Planeta Srbija

Nekako, poslednjih nedelju i kusur dana nisam nikako stizao da sednem za računar i uradim nešto. To jest, ako ne računam subotu ili nedelju.

Prvo što sam uradio je to da sam promenio template na blogu. Napravio sam jednostavnu temu, sa par boja i fontova, koja definitivno odgovara mom trenutnom raspoloženju, ali mislim da sam godišnje doba potpuno promašio (ona slika ispod headera).

Što se tiče obaveza, verujem da nijedan moj vršnjak (koji ima blog) u ovom periodu ne piše na svom blogu. Da, počeo je taj period, kada svi profesori/nastavnici masovno počinju pismeno i usmeno da ispituju učenike. Na primer, za četvrtak imam kontrolni iz predmeta “merenja u elektronici”, profesor sociologije počinje da pita, a ne smem ni da pomislim o 3 pesme koje moram da naučim za isti dan. Takođe, počelo je da se zahuktava i na projektu sa centrom za talente, jer uskoro počinjemo da radimo na samom projektu, umesto što smo do sada pravili dokumentaciju, pisali neke dokumente i pravili neke dijagrame. Tako je, čim se dovrši model baze podataka, počinjem da implementiram kompletnu ideju.

U svom ovom moru obaveza, bez ikakvog vremena za pravo uživanje i odmaranje, sledeće nedelje biće stvarno cool. Radi se o tome da nam u petak, 24. 10. sledi grupna poseta sajmu knjiga. Iako karta nije skupa (400 kinti za ulaz i prevoz u oba pravca), stvarno mislim da bi bilo bolje da smo dali malo više para. Prvo, jer se za ~500 učenika i 73 profesora uzimaju 4 autobusa (doduše, sa harmonikom), što je jako loše, ako uzmemo u obzir prošlogodišnju situaciju, gde su neki učenici ceo sajam presedeli u autobusu, i nisu dali drugima (koji su pešačili ceo dan) da sednu. Ipak, smatram da će ove godine biti mnogo bolje, pogotovo ako vreme bude bilo ovako fino i tada, a skupio sam i više novaca (koliko sam prošle godine video knjiga za koje nisam imao para…).

Danas sam shvatio da ih imam veoma malo. Od razreda koji je u početku bio mnogo bolji od starog (iz osnovne) više gotovo ništa ne mogu da očekujem. Osim par ljudi, koji stvarno umeju da ulepšaju dan, ostatak ne želim ni da pominjem (no potty mouth on this blog).

Sve je započelo sa dve persone (žive u delu grada koji je dosta blizak školi). Tipični neradnici, nikada ništa ne uče i uglavnom se izvlače na uvlakanje, glupe fazone ili sreću. Elem, u prošli petak pitali su profesorku da ih pusti ranije sa časa (jer imaju ocenu). Profesorka, misleći da će ići na autobus, jer žive daleko (što nije istina), pustila ih je da idu. Naravno, nije pustila ljude koji stvarno žive daleko i kojima autobus retko kada ide. Pet minuta nakon što su otišli, drugi su pitali da li mogu da idu, navodeći i mesta gde žive, ali ih svejedno nije pustila, jer ne žive dovoljno daleko. U tom trenutku ustao sam i pitao sam profesorku “kako je mogla da pusti ovu dvojicu, a ostale ne može”. Neprijatno iznenađena, profesorka je shvatila u kakvu su je zabludu doveli i rekla je da više nikada nikog neće pustiti sa časa, ma kada mu išao autobus. Prvih par sekundi, ostatak razreda bio uz mene, ali su prestali nakon što je rekla da nas neće puštati i odmah su se okrenuli protiv mene.

Danas na ČOSu (čas odeljenskog starešine) razredna je pomenula da je “neko” rekao odakle su oni, na šta je dosta njih odmah uprlo prst u mene rekavši da sam ja za sve “kriv”. Diskusija je odmah počela. Iako nikako nisam u njoj učestvovao, jer me nije bilo briga (I am the good guy, remember?), pratio sam je i ima par činjenica:

ja nisam dobar drugar, jer sam stao uz drugare koji žele da idu na autobus, jer im uskoro polazi sa stanice, ali su ova dvojica najbolji drugari ja sam kriv jer sam iscinkario ovu dvojicu, koja BTW stalno idu na živce nama koji učimo (uvlakači) iako ih obojicu, kako tvrde, “poznajem” 11 godina (8 godina osnovne + 3 godine srednje), ne smatram ih drugarima /* tu nisu lagali, jer ih doista nikada nisam smatrao drugarima; do srednje im ni imena nisam znao */ kriv sam što ne lažem kriv sam što imam izgrađeno mišljenje kriv sam što se zalažem za prave drugare

