Planeta Srbija

Naredne godine neće biti izbora. Dobro ste pročitali. Iako je ovo Srbija, iako se stvari, bar u zoni politike, menjaju brzinom svetlosti i iako će biti još pregršt situacija sličnih onoj pre izglasavanja izmena i dopuna Zakona o javnom informisanju. U tome se slažu (gotovo) svi. Kao što izlazak na birališta u ovom trenutku ne odgovara (gotovo) nikom.

Tačno je da bi (prema najnovijem istraživanju Stratedžik marketinga) Tadićeva Demokratska stranka i Nikolićeva Srpska napredna stranka osvojile najviše glasova da su izbori bili krajem avgusta ove godine. Ali je isto tako tačno da bi samo još Srpska radikalna stranka i Demokratska stranka Srbije prešle cenzus. Da se Liberalno demokratska partija i Socijalistička partija Srbije vrte oko censusa. Da Mlađan Dinkić ima (i lični i stranački) najlošiji rejting otkad se bavi politikom. Da bi izlaznost na tim izborima bila vrlo mala i prelazila bi jedva 40 odsto od ukupnog broja upisanih birača. Da su birači nezadovoljni, nepoverljivi i da nemaju nadu da bi bila formirana dobra vlada. Najzad, za izbore je potrebna tema, a nekog novog Fijata nema na vidiku.

Naime, čak i da Srbija od januara sledeće godine bude stavljena na belu šengen listu, da do kraja godine preda zahtev za kandidaturu u EU, Ratka Mladića isporuči Hagu i odblokira SSP – to nije nešto što se maže na hleb i sa čime se ide na izbore. Zbog svega toga, njih najverovatnije neće biti sve dok traje kriza, dok pada ekonomija i dok 53 odsto birača prisutnih u Srbiji misli da zemlja ne ide u dobrom pravcu.

„Krpljenje“ većine

Šta onda predstavlja trenutno pregrupisavanje na političkoj sceni. Formiranje Unije regiona (Mlađan Dinkić), Socijaldemokratske partije Srbije (Rasim Ljajić), Socijaldemokratskog pokreta (Dušan Janjić) i Čovićeva najava ponovnog aktiviranja sa njegovom Socijaldemokratskom partijom. Šta je cilj saveza Demokratske stranke sa Vladanom Batićem i najava istog takvog saveza sa Draškovićevim SPO, novom Ljajićevom partijom i (sve češće pominjanog) ugovora sa Jovanovićevim LDP.

Ugovori o saradnji stranaka predstavljaju, prema dr Slaviši Orloviću, docentu Fakulteta političkih nauka, formalizovanje saradnje vladajuće koalicije sa onima koji podržavaju evropski put Srbije i osiguravaju parlamentarnu većinu a motivi i razlozi za osnivanje ili „prepakivanje“ nekih stranaka, dodaje, mogu biti različiti.

„To su potreba (pre)registracije nakon usvajanja novog Zakona o političkim strankama, uverenje da se na slabostima vlasti i opozicije može graditi alternativa, popunjavanje prostora strankom socijaldemokratske orijentacije između SPS-a i DS-a, taktički potezi u strahu od izbornog cenzusa, strah nekih stranaka od eventualne „velike koalicije“ DS i SNS-a, ali i aspiracije određenih ličnosti sa permanentnim političkim ambicijama da se još jednom oprobaju“, precizira Orlović za Ekonomist magazin.

Jedan drugi Ekonomistov sagovornik konstatuje da je trenutna situacija na političkoj sceni slična onoj iz 2002. i 2003. kad je, takođe, parlament bio haotičan, ali je premijer (Zoran Đinđić) bio jak.

„Sad imamo ogroman autoritet Borisa Tadića i nemamo parlamentarnu većinu koja to podržava. I on mora da petlja. A to su ovi razni neverovatni savezi“, kaže naš sagovornik, inače dugogodišnji dobar poznavalac političkih prilika.

Smrt ideologije?

Trenutno u Srbiji ima više od 20 stranaka koje, barem imenom, asociraju na socijaldemokratsku orjentaciju – što mnogima daje osnov za tvrdnju da je ovaj deo političkog spektra prenaseljen. U isto vreme ima jednak broj onih koji tvrde da je prostor na levici prazan – što može da znači ili da partije koje sebe nazivaju socijaldemokratskim ne rade dobro svoj posao ili da ih se birači plaše i ne prepoznaju najbolje. Ako pri tom znamo da istraživači javnog mnjenja na pitanje: da li ste levičar ili desničar, dobijaju odgovore koje ne možete uhvatiti ni za rep ni za glavu, odnosno da nema nijedne strane koja je doživljena kao čista levica ili čista desnica – možemo li govoriti o smrti ideologije?

„Treba prvo videti gde je ideologija bila i da li je uopšte postojala kako bismo mogli da tvrdimo da je umrla“, konstatuje jedan naš sagovornik. On dodaje da se građani opredeljuju stomakom, da ne čitaju novine i podvlače šta je koji političar rekao već da stvaraju utisak o (najčešće) lideru neke stranke.

S druge strane, Slaviša Orlović kaže da su u Srbiji kolektivističke ideologije smenjivale jedna drugu, na primer, nacionalizam umesto komunizma i podvlači da je potrebno razlikovati koalicije koje su više personalne a manje programske, od programa kao osnova dobijanja poverenja građana i ispunjavanja izbornih obećanja.

