Planeta Srbija

Kao što redovni čitaoci bloga znaju ja sam radijski čovek – muzička biblioteka je mala i sadrži samo meni bitne stvari (gde su kriterijumi vrlo lični).

No, veliki broj korisnika računara (koje znam) ima gigabajte i gigabajte muzike – pri tom, ista je u katastrofalnom stanju – obično nastala besomučnim kopiranjem svega što im dođe pod ruku i neretko mi vrlo zavide kada vide ovakvu biblioteku:

(klikni za veću sliku).

Pri tom, naravno ne mislim na broj albuma već na uređenost.

Kako recept za ovakvu muzičku biblioteku nije komplikovan, reših da ga podelim sa vama

Razlozi za arhiviranje

Razlozi za arhiviranje muzike (ili “grebovanje”) sa CD-a u neki od digitalnih formata su očigledni:

Sigurnosna kopija (backup) u slučaju da se originalni CD izgrebe / polomi / izgubi Mogućnost lakše manipulacije muzikom: pravljenje izbora ili lista za razne prilike Zauzima daleko manje mesta Moguće je slušati na daleko većem broju uređaja, od mobilnog telefona pa do kućnog centra za zabavu

Da sada ne bih ulazio u celu priču o autorskim pravima (imate dosta toga kod Moosheme), samo da napomenem da nikako ne zagovaram pirateriju; sve gore pomenuto se odnosi na takozvani fer-plej ili poštenu igru – ono što sam kupio (CD) mogu da slušam na načine koji mi najviše odgovaraju.

Iako se neke muzičke kuće ne slažu sa tim (”kupuješ medij, CD, a ne muziku”) recimo da je to otvoreno za diskusiju.

Formati

Muzika se u računarskom svetu može zapisati na neviđen broj načina; umesto da vas smaram ovde sa primerima, pomenuću samo dva glavne klase zapisa:

Zapis bez gubitka u kvalitetu (lossless audio formats)

Naslov je dovoljno jasan – muzika zapisana u nekom od formata koji su bez gubitka, je identična originalnoj. Jedino ako koristite ove formate, reč “arhiviranje” ima pun značaj – vaša muzika je potpuno sačuvana za budućnost, u originalu kakvom ste je i kupili.

I ovde razlikujemo dva pod-tipa: nekompresovane i kompresovane (= koji zauzimaju manje mesta) zapise.

Glavni predstavnik nekompresovanog formata bez gubitka je Pulse-code modulation – PCM, obično zapisan u WAV kontejnerima na PC platformama odnosno AIFF na Mac platformama. U ovom formatu se zapisuje muzika i na današnjim CD-ovima (po Red Book standardu).

Naravno, iako je audio kvalitet najbolji, problem sa ovim formatom je veličina datoteke – u 700 Mb staje ne više od 1,2h muzike.

Pokušaj da se taj problem prevaziđe su kompresovani formati bez gubitka kvaliteta. Najpoznatiji su FLAC (Free Lossless Audio Codec) i MPEG-4 ALS (MPEG-4 Audio Lossless Coding).

Zajedničko za oba formata je da se muzika kompresuje potpuno bez gubitka, uz uštedu od oko 40% prostora i mogućnost da se vrati u originalno stanje u svakom trenutku. Kako je prostor na diskovima sve veći i veći, a kako će uskoro Blu-Ray da omogući rezanje diskova u kućnoj radinosti od 25 Gb, verujem da će ovi formati biti budućnost za arhiviranje muzike.

Do tada, da vidimo šta nude lossy ili formati koji uz određen gubitak u kvalitetu nude daleko veći stepen kompresije (više pesama na manjem prostoru).

Zapis sa gubitkom u kvalitetu (lossy audio formats)

Postoji mnogo načina da kompresujete muziku uz određen, “teško merljiv” gubitak u kvalitetu i da dobijete mnogo manji zvučni zapis. Taj zvučni zapis je moguće vratiti “nazad” u polazni format (recimo WAV ili zapisati nazad na audio CD), no to nije original – deo zvučnog spektra je nepovratno izgubljen.

Ako vas ta tema interesuje, pogledajte članak na Wikipediji, a ja ću dati malo detalja o dva najčešća formata: MP3 i OGG.

MP3 – MPEG-1 Audio Layer 3

Može se slobodno reći da je MP3 napravio revoluciju u načinu kako se muzika koristi na računaru. MP3 (ili, MPEG-1 Audio Layer 3 što mu je puno ime i prezime) je način kompresije zvuka koji se oslanja na to kako ljudsko uho čuje tonove kao i na dodatne principe psihoakustike i time postiže fenomenalne uštede u prostoru (mp3 pesma kompresovana na 128Kbit/sec zauzima otpilike jednu desetinu originalne veličine na CD-u).

Revoluciju je počela Fraunhofer grupa u julu 1994, objavljujući prvi radeći program za kompresiju u MP3 – L3enc – i MP3 zver je puštena u divljine interneta da se više nikada ne vrati

MP3 je sada de fakto standard za kompresovani zapis audio materijala; puštaju ga svi uređaji, maltene i vaš frižider i iako pati od (još) nerazjašnjenih licencnih prava, ako vašu muziku kompresujete u MP3 format, sigurni ste da ćete moći da je slušate i u dalekoj budućnosti.

Ogg Vorbis

Ima puno zabuna da li se radi o Ogg ili Vorbis formatu Ukratko, Ogg je kontejner ili način pakovanja (kao što je WAV) a Vorbis je format kompresije audio materijala.

Vorbis je nastao iz vrlo praktičnog razloga – gore pomenuta Fraunhofer grupa je u septembru 1998. objavila planove za licenciranje MP3 formata; zato Xiph.Org odlučuje da napravi novi kompresioni format, koji će ponuditi bolji kvalitet zvuka od MP3 formata a bez ikakvih patentnih prava, svima dozvoljen na korišćenje. Otvorenost koda (open source), postojanje standarda (od Xiph.Org) garantuje dugovečnost ovom formatu.

Napredniji kućni uređaji puštaju Vorbis kompresovanu muziku, ali je broj tih uređaja daleko, daleko manji od uređaja koji poznaju MP3 zapis.

Na vama je da odlučite da li ćete koristiti MP3 ili Vorbis format – oba formata imaju svojih prednosti i mana.

Potrebni sastojci

Za vašu uređenu kućnu muzičku biblioteku vam trebaju:

originalni CD-ovi način da ih prebacite u izabrani digitalni format ( CDEx program ) način da ih slušate jednom prebačene ( Windows Media Player 11 ) CDEx

CDEx je odličan mali open-source (besplatan) program koji jako dobro radi ono čemu je namenjen: arhiviranje muzike u raznim formatima kao i skidanje pesama u originalnom kvalitetu (WAV zapis).

Na žalost, izgleda da je autor izgubio entuzijazam i malo zastao sa razvojem, ali i tekuća (1.51) i beta verzija (1.70 Beta 2) su stabilne i lepo rade.

Preporučujem da sa Download strane skinete Unicode 1.70 Beta 2 verziju, instalirate i startujete program.

E da, prvo startovanje može da pokaže ovakav ekran:

Samo kliknite na Yes

Podešavanja

Po instaliranju i startovanju programa, preporučujem da izvršite osnovna podešavanja programa (meni Options / Settings ili F4 taster).

Dve bitne stavke koje treba da podesite su: Remote CDDB – tu je potrebna vaša email adresa:

(klikni za veću sliku)

Inače, CDDB je baza podataka (više na samom sajtu freedb servisa) gde se smeštaju razni tekstualni podaci vezani za određen CD i mogu se dohvatiti recimo baš u ovakvim slučajevima.

Od sledećih podešavanja zavisi veličina mp3 datoteke kao i kvalitet audio materijala. Nalaze se na Encoder kartici i ja koristim ova podešavanja (maksimalna):

(klikni za veću sliku)

LAME kompresor je jako dobar na visokim bit-rate modovima (128+ Kbp/s) ali nije preterano dobar na niskim; ako vas zanima više detalja, pogledajte testove na 32 Kbp/s (Dial-up bitrate) kao i test na 128 Kbp/s (MP3 at 128kbps).

Na kraju, kada ste već tu, na kartici Filenames podesite / proverite gde CDEx planira da snima muziku, kao i kako da imenuje pesme:

(klikni za veću sliku)

Grebovanje muzike

Po ubacivanju CD-a, prvo dohvatite inicijalne podatke o pesmama i samom albumu (u meniju: CDDB / Read Remote freedb):(klikni za veću sliku)

Retko će se desiti da podataka nema; u tom slučaju, unesite ih vi, i ne zaboravite da ih snimite nazad u freedb – to je jedini način da svako ima koristi od ovog servisa (meni CDDB / Submit To Remote freedb).

Bez obzira da li ste vi uneli ili pokupili sa freedb, proverite da li su svi nazivi pesama tačni (kao i albuma, žanra i godine izdanja), napravite eventualne ispravke i pritisnite taster F9 ili drugu ikonu sa desne strane:

Za svaku pesmu će početi proces grebovanja (pretvaranja u mp3) koji otprilike izgleda ovako:

Idealno, broj jitter grešaka treba da ostane nula; ako ih ima, probajte da očistite sam CD disk (možda je zaprljan) ili probajte u drugom CD čitaču.