Eto, sve ovo što sam napisao nateralo me je na razmišljanje: koliko stvarno ljudi mogu da smatram prijateljima. Uz malo matematike i računanja, došao sam do dvocifrenog broja manjeg od 40, što me pomalo brine. Ipak, mogu da tvrdim da svi ti ljudi stvarno znaju kako da se ponašaju prema drugima i verovatno znaju o kome se radi (ako ovo čitaju).

Slika govori za sebe

Za one neupućene, to je nešto što se dešava na početku svake godine u mojoj školi i predstavlja “veoma lak i jeftin način da kupite knjige” za sledeću školsku godinu. Ili bi tako barem trebalo da bude.

Uglavnom se sve završi tako što idete u krugu po školskom dvorištu pokušavajući da u isto vreme prodate stare knjige i kupite nove. Naravno, “pametnih” ljudi uvek ima, koji misle da će neko biti dovoljno očajan da proda knjige da će ih čekati sat vremena (koliko traje berza: između dve smene) samo da bi to obavili. I uvek se pokaže da nisu u pravu.

Prošle dve godine sam se za*ebo. Kupovao sam knjige kako god sam mogao, tražio ih svuda i uvek sam na kraju odlazio u onu odvratno knjižaru sa polovnim knjigama (gde od vas knjigu kupe za npr. 200 dinara, a posle prodaju za oko 400).

E, ove godine toga nema.

Ove godine sam se dogovorio sa jednim drugarom, koji je godinu dana stariji, da mi da svoje udžbenike. Pravo da kažem, nisam verovao koliko ću dobro da prođem. Ako sve lepo saberem, ispadne da sam knjige za engleski (1200 dinara) platio više nego sve ostale knjige zajedno… Tako je to kada su Longman knjige najbolje za učenje stranog jezika. Plus, ostali udžbenici su skoro novi, tako da sam stvarno, ali stvarno prošao bolje nego ikada.

Eto, samo da se pohvalim… Imate pravo da mi zavidite :P

Iliti globalna zaraza. Poslednjih par godina nastala je prava trka u smišljanju ideja za njih, i rezultat je gomila donekle upotrebljivih sajtova, koji nude fantastični, magični, potpuno zaslepljujući feature: mogućnost da upoznate nove ljude, ali i da ostanete u kontaktu sa ljudima koje već poznajete.

E, tu je problem, jer zbog različite tematike socijalnih mreža i različitih interesovanja vaših prijatelja, ako želite da budete u kontaktu sa svima, morate kod svih da imate nalog koji redovno održavate.

Takođe, postoji nešto što se zove “social network whore” (izvinjavam se ako među čitaocima postoji neko takav), i to su osobe koje gotovo svo svoje slobodno vreme provode na socijalnim mrežama, tražeći ljude koje će dodati kao “frendove” (iako ih i ne poznaje), šaljući razne requestove, invitatione, bulletine, i ostale gluposti. U principu, sve se svodi na spamovanje vašeg profila raznim glupostima, tako da ne primetite nešto što je možda važno.

E, pa vreme je za “spring cleaning”, iako je jesen. Dakle, smanjiću broj naloga na raznim socijalnim mrežama, na kojima sam se slepo registrovao, želeći da vidim kako rade (ili mi je bilo dosadno). So, here it is:

MySpace nalog je otišao, i nadam se da neću morati više da se bakćem sa nečim tako glupim kao što je ta mreža. Ono, pre je bilo cool, dok nije postalo popularno. Na primer, ako se jedan dan ne ulogujem na MySpace, sledeći put kada dođem, sačeka me gomila bulletina tipa “survey” ili “comments please”. Generalno, nije me briga ni za kakav survey, a komentare dajem samo ako smatram da su potrebni. Dakle, MySpace, zbogom… Never more Facebook nalog ostaje, jer smatram da je ta mreža nešto zaista kvalitetno. Dobra je mreža, i trenutno imam dosta dobro mišljenje o njoj. Last.fm… Ostaje. Definitivno. Po meni trenutno najbolja mreža. Razlog za ovo je to što sam veliki zaluđenik za muziku, a volim i brojke, i eto, tu je Last.fm dobro poslužio. Del.icio.us definitvno ostaje. Nema gore stvari nego kada vam se obrišu bookmarks-i. Tako da, del.icio.us će i dalje čuvati moje bookmarke, pa šta bog da. :P Twitter. Onako. Ne koristim često, ali ne dobijam previše spama od njih, a i dobro je sredstvo za komunikaciju, pa ostaje. Hi5. Mora da ide. Generalno, nemam nikakve koristi od toga, i to baš zbog činjenice da ne poznajem nikoga ko Hi5 stvarno koristi. LinkedIn. Ostaje. Profi servis za profi ljude. Tačka. Tumblr. Iako je više blog servis nego socijalna mreža, ostaje jer mi je sam servis jako drag zbog svoje jednostavnosti. A i ne bih imao ovaj blog ako bih odustao, zar ne?