„Političari su ideološki indiferentni i interesuje ih samo vlast. Težnja ka vlasti je važnija od ostvarivanja programa, a samim tim i od ideologije. Tamo gde nije struktuiran stranački sistem, preovlađujuća odrednica izbornog ponašanja je vezana za ugled i autoritet ličnosti i tu je reč o glasanju za ličnost“, precizira Orlović. Od dodaje da se, ipak, može zapaziti blagi trend da partije sve više vode računa o programskim principima, naročito u vreme izbora.

„Globalno gledajući, nije toliko došlo do „kraja ideologije“ (Danijel Bel), koliko su ideologije postale svedenije, kompetitivnije i operacionalizovanije. Deideologizacija stranaka polazi od pretpostavke da se stranke sve jače susreću na nekoj srednjoj poziciji okupirajući centar, naročito u ekonomskim pitanjima“, zaključuje Orlović.

Dve velike partije

Ova ekonomska pitanja biće u narednim mesecima i godinama ključna i dok na tom polju ne dođe do poboljšanja neće, kao što rekosmo, najverovatnije biti ni novih izbora. Ljajiću raste popularnost ali su prognoze da neće postići neki zapaženo veliki uspeh. Zato se sve vreme priče o novoj partiji govori i o savezu sa DS-om, nauštrb kojeg bi, uostalom, on i mogao da raste. Dinkić još nije uspeo da profiliše novu partiju ali i ona se u ovom trenutku percipira gotovo isto kao G17 plus, dakle nikad lošije. No, teško je usuditi se na tvrdnju da je ovo njegova labudova pesma, pogotovu ako se zna da je u sličnoj situaciji bio i pre poslednjih izbora, ali je u parlament ušao kao treća najjača partija.

Nepobitno je da se dogodilo ono što su mnogi godinama (možda ne baš sa ovim strankama) priželjkivali i prognozirali, odnosno da su se izdvojile DS i SNS kao dve velike partije. Da će one i dalje imati najveći potencijal među neopredeljenim biračima i da bi rejtinzi malih stranaka mogli da budu još manji kako vreme bude odmicalo. I primicao se neki novi Fijat.

Kosmičke crne rupe su objekti sa gravitacionim poljem toliko jakim da nijedan oblik materije ili radijacije ne može da se otisne od njih. Ko ne veruje, nek proveri kod astronoma i fizičara. Teorija kaže da bi čovek – ako bi se našao dovoljno blizu ivice rupe, ali i dovoljno daleko da ne upadne u nju, mogao videti svoj odraz kao u ogledalu.

Srpska administracija na državnom, pokrajinskom i lokalnom nivou predstavlja mrežu činovnika toliko jaku da nijedna politička partija ne može da joj odoli. Ko ne veruje, nek proveri kod poreskih obveznika i ministra finansija. Teoretičari politike je, inače, opisuju kao armiju stranačkih aktivista, povezanih ortačkim i rođačkim vezama, koja može dati ili uskratiti podršku na izborima. Još je više onih koji tvrde da prosečan svedok vremena, ako bolje zagleda, može na njoj videti odraze svih vlada Srbije u proteklih 20 godina.

Reforma od januara

Nema sumnje da su svi i uvek bili svesni da je broj državnih činovnika prevelik, ali im se, zbog kojekakvih razloga, „nije dalo“ da se uhvate u koštac sa tim problemom. Da li zbog krize, pritisaka MMF-a ili činjenice da se kad tad mora početi sa raščišćavanjem (koje može da odnese nekoliko stotina hiljada glasača, ali i da donese isti ili još veći broj novih) Cvetkovićeva vlada odlučila je, bar na rečima, počne posao.

Od prve najave smanjenja broja zaposlenih izrečene još zimus na „kopaničkom Davosu“ (predsednik Boris Tadić), preko brojanja prekobrojnih koji će prvi otići (deset odsto, prema računici ministra ekonomije Mlađana Dinkića) u maju ove godine, te priča o neophodnosti otpuštanja, ali i o nedostatku novca za otpremnine, došlo se do najnovije najave o „istorijskoj reformi“ javnog sektora koja bi trebalo da krene prvih dana naredne godine na svim nivoima – u državnoj upravi, lokalnim samoupravama i pokrajinskim organima.

Prema još nedovoljno preciznim najavama iz Vlade Srbije, broj birokrata trebalo bi da bude smanjen za 10 odsto, dok će lokalne samouprave (gde je možda i najviše nepotrebnih – gotovo polovina opština ima viškove zaposlenih, a u nekima je prekobrojno čak 40 odsto) otpuštanja vršiti u dve ili tri faze, dakle i posle 2010.

Zakoni kao dokaz

Trenutno je u toku izrada analize (prema svetskim standardima jedan činovnik „ide“ na 1.000 stanovnika) posle koje će iz kabineta premijera Cvetkovića svim ministarstvima biti poslate smernice reformi koje će se ticati ne samo smanjenja broja već i povećanja efikasnosti administracije.

Misija MMF-a, prema rečima Alberta Jegera, njenog šefa za Srbiju, više je nego spremna da podrži ideju reformi javnog sektora. Ali, naglasio je Jeger, MMF bi voleo da vidi konkretne planove i akcije. Iako je ta institucija, kako je primetio Aleksandar Stevanović iz Centra za slobodno tržište, jedna je od retkih koja je „laka na ruci“ da pozajmi Srbiji novac, njeni stručnjaci neće taj novac bacati u bunar. Zato bi uskoro trebalo da budu usvojeni i zakoni o činovnicima u lokalnoj samoupravi i državnim službenicima čime bi se olakšalo otpuštanje, a u isto vreme uverio MMF u iskrene namere.