Jednom kompresovane / arhivirane, pesme treba puštati – tu na scenu dolazi:

Windows Media Player 11

Iako je do skora WinAmp bio neprikosnoveni standard za puštanje muzike (a za neke druge stvari i dalje jeste), ipak ću preporučiti Microsoft Windows Media Player 11 za ove potrebe.

Razlog nije (kako će Punky odmah da vrisne ) ljubav prema Microsoftu već daleko praktičnije prirode – besplatan je, odlična je integracija sa samim operativnim sistemom (u Visti / Windows 7 je već deo operativnog sistema) i dobro radi to za šta je namenjen.

Kako je politika koje se držim: “koristiti do maksimuma ono što je mašini, i stvari samo dodavati ako je apsolutno neophodno” WMP 11 se sasvim fino uklapa u tu filozofiju. Naravno, kako je program za puštanje muzike manje bitan element priče o arhiviranju muzike, koristite šta god želite ako vam se WMP 11 ne sviđa.

Podešavanja

WMP 11 obiluje gomilom opcija, koje su manje-više već u startu podešene kako treba. Jedna opcija na koju treba da obratite pažnju je da ne dozvolite da se informacija o vašoj muzici, tako pažljivo pripremljena, pregazi; izaberite Library / More Options i na kartici Library dozvolite dovlačenje informacije o muzici samo ako već ne postoji:

Slika albuma – Folder.Jpg

U najvećem broju slučajeva, WMP 11 će naći slike albuma i sam ih dovući sa Mreže. Za sve ostalo se potrudite sami:

nađite sliku albuma ili prosto skenirajte omot od CD-a snimite ga u direktorijum gde su i pesme, u jpeg formatu kao folder.jpg datoteku postavite read-only atribut, da ga WMP 11 ili Windows Media Center ne bi pregazili:

(klikni za veću sliku)

Sređivanje postojećih MP3 datoteka

Sva informacija koju unesete preko CDEx-a (koristeći CDDB ili peške) se čuva unutar samih MP3 datoteka, upisana u takozvane tagove ili labele (ID3 tagovi). Te informacije je moguće i naknadno dodati, ako nisu upisane prilikom pravljenja MP3 datoteka.

U Visti je podrška za to već ugrađena; recimo, da bi upisali album i autora za više pesama, selektujte sve pesme, desno dugme na selekciju i na Details kartici možete uneti te informacije:

(klikni za veću sliku)

Takođe, detalje o određenoj pesmi možete podesiti direktno u Explorer prozoru:

(klikni za veću sliku)

ili na Properties/Details kartici.

Windows XP nema takvu podršku, pa za to probajte neki od nezavisnih programa; recimo MP3 Tag je dobar, besplatan program koji vam može pomoći u tome.

Uporedna tabela kompresije

Na kraju, evo malo konkretnih podataka koliko se dobija raznim kompresijama (Riblja čorba – “Kost u grlu”, 1981):

Uporedna tabela različitih kompresija audio materijala 0 Ime pesme Wav 1 mp3 2 mp3 3 Vorbis 4 FLAC 01 – Rock’n'roll za kućni savet 28,210 2,563 4,800 4,926 18,755 02 – Zvezda potkrovlja i suterena 30,463 2,766 6,310 4,652 20,378 03 – Rasprodaja bola 36,777 3,340 6,318 5,917 22,052 04 – Pozajmila je pare, poludela je… 27,413 2,490 5,270 4,700 18,649 05 – Ja sam još ona ista budala 39,586 3,594 7,316 6,729 26,138 06 – Jos jedan šugav dan 32,025 2,908 5,502 5,498 18,504 07 – Hej ćale 33,350 3,028 6,730 5,606 24,537 08 – Mirno spavaj 27,153 2,466 4,660 4,660 16,557 09 – Egoista 24,790 2,252 4,828 4,378 16,897 10 – Ostani đubre do kraja 47,820 4,340 9,014 8,343 30,760 TOTAL: 327,529 29,746 60,748 55,414 213,233 Ušteda   91% 82% 83% 35%

0 Jedinica mere je kilobajt (1024 bajtova)1 Originalni kvalitet, skinut sa CD-a u WAV zapis2 Najzastupljeniji kvalitet MP3 muzike – 128 Kbp/s, CBR (i ne tako kvalitetan)3 Podešavanja pokazana gore: 160 – 320 Kbp/s, VBR4 Korišćeno podešavanje “Use quality settings”, vrednost 7.5 (~ 240 Kbp/s)

Na jednom od mojih omiljenih blogova, postavljen je interesantan članak o IE 6 inicijativi. Stvar je prosta, potrebno je postaviti skriptu na svoj sajt/blog koja automatski prepoznaje kada korisnik poseti stranicu ie6 browserom i izbacuje upozorenje korisniku da koristi zastarelu verziju browsera (kako se niko ovoga ranije nije setio?!?!?!?) Apsolutno podržavam i postavljam skriptu i na horizontblog, [...]

Dugogodišnje iskustvo u radu sa PC računarima i neverovatni broj problema sa kojima sam se susreo mi omogućavaju da izvedem zaključak: najveći broj problema je izazvan lošim hardverom, a daleko manje problema softverom (programima i/ili operativnim sistemima).

Razlozi su očigledni: kupci žele da daju što manje novca za računar (iako su razlike između dobre i loše mašine ponekad manje od 100€), prodavci žele da na niskim cenama što više profitiraju, pa se ugrađuju loše komponente i/ili se guraju do granice svog tehnološkog maksimuma (takozvani OverClocking).

Kao rezultat imate jevtine i loše mašine, koje često prave probleme i dobijaju Plave ekrane smrti (BSOD).

Naravno, niko ni ne očekuje da prosečni korisnik može da otkloni problem sam; no ono što svako može da uradi je da barem testira svoju mašinu (ako ima probleme koje ne može pripisati aplikacijama koje koristi) i da eventualno odnese mašinu (posle detekcije) u neki dobar servis za sređivanje.

Najgore što možete da uradite je da ne radite ništa i sebi gradite nervozu i nerviranje zbog “glupe mašine”

Uzroci i testovi

Uobičajeni krivci za ovakvo (loše) ponašanje mašina su:

Memorija

Memorija je jedan od najčešćih uzročnika problema: iako je memorija i renomiranih proizvođača izuzetno jevtina (Geil, Corsair, Kingston), prodavci hardvera gledaju da i ovde uštede. To većina korisnika vrlo brzo oseti na svojoj koži – nepredviđena ponašanja ili pucanja programa, kao i samog operativnog sistema.

Problem sa memorijom je što se može desiti da je loš deo visoko u memorijskoj mapi (preko 1 – 2 Gb) – problemi će se osetiti tek onda kada program zatraži memoriju tako visoko – recimo, ako radite obradu velikih fotografija i/ili video materijala, ili igrate novije igre. Sve dok se ne dođe do loših delova, računar će memoriju koristiti normalno.

Rešenje je da pustite program za testiranje koji će nemilosrdno istestirati sve delove memorije:

MemTest86

Ovo je jedno izuzetno programče: MemTest86. Iako se na sajtu pominje kupovina CD-a, ne dajte da vas to zavara – to je samo za lenje koji ne idu dalje od prve stranice sajta

Kliknite na Free Download i skinite arhivu “ISO image for creating bootable CD (Windows – zip)” (najnoviju verziju – trenutno 3.5) Raspakujte arhivu i narežite ISO datoteku (tekuća je Memtest86_3.5.iso) na CD (za ovo preporučujem ImgBurn) Podignite računar sa ovog CD-a (većina novih računara ima opciju prilikom startovanja, obično na F12, da izaberete da li se računar podiže sa diska ili CD-a).

Jednom kada se MemTest86 podigne (i vi izaberete neku od ponuđenih verzija), prikazaće vam plavi ekran i krenuti sa serijom testova. Preporučujem da testiranje traje ne kraće od 6h, poželjno je 24h – jedan od razloga je prosto temperatura – neke memorije će pokazati probleme tek kada se dobro zagreju.

MemTest86 je, kao i ostali alati ovde pokazani, alat “za pozitivnu granu” – to praktično znači da ako pokaže greške, onda memorija definitivno ima problem (menjati), ali na žalost, ako ne pokaže greške, ne znači da je memorija dobra; ovo samo daje veću sigurnost da je problem na nekoj drugoj strani, a ne u memoriji.

Procesor / Napajanje

Iako je ovo grupisanje na prvi pogled malo nelogično, nije bez veze: kada opteretite procesor do maksimuma, vući će dosta struje, što će se kod loših napajanja itekako pokazati.

Pored struje, opterećenje procesora će zahtevati i jače hlađenje samog procesora – ako hladnjak/ventilator na procesoru nisu u najboljem stanju (loša pasta između procesora i hladnjaka, previše prljavštine u krilcima ventilatora), to će se itekako pokazati na temperaturi samog procesora.

Prime 95

Za testiranje procesora koristim možda neočekivan program: Prime 95 – deo Great Internet Mersenne Prime Search projekta.

