зарезује шта народ мисли, већ само извршава наређења разних Кацина и њихових домаћих Чеда. Уосталом, то је и отворено признао сам Тадић, када је изјавио да је резолуција неопходна без обзира што ће већина да јој се противи. Али, што пре то свима постане јасно, тим пре ће народ морати да одлучи хоће ли наставити да толерише своје мучитеље, или ће нешто да предузме како би их се отарасио.Демократори много воле да причају о „прихватању реалности“ и „суочавању са прошлошћу.“ Видећемо како ће они да се суочавају са својом прошлошћу и прихватају реалност, када једног дана у скоријој будућности Срби схвате да итекако има алтернативе Жутом Путу.

„Nek te je sramota od guzice“, zna da prekori moj deda Lazar onoga ko napravi nešto nedolično njegovim godinama, prilikama i ambijentu. Taj je, prema deda Lazu, načinio nešto toliko sramno, da je zadnjica moralnija, čistija i bolja od njega.

Nisam dugo video dedu, ali se nešto mislim šta li bi rekao onom Malom što frflja kad priča posle njegovog današnjeg intervjua u kome kaže da je zločin koji je počinjen u Srebrenici nesporno stravičan, ali da ovu ocenu nije mogao da upotrebi dok je bio član Srpske radikalne stranke.

Neću zvati dedu telefonom. Mogu se zaneti pa ga citirati u tekstu. I posle bruka. Da se mator čovek vuče po sudovima. Mali bi ga tužio sigurno. Želeći da dokaže, kako je ipak, čistiji od zadnjice.

Ja to ne znam. To da li jeste ili nije. Čistiji od zadnjice. Samo me sećanje još dobro služi.

Pa se tako prisetim kad je Mali što frflja rekao onomad: hvala Bogu što više ne moramo da nosimo majice sa kojekakvim likovima. Mislio je na Vojislava Šešelja. Kuma svoje dece. Čoveka u koga se kleo decenijama. Koji ga je pošišao, obukao sako, stavio mu kravatu i pustio u Narodnu skupštinu.

Kum ga je uveo i u Vladu Srbije, gde je Pročitaj ceo tekst

Стара народна пословица каже, не пада снег да покрије брег, већ да свака зверка покаже свој траг. Однос невладника из Србије према тзв. ”геноциду” у Сребреници кристално је јасан показатељ њихове неизмерне мржње према српском народу и држави (они себе не сматрају Србима, тако да дијагноза самомржње овде не приличи).Проблем, међутим, није у томе што некакве невладине (иако их финансирају владе - али иностране) организације праве циркус, већ што су оне само експонент целе једне политичке и медијске гарнитуре која је постављена на власт пре скоро девет година и која сваким даном све више терорише народ у Србији и испира му мозак. Најновији примери тог терора су макартизам против новинара и нови Закон о информисању. Све ово је сасвим доследно стаљинистичком моралу невладника, где само они имају право на мишљење, имовину, чак и живот.Ма колико да презирем њихове ставове и мишљења, ипак сматрам да требају да буду слободни да их искажу. Али постоји граница између слободе говора и мишљења и безочног наметања тог мишљења и гажења свакога ко тако не мисли. А они су ту границу већ давно прешли.О моралном, државном и сваком другом суноврату званичне Србије највише говори чињеница да водећи медији уз подршку власти намећу народу кривицу за прекодрински догађај с којим Србија нема ама баш никакве везе, а који се дегутантно назива ”геноцидом”. Ово упркос чињеници да је над Србима западно од Дрине и јужно од Ибра извршен врло стваран геноцид - тј. физичко уништење - током деведесетих; о оном из 1941-45 да се и не говори. Данашња Хрватска, Федерација БиХ и ”независна држава Косовија” су ваљда светли пример демократије и људских права, шта ли?Разни невладници и њима блиски властодршци и новинари на ово реторичко питање одговарају потврдно и савршено озбиљно. Па зар није Наташа Кандић била почасни гост на проглашењу ”Косовије”? Зар је није лично одликовао последњи председник СФРЈ, Стјепан Месић? Зар није почасни грађанин (муслиманског) Сарајева?Јуче су сви невладнички медији у Србији (дакле, скоро сви медији) трубили о ”сребреничком геноциду” на начин који малтене не може да се разликује од наступа исламског фанатика Мустафе Церића или ”првог у Бошњака,” професионалног србофоба Хариса Силајџића. А јутрос водећи дневни лист ”друге Србије,” Данас, објављује интервју баш са Силајџићем. Овај, дабоме, вергла своју излизану причу о томе како нема добрих Срба и како су сви они нацистоидни и геноцидни - а онда каже следеће:Охрабрује ме, међутим, што у Србији постоје људи, попут Чедомира Јовановића, Наташе Кандић, Соње Бисерко, уз снаге које их подржавају, и мислим да је то добро за будућност Србије али и цијелог региона - каже у интервјуу за Данас члан Предсједништва БиХ Харис Силајџић, осврћући се на однос Босне и Херцеговане и Србије.Штоно се каже на западу, ето вам истине из уста самог коња (from the horse's mouth): најбољи ”Срби” за Силајџића су управо најгори србомрсци, србождери и србофоби. Пошто су већ добили признања од Империје, Неовисне Републике Хрватске, Монтенигерије, Косовије, а сада и исламских фанатика, невладницима само још преостаје да их за господаре и моралне громаде призна и сама Србија. И чудним се чудом чуде како то признање, упркос свему, изостаје.