Broj izvršilaca za koje se obezbeđuju sredstva za plate iz budžeta za 2009. dostigao je cifru od 260.124, računajući zbirno državne službenike i nameštenike, izabrana lica u Narodnoj skupštini, Vladi i pravosuđu, zaposlene u javnim službama, agencijama, okruzima, zavodima, fondovima… Ako se tome doda 159 hiljada u zdravstvu i sistemu socijalnog rada i još 96 hiljada u javnim džavnim preduzećima sledi da u čitavom javnom sektoru radi oko pola miliona građana Srbije.

Najmanje 18 milijardi za otpremnine

Prema podacima Zavoda za statistiku prosečna bruto zarada u javnim preduzećima u julu ove godine bila je gotovo 62.000 dinara. Ukoliko bi, kao dosad, otpremnina za jednog službenika sa 20 godina staža bila oko 360.000 dinara, prema Ekonomistovoj računici za deset odsto otpuštenih, odnosno za oko 50 hiljada ljudi, trebalo bi obezbediti najmanje 18 milijardi dinara za otpremnine.

To je ogromna cifra za ovogodišnji budžet pa je, valjda i zbog toga, ministar finansija Diana Dragutinović rekla je da će budžetom za 2010. biti predviđene otpremnine za one koji će planom reforme državne administracije dobiti otkaz. Ona nije mogla da precizira ukupnu vrednost otpremnina, ali je naglasila da će otpremnine biti po zakonu o radu i da će tačan iznos novca znati do 20. oktobra kad dolazi misija MMF-a i do kad je rok ministarstvima da pošalju plan uštede.

Rizik i panika

Zaposleni u svim sektorima koji se finansiraju iz budžeta već paniče. Kako oni koji imaju posla preko glave, tako i oni koji platu „zarađuju“ samo je čekajući.

Menadžer jedne beogradske galerije kaže za Ekonomist da u njegovoj firmi radi pet kustosa od kojih, realno, ima posla samo za jednog, a da se, eventualno, za još jednog može naći opravdanje što je tu.

“Dobio sam, nezvanično, informaciju kako je direktorki moje galerije stigao dopis iz resornog ministarstva da sačini opis posla, zaduženja i učinke svakog zaposlenog na osnovu kojih će biti uručivani otkazi. Otkaze neće deliti ona, već će ponovo dobiti dopis iz ministarstva u kom će biti rečeno čije usluge galeriji više nisu potrebne”, kaže ovaj menadžer koji je insistirao na anonimnosti iz straha da njegova izjava može biti pogrešno protumačena i iskorišćena kao razlog da dobije otkaz.

S druge strane, Mihail Arandarenko, profesor Ekonomskog fakulteta, smatra da bi otpuštanje deset odsto zaposlenih u državnoj službi bio radikalan i veoma rizičan potez. On za Ekonomist kaže da treba imati u vidu strukturu zaposlenih, jer se uvek misli da će se ovo otpuštanje odnositi samo na birokrate na pozicijama, a zapravo se radi i o velikom broju ljudi zaposlenih u prosveti, zdravstvu, javnim preduzećima ili policiji.

„Smanjenje od deset posto značilo bi višak od 15 hiljada u prosveti, 12 hiljada u zdravstvu, a to je osetljivo političko pitanje, pri tom su njihovi sindikati najjači. Ne mislim da ova činjenica poništava potrebu za otpuštanjima viškova, niti smatram da nam je bila potrebna Svetska banka da ukaže na to kako smo suviše ’raskošno opremili’, što brojem ljudi što platama, zaposlene u državnoj službi, ali mislim da je potez rizičan“, precizira svoj stav Arandarenko, dodajući da postoji i drugi način da se tržište rada prilagodi novonastaloj situaciji.

„Potrebno je platni bilans smanjiti za deset odsto, a to se može učiniti na dva načina – smanjivanjem broja zaposlenih ili smanjivanjem plata istom broju zaposlenih“, kaže on.

Postavlja se, međutim, pitanje šta se postiže smanjivanjem plate zaposlenom koji nije potreban i koji ništa ne radi. Time se, čini se, samo produžava agonija javnog sektora.

„Možete li pokazati prstom na deset hiljada ljudi koji ne rade ništa? Teško je to“, konstatuje Arandarenko dodajući kako se ne bi trebalo lišavati ni jednog od dva aspekta prilagođavanja.

„Neće svih 50 hiljada ljudi, ukoliko je to računica, ostati dugo bez posla. Profesor engleskog će relativno lako naći alternativno rešenje ako dobije otkaz u školi, ali šta će raditi profesor hemije koji nema naučnih ambicija. Njegov poslodavac može biti samo škola. Mašinovođa koji dobije otkaz u železnici takođe ne može naći drugog poslodavca“, zaključuje Arandarenko.

Treba, sa druge strane, uzeti u obzir i nepobitnu činjenicu da u državnoj upravi besposleno sede hiljade ljudi koji su tu došli „ničim izazvani“ i kojima je jedina kvalifikacija i kvalitet članska karta neke stranke ili podatak da su sa nekim na hijerarhijski višoj funkciji u krvnom srodstvu. Zašto bi za njih plaćali oni koji imaju stvarni kvalitet, ali se ne identifikuju ni sa jednom političkom partijom i kod rođaka idu samo na slavu.