Potpuna digresija (danak mojoj ljubavi prema teoriji brojeva): Maren Mersen (Marin Mersenne, 1588 – 1648), francuski monah, je postavio (netačnu) teoremu da su brojevi oblika 2n – 1 prosti brojevi za n = 2, 3, 5, 7, 13, 17, 19, 31, 67, 127 i 257 a da za sve ostale n prosti brojevi ovog oblika dobili ime.

Pokazalo se da je program za traženje brojeva ovog oblika savršen “mučitelj” za vaš procesor – gura ga do krajnjih granica i time ga praktično testira.

Da bi ste ga koristili, nije potrebno da budete član gornjeg projekta za traženje prostih brojeva. Dovoljno je da skinete program, startujete ga i izaberete sledeću opciju:

(klikni za veću sliku)

Naravno, po završetku ovog testa, možete probati i druge opcije koje stavljaju težu na testiranje drugih komponenti, sem samog procesora.

Pre startovanja, skinite program kao što je Speed Fan, da bi pratili ponašanje vašeg procesora; ovako izgleda pre startovanja:

a ovako za vreme rada:

I Prime 95 treba pustiti da radi barem 6h, idealno 24h – pri tome, sam program ne sme prijaviti grešku, niti doći do pucanja / smrzavanja mašine. Pri tome preporučujem da držite oko na temperaturi procesora, jer ako vam hladnjak / ventilator na procesoru ne rade kako treba, može vam se desiti da ode beli dim

Znaš li ti da televizori (računari) radu na beli dim? Kako bre na beli dim? Tako lepo – kada je iz našeg televizora izašao beli dim, TV umro Sve ostalo (grafička karta)

Kako nisam neki poseban igrač, obično ne posvećujem ovom aspektu previše pažnje. Uglavnom koristim razne demo verzije igara, koje ostavim preko noći na računaru – ako do jutra ništa ne pukne, smatram da je testiranje grafičke kartice prošlo

Jedna od igara koje koristim za te svrhe je i X3: Terran Conflict Rolling Demo Benchmark – iako je ovaj demo težak 422 Mb, preporučujem download:

demo je iz 4 dela prvi i posebno četvrti deo su izuzetno zahtevni za vašu grafičku karticu ako volite SF i/ili vasionske bitke, ceo demo će vas ostaviti bez reči

(klikni za vrlo veliku sliku)

Komercijalna rešenja

Sva gorepomenuta rešenja za testiranje su besplatna; naravno, postoji i gomila komercijalnih rešenja koja se bave ovom oblašću:

FutureMark: 3D Mark i PC Mark su vrlo poznati programi iz ove oblasti – neke od varijanti programa su jako jevtine ili čak besplatne, ali samo za jedno izvršavanje. Pri tom pazite na verzije programa, jer novije verzije rade samo na Visti.

SiSoftware Sandra (the System ANalyser, Diagnostic and Reporting Assistant) – takođe “klasika” među programima za testiranje.

U svakom slučaju, ako imate problema sa mašinom, toplo preporučujem testiranje (sa besplatnim ili komercijalnim programima) – u najgoru ruku ćete izgubiti malo vremena, a u najbolju saznati šta tačno nije u redu sa vašim mezimcem i to otkloniti.

Vesic.Org na svu sreću nije promenio mnogo domaćina (hosting servisa) u svojoj (sad već) 10-ogodišnjoj istoriji.

Prvo je bio Sezam (stara, statična prezentacija), onda Verat (početak bloga) a zatim DreamHost – krajem 2005. godine.

Počeci na DreamHost-u su izgledali vrlo dobro – pun Unix nalog, na raspolaganju neograničeno domena, mnogo prostora i saobraćaja. Uspešno sam migrirao sve moje sajtove (tada ih je bilo 10-ak) i ispodešavao stvari kao redovan backup, sisteme obaveštavanja i javljanja pa čak i SVN instalaciju.

Prvih dve godine je bilo dobro; onda su počeli problemi – prvo sporadični (spore MySQL baze, nedostupnost kontrolnog panela) pa sve do nedostupnosti sajtova od 4, 5, 12 sati. Bilo je i perioda od 10 – 15 dana kada je pristup sajtu ili kontrolnom panelu bilo stvar čiste sreće; sve sam se nadao – srediće se No, ništa od toga – izgleda da su prosto izgubili onaj fini balans šta reklamiramo / šta imamo / koliko para dolazi / kakve stručnjake imamo.

Naime, svi hosting provajderi bezobrazno koriste preprodavanje kapaciteta – niti oni imaju toliko prostora koliko reklamiraju, niti širinu linka za sve sajtove, nego igraju na kartu velikih brojeva – sve se nadajući da vi ne hostujete novi Yahoo ili Google već da su vam potrebe (daleko) manje od onoga što kod njih zakupite.

I to je nekako ok – sve dok postoji balans tipa “svima možemo da pružimo korektnu uslugu”. Kada se taj balans izgubi, vreme je da se potraži novi provajder … što sam i učinio, posle skoro mesec dana pretrage i čitanja beskonačnih recenzija / pregleda hosting provajdera.

Novi domaćin Vesic.Org i “srodnim” sajtovima je MediaTemple; servis koji sam izabrao je grid service – korišćenjem mreže servera, obećavaju veću stabilnost i bolji odziv svih vaših aplikacija. Za 200$ godišnje dobijete 100 Gb prostora, 1 TB mrežnog saobraćaja i do 100 domena za hostovanje – meni dosta

Menjanje provajdera nikako nije zabavna operacija Toliko stvari zaboravite koje ste fino ispodešavali, da prilikom seljenja 25+ sajtova to itekako zna da vam oduzme vreme i živce; no, nekako je prošlo

Ovoga puta ću preskočiti hvalospeve, da se ne provedem kao sa DreamHost-om – reći ću da za sada sve lepo radi i da su sve migracije lepo prošle. Samo se nadam da će tako i ostati još dugo vremena

(a ako vam padne na pamet da uzmete domaćeg provajdera, pročitajte o Veratu, kao i SezamHostingu, i ovde pa razmislite još jednom).

Već sam ranije pisao da su moja iskustva sa našim hosting kompanijama (konkretno Verat) u najmanju ruku problematična. U najveću ruku, većina ne zaslužuje korisnike koji drže svoje sajtove kod njih.

Istorija, ili takvo iskustvo se ponavlja – skoro sam učestvovao u sličnoj situaciji kod Moosheme: drugi provajder, drugi sajt, drugi korisnik, isti problemi – nedostatak poštovanja klijenta, njegovih prava, nedostatak prave, profesionalne usluge; mogu se oni zvati SezamPro Hosting, ali ono Pro je itekako Problematično.

Razumljivo mi je da prodavci hardvera tretiraju kupce kao debile; generalno neznanje kupaca im pruža osnove za to; no, čovek bi očekivao da se u specijalizovanim oblastima (a hosting je još uvek nešto čime ne može baš svako da se bavi ili koristi) kvalitet usluge i informacije sa druge strane žice (od podrške) bude barem u ravni znanja korisnika (= mene) i da ponudi fer odnos … ako ni zbog čega drugoga, a ono zbog servisa koji je plaćen.

Osnovne pretpostavke su proste: hosting kompanija ima servis, koji korisnik plaća. Hosting kompanija se brine za svoj posao, a korisnik za svoje podatke / sajtove. Jasno mi je da razni ugovori i uslovi korišćenja imaju za cilj da zaštite posao hosting kompanije od “zlih” korisnika, ali mi nije jasno kako njima nije jasno da je i svakom korisniku bitno da u svakom trenutku vlada svojim vlasništvom – podacima i sajtovima.

U slučaju SezamHosting-a te pretpostavke baš i nisu ispunjene – ako zaključe (na osnovu parametara koje nisu uspeli da mi objasne ni posle tri maila) da određeni sajt ugrožava druge sajtove na istoj mašini, oni ga suspenduju – dobro, razumljivo, štite posao. Ali ne samo što ga suspenduju, no ni ne potrude se da obaveste vlasnika o tome, što je bezobrazno (a i stoji u ugovoru), sem ako ne računate ovakvu sliku, kakvu ne bih voleo da vidim ni kod neomiljenih osoba a kamoli prijatelja:

Idemo dalje: suspenzija je potpuna – ne samo da je vaš sajt nevidljiv, nego vam je ukinut i bilo kakav pristup administrativnom delu (cPanel): ne možete detektovati problem, ne možete ga ukloniti, ne možete doći do vaših podataka, ne možete ama baš ništa – šta SezamHosting očekuje od korisnika? Da telepatski reši problem?

Neću da pominjem (lažem, hoću ) tenis sa raznim zahtevima gde se obraćam Goranu, Vladimiru 1, Vladimiru 2 – tok informacija oko određenog tiketa u firmi treba da bude transparentan za korisnika; korisniku treba jasna informacija i baš me briga od koga ta informacija dolazi. Pogotovo je iritantno “učiniću vam to i to, ali da znate da ste po Ugovoru trebali da nas obavestite u drugi utorak prethodnog meseca …” – ili ćete odraditi posao, ćutke, ili ćete se striktno ponašati po Ugovoru, ali to važi za obe strane – nije usluga ako dobijem backup rođenih (dobro, Mušeminih ) podataka, jer inače nemam pristup istima jer je sve, ama baš sve suspendovano.

