Planeta Srbija

Ovaj tekst je jedan u seriji tekstova koji dokumentuju razvoj jednog projekta od prve ideje do gotovog proizvoda. Svi tekstovi iz serije su povezani tagom licniprojekat09 kako bi ih mogli lakše pronaći.

Sprawsm je firma koja opslužuje klijente. Tek od nedavno smo počeli da razvijamo in-house projekte, i prvi od tih projekata Plakatt mi je kompletno prevrnuo stav koji sam imao prema poslu i ovoj struci uopšte do sada. Osladilo se može se reći slobodno. Dok je neki plan Sprawsma da klijentski poslovi još uvek ostanu fokus bar neko vreme, gledamo (zajedno sa Rendered Text ekipom) da se taj fokus sve više prebacuje na in-house projekte. Po meni je to neki logičan korak kada imaš takvu ekipu na jednom mestu gde malte-ne svaki dan izbijaju ideje za neke nove stvari koje bismo mogli napraviti. Sa druge strane, postoji određena količina klijentskih govana koju mogu da progutam. Dogurali smo do tačke kada možemo sebi da dozvolimo da biramo projekte i da ne dozvoljavamo da budžeti diktiraju kvalitet našeg rada.

Iz svega ovoga, proistekla je i jedna ideja koju zaista želim da izguram kompletno sam, Sprawsm neće imati nikakve veze sa ovim. S jedne strane jer apsolutno ne vidim da bi projekat ikako postao profitabilan, sa druge strane jer sam lično jako vezan za prirodu i tematiku projekta i mislim da je bolje da ga sprovedem sam. Takođe, želim da dokumentujem kompletan proces razvoja, bukvalno od ideje do završetka. Mislim da će na kraju kad se sumira biti vrlo interesantno pogledati kakvi su bili proračuni i pretpostavke, a kako je sve to prošlo zapravo. Naravno, nadam se da će ova serija postova pomoći bilo kome, kome padne na pamet da uradi i prođe kroz nešto slično. Pa da krenemo…

O čemu se radi?

Dugo vremena gajim duboku admiraciju i naklonost prema uličoj umetnosti (iliti street artu.) Dosta toga se dešava i na ulicama što se ne da primetiti na prvu loptu, možda to ljudi ne kapiraju, ali stvarno ima zanimljivih stvari malte-ne gde god da se okreneš. Jedan od razloga zašto ljudi ne znaju, ili imaju iskrivljenu percepciju o ovom vidu umetnosti je i neupućenost. Na internetu su postojale brojne zajednice i sajtovi na kojima su se okupljali ljudi iz ovog miljea, ali to nikada nije otišlo dalje od instalacije Invision foruma, ili kompletno administrirane i vlasnički orijentisane online galerije sa instalaciom Invision foruma. Čak kada se pogleda globalno, primera kvalitetno sređene graffiti/street art zajendnice je vrlo malo, sa izuzetkom StreetFiles.org koji je usamljen slučaj. Uzimajući sve ovo u obzir, odlučio sam da pokušam da pokušam da uradim nešto po tom pitanju.

Inicijalna ideja

Napraviti niche1 online zajednicu koja je suštinski photo sharing servis, dakle registrovani korisnici uploaduju fotografije i video klipove graffiti i street art radova (ili bilo čega što je povezano sa njima), komentarišu iste, komuniciraju i prave međusobnu interakciju kroz grupe (ekipe), itd.

Metod razvoja će biti takav da će se krenuti sa minimalnim setom „core” funkcionalnosti, koje će se kroz iteracije upotpunjivati i umnožavati po potrebi.

Cilj projekta

Moram da pomenem da ne planiram da izmišljam toplu vodu sa novim funkcionalnostima, većina (ako ne i svi) featuresi koje planiram da uključim u servis već postoje, i korisnici su dobro upoznati sa njima, prioritet je pre svega na stvaranju prijatnog korisničkog iskustva.

Pošto je ovo lični projekat od koga ne očekujem nikakvu materijalnu zaradu (mada ako se ukaže prilika da se monetizuje iskoristiću je koliko god budem mogao i umeo), primarni ciljevi su čisto iskustvo vođenja projekta, održavanja i praćenja razvoja istog, jer kao dizajner imao sam vrlo malo uvida u bekstejdž funkcionisanja web servisa. Naravno u prvom planu je naravno i podrška street art zajednici.

Postoji i jedna specifičnost projekta, a ona se ogleda u tome da će on krenuti lokalno, ali će od početka biti globalno orijentisan, dakle krajnji cilj jeste globalna korisnička baza.