Sve ovo, naravno, pod uslovom da Vlada Srbije konačno sa najava i reči pređe na dela. A to ovoga puta nije tako daleko. Oktobar je blizu.

Racionalizacija bez otpuštanja?

Dok nema zvanične procene o broju prosvetnih radnika koji treba da ostanu bez posla, vakuum popunjavaju sindikati licitiranjem koje ide od 4.000 ili 5.000 do 17.000 prekobrojnih. Ministar prosvete Žarko Obradović odbio je da spekuliše o broju viškova, ali tvrdi da se racionalizacija može izvesti bez otpuštanja. Oko 3.000 radnika u prosveti ima jedan od dva uslova za penziju, a jedan broj bi se, najavljuje ministar, mogao angažovati na programima obrazovanja odraslih.

Racionalizacija mreže škola, odeljenja i nastavnog kadra je neizbežna, jer u klupama osnovnih škola danas sedi za petinu manje đaka nego na početku devedesetih. Ako bi se minimalan broj učenika podigao na 30 po odeljenju, oko 11.000 odeljenja bilo bi suvišno, a stručnjaci Svetske banke izračunali su da bi se time uštedelo 14,7 milijardi dinara ili 37 odsto tekućeg budžeta za osnovno obrazovanje. Spojanjem odeljenja sa malim brojem učenika unutar škola, što izgleda izvodljivije, uštedelo bi se 3,5 miliona dinara godišnje, oko deset odsto iznosa koji Vlada sada izdvaja za visoko obrazovanje.

Pitanje smanjenja broja nastavnika, ukazuje za Ekonomist Aleksander Baucal, profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu, ne sme se tretirati samo kao stvar javnih finansija. Ako eventualno proširenje odeljenja ne bi pratila ulaganja u obuku nastavnika, upozorava on, to bi dovelo do daljeg urušavanja kvaliteta nastave u sistemu u kome je i sa manjim brojem đaka skoro polovina generacije funkcionalno nepismena.

Uštede u zdravstvu

Zdravstvo je, kad su viškovi u pitanju, u izveštajima Svetske banke prošlo bolje od obrazovanja, ali i dalje ima prostora da se “sa manje uradi više”. Broj postelja smanjen je od 2005. sedam odsto, a državnu službu je za samo dve godine (2005. i 2006) napustilo 14.400 ljudi. Od tada je broj zaposlenih povećan za oko 2.000, više nego što je objektivno bilo potrebno. Resorni ministar Tomica Milosavljević kaže da broj od osam do devet hiljada zaposlenih na određeno nije sasvim opravdan i da je potrebna veća disciplina u zapošljavanju. On, međutim, ističe da nema viškova među nemedicinskim osobljem, koje broji oko 15.000 ljudi i procentualno je na nivou Hrvatske, Slovenije ili Holandije.

Svetlana Vukajlović, direktorka Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje procenjuje da u zdravstvu nema potrebe za otpuštanjem, ali da je moguće uštedeti na platama ako se novac bolje raspodeli. Uslov za to je izmena Zakona o platama u javnim službama koji garantuje lekarima iste zarade bez obzira na učinak i kvalitet rada. Kada lekari koji rade više i bolje budu imali veće plate na uštrb kolega koji rade manje od njih, uverena je Vukajlovićeva, doktori na “minimalcu“ biće jeftiniji za sistem ili će ga sami napustiti.

Svetska banka, s druge strane sugeriše da je broj zaposlenih moguće dalje smanjiti, pod uslovom da se to uradi ciljano i izbegne odlazak kadrova čije su usluge potrebne, poput anesteziologa. Jedini “siguran“ višak su radni terapeuti čije usluge RZZO ne mora da obezbedi više od propisanog minimuma, pa bi ih mogao prepustiti privatnom sektoru. Takođe, procenjuje se i da bi domovi zdravlja mogli da pruže isti broj konsultacija i sa manjim brojem zaposlenih.

Činjenica je da je broj izvršilaca za koje se obezbeđuju sredstva za plate iz budžeta dostigao cifru od 260.124, da je loš kvalitet zaposlenih u administraciji koja se tretira kao stranački plen i da će i poslednja u nizu priča o reformi najverovatnije završiti po principu: tresla se gora rodio se miš

Vlada Srbije sa 15 članova (mali broj iz sveta politike i većina profesionalaca koji se ne bi često smenjivali) i parlament od 150 poslanika, najnoviji je predlog Rasima Ljajića, ministra za rad i socijalna pitanja, koji za cilj ima smanjenje državne uprave i kome se, na prvi pogled, nema šta prigovoriti i još manje zameriti.

Problem je što je ovo još samo jedan u nizu predloga, koji će, iskustvo nas uči, najverovatnije ostati mrtvo slovo na papiru.

Naime, samo nedelju dana ranije premijer Mirko Cvetković najavio je reformu državne uprave, odnosno celokupnog javnog sektora a paralelno sa tim i povećanje njegove efikasnosti. Istog dana kad se pojavio i Ljajićev predlog najavljeno je da će premijerovi saradnici ministarstvima poslati smernice reformi koje bi trebalo da obuhvataju republički i lokalni aparat i javna preduzeća. Nekoliko dana ranije mediji su najavljivali jesenju rekonstrukciju vlade, a čak se i licitiralo sa imenima ministara koji ulaze u uži izbor za odlazak.