Napraviti profesionalni servis nije teško; osnovne premise su: tačna, pravovremena i korektna akcija prema korisniku (znam, radim u kompaniji koja opslužuje velike klijente); napraviti profesionalni servis je skupo (trebaju vam dobri kadrovi koje treba lepo platiti) i traje (ti kadrovi treba da nauče o vašoj firmi i poslu sve što ne znaju); isplativo je napraviti profesionalni servis – ne odmah, ne za mesec dana, već na duže staze, kada zadovoljni korisnici dovedu još korisnika, a onda oni dovedu svoje prijatelje ….

Napraviti neprofesionalni servis je lako i jevtino; a takvi su i rezultati – kratkotrajni. Tržište Srbije jeste možda malo i neuko, ali će vreme, ovakva iskustva i ponuda stranih hostinga (pa makar i ping do sajta bio 200 ms a ne 30 ms) prosejati ovakve kompanije; samo mi je strepnja dublja od nade da će se još mnogi opeći pre nego što se prosejavanje desi.

E da: sa SezamPro sam imao uvek dobra iskustva i sa njima sam od samih početaka (još od davnog Sezam Net-a). Mislim da je SezamPro itekako trebalo da poradi (i to debelo) na uvođenju standardnog kvaliteta u “Hosting” d.o.o; malo njih zna da je to posebna firma koju je SezamPro kupio; malo njih za to i mari – ovo je itekako mrlja i na SezamPro-u, jer, na kraju krajeva, nose i njegovo ime.

Ne postoji osoba koja nije doživela osećaj uzbuđenja kada otkrije nešto novo. Svako ko je iskusio ovu radost saznavanja uživaće u poseti „I Festivalu nauke u Novom Sadu”, kaže se u najavi prvog, nadam se ne i poslednjeg Festivala nauke održanog na PMF-u i Poljoprivrednom fakultetu ovog vikenda.

Tokom dva dana bio je skoncentiran veliki broj  predavanja i interaktivnih radionica koja su trebala da popularizuju nauku među novosađanima. Na žalost nismo stigli juče da prisustvujemo nekim zanimljivim predavanjima, ali smo danas “stigli” na dva veoma zanimljiva iz domena astro fizike i nuklearne fizike.

Prvo je bilo Tamna strana svemira koju je popularno i na popularan način predočila  dr Tijana Prodanović, a ko god je bio prisutan saznao je šta je tamna materija (u stvari, to je još nepoznanica), šta su MACHO-i, a šta WIMP-ovi, kako se kreću galaksije, kako tamna materija čini vezivno tkivo, šta je gravitaciono sočivo i kako deluje, o zakrivljenosti prostora i o još mnogo čemu.

Naredno predavanje  dr Dušana Mrđe “LHC: smak ili pomak sveta?” nadovezivalo se na ovo prethodno i brojnim slušaocima je približilo princip rada i konstruktivno rešenje  LHC-a - Velikog hadronskog sudarača (Large Hadron Collider ), te njegov značaj za nauku. Veoma interesantno je bilo čuti kako je konstruktivno rešeno sudarač, koji su problemi bili tokom njegove gradnje, a pomenuti su i rizici koje nosi ovaj ekperiment. Verovatno ste čuli, LHC je trebao biti zapušten u rad 20. septembra, ali je zbog problema star odgođen za septembar ove godine, a postoji mogućnost da se odgađanja nastave.

U svakom slučaju, naučni festival je super stvar, i trebao bi, bar po mom mišljenju,  da preraste u neku vrstu “naučnog vikenda” koji bi se bar jednom mesečno održavao u univerzitetskom kampusu, kako bi se svi zainteresovani bolje upoznali sa dometima savremene nauke.

© goran | Svakodnevnica blog, 2009. | Permalink | Nema komentara | Dodaj u del.icio.us zbirku Tekst označen ključnim rečima: Festival nauke, LHC, nauka, PMF

Takođe nepropustite IT vesti i dešavanja na Personal magazinu

Zvanično okupljanje svih RIA, Adobe i multemida kreativca odžaće se, po drugi put na istoj lokaciji, mašinskom fakultetu u Beogradu, 9. februara 2009. ffaassion okuplja kako entuzijaste tako i “suve” profesionalce. Ovoga puta predavanja drže(tj. predaju :D)> Saša Rudan, Siniša Rudan, Zorica Janjić, Maja Beganović. Dodatne informacije> zvanični sajt Tema na dizajnzoni> link

I ako sam uredno objavio slike unboxinga, utiske svom prvom netbooku sam ostavio za kasnije. Što zbog perioda u kom sam bio jako zauzet (odavno nisam imao ovoliku pauzu u pisanju), što zbog činjenice da je ovo parče hardvera ipak potrebno provući kroz ruke da biste mogli da date neki objektivniji utisak.

Razlog zašto ranije nisam imao i prenosni računar je vrlo jasan, mada mnogim ljudima i neshvatljiv. U uobičajenom danu provodim često i po 10 sati dnevno za kompjuterom, na šta nisam baš ponosan ali takav je posao, a i obzirom da sam se odvikao od TV-a, to mi je jedini izvor informacija. Međutim kako su se učestala putovanja u poslednje vreme, konferencije šta već, zaista je bilo neophodno da nabavim nešto, a odluka da to bude baš netbook je iz razloga što je mali, lagan, ima solidnu bateriju i na kraju nije preskup, za razliku od ranijih mini verzija laptopova.

Zašto MSI Wind?

Obzirom da cimer drži EeePc imao sam prilike da se sretnem sa nekoliko Asusovih modela, dugo sam bio za to da uzmem model 901, koji ima ludačko trajanje baterije od čak 5 sati ali se taj model nije pojavio u maloprodajama kod nas već se više furao 1000, koji mi je uzivo gledajuci, bio preveliki i dosta tezi od ostalih modela. Takodje ASUS ima dosta lošiju tastaturu od ostalih modela, tasteri su sitniji i teži za kucanje u odnosu na konkurente, Acer i MSI. Za Acer nisam imao nikakve informacije, dok mi je za MSI preporuku dao Mileusna, koji je probao uživo sva tri modela i na kraju ipak uzeo ovaj.

Utisci

MSI Wind U100 je zaista moćan mali računar i rad na njemu, pre svega mislim na neke office stvari, ne na grafiku ili nešto što zahteva mnogo veći monitor, je jako udoban. Tastatura jeste manja od standardne ali recimod a se ta razlika uopšte ne primećuje. Težak je svega oko kilogram tako da ćete često zateći sebe u situaciji da zadremate sa netbookom na stomaku što baš i nije preporučivo

Napomenuo sam da je ovo ipak računar za office rad, tako da, što zbog nezgodne rezolucije (1024×600) što zbog ne toliko kvalitetnog touchpada (ipak je manji od klasičnih, a dugmići nisu jasnije izdiferencirani) raditi recimo u Photoshopu nije baš najudobnija aktivnost. Ali ono u čemu će netbook biti Vaš nerazdvojni prijatelj jeste svakako surf, klasičan office rad (Word, Excel itd) i pregledanje multimedijalnih sadržaja. Obzirom na svoju veličinu (model od 10 incha ipak nije toliko veliki koliko sam ja mislio), vrlo je udobno nositi ga sa sobom na putovanja, manji je od A4 sveske, neptimetne težine, tako da će u rancu biti gotovo neprimetan. Svi oni koji često putuju, znaju kolika je dosada ići busom na relacije duže od 1 sata. Ovde netbook zna da bude itekako koristan mališa.

Ovde se dotičemo i baterije. Baterija za MSI Wind traje oko 2 i po sata pri standardnom režimu rada (bez muzike u pozadini, sa smanjenim osvetljenjem ekrana) što je ok, a odličan dodatak svemu je i činjenica da je moguće kupiti šesto pa čak i devetoćelijsku bateriju, koja znatno produžava rad istog. Naravno, u tom slučaju povećava se i težina i smanjuju šanse na izboru za mister netbooka, ali nije loše imati u rezervi.

Mane

Što se tiče mana, većinu sam pobrojao (touchpad, rezolucija) ostale 2 se mogu vezati za monitor. Prva je težina monitora, koja je veća od ostalog dela netbooka, tako da na mekim podlogama ne stoji ravno a druga je vezana za, čini mi se klasičnu MSI boljku, a to je da se monitor usled čestog pomeranja “olabavi” pa je potrebno naći nekog ko može da zategne navoje koji drže monitor.

Suma sumarum

MSI Wind je sjajni mali računar koji treba imati u svojoj kolekciji ako to možete da priuštite. Veliki deo svakodnevnog ne toliko zanimljivog posla moćićete da obavite sa mnogo zanimljivijih lokacija od radnog stola bez da se nervirate zbog toga što vaš računar sa sve kablovima i torbom ima 5 kilograma.

Ali, moram da priznam da su se i moje sumnje vezane za kupovinu prenosnog računara obistinile. Nekada to nije loše, kada na faxu recimo čekate 3 sata rezultate, ali kada je kao sada 16 stepeni napolju, možda je ipak bolje ostaviti tehnologiju po strani i prošetati, umesto da ležite u krevetu i pišete blog baš kao što kaže slogan ComTrade-a, Enjoy life, not just equipment.