Takođe jedan od ciljeva projekta jeste završiti razvoj 1.0 verzije, i kasnije nastaviti održavanje sa minimalnim budžetom. To znači da ću ja lično raditi veliku većinu stvari, prvenstveno dizajn i kompletan front-end tokom razvoja i održavanja, potom administracija mreže (uz pomoć ljudi iz same zajednice naravno). Planiram jedino programiranje da prepustim odgovarajućoj osobi, ali to još uvek zavisi od izbora platforme o čemu još uvek razmišljam. Planiram da budem 100% otvoren po pitanju budžetarnih stavki, i objaviću iznose svih troškova javno.

Što se tiče ostalih detalja vezanih za projekat poput procena troškova, feature setova, rokova, itd. — o svemu tome više u sledećem postu.

1niche — niša, kategorija, vertikala, usredsređenost na nešto specifično

Kada dođe do zahtevanja ličnih informacija od korisnika po meni ni jedno pravilo nije važnije od sledećeg: manje je više. Ljudi ne vole da ispunjavaju velike formulare, ti formulari obično nisu ni najlakši za ispuniti (pogotovo za nenapredne korisnike), a silne informacije koje se traže se u glavnom koriste za marketing, a ne za svrhe funkcionisanja aplikacije.

Koje informacije je opravdano tražiti kao neophodne za registraciju korisnika?

Forma za registraciju na Reddit.com

U najvećem broju slučajeva neophodno je tražiti email adresu i lozinku, tj. šifru. Kako možemo videti na priloženoj slici, neki servisi poput popularnog Reddita ne zahtevaju čak ni email adresu, što je za svaku pohvalu, već umesto nje birate korisničko ime. Ovaj gest postavlja totalno drugi ton u odnosu korisnik-servis i uspostavlja poverenje.

Zaista, kada pogledamo — koji će Redditu moja email adresa osim ukoliko ih ne sakuplja da gura promocije kroz newslettere i koješta? Reddit je servis za čitanje novosti, ljudi se registruju da bi konzumirali sadržaj, i servis to poštuje. Doduše, email adresa je često neophodna stavka pre registraciji što čini Reddit usamljenim slučajem, ali opet lepo ilustruje dobru praksu zahtevanja minimuma informacija od korisnika.

Drago mi je jer uočavam rastući trend u procesu registracije novih korisnika kod servisa novije generacije koji prati ovu logiku. Google i Yahoo recimo se i dalje drže starog načina registracije uz koji samo što ne treba obezbediti uzorak DNK. Pre neki dan sam hteo da otvorim nalog na Yahoo jer sam hteo novi Flickr nalog, što se ispostavilo nemogućim jer imaju neki bug1 prilikom odabira zemlje i kombinacije sa poštanskim brojem. Samo da podsetim — Yahoo ima najposećeniju stranicu na internetu, i ovakve stvari im se dešavaju.

Tamna strana manjka informacija

Na žalost, previše bilo čega takođe ne valja, samo što je ovom slučaju — premalo. Jedan od servisa koji je bio pravo otkrovenje za mene je Instapaper koji omogućava da sačuvate web stranice za kasnije čitanje. Privremeni bookmarksi, fenomenalno.

Kao što vidite na gornjoj slici, Instapaper vam omogućava da pristupite servisu na nekoliko načina2:

unoseći korisničko ime unoseći email adresu unoseći neobaveznu lozinku

Činjenica da ni jedno (ali barem jedno) od ovih polja nije obavezno stvara problem, jer Instapaper zaista i nema registraciju u klasičnom smislu reči. Ukoliko sada odete na stranicu za prijavu i unesete bilo šta u polje za korisničko ime ili email adresu, i ukoliko oni ne postoje u bazi servisa, vi automatski otvarate novi nalog. Ovo je problem jer mi se nebrojeno puta desilo (poslednji put vrlo skoro kada sam instalirao Instapaper Pro 2.0 na iPhone) da zaboravim kako sam se prijavio na servis. Da li kao „draganbabic” ili sa „babicdragan@gmail.com”? Ispostavlja se da imam oba naloga i očigledno sam ih oba pomalo koristio jer vidim da ima sačuvanih stranica u oba (iako mi je jasno da je ovaj „draganbabic” glavni, očigledno sam se par puta prevario i prijavio sa email adresom).

Dakle ovaj slučaj savršeno ilustruje efekat mača sa dve oštrice kod zahtevanja minimuma informacija prilikom registracije ili prijave. Iskreno mislim da se ne mora ići u tolike ekstreme.