Tri meseca ranije, krajem maja, takođe je pominjana rekonstrukcija vlade prema kojoj bi, zbog krize i sveopšte uštede bio smanjen broj ministarstava sa sadašnjih 25 na 20 ili čak 15. Ali, surova je činjenica, ni od ovog posla nije bilo ništa jer se time, kao, ne postiže stvarna ušteda, jer „sa SPS-om niko o ovome nije razgovarao“ (Dačić) i zbog toga što „da je bilo moguće formirati vladu sa manje ministarstava, ona sigurno ne bi bila ovolika kolika je sad“ (opet Dačić).

Naknadna (paralelna) pamet

Kad se pogledaju pobrojane činjenice, onda se sa malo vere u iskrenost prima Cvetkovićeva najava reforme. Dodatni skepticizam uliva i podatak da se ona ovih dana naziva istorijskom, da predsednik vlade najavljuje analize i smernice a da njegov ministar izlazi sa svojim predlogom. Ne treba se začuditi ako predloga (ne ulazimo u njihov kvalitet) narednih dana i nedelja bude još.

„To, kao i neke druge stvari samo pokazuju da se u Vladi ne zna ko šta radi i ko šta misli. Kad neko sluša, ili čita izjave pojedinih ministara, koje su o istoj stvari dijametralno suprotne, pomislio bi da u Srbiji ima nekoliko paralelnih vlada”, kaže za Ekonomist Aleksandar Popov, direktor novosadskog Centra za regionalizam. On smatra da je i najnovija priča o reformi administracije bacanje prašine u oči građanima, da će sve ostati na simboličkom nivou i da će ceh, kao i obično “platiti sposobni ljudi koji nemaju stranačku zaštitu. Pre neki dan sam pročitao da su u jednom gradu čistku započeli od pozorišta! To će jedno vreme biti šlager sezone, a kasnije kad se slegne prašina videće se da je sve ostalo po starom”, precizira Popov.

Da je smanjivanje vladinih resora dimna bomba, smatra i Milan Jovanović, profesor sa Fakulteta političkih nauka, koji za Ekonomist kaže da bi ukidanje pet ili sedam ministarstava samo simbolično smanjilo upravu i da bi bilo pogrešno čitavu reformu svesti samo na to. „Javnost treba da kritikuje glomaznu vladu, ali više treba insistirati na strategiji reforme sistema u celini koja bi glomaznu upravu učinila sistemski nemogućom, manjom, operativnijom, kreativnijom i bolje plaćenom“, jasan je Jovanović.

Otkud sad novci

I predsednik Tadić reče (pre tri meseca) da smanjenje broja ministarstava ne rešava problem i da „jeftinija država podrazumeva smanjivanje i optimalizaciju administracije“, ali pošto je Srbija pravna država sve se mora izvršiti na „zakonit način, a ne tako što otpuštamo ljude, jer oni imaju svoja prava, a za to je takođe potrebno izdvojiti sredstva za otpremnine, što u jednom kratkom roku može biti dramatično skupo za državu“.

Logično, postavlja se pitanje, otkud sad novac za otpremnine ako znamo da ga trenutno ima manje nego u maju mesecu i da se Vlada nateže sa MMF-om oko dodatnog povećanja deficita i namicanja dodatnog novca za budžetske rupe.

Profesor Jovanović podseća da u poslednje dve decenije nije bilo vlade koja nije najavljivala reformu javne uprave ali da nijedna nije uspela da se uhvati u koštac sa problemom iz više razloga. Ne treba zaboraviti, podvlači Jovanović, da je uprava egzistencija za armiju stranačkih aktivista, da oni imaju porodice i rođake i da ta mreža birača može uskratiti podršku na sledećim izborima. „I da verujemo ovoj vladi na dobrim namerama, to će joj malo vredeti jer će se ocenjivati samo rezultati a oni su izostajali zato što su sve reforme bile plod kampanje i iznuđene. Sadašnja vlada je primorana da štedi gde god može i zato se setila da bi smanjivanje zaposlenih u javnoj upravi imalo ne samo marketinške nego i ekonomske efekte“, konstatuje Jovanović.

Ekonomistov drugi sagovornik je radikalniji i kaže da se u vreme kad gomila radnika, zbog traljavo obavljene privatizacije, ostaje bez posla postavlja pitanje zbog čega bi zaposleni u administraciji trebalo da budu posebno zaštićeni i da ne mogu da odu bez otpremnina. „Tim pre što se značajan broj njih u administraciji zaposlio nakon prošlogodišnjih izbora, što im je bila nagrada za stranačke zasluge“, kategoričan je Aleksandar Popov.

Činjenica je da je broj izvršilaca za koje se obezbeđuju sredstva za plate iz budžeta za 2009. dostigao cifru od 260.124, računajući zbirno zaposlene u državnim organima, agencijama, okruzima, zavodima, fondovima, upravama… Nepobitno je da je primarni problem administracije u Srbiji „loš kvalitet zaposlenih, da urušavanje traje gotovo dve decenije, da su se najbolji preselili u javna preduzeća i privatne kompanije i da se uprava tretira kao stranački izborni plen“, kako reče Milan Jovanović. Najzad, činjenica je da će ovo biti još jedan spisak lepih želja koji će se završiti „po principu tresla se gora rodio se miš i da je, nažalost, ne samo u ovoj, nego i u drugim možda i ozbiljnijim oblastima, kao što je borba protiv korupcije, na sceni narodski rečeno jedno veliko foliranje”, kako tvrdi Aleksandar Popov.