Ako Vas interesuje još detalja vezano za ovaj računar, tu su komentari, biću rad da odgovorim.

U pre nekom psotu pomenuo sam predskazanje (zapravo i ostvarenje) e-novinarstava iz1980., što i nije neka “prošlost”. Pravu zanimljivost predstavljaju ICT predskazanja od “malo ranije”, kao recimo ovo u sledećm isečku iz filma “1999. A.D” snimljenom čak 1967. godine.

Neverovatna je preciznost dizajna budućih uređaja koja su išla 40 godina ispred svog vremena, videćete tu i flat panel ekrane, “online” kupovinu i mnogo toga još:

Ne manje zanimljiva je i kuhinja budućnosti:

Ako “zagrebemo” još malo dalje , recimo 1930. godinu videćemo interesantan prika modnih predviđanja za 2000. godinu (pazite iz 1930.) gde se našao i mobilni telefon:

© Goran Aničić | Svakodnevnica blog, 2009. | Permalink | Nema komentara | Dodaj u del.icio.us zbirku Tekst označen ključnim rečima: futurizam, IT, predviđanja

Takođe nepropustite IT vesti i dešavanja na Personal magazinu

Moj komšija i bivši kolega Žića ispričao je nedavno veoma zanimljivu storiju za Borino 5kazanje, u kojoj sam posredno i sam imao ulogu kao oružar tehničar na održavanju izbacivog pilotskog sedišta Martin Baker Mk. 10 YULB.

Naime, te 1993. godine Žića je imao peh na redovnom, rutinskom letu (Supergaleb G4) i morao je da se katapultira. Priča je veoma zanimljiva, pa preporučujem da je pogledate i poslušate:

© Goran Aničić | Svakodnevnica blog, 2009. | Permalink | Nema komentara | Dodaj u del.icio.us zbirku Tekst označen ključnim rečima: G4, katapultiranje iz aviona, Martin Baker, Mk. 10 YULB, Supergaleb

Takođe nepropustite IT vesti i dešavanja na Personal magazinu

Ono čemu sam se najviše radovao u Torontu je - IMAX. Za neupućenije, u pitanju je filmski format koji je razvijen upravo u Kanadi, a koji ima mogućnost prikaza slike u mnogo većoj rezoluciji od standardne. Filmovi snimljeni u ovoj rezoluciji se prikazuju u specijalizovanim IMAX bioskopima. Većina vas je verovatno videla ali nije obratila [...]

Domaća firma Yugoimport, kao jedna od najvećih izvoznika, predstavila je u svom najnovijem biltenu projekat i prototip najnovijeg višenamenskog oklopnog vozila pešadije koje nosi simboličan naziv "Lazar", po knezu Lazaru Hrebeljanoviću koji je predvodio oklopnu konjicu tokom Kosovskog boja.

Koncept vozila "Lazar" praktično predstavlja kombinaciju  vozila klase MRAP (Mine Ressistant Ambush Protected vehicle), sa nekim karakteristikama (pre svega pokretljivost, tj. vanputna prohodnost i vatrena moć) vozila klase MRAV (Multi Purpose Armored Vehicle), te praktično kombinuje osnovne karakteristike ove dve danas u svetu izuzetno značajne klase oklopnih vozila točkaša.

Visok nivo balističke zaštite ostvaren je primenom oklopnog tela izrađenog od pancirnog čelika koje u osnovnoj formi, uključujući i pancirna stakla obezbeđuje zaštitu nivoa III+ (zaštita od metka 12,7 x108 mm B-32 sa 100 m) u skladu sa standardom STANAG 4569 sa prednje strane i nivoa II sa ostalih strana. Primenom kombinovanog dodatnog oklopa složene kompozitne konstrukcije koji se montira na osnovni oklop postiže se balistička zaštita nivoa V sa prednje i IV sa ostalih strana.

Generalno koncept je zanimljiv i zasnovan na savremenim potrebama u okviru protivterorističkih operacija i mirovnih operacija, sa akcentom na sve aktuelnijim  dejstvima u urbanim sredinama, naseljenim područijima i ispresecanom zemljištu, i to u uslovima primene zasednih dejstva protivnika, protivtenkovskih mina, imporovozovanih eksplozivnih naprava (tzv. IED).

Sama tehnička izvedba je maksimalno pojednostavljena, a motor od 400 KS daje sasvim dovoljno pogonske snage. Prema fotografijama, ima sasvim dovoljno mesta za smeštaj 12 vojnika, a borbenu moć upotpunjava mogućnost ugradnje šireg spektra turela sa različitim vrstama "dugih cevi", čak do kalibra 30mm.

Ipak, za neko urbano patroliranje, "Lazar" deluje glomazno, a sa tako veoma visokom siluetom predstavlja gotovo idealnu metu. Opet, za angažovanje na prvim borbenim linijama poseduje "slabašan" balistički oklop i previše staklenih površina kao brojih slabih tačaka.

Kako bilo, za domaće oružane snage, ionako nema novca za nabavku sličnih vozila iz inostranstva, a njegovu pravu vrednost ipak će dati svetsko tržište oružja i eventualne porudžbine nakon učešća na sajmovima.

I malo detalja o tehničko-tehnološkoj opremi; u Lazara je ugrađen Komandno informacioni sistem (KIS) sa navigacionim sistemom baziranim na GPS-u. KIS omogućava: prikazivanje položaja sopstvenog i drugih vozila na situacionoj mapi, podršku u planiranju misije, određivanje sopstvenog položaja i navigaciju,  komunikaciju sa pretpostavljenim i sadejstvujućim jedinicama, razmenu podataka, učešće u proceduri određivanja cilja, praćenje cilja i izvršenje gađanja.

© Goran Aničić | Svakodnevnica blog, 2009. | Permalink | Nema komentara | Dodaj u del.icio.us zbirku Tekst označen ključnim rečima: GPS, IED, KIS, Lazar, MRAP, MRAV, Yugoimport

Takođe nepropustite IT vesti i dešavanja na Personal magazinu

Šrafovi, šarafi, vijci…zovite ih kako hoćete, ali moderna industrija bez njih ne može ništa da spoji. Kroz predmet Mašinski elementi u srednjoj školi detaljno sam se upoznao samo sa osnovnom podelom i njihovim odnosnim karakteristikima, za vijke koji su kod nas u najčešćoj upotrebi (po metričkom sistemu), a delimično i sa onim "egzotičnijim" - inčnim ili colovskim, elementima zasnovanim na zapadnim standardima.

Zahavaljujući Instructables magazinu  (klasični "Uradi sam") i njihovoj online lokaciji možete saznati svakakve korisne stvari, ali i dobiti informacije koje nigde nećete. Tako recimo zahavaljujući ovom prilogu saznati gotovo sve o vijcima, podeli i tipologiji, te ono što verovatno nigde neće pronaći - istorijat nastanka i upotrebe.

U svom alatu verovatno imate (tehn.) odvrtke (dom. - šrafcigere) kojima možete da odvrnete-zavrnete pljosnate ili "krstaste", a pogledajte samo kakve egzotike ima ovde, i koliko bi vam trebalo alata da bar veliki deo tehnike nije unificiran.

© Goran Aničić | Svakodnevnica blog, 2009. | Permalink | Nema komentara | Dodaj u del.icio.us zbirku Tekst označen ključnim rečima: MAKE, odvrtke, šarafi, šrafciger, šrafovi, Uradi sam, vijci

Takođe nepropustite IT vesti i dešavanja na Personal magazinu

Pomažući u nekim sitnicama oko sajta/bloga prijatelju (preko GTalk-a) došli smo u sitan “nesporazum”: stavke koje sam ja imao u FireFox-u su “nedostajale” sa druge strane žice Uobičajena akcija je da tražim snimak Help/About ekrana. I dobio sam ga :

Tekuća verzija Firefoxa je 3.0.3 - posle osvežavanja (ugrade-ta) sve je daleko lakše išlo

Šalu na stranu, redovno održavanje vašeg računara / laptopa je nešto što treba da postane deo vaših uobičajenih aktivnosti, kao što je čitanje pošte ili blogova.

Za početak, evo tekućih verzija osnovnih aplikacija koje bi trebali da imate na vašim računarima (za Windows kućne korisnike - poslovni su malo drugačija priča):

1. Windows operativni sistem - Vista Home Premium SP1

Ako “vozite” bilo šta starije od XP-a (Windows 98 SE, ME, 2000) - uradite odmah upgrade (sa legalnom verzijom). Prosto ne postoji razlog zašto da ostanete na staroj verziji sem baš zastarelog računara (manje od 256 Mb memorije i slabiji procesor od 800 Mhz).

XP

Ako ste na XP-u, potrudite se da uradite osvežavanje sa Service Pack 3 paketom:

(ovaj ekran se dobija Start / Run / WinVer komandom)

Vista

Nemam nameru da nešto sada vršim propagandu za Vistu ali je to odličan operativni sistem; ako nemate neki uređaj za koji ne postoje Vista drajveri, i imate solidnu standardnu mašinu (2Ghz procesor, 1Gb memorije), moj je savet da pređete na Vistu - bolji, lepši i sigurniji operativni sistem od XP-a.