Ima tu još par sajtova, ali nisu vredni pomena. Da sumiram, ostajem pri Facebook, Last.fm, Del.icio.us, Twitter, LinkedIn i Tumblr mrežama. Nije ni loše. Ako uzmem u obzir da jednu koristim više kao blog, onda je rezultat od 5 mreža ukupno veoma dobar.

Gledam danas prvake u školi i nikako ne verujem onome što vidim. U Srbiji, zemlji u kojoj se za primer vrhunskog muzičara uzimaju Seka i ostale roze/grand cice, teško je naći nekoga ko stvarno zna šta je dobra muzika. Neću sada da pravim razliku između roka (i onoga što je nastalo od istog) i ostale muzike, jer bih sigurno stao na stranu prvog (jer i sam slušam takvu muziku).

Da se vratim na temu, primetio sam dosta dece koja nose Iron Maiden, G’n’R i KISS majice. Generalno, i sam bih nosio neku, ali sigurno ne takvu; možda bi Tool majica bila prikladnija. Uglavnom, na odmoru između časova se i o tome govorilo, a sve je započelo sa nekim klincem koji je nosio lanac sa katancem oko vrata (i koji je očigledno pozer).

Ne znam ni sam kakav je to novi trend (hah, ne pratim trendove baš toliko), ali nošenje takvih majica nikako ne ide sa načinom razmišljanja koji se odmah uoči.

Pravo da kažem, nadao sam se da će ‘emo’ trend biti popularan, jer je to neka ‘nežnija’ verzija ovih pozera, a i čovek veoma lako može da se navuče na tu sladunjavu pop punk/rock muziku. U stvari, navikao sam da mene zovu pozerom i to najviše zbog toga što ponekad slušam nu metal i *core žanrove (a ni jedno ni drugo nisu metal žanrovi), ali nakon ovog danas sam shvatio da nikada u životu i nisam bio pozer.

A onda sam se setio… Ako ste gledali film koji se zove “Salt Lake City Punk” (uh, tri puta sam ga gledao, a malopre sam pustio da se skida preko torrenta), verovatno se sećate svih, veoma poučnih lekcija iz filma. Ako ne, evo najvažnije:

Wouldn’t it be more of an act of rebellion if you didn’t spend so much time buying blue hair dye and going out to get punky clothes? It seems so petty. stop me if I’m being offensive. You wanna be an individual, right? You look like you’re wearing a uniform. You look like a punk. That’s not rebellion. That’s fashion.

Dakle, sve se svodi na modu… A kakva je ovo moda? Možda da je prošli vek na drugoj strani planete… Možda, a možda i ne. Zamreće ovaj trend, kao i svi do sada.

Yeah… Treća godina je počela. I opet cela godina svega i svačega, raznih lepih i ružnih događaja. A dosta se toga izdešavalo u školi preko raspusta. Imamo nove predmete, a bogami i nove profesore + tu su ovi iz prve godine.

Ok, trenutno imamo par novih profesora, delom zbog novih predmeta, delom zbog svega i svačega. Prvo, tu je nova profesorka matematike (nismo je upoznali), za koju razredna kaže da je okej, pa ‘ajd da joj verujemo. Dalje, imamo i novu profesorku građanskog (stara je otišla u penziju), novog profesora računara, elektronike i još kojekakvih predmeta koje smo dobili ove godine.

E, tu je i jedno razočaranje: profesorka srpskog je ostala. Koliko god da se čovek kod nje trudio (odnosno, koliko god se ja kod nje trudio), ta žena ne kapira da mi daje loše ocene uprkos tome da sam jedan od nas četvorice koji čitamo sve lektire (i jedan od nas dvojice koji čitamo knjige van škole). Plus, dala mi je keca na poslednjem pismenom jer nije bio dovoljno kreativno napisan, iako je moj rad jedini u celom razredu koji nema nijednu pravopisnu grešku, a jedan drugar (neimenovan za sada) dobija trojke iako ne ume ni da priča kako treba, a o pisanju i čitanju da i ne govorim.