Tužilac za ratne zločine Vladimir Vukčević izjavio je prošle nedelje da ima pomaka u potrazi za haškim beguncem Ratkom Mladićem i izrazio očekivanje da će Mladić biti uhapšen do kraja ove godine. “Očekujemo to. Akcioni tim i državni vrh svakodnevno i uporno rade na ostvarenju konačnog cilja – da lociramo, uhapsimo i predamo tribunalu Ratka Mladića i Gorana Hadžića”, rekao je Vukčević. On je ponovio da postoji dobra koordinacija svih službi i državnih organa, politička volja za hapšenje Mladića kao i svest da je svaki dan odlaganja veliki gubitak za Srbiju. Da nije kao što jeste i da pre ove nije bilo pregršt – što Vukčevićevih, što Ljajićevih – najava „da će Mladić biti uhapšen do kraja godine“ ovu izjavu bismo tretirali kao prvorazrednu vest. Ovako možemo licitirati da je Mladić lociran ili da se barem došlo do nekih konkretnijih podataka o njegovom kretanju i skrivanju, da je Vukčević dao izjavu u funkciji konstantnog spremanja javnosti na „pravu vest“ ili, najzad, da je u pitanju samo pravdanje za primljenu platu. Ono što je sigurno jeste da će i „kraj godine doći“ pa bi od Mladića u najavama mogli da dođemo i do Mladića u Hagu.

Najnoviji otkup 288 stanova koji je nekim državnim službenicima omogućio da se skuće po bagatelnim cenama je nedopustiva afera, nastavak decenijske prakse nameštanja što državnih što gradskih stanova i poslovnog prostora, ali kako ističu pojedini analitičari i politički spin za jednokratnu upotrebu, posle koga će, naravno, svi biti nevini

Kao što one Tolstojeve (ali samo srećne) porodice liče jedna da drugu, tako srpske političke partije (ali i pozicione i pozicione i srećne i nesrećne) ne da liče jedna na drugu, nego bi se moglo reći da imaju identične manire i sposobnost da, ako već ne mogu da poprave, naprave stvari daleko gorim.

Naravno, ne po njih same. Sve igrajući na kartu kratkog pamćenja i kolektivne amnezije u Srba.

Isto tako, kao što se, prema onoj narodnoj, pametan uči na tuđim a onaj drugi na svojim greškama, većina stranaka nikako da shvati da ne treba da čini ono zbog čega je i zamenila prethodnu vlast. Mora da je opet posredi igranje na kartu zaborava birača. I maksimu: „što u dobru prođe, u zlu se ne vraća“.

Tako je i sa ovim najnovijim slučajem, prema običaju nazvanom „afera stanovi“. Što on i jeste. Ali je i još nešto.

Bahatost

U proteklih nekoliko godina, a za vreme predsedavanja Vladi Srbije Vojislava Koštunice, državni službenici otkupili su, po ceni koja je daleko ispod tržišne (pominje se cifra od 500 evra po kvadratu) 288 stanova koji su do tad bili u vlasništvu države – glasila je vest koju su otkrili mediji (mada svi sumnjaju da im je neko „dojavio“) a posle vesti i afera. Ovog puta na tapetu su se našli Vojislav Koštunica i DSS. Ko im je kriv kad im sećanje ne dobacuje dalje od godinu dana. Da je drugačije, znali bi da je od 1997. do 2007. otkupljeno 2.166 državnih stanova, da je samo od 1997. do 2000. otkupljeno 1.200 stanova, od 2001. do 2004. ukupno 366, a od 2004. do 2007. „samo“ 600 stanova.

Da SPO već godinama ima rejting kakav ima dobrim delom i zbog onomadašnje „afere sa gradskim stanovima“. I da su se i onda, kao i danas, pojavljivali spiskovi (onda sa sve fotografijom) ljudi koji su po povlaščenim uslovima dobili te stanove. One društvene stanove koji su 90-ih otkupljivani po bagatelnim cenama da i ne pominjemo. Socijalisti – koji su tad kupovali socijalni mir i dugovečnost na vlasti, a sad su prvo podrška jedne a onda i stub druge vlade – imali su toliko drugih grehova da im ovaj nikad ozbiljno nije ni spočitavan. Nije se stiglo.

Ofsajd zamka

I svi će se oni (nevešto) braniti kao što Miloš Aligrudić, šef poslaničke grupe DSS-a (nevešto) pokušava da objasni kako osim apostrofirane Nedeljke Stanisavljević (prema medijima Koštiničine saradnice a prema njemu obične službenice koja se tu samo našla sticajem okolnosti) niko od funkcionera DSS nije među ovih 288 srećnih dobitnika, kako je sve urađeno prema vladinoj Uredbi i kako ideja nije bila da se neko stavi u povlašćeni položaj već da se izjednači sa „svima onima koji su na sličan način 90-ih otkupili društvene stanove“. Kao što, uostalom, i DS (nevešto) prenebregava činjenicu da su i oni sedeli u vladama i stambenim komisijama i da je do vaskrsnuća Iviće Dačića bila na snazi kohabitacija. Sportskim rečnikom kazano, klasična ofsajd zamka.