U tom slučaju, pobrinite se da primenite Service Pack 1:

(ako već “vozite” Vistu, obično akcija nije ni potrebna - dobićete ga u okviru redovnog osvežavanja zakrpama)

2. Browser (pregledač) - Firefox 3

Aplikacija u kojoj verovatno provodite najviše vremena je browser. Takođe, ako koristite XP i niste ga podesili kako treba, onda browser može biti i glavni izvor problema i potencijalne zaraze.

Da bi smanjili šanse da se to desi, potrudite se da uvek koristite najnoviju verziju:

Firefox

Definitivno preporučujem Firefox kao vaš glavni browser. Tekuća verzija je 3.0.3:

Internet Explorer

Ako ste lenji i mrzi vas da skinete i instalirate Firefox, onda se barem potrudite da koristite najnoviju verziju Internet Explorer-a, verziju 7:

3. Office paketi

Pored “direktne” zaraze (bilo kliktanjem na nezgodnim sajtovima, bilo startovanjem “igre” sa neproverenih CD-ova / flash diskova) jedan od čestih načina da “zakačite” nešto je preko zaraženih Office dokumenata (Word ili Excel datoteka).

Najbolji način da to sprečite je da redovno radite krpljenje vašeg Office paketa. Tekuće verzije u ovoj oblasti su:

Office 2000: Service Pack 3 Office XP: Service Pack 3 Office 2003: Service Pack 3 Office 2007: Service Pack 1 4. Antivirusni paketi

Na kraju, ali ne manje važno su antivirusni paketi. Dodatnu zaštitu vašeg računara možete postići koristeći besplatna ili komercijalna rešenja.

No, da bi ulaganje (bilo vremena, bilo para ili oba) imalo smisla, osvežavanje vašeg antivirus programa mora biti na dnevnom nivou. Znači, ne nedeljno, ne mesečno, već dnevno - autori virusa i ostalih napasti su daleko produktivniji od proizvođača antivirusnih programa, tako da bi paranoik u meni rekao da i dnevno nije dovoljno često, ali se negde mora postaviti granica

Još jednom, proverite koje verzije koristite i osvežite aplikacije ako treba - sad odmah

Već se odavno spremam da napišem (očigledno poduži) članak na temu Open Source protiv Commercial source ili kako bi neki koji me znaju rekli protiv “zlog Microsoft-a koji stalno promovišeš a da te ni ne plaćaju “.

Neki od pokretača za pisanje teksta su predavanje Ivana Jelića na BlogOpenu 2007 i diskusija koja je usledila posle toga, komentar broj 15. na http://www.vesic.org/programi/moji/vas-telefon/, a bogami i “zatvaranje” jednog od najvećih Open Source projekata na ovim prostorima, activeCollab- kao i ovakvi komentari u mailovima:

…pretpostavljam da si pobornik “Prozora” a to mi sa obzirom na tvoje znanje ne ide u glavu!

Postoje dva aspekta ove priče (odnosno, ima ih mnogo više, pričaću o dva): Open Source u aplikacijama/programiranju i Open Source u operativnim sistemima.

Open Source u aplikacijama/programiranju

Za početak, pozicija: ja sam programer i od programiranja živim: od onih malih nula i jedinica koje nastaju prevođenjem elegantnih (po mom skromnom mišljenju ) linija koda, najčešće u C#.

Open Source filozofija kaže: sve što napravim, treba da stavim u javno dobro; time mi se otvara mogućnost da bez ograničenja ugrađujem već napravljene stvari (kod) koje su takođe pod Open Source licencom i time smanjim vreme od ideje do proizvoda.

No, ovakva filozofija za profesionalne programere ostavlja jako malo mesta za nešto sebično: zaradu, koja mi omogućava trivijalne stvari kao što su stan, hrana, hardver, hosting. Objašnjenja koja sam dobio od OS poklonika: “možeš da zarađuješ prodajući podršku ljudima koji koriste tvoj Open Source program” su skoro uvredljiva; ja ne želim da prodajem podršku, ja želim da dajem podršku za programe koje sam sam izradio i (nadam se) prodao korisnicima. Tu udela ima i ne mala sujeta i dobar osećaj kada znate da je neko spreman da plati novac za vaš proizvod - to je drugi deo aspekta “ja sam programer” i to vrlo važan; džaba što uživate u prvom delu “ja od praznog ekrana u editoru stvaram nešto što će koristiti” ako to nešto niko ne koristi.

To ne znači da mrzim Open Source filozofiju; ja itekako učestvujem u Open Source projektima, pogotovo u onima koje koristim: u forumima, prijavi bagova, testiranju. Smatram da je sasvim u redu da ono što je sada veoma skupo (moje slobodno vreme, jer ga tako malo ima) dam nazad zajednici koja mi je dala neke vrlo dobre Open Source proizvode.

Open Source markica na proizvodu (aplikaciji, programu) ne garantuje nikakav dodatan kvalitet; to prosto znači da je izabran jedan model za proizvodnju. Većini korisnika mogućnost da pogleda kod kako je taj proizvod napisan ne znači ništa. Sa druge strane, ima vrlo dobrih Open Source proizvoda:

Firefox Open Office Apache Filezilla Audacity Paint.Net

Da li su ovi proizvodi bolji zato što su Open Source? Ili zato što imaju posvećenu grupu talentovanih programera / cele fondacije koji o njima brinu?

Kada nađem kvalitetnu Open Source aplikaciju za određenu potrebu, uvek ću je prvo preporučiti, pre komercijalne varijante; no, ako takve Open Source aplikacije nema (recimo, alternativa Total Commander-u, prvoj aplikaciji koju sam platio) onda nije sramota platiti za nešto što vam treba.

Open Source u operativnim sistemima

ili da li je bolja Windows Vista ili Linux.

Podnaslov sugeriše da je jedan izbor bolji; naravno da nije - izbor operativnog sistema (bilo open-source bilo komercijalnog) je kao izbor bilo kog alata - birate onaj koji odgovara vašim potrebama, tekućem znanju kao i problemima koje nameravate da rešite.

Komercijalan operativni sistem (Vista recimo) nije “zao” zbog toga što ga “zli” Microsoft prodaje i kontroliše; to je samo još jedan OS. Takođe, Linux nije savršen operativni sistem zato što puca od slobode i open source-ta; to je samo još jedan OS.

Ono što treba imati u vidu je da je izbor operativnog sistem kobinacija iskustvenih priča onog ko ga instalira i onog ko će ga koristiti; ako nemate nikakvo iskustvo kao korisnik, vama će svejedno biti da li je operativni sistem Windows ili Linux, sve dok imate nekog ko vam oko toga može pomoći (i u početku, a bogami i kasnije). Taj koji pomaže će opet izbor napraviti prema svom iskustvu i znanju a ne prema filozofiji (inače je nadrljao).

Moje iskustvo sa Dos (ko ga se seća ) / Windows operativnim sistemima je dugo i duboko; smatram da je Windows Vista izuzetan desktop sistem koji će pokriti potrebe najvećeg broja korisnika (e da, molio bi da eventualno pljuvanje Viste bude ako ste ga zaista koristili 2 ili više meseca, a ne instalirali na dva sata da bi mogli da ga pljujete )

Sa druge strane, Linux kao desktop operativni sistem ima da pređe još jako dug i bolan put pre nego se neko usudi da ga instalira kod svoje mame Standardizacija je ono što očajnički treba Linux Desktopu - svaki izbor koji možete napraviti (distribucija, zatim Kde ili Gnome za upravljanje prozorima) drastično smanjuje grupu korisnika kojima je namenjena - ako ne verujete, probajte da običnom korisniku razliku između distribucija i Kde/Gnome - ako niste dobili prazan pogled, onda to nije običan korisnik

Kompjuter je mašina; napredna mašina i ima malo više programa od veš mašine ali u principu služi za određene zadatke: surfovanje Mrežom, pisanje mailova, obrada fotografije, komunikaciji sa ostalim uređajima; ako izabrani operativni sistem sve to omogućava, zar je bitno da li je plaćen 8000 dinara ili došao besplatno na DVD-u?

Kada započinjete diskusije na ovu temu, probajte da se izmestite u “stvarni” svet; svi mi koji pišemo blogove, čitamo blogove, bavimo se kompjuterima i Mrežom imamo daleko, daleko drugačiji pogled od običnog korisnika. Instalacija operativnog sistema nije težak posao … ako znate kako. Ako pak, ne znate da programirate video rekorder za snimanje u određeno vreme, šta mislite kako je instalirati operativni sistem?

I dva saveta potpunim Open Source poklonicima (naglasak na potpunim):

- ako se neko odlučio da kupi komercijalan proizvod ili operativni sistem, to znači da je procenio da mu vreme i uložen trud za alternativu više znače od iznosa novca a ne da je glup jer nije čuo da postoje Linux i Open Office

- umesto što trošite tone i tone vremena pljujući po Microsoftu i Windowsu (kada ste čuli za obrnuto?) utrošite to vreme da proširite OS filozofiju na praktičnom primeru: u instalacijama, podešavanjima i podršci tog istog OS okruženja i aplikacija (Miff i Punky, samo napred )

(ko je stigao dovde, svaka čast )

Ove godine sam po prvi put prisustvovao “skupu IT profesionalaca” zvanom Sinergija. Održan je u Master centru u Novom Sadu od 14. do 17. oktobra. Za one koji nisu upućeni, Sinergija je skup ljudi okupljenih oko Microsoft tehnologija. Zamišljen je kao niz predavanja i zabavnih aktivnosti smeštenih u 3 radna dana ne računajući prvi dan [...]