Портпарол хашке инквизиције у БиХ, Матијас Хелман, изјавио је јуче да специјални додатак о Сребреници објављен у Гласу Јавности представља "бесрамно негирање и релативизацију чињеница које је Трибунал, ван разумне сумње, утврдио о сребреничком геноциду."Јасно је да Herr Хелман мора да каже овакво нешто по природи свог посла, али не мора баш овако да се бламира. Да ли је то можда његов послодавац икада утврдио тачан број Муслимана који су страдали током јула 1995? Или начин на који су страдали? Зна ли се можда колико је међу њима било цивила, а колико бораца Армије БиХ? Колико је убијено по заробљавању, а колико је погинуло током ратних дејстава у јулу 1995? (Једна чињеница која је "ван сваке сумње" је да се 28. дивизија АРБиХ пробијала из Сребренице према Тузли, и да је у том повлачењу било борби и жртава.) Да ли је постојало наређење да се убијају заробљеници, и ко га је издао? Ништа од тога се не види у пресуди генералу Крстићу, ни у првобитном ни у жалбеном поступку.Енди Вилкоксон, коментатор који је пратио суђење Слободану Милошевићу, анализирао је у априлу 2004. пресуду генералу Крстићу. Тада је рекао:Трибунал се усресредио на претјерано мали део становништва, изјавио да је велики али недефинисан број тих људи наводно убијен, а онда редефинисао појам геноцида до те мјере да се његовим жртвама могу сматрати и борци. Тек након оваквих манипулација су судије биле у стању да кажу да се у Сребреници догодио геноцид.Вилкоксон замјера адвокатима генерала Крстића (које је плаћао Трибунал) да нису довели у питање произвољну цифру жртава, већ је њихова стратегија одбране превасходно била да кривицу пребаце на генерала Младића. Али, како каже, "то што Крстићеви браниоци нису оспорили ову тврдњу тужилаштва није доказ да је она истинита."Можда би било добро да Глас, или неке друге новине у Србији које се не плаше "невладиних" талибана, објаве и пуни текст пресуде Трибунала у случају Крстић, па да се јасно види шта су у ствари установљене чињенице (а њих јеу хашким списима врло мало), а шта претпоставке и измишљотине.

Глас Јавности је прошле недеље објавио, у специјалном додатку, текст Миливоја Иванишевића "Лична карта Сребренице," у којој овај хроничар рата у Подрињу излаже чињенице које озбиљно поткопавају мит о "геноциду." Наравно, сви који су инвестирали у Банку колективне српске кривице (БКСК) почели су да арлаучу на такву дeвалвацију свог иметка. Тако су и Гласу стигле претње, а потом и реакције "мешовитог хашко-српског друштва за принудну катарзу Срба и Србије."Овом креативном синтагмом редакција Гласа описује Надежду Гаће из НУНС-а ("Независног" удружења новинара Србије) и Соњу Бисерко из Хелсиншког одбора, које су на објављивање додатка реаговале тврдњама да је сребренички геноцид установљена чињеница о којој се не сме расправљати јер би то било кривично дело. Али, како наводи редакција Гласа, и сама Велика инквизиторка Карла дел Понте се јадала што је озбиљно не схватају у Европској унији (а камоли у Србији). Зашто онда самозвани душебрижници не изражавају своје згражање недовољним ентузијазмом својих европских спонзора?Глас је на претње и критике утеривача новог светског поретка одговорио на најбољи могући начин: критике су објављене (да се лепо види о каквим креатурама је реч), и попраћене коментаром редакције:Глас Јавности, као слободна новина, хтео нехтео мора да се бави анализом чињеница и кад је то, као што мисле госпође Гаће и Бисерко, забрањено. И још - можемо само да се захвалимо госпођи Карли дел Понте која је у релативизацији сребреничких догађаја нашла моћније кривце од Гласа јавности.И кад бисмо хтели да се прилагодимо мишљењу госпођа Гаће и Бисерко не бисмо могли да пронађемо разлоге зашто би то учинили. Уместо тога, поштујући новинарски занат и своје читаоце, који су позивима и писмима ових дана затрпали нашу редакцију и секретарице, Глас јавности ће у складу са њиховим захтевима и молбама за оне који нису дошли до додатка "Лична карта Сребренице", уз сутрашње издање још једном објавити тај документ.