„To je za jednu širu polemiku“, Aligrudićev je odgovor na pitanje da li je, sa ove distance, odluka da se dozvoli otkup 288 stanova dobra ili loša. „Možda je, kad je ta etapa otkupa društvenih stanova za nama, moglo da se ide i na druge oblike rešavanja stambenih pitanja. Ali, pošto se ovde radi, u gro slučajeva, o pripadnicima policije i vojske koji imaju specifičan položaj, verovatno je ta uredba mogla i da ostane ovakva kakva je“, pojašnjava šef poslaničke grupe DSS-a za Ekonomist magazin. On dodaje da je „filozofija rešavanja stambenih pitanja bila opšteprihvaćena“ i da nije postojala nijedna politička struktura koja se bilo kad pobunila i rekla: ovo ne sme da se radi ovako. „To je bilo pitanje konsenzusa“, konstatuje Aligrudić.

„Neka se sve ispita i ako se nađe da je neko od članova i funkcionera DSS-a dobio stan na ovakav način, neka odgovara pa da mi je zenica oka. Nedeljka Stanisavljević je bila Koštuničin saradnik u onoj meri u kojoj je sad saradnik Mirka Cvetkovića. Ali, navešću vam primer Nevene Karanović koja je visoki državni finkcioner u Ministarstvu zdravlja a istovremeno i partijski funkcioner G17 plus, a koja je dobila stan u kategoriji ovih lica o kojima pričamo“, kaže dalje Aligrudić dodajući da se zaboravlja činjenica da su „oni koji su dodeljivali te stanove pretežno bili ljudi iz DS-a.

„Kad se sve oduzme i sabere, pitanje nije za nas već za Đilasa, Šutanovca i Milana Markovića koji su bili članovi Stambene komisije: gospodo o čemu se ovde radi, da li znate koja je procedura rešavanja stambenih pitanja, da li znate da je Nevena Karanović član partije koja je vaš blizak koalicioni partner“, zaključuje Aligrudić.

S druge strane, Dragoljub Mićinović, predsednik Političkog saveta DS-a kaže da o čitavoj aferi ne zna mnogo i da je oduvek bio za to da se funkcionerima ne dodeljuju državni stanovi. „Ovo je samo nastavak prakse još iz vremena one države i nasleđenih privilegija“, rekao je kratko Mićunović za Ekonomist magazin koji nije uspeo da dobije izjavu od još nekog, bolje upućenog funkcionera DS-a, uprkos pokušajima da stupi u kontakt sa nekolicionom čelnika demokrata.

Inače, Vlada Srbije od jula 2008, kad je formirana nije dodelila nijedan stan a premijer Cvetković izdao je nalog da se utvrde sve okolnosti u kojima su u ranijim periodima dodeljivani stanovi zaposlenima u toj instituciji i naložio da se obustave svi postupci dodele stanova prema ranijim odlukama. Reagovao je i predsednik Tadić, ocenjujući da je ovakva praksa dodeljivanja državnih stanova „opasna po ekonomiju i državu“ i rekao da je to nedopustivo.

Nedopustivo je. Ali, zašto je dopušteno.

Bumerang

Prema Cvijetinu Milivojeviću, vlasniku PR agencije „Pragma“ čitava priča oko funkcionerskih stanova jeste afera ali je i „nevešto odigran spin“.

„Ovo je ad hok spin koji je trebalo da bude jedna vrsta pritiska na DSS da podrži koaliciju Za evropski Voždovac, napravljen tako da se naručiocu posla, odnosno onome ko je pokrenuo čitavu kampanju to može obiti o glavu. Apsolutno je jasno da se dodela stanova desila u jednoj vladi koja je počivala na odnosu ljubavi Vojislava Koštunice i Borisa Tadića“, kaže Milivojević za Ekonomist magazin.

On kaže da kad otvorite „jednu tako opasnu stvar nameštanja stanova“, javnost vidi da ti stanovi koštaju koliko koštaju, „ali postavlja se pitanje koliko košta nameštanje tendera, javnih nabavki, poslova onima koji su vam pomogli u kampanji, koliko košta opstanak monopolističkih firmi koje zavise upravo od činjenice da jedna politička aparatura čini sve da oni opstanu, dakle 288 stanova naspram 288 velikih pljački. Kad kažem da se to može vratiti kao bumerang, upravo na to mislim“, precizira dalje Milivojević dodajući da se na ovome neće stati. „Javnost već nagađa, ali sad je leto, mirnija atmosfera. Međutim, kad počne Skupština da radi ovi iz opozicije jedva čekaju da nastave polemiku na šlagvortu koji im je dat“, konstatuje Milivojević.

Fond za razvoj demokratije pokrenuo je kod Ustavnog suda Srbije postupak za stavljanje van snage članova 48a, 48b i 48v Uredbe o otkupu državnih stanova ali ma kakva da bude odluka, oni koji su dobili stanove neće biti sankcionisani. Odluka suda neće krivično teretiti ni one koji su im te stanove dodelili osim što može delovati preventivno i spasiti ono što se spasiti može. Ako je nešto od državnih stanova, posle decenija dodeljivanja, ostalo. Partijama ostaje politička odgovornost. A ona, zbog pomenute amnezije i ustaljene prakse, nema nikakvog efekta na formiranje vlasti. Osim kratkoročnog bacanja političkog protivnika u nokdaun, publike radi.

Efektni kraj meča će i ovog puta izostati jer bi u protivnom svi bili nokautirani.

Dok članovi Radne grupe smatraju da se radi o zakonskom predlogu koji na kvalitetan način reguliše i uspostavlja jedinstveni sistem tajnosti podataka, poverenik i ombudsman smatraju da se njime ograničavaju njihova postojeća ovlašćenja na način koji je bez presedana i da umesto stvarne kontrole oblasti tajni nudi samo privid te kontrole

Taman kad su se stišale strasti i Slavica Đukić-Dejanović odredila poslanicima pauzu do 31. avgusta a dobrom delu javnosti i gotovo svim medijima poklonila čitav mesec da licitiraju šta će se desiti tog dana kad bi trebalo da usledi glasanje o Predlogu zakona o informisanju, eto još jedne vruće teme.