Elem, da se vratim na temu. Škola je renovirana, toaleti su potpuno izmenjeni, učionice su razmeštene, imamo nove table, klime i slično… Na sreću, u razredu nema ‘prinova’, ali to ne znači da se tako nešto neće desiti. Uglavnom, već su počele pripreme za ekskurziju (valjda Đerdap ili tako nešto), a dobili smo i tačne datume kada su raspusti.

Moji su naravno već počeli da me smaraju da idem da jurim nekoga ko je završio treću godinu da bih uzeo knjige, iako verujem da ću ih naći bez problema.

So, the hell begins… Again

Bajato, ali šta da se radi :) Elem, radi se o listiću za promociju neke žurke, koja je bila organizovana na, nećete verovati, petak 13.

Razbimo maler!

Razmišljam u sebi jutros, godinama obavljam ovaj posao a nisam svestan da imam zanat u rukama. Rutinski posao koji mnogi muškarci obavljaju svakog jutra. Rutina do te mere da se osećam neprijatno ako malo zarastem u bradu. Ponekad ipak ostavim dan ili dva ali samo u slučaju kada ne izlazim iz kuće.

Šta vi radite godinama svakog dana?

Ako u ovim zimskim danima nije vreme za čaj, onda kada će biti?

Iz svoje čajdžijske kolekcije izdvajam jedan koji sam smiksao sinoć a evo pijuckam i danas po istoj recepturi. Došla mi je inspiracija uz ledeni vetar niz zavejan put

Mislim da su još dva faktora bila bitna. Obradovao sam se novoj knjizi koja mi je dopremljena u subotu ujuto iz izdavačke kuće Laguna. Za radoznale Trinaesta priča od Dajan Seterfild.

Nakon što sam uživao u otvaranju paketa i mirisu sveže odštampane knjige odložio sam je na policu kako mi ne bi promaklo da je predveče čitam. Ne bi mi promaklo, naravno, ali tu joj je određeno počasno mesto. Da mi namiguje dok ne padne mrak. Dobro sam najario vatru u peći, kako bi se zadržalo žara do jutra i pustio našu kucu u kuću da se utopli. Minus šest je ipak previše da je ostavim napolje.

Onda mi je sinulo da nedostaje šolja toplog čaja kako bih upotpunio scenografiju. Ideja za mešavinu je došla spontano u kratkoj improvizaciji.

Dakle ovako ide:

Za jednu šolju dodajem koliko stane u tri prsta malo crnog čaja, zatim lavande isto toliko i još za pola više, potom dva-tri zrna karanfilića i nešto cimeta. Pošto sam u kuhinji našao samo mleven “zasolim” ga odokativno tri puta. Prelijem vrelom vodom i ostavim da odstoji 5-7 minuta, tako kažu da je optimalno, posle ga procedim. Odstoji dok se ne smlači kako bih dodao kafenu kašiku meda (koristim bagremov jer nije toliko sladak) i ocedim malo limuna.

Žudeo sam za ovaj trenutak odavno, stoga sam imao veće zadovoljstvo da uživam u ovim malim stvarima. A o knjizi ću drugi put.

Godišnji odmor je izmileo poput zrnca u peščanom satu. Postavljam ga naglavačke pa ispočetka u novu radnu godinu.

Tokom ovog perioda malo sam zapostavio blog. Jednostavno nisam imao šta da kažem. Doživljavam ga kao zadovoljstvo a ne obavezu, pa sam izgleda radio na tome da tako i ostane. I ako nerado, smogao sam snage da radim na nekoliko…hm…to se sad moderno kaže - projekata.

TisacoopBaratZeleni svet ( još malo pa gotovo)

Dovršio sam gotovo sve započete radove na platnu i malo crtao. Pronašao donatora za pro nalog na flickr-u, gde se ponovo mogu razgledati fotografije koje sam tamo do sad postavio. Ponovo sam otkrio i lepotu cvetanje Tise. A što mi je posebno drago, obogatio svoju muzičku kolekciju sa sjajnim jazz albumima. Nije loše za jedno leto.

Eh, da… slomio sam fotoaparat

Malo se strpite dok radove ne postavim na sajt.