Milijarder Ričard Brenson je u utorak predstavio najnoviju letilicu White Knight II kojom će se vršiti prvi komercijalni letovi u svemir. White Knight II je naslednik White Knight I modela i dva puta je veća od svog predhodnika jer će moći da nosi letilicu sa putnicima i izbaciti je na 100km visine gde će moći [...]

Pitate se gde završavaju stari “žičani” (obrnuto od “bežični”) telefoni? Možda će sledeća slika (slike) da vam da makar malu predstavu o pravoj istini

[izvor]

Tema večerašnjeg članka je svima vama dobro poznata: e-mail ili e-pošta ili elektronska poruka, odnosno KULTURA pisanja elektronskih poruka.

Ovo je izazvano mailom koji sam primio malopre, a koji se prostire na dva ekrana BEZ I JEDNOG JEDINOG reda razmaka. Morao sam da uložim neverovatan napor da uopšte razumem šta se u pismu kaže, traži a šta je samo konstatacija.

Nikada mi neće biti jasno zašto se prema e-mailu ljudi odnose sa nipodaštavanjem, tretirajući taj medijum kao potpuno nevažan.

Od ljudi koji nikada ne bi napisali pismo na papiru sa jednim savijenim uglom dobijam mailove koji su dvoredni, bez poštovanja osnovnih pravila komunikacije (a e-mail je samo još jedan kanal za komunikaciju).

Napisati kulturan i pristojan e-mail uopšte nije teško:

- odnosite se sa poštovanjem prema primaocu vašeg maila, bez obzira da li ga znate ili ne; ovo ne znači da treba da mu skidate kapu, no da treba da cenite vreme koje će primalac utrošiti na čitanje i “obradu” vašeg pisma.

- PRE SLANJA ispravite očigledne gramatičke i greške u kucanju.

- PRE SLANJA pročitajte pismo barem jednom pošto ste ga otkucali.

- Pišite jednostavno; čist tekst, čist format pisma bez ikakvih šara je najbolji izbor.

- Koristite HTML (šareni) e-mail samo ako baš morate (kada sliku ubacujete u sred maila a ne kao dodatak poruci recimo).

- Ako odgovarate na prethodni mail, ponovite samo potrebne i minimalne delove prethodnog maila (citiranje).

- Na kraju, ali ne i najmanje važno: proverite listu primalaca. Pravila su jednostavna:

na TO: listu stavite one za koje očekujete akciju po čitanju vašeg maila na CC: (Carbon Copy) listu stavite one koje želite da obavestite, i koji eventualno mogu da takođe pokrenu akciju na BCC (Blind Carbon Copy) listu stavite one za koje ne želite da se vide u listi primalaca. Opet, da bi izbegli razne probleme, u ovakvim slučajevima se na dno maila obično stavlja komentar:“Ova poruka ima BCC primaoce”

Poslednje pravilo direktno povlači sledeće: kada šaljete sve moguće laže i paralaže, “pročitaj ovo u 24h ili će te udariti autobus”, “pročitaj i pošalji po 5 puta svima iz tvog adresara” molim vas koristite BCC; moja e-mail adresa je moja, i ako želim nekom da je dam, daću je; ne želim da je vidim na bezveznom mailu sa još 73 nepoznata primaoca.

Na kraju, arhivirajte i čuvajte vaše mailove; prostor na diskovima je jako jevtin, a kad tad će vam zatrebati sitan mali podatak iz maila od pre tisuću godina za koji ste bili tada sigurni da ćete ga zapamtiti

Jedna od mojih vrlina (ili mana, kako bi mnogi rekli ) je da sam (previše) organizovan; jedan od principa koje jako volim je “uradi to jednom (kako treba)” - od programiranja, pa sve do svakodnevnih aktivnosti, kao što je unos kontakta (u telefon, Outlook ili web aplikaciju).

Mobilni telefon je ionako postao centar dnevnih događaja: preko njega ste dostupni, tu su vam kontakti i kalendar, beleške, mailovi. No, ma kako veliki ekran i tastatura bili (ponosni sam vlasnik Nokia E61 telefona), korisno je, iz više razloga, imati kontakte i negde drugde:

Zbog sigurnosti - kopija podataka nikada nije na odmet Zbog lakšeg prebacivanja podataka na novi telefon; ma koliko kupovina novog telefona nije česta operacija, dešava se Zbog lakše manipulacije podacima, koja je preko “pravog” računara daleko udobnija nego na samom telefonu Zbog pristupa tim podacima kada vam telefon nije tu (retko, ali dešava se)

Godinama već koristim Plaxo service, koji je i u besplatnoj varijanti “dovoljno dobar”. No, od samog starta imam zamerke na njega:

spor je; ma koliko verzija pravili i dogurali do njega, sam web interface je spor i nezgrapan. Nema trenutnog odziva, i generalno nisam zadovoljan potreban je računar, sa drajverima za kabl/bluetooth ili neku drugu vezu sa telefonom potreban je Outlook instaliran; ovo je u eri GMAIL-a prosto artefakt - i zbog instalacije, i zbog licenci.

Da budem dovoljno pošten, i većina drugih rešenja koja se bave sinhronizacijom podataka sa mobilnim telefonom su daleko od savršenog; tako i “logični izbor” za vlasnike Nokia telefona, Nokia PC Suite je blago neupotrebljiv bez Outlooka - način i kvalitet manipulacije podacima direktno iz PC Suit-a je tužan (ako i zanemarim to što mi paket instalira sve i svašta bez pitanja, postavlja razne servise da čuče u sistem ćošku, što me dodatno nervira ).

Pre nekoliko dana sam otkrio ZYB - izvanredan mali web servis za sinhronizaciju telefona. Većina gornjih zamerki je otklonjena:

Servis je besplatan i registracija je trivijalna; broj podržanih telefona je ogroman Za sinhronizaciju se koristi SyncML tehnologija, koju podržavaju svi moderniji telefoni Podešavanje telefona (barem za Nokiu E61) se svodi na prijem i snimanje servisnog SMS-a Računar/Outlook nije potreban; komunikacija telefon ZYB je direktna, tj. preko GPRS / 3G / Wireless-a

Prva sinhronizacija je prošla vrlo brzo i dosta dobro; naša slova su podržana i sve je prošlo skoro savršeno; “skoro” jer sam izgubio taskove (to-do items) jer se oni računaju kao kalendarski događaji, imali su datum dospeća (due date) u prošlosti, a prilikom sinhronizacije kalendara, ZYB ne sinhronizuje događaje starije od nedelju dana u prošlosti (prijavio sam ovo kao bug).

Zato, obavezno backup pre prvog eksperimentisanja

Pored gornjih, ZYB nudi i druge servise - uvoz vašeg adresara sa Gmaila, zatim eliminacija duplikata; takođe, možete se “povezati” sa drugim ljudima čije mobilne telefone imate u adresaru (neizbežna socijalna komponenta u svim novijim Web 2.0 sajtovima, na svu sreću nenapadna).

Još jednom, servis je u beta fazi, i možete očekivati nestabilnosti; takođe, postoji doza skepse da li izložiti svoje podatke nepoznatim sajtovima; ja sam tu fazu prevazišao još davno, kada sam prešao na Plaxo a na vama je da odlučite hoćete li to uraditi ili ne.

Za sada, preporuka.

Nekada davno, davno, pre celih 15 godina sve u računaru je bilo bitno: i koliko memorije (RAM-a - tada se to merilo u kilobajtima) ima, na koliko Mhz (danas su to gigaherci) “trči” procesor, koliko megabajta (danas su to gigabajti) disk ima …

Bilo je apsolutno važno iz svake komponente izvući maksimum, naterati svaki elektron u mašini da da svoj najveći doprinos.

Onda su računari rasli, i rasli, i prerasli potrebe većine nas; standardna konfiguracija (koja košta oko 500€) je dovoljna za najveći broj, ako ne i za sve poslove većine nas (ako ste zagriženi igrač to ne stoji, ali to je druga priča za drugi članak).

U svetlu toga, koje su sada komponente najbitnije? Na šta najviše obratiti pažnju prilikom kupovine i gde izdvojiti malo ili malo više novca?

Možda će vas moj odgovor iznenaditi, no nije bitno šta je unutra već šta je spolja; 4 najbitnije komponente po meni su:

Monitor

Vaše oči i vaš vid su nešto jako vredno i to treba poštovati. Monitor je komponenta na kojoj ne treba štedeti; slabiji procesor, manji disk, ali zato kvalitetan LCD (TFT) monitor, poznatog proizvođača, sa dobrim performansama. Sada barem 19″ a ni 22″ nije daleko.