Možda i važnije od pomenutog zakona ili bar esencijalno bitne za rad medija koji bi on trebalo da uredi. Naime, sa gotovo istom žustrinom raspravlja se o Predlogu zakona o tajnosti podataka koji je ušao u skupštinsku proceduru početkom prošlog meseca.

Razlika je jedino što u sporenju povernika i ombudsmana s jedne i članova Radne grupe koja je napravila ovaj zakonski predlog s druge stane, ne učestvuju svi u izvršnoj vlasti i nemaju kritičan broj poslanika, pa manjkaju kladioničarske kvote hoće li doći do pada Vlade Srbije, kao što je to slučaj povodom spornog Zakona o informisanju a suštinski, samo borbe Dinkića i Dačića za poziciju druge violine. I sad neka neko kaže da su leta u Srbiji samo pretopla i dosadna.

Stvar je, zbilja ozbiljna i veoma je važno da zakon kojim se po prvi put u Srbiji uređuje jedinstven sistem određivanja i zaštite tajnih podataka koji su od interesa za bezbednost, odbranu, unutrašnje i spoljne poslove, zaštitu i pristup tajnim podacima i prestanak njihove tajnosti bude dobro i kvalitetno napisan. Zato i ne čudi ovolika rasprava, koja je svakako potrebna, ma koliko buke proizvodila.

Ako se usvoji ovaj zakon neće više biti tri vrste tajni koje su do sad postojale (vojna, državna i službena) i u okviru svake od njih tri nivoa tajnosti (strogo poverljivo, poverljivo i interno) već se predviđa jedna vrsta tajne sa četiri stepena poverljivosti (državna tajna, strogo poverljivo, poverljivo i interno) jer će akcenat biti na kriterijumu na osnovu kog se nešto proglašava tajnom.

Stvarna kontrola ili privid

Čini se da je glavni spor oko člana 40. ovog zakona koji predviđa da se „pristup podacima označenim kao ’državna tajna’ i ’strogo poverljivo’ može izuzetno ograničiti zaštitniku građana, povereniku za pristup informacijama i direktoru Kancelarije saveta.

Rodoljub Šabić, poverenik za informacije kaže za Ekonomist da predlog ovog zakona tretira nezavisne nadzorne organe i ograničava njihova postojeća ovlašćenja na način koji je bez presedana, a još je gore, kako kaže, to da umesto stvarne kontrole oblasti tajni nudi samo privid te kontrole. „Kreatori tajni će „kontrolisati“ sami sebe. Naime, predviđa da će nadzor nad njegovom primenom vršiti „služba“ Vlade. A bez obzira na zvučno ime – „Kancelarija saveta“, stručna služba je stručna služba i niti ima niti može imati nadzorna inspekcijska ovlašćenja. Bez toga je priča o stvarnom nadzoru bespredmetna“, kategoričan je Šabić koji još dodaje da je zakon „zaboravio“ da zaštiti „insajdere“, ali i da je na elementarnom, pravno-tehničkom nivou loš.

S druge strane Saša Gajin, iz Centra za unapređenje pravnih studija i član Radne grupe za izradu ovog Predloga zakona kaže da se kritika Predloga zakona temelji na neistinitim tvrdnjama da će poverenik i ombudsman morati da traže odobrenje za pristup informacijama koje su klasifikovane kao tajna. „Nigde u Predlogu zakona nema odredbe koja bi upućivala na to o čemu oni govore“, kaže Gajin za Ekonomist dodajući da je u članu 40. taksativno navedeno pet slučajeva u kojima se ovim dvema nezavisnim institucijama može ograničiti fizički pristup tajnim podacima.

„Slobodan pristup bilo kom podatku, bez obzira na stepen tajnosti, poverenik i ombudsman sada imaju direktno ex lege i za to im nije potrebno ničije odobrenje. Po Predlogu zakona (čl. 38) ubuduće će im za pristup tajnama, i najnižeg stepena, trebati odobrenje. Dakle, trebaće im i za one na koju je oznaku „interno“ stavio direktor škole ili veterinarske stanice. A (čl. 40), čak štaviše, predviđa da ovlašćenja poverenika i ombudsmana utvrđena zakonom mogu biti suspendovana, i što je još apsurdnije da ih mogu suspendovati organi nad kojima bi trebalo da vrše nadzor. Presedan za tako nešto ne postoji nigde, pa to što tih slučajeva ima ’samo’ pet nije utešno, posebno što su neki od njih definisani tako široko da je ograničenje ovlašćenja moguće kad god ’zatreba’“, kategoričan je Šabić.

On postavlja pitanje zašto bi se tajne službe ili organi bezbednosti bojali toga da nadzorni organi imaju pristup informacijama o ’metodama’ ili ’posebnim postupcima’, ako ih sprovode po zakonu? „Zar se iza tih eufemizama ne može kriti upotreba nezakonitih mera, primena torture, neovlašćeno praćenje, snimanje ili presretanje Interneta i slično?“, dodaje poverenik.

I u ovih pet slučajeva, pojašnjava Gajin za Ekonomist, povereniku se ne uskraćuje mogućnost pokretanja postupka