Kako smo mi to uradili na Plakattu

Stranica za registraciju na budućem Plakatt.com

Informacije koje su obavezne za funkcionisanje jednog servisa naravno zavise prvo od same prirode servisa i njegove namene. Sa Plakattom mi smo se trudili da korisnike sa regularnim nalozima uz što manje muke osposobimo za korišćenje servisa. Jedino ekstra polje koje se nalazi u ovom formularu je polje lokacije (nad kojim je omogućen autocomplete), a ono nam je bitno kako bismo korisniku na sledećoj stranici prikazali adekvatan sadržaj (događaje u njegovom gradu) prilikom uspešne registracije.

Prethodno sam spomenuo „korisnike sa regularnim nalozima”, oni „neregularni” su korisnici koji poseduju OpenID i prijavljuju se putem njega, gde je dovoljno jednostavno da se prijave, a svoju lokaciju unose na stranici profila.

Po mom ličnom mišljenju, informacije koje servis zahteva od korisnika govore dosta o tome koliko i kako ljudi iza tog servisa brinu o privatnosti. Činjenica je da ljudi iz gornjeg menadžmenta i (bože sačuvaj) marketing/advertajzing odeljenja vuku na stranu da se izvuče iz korisnika što više informacija prilikom registracije, kako bi ih profilisali ili šta već, iskreno ja mislim da se sa tom praksom treba žestoko boriti. Kao primer naprednijeg korisnika uzimam sebe koji kada treba da se prijavim negde prvo skeniram formular na brzinu i pogledam koja je polja neophodno popuniti — ukoliko mi traži adresu i/ili br. telefona3 ili se neću registrovati ili ih neću uneti — pa tek onda krenem sa popunjavanjem formulara, a pritom imam email adresu koja je manje-više javna i nikada ne dajem ličnu ili poslovnu email adresu. Iznenađujuće je odsustvo spam poruka kada se primenjuje ova praksa.

1 Bug je prisutan u Safariju na Mac OS X 10.5.8.

2 Barem jedno od prva dva je obavezno uneti (korisničko ime ili email adresu.)

3 A pritom funkcionalnost servisa nije uslovljena posedovanjem ovih informacija.

Vidim na određenim socijalnim mrežama, renomiranim blogovima i blog mrežama ljudi generalno muče muku oko komentara. Ili ne mogu da žive od spama, pa su ih kompletno ukinuli jer je administracija postala full-time posao, ili su počeli da zahtevaju registraciju, ili pak izvode razne gimnastike (login via Facebook, Google, Gravatari, threading, itd.) kako bi uveli red u sekciju sa komentarima.

Teranje ljudi na registraciju je po meni najgore rešenje. Moraš da se iscimaš oko podešavanja blog platforme, formulara, dizajna, 100 čuda, da bi iznervirao to malo ljudi što ti dođe na blog koji odluči da je to malo što si napisao ili ulinkovao vredno reakcije od dve-tri reči.

Najbolji odgovor na kretenski komentar ikad. (sa lifehacker.com)

Mislim da komentari imaju sve manju i manju ulogu u blogovanju. Vrlo retko komentari doprinose diskusiji (osim komentara na ovom blogu, razume se), već više unose šum i zbog toga se mahom ignorišu. Pogledajte samo šta sedešavalo (i dešava) sa YouTubeom, Diggom i SvNom. Sa druge strane, blog postovi su sve manje autorski radovi u koje ulazi više od 2 minuta razmišljanja, a sve više prenošenje i prosleđevanje sadržaja i zbog toga zavređuju sve manje pažnje.

Hoću da kažem da definitivno vidim kako ljudi sve više naginju ka jednosmernoj komunikaciji, i prepuštanju korisnicima da reaguju na sadržaj koji je objavljen na onaj način na koji misle da je najbolje. Ako je dobar — tweetovaće o tome, postaviće link na Facebook, reblogovaće, i u mnogo slučajeva pružajući svoje viđenje stvari. Šta će nam bolji komentari od toga?

Skorašnjim postom o planiranju troškova otvorio sam priču o ličnim finansijama. Nekima cela ova priča može da ispadne kao kukumakanje o novcu, ali to nije namera autora. Finansije su realan problem svih nas, imali ih dovoljno ili nedovoljno i sa godinama postaju sve ozbiljniji predmet razmišljanja. Tim povodom se i postavlja pitanje, koliko platiti osobu koja se bavi webom kod nas, bilo kao menadžer nekog web sajta poput mene, programera, dizajnera, šta već. Pokušaću da evaluiram taj problem u donjem postu, a Vi ste naravno pozvani na diskusiju.

Prošle sedmice sam razmišljao o problemima sa kojima se suočavam u izvršavanju svojih aktivnosti, i po prvi put u životu verovatno, poželeo da imam službeni auto. Činjenica da za neke poslove moram da odem u relativno udaljene delove grada će me vrlo često navesti na razmišljanje, da li zaista moram da odem do tog dela grada, a zatim nedoumica preći i u odbijanje. Tako da će taj posao biti odložen za neku drugu priliku, ili se neće desiti. Da li ovo znači da sam ja neodgovoran? Da, ali činjenica da postoje stvari kao što je službeni auto govore da nisam jedini. Ljudi ne vole da gube vreme na ono što ne moraju, i postojanje službenog auta je jedna od činjenica koje obezbedjuju konfor u obavljanju posla a samim tim i kvalitetnije obavljanje istog.  Naravno, nemaju svi situaciju u kompaniji da kupe zaposlenima automobil, ali tako nešto se može rešiti povećanjem plate recimo, čime dolazimo do centralne teme današnjeg posta.

Koliko novca vam je mesečno potrebno da preživite?

Stavite na papir osnovne mesečne troškove. Stan, računi, prosečan dnevni trošak x 30, varijabilni dnevni trošak. Pod varijabilnim dnevnim troškom podrazumevam sve one stvari koje se ne smatraju prehranom, koje se smatraju nužnim a ne mogu se baš precizno isplanirati. Tipa sredstva za čišćenje, sveske, olovke i tako ti neki troškovi koji su nam neophodni. U mom slučaju imate sledeću situaciju:

Stan i računi: 160 eur (podrazumeva činjenicu da živite sa nekim, ovo je medju najpovoljnijim varijantama)Prosečan dnevni trošak x 30: 225 eur (7,5 eur = 600 din -3 obroka po 200 din, naravno ne podrazumeva restorane)Varijabilni trošak 10%: 22,5 eur (7-10% je neki trend varijabilnih troškova koji se stavlja i prilikom pravljenja budžeta)

—-

Total: 407,5 eur

Dakle, meni je potrebno da preživim mesečno u Beogradu 407,5 eur, bez taksija, izlazaka sa prijateljima, poklona za rodjendane, kupovine odeće i svih ostalih troškova koji su normalni a koji nas snalaze mesečno. U ovom slučaju glavnu konkurenciju mi predstavljaju ljudi koji imaju stan u Beogradu pa štede nekih 100 eur mesečno ali to nije poenta, poenta je objasniti zašto neke stvari ne mogu da se rade za smešne pare, i zašto prilikom traženja posla trebate znati koliku platu želite za sebe.

Dolazimo do još jednog problema koji uzrokuju freelance poslovi, a to je da sve plaćate sami. Prevoz, topli obroci predstavljaju standardni paket usluga koje nudi svako preduzeće priliko zapošljavanja. Imate gornju računicu pa se lako može utvrditi da ovi ume da skine zanimljiv deo troškova. No takav način posla, obično podrazumeva i rad u firmu i ustajanje na vreme, što uglavnom nije slučaj sa našom strukom.

Šta možemo zaključiti iz svega ovoga? Vreme, sajt za 100 maraka je odavno prošlo, nit postoje marke, nit su životni troškovi na nivou 2000te, 8 godina je dosta toga sobom donelo, a pre svega kumulativnu inflaciju od jedno 300% Možda zvučim nadobudno, prepotentno, neozbiljno, nazovite to kako god, ali da sam u situaciji da tražim početni posao, sa kojom cifrom bih pristao da krenem? 407,5 eur? Nedovoljno… Ipak je cifra od 500 eur nešto što je mnogo realnije. Nije cifra koja će vam obezbediti lagodan život ali par meseci dok ne dodjete do odredjenog iskustva, mini promocije koja će vam trasirati put ka plaćenijem poslu ovo je nešto što možete prihvatiti. Kasnije ulazite na tržište kadrova, gde vam vrlo prosto ponuda i tražnja odredjuju cenu. Obzirom da se bavite poslom koji zahteva odredjeno, ne tako rasprostranjeno znanje, u zemlji koja se usudjuje da kaže da će za par godina biti nova silikonska dolina, nemojte se libiti da cenite ono što radite.

Problem? Ispašće da ja nagovaram ljude da ne prihvataju bilo kakav posao ispod 500 eur, i da to nije realna procena našeg tržišta. Možda, ali i situaciji kad poznajem ljude koji od držanja privatnih časova zaradjuju i duplo više nego profesori na fakultetima postavlja se pitanje koliko je naše tržište referentno za neku procenu. Privatni časovi su mi upravo i bili referenca prilikom diskusije sa Nemanjom oko cene radnog sata. Ako neko može da podučava decu sabiranje za 5 eur po satu, zašto bi se sirovi know-how prodavao za manje od toga.

Diskusija više nego dobrodošla!