Monitor treba da bude podesiv u obe ose (horizontalno / vertikalno) i idealno da omogućava podesivost po visini - centar ekrana treba da bude u visini očiju kada sedite na stolici; drugačiji položaj može prouzrokovati bolove u vratu.

Tastatura

Bez obzira da li je prirodna ili “obična”, treba da:

omogući pravilan položaj ruku: mesto za dlanove tako da vam ruke ne vise u vazduhu (palm rest) pravilan nagib i lako podešavanje nagiba Savršen osećaj kod kucanja - ovo je vrlo lično svojstvo: da li volite klik (i niko ne spava pored vas ) ili “meke” tastere; dubina hoda tastera kao i vrstu potvrde da je taster zaista pritisnut Kod bežičnih se obavezno raspitajte po Mreži koliko im traju baterije; Microsoft je tu neprevaziđen; kod kuće koristim njihov wireless desktop i nisam menjao baterije u tastaturi 15 meseci!

Bežična ili žična - stvar ukusa. Više volim bežična rešenja, mada ću rado podneti i žičana rešenja, ako kvaliteti opravdavaju taj “nedostatak”. Moja trenutna tastatura na poslu je Microsoft Ergonomic Keyboard 4000:

savršen nagib neobičan materijal kojim je prekriveno mesto za odmor; prijatan na dodir i nema znojenja dlanova odličan hod tastera i dobra pozicija signalnih lampica nema pretrpanih dodatnih multimedijalnih tastera 5 konfigurabilnih tastera za pozivanje najčešće korišćenih aplikacija

Jedina mana je što je na žicu tako da dobro razmišljam o Microsoft Ergonomic Keyboard 7000.

Generalno od proizvođača preporučujem Logitech i Microsoft; lično su mi oduvek nekako više odgovarale MS tastature a Logitech miševi

Miš

Prvo - oblik; miš treba da vam savršeno leži u ruci; idealni su miševi koji su pravljeni za određenu ruku (leva/desna) jer pružaju daleko veći komfor od simetričnih. Ne koristite laptop miševe ako baš ne morate - iz meni nepoznatog razloga oni su mali (nije moja ruka manja ako kucam na laptopu ) i neudobni; birajte velike i udobne miševe sa kojima možete da radite po ceo dan.

Težina: više volim teže miševe koji pružaju otpor, ali je ovo opet, lični ukus.

Preciznost i podloga - većina današnjih miševa je dovoljno precizna za svakodnevne potrebe (nisam igrač, pa ne znam njihove potrebe). Na žalost, jevtiniji miševi imaju ružnu osobinu da se ne snalaze baš najbolje na tamnim podlogama (stolovi i slično) i da zahtevaju svetli podmetač, što me užasava sa stanovništva čistog radnog prostora

Moj trenutni miš je Logitech MX Laser 1000:

Odličan oblik i težina - pozicija za palac i dodatni tasteri na tom mestu su odlično projektovani Vrlo brz i precizan Vreme između punjenja baterija je 5 - 6 dana Sve podloge odlično tretira Stolica

Naoružali ste se zverskom mašinom, ekstra velikim TFT monitorom (ili dva) i laserskim mišem. Šta je sledeće? Pa da zaštitite vaše cenjeno programersko du … leđa

Šalu na stranu, iako je poslednja na spisku, nikako nije manje bitna - dobra stolica je razlika između neviđenih bolova u leđima, u vratu i rukama i udobno provedenog radnog dana.

Minimum zahteva koje treba da ispuni:

Odgovarajuća visina odnosno podešavanje visine Podrška za cela leđa - idealno blago zaobljena unutra, što sličnije obliku kičme Podešavanje nagiba leđnog naslona Ručke (u nedostatku boljeg izraza) sa obe strane za odmor ruku Ako cenite podlogu ili parket gumene ili silikonske točkiće

Na žalost, nisam imao puno sreće sa nalaženjem odgovarajuće stolice u Srbiji. Kineska rešenja treba zaobilaziti u širokom luku; ostala koja sam probao prosto ne deluju kao trajno i kvalitetno rešenje - ako imate predlog, molim u komentare.

Jednog dana, kada dobijem 6 ili 7 na lotou razmisliću o:

Steelcase-ov Leap ® Herman Miller - Aeron stolica Liberty by Humanscale

Ako do sada niste čuli za termin RIA, on predstavlja skraćenicu od Rich Internet Aplications a označava web aplikacije koje imaju(ili se trude da imaju) mogućnosti i funkcionalnosti desktop aplikacija. Termin je prvi put upotrebila tadašnja Macromedia 2002 godine, a u upotrebi su bili i sinonimi: Rich (web) clients, Rich web application, X Internet… U praksi, [...]

Bavite se projektovanjem ili u svakodnevnom radu koristite UML dijagrame. Obavezna destinacija koja vas može opustiti i nasmejati je: UmlJokes. Preporuka

IBM je izbacio odličan alat za snimanje akcija koje vršite u vašem web browseru. Bilo da je u pitanju popunjavanje formulara ili surfovanje, CoScripter beleži sve akcije koje izvršite od trenutka pritiska na dugme recording(nešto nalik Actions u PhotoShopu). Alat na osnovu preduzetih akcija generiše skriptu ili drugim rečima, vaše delanje u web browseru pretvara [...]

Imate onaj svrab u prstima, želju da gomile urednih reči složite u rečenice, pasuse, stranice … u pravu knjigu? Tih 200 i kusur članaka na blogu, tih 3,000 i kusur komentara na vama srodnim blogovima prosto nisu dovoljne, želite otelotvorenje misli u pravu knjigu na papiru, onu koju možete držati i čitati i na mestima gde nema struje, LCD monitora, i kada vam nestane baterija u mobilnom telefonu?

No, koliko je pisanje čisto uživanje, ostale aktivnosti i nisu baš: naći izdavača, izboriti se sa uslovima prodaje (i do 4% ej! ČETIRI POSTO od cene knjige ide vama), predvideti minimum tiraža (1, 10, 1000?) … i sve to u Srbiji (kao da ono prethodno nije dosta). Već odustajete, gušite svrab u prstima, i čekate da nagon za pisanjem prođe … Ili odete na Lulu.com

Lulu.com je izdavač na zahtev (print on demand) - sve ono što pravim skribomanima zaista treba Postupak je otprilike:

Napišete knjigu Prijavite se na Lulu.com Uploadujete knjigu Odaberete povez i tip štampe (crno-belo / boja) Odlučite se za zaradu po primerku Čekate da vaša knjiga postane bestseler

Prosto, ne?

Lulu.com ne štampa samo knjige; tu su i foto-albumi, CD i DVD diskovi, pa čak i kalendari.

Formiranje cene

Iako na samom sajtu piše da je sve “besplatno”, to baš i nije pravi izraz - pravi izraz je da vi ništa ne plaćate, već krajnji kupac.

Struktura cene je: Troškovi štampanja + Vaša zarada + 25% od vaše zarade (Lulu procenat)

Recimo, za standardnu knjigu, 6″ x 9″ (15.24cm x 22.86cm), 120 strana crno/belo, troškovi štampe su: Povezivanje: 4.53$, štampa: (120 x 0.02$) 2.4$ = 6.93 $

Ako se odlučite za zaradu od 5$ po primerku, finalna cena knjige je:

13.18$ = 6.93$ + 5$ (Vaša zarada) + 1.25$ (Lulu zarada)

Distribucija

Vaših delo ruku može doći do publike na više načina:

Direktno (download), bez štampe - nema troškova štampanja i cena je samo zbir vaše i Lulu zarade (u gornjem primeru: 6.25$) Štampa na zahtev - već opisana. Kupac dobija knjigu za cenu koju ste postavili Puna distribucija (na veliko) - ako ste ozbiljan igrač, možete kupiti jedan od dva distributivna servisa; ukratko, za 99.95$ vaša knjiga dobija ISBN broj, formirate velikoprodajnu cenu i za 4 - 6 nedelja se pojavljuje na velikim on-line sajtovima, uključujući Amazon i Barnes & Noble Poreske začkoljice

Pre nego li dobijete debeli ček pročitajte malo sekcije na Lulu sajtu koje se tiču oporezivanja. Naime, ako niste stanovnik SAD, postoji nekoliko opcija oko toga kako će vaša zarada biti oporezovana (”royalty withholding rate”):

1. Niste preduzeli nikakve akcije

Procenat koji će se zadržati je ni manje ni više no 30% - za izmirenje poreza u SAD.

2. Obezbedili ste Individual Taxpayer Identification Number (ITIN)

U tom slučaju treba da popunite i dostavite Lulu.Com sajtu W-8BEN formular. To će vam omogućiti povraćaj dela od onih 30% - u zavisnosti kakve ugovore je Srbija sklopila sa SAD oko dvostrukog oporezivanja.

(predlažem da zaračunate gornjih 30% u cenu i izbegnete silne komplikacije )

A konkurencija?

I sam veliki Amazon je krenuo u vode izdavaštva na zahtev: http://www.createspace.com/ - takođe nema troškova registracije, nema minimuma potrebnog za štampu, sva su prava i dalje vaša - no, nisam stigao da se detaljnije bavim.

U svakom slučaju, šta god da odaberete, srećno štampanje (i ostavite link u komentarima kada objavite vaš best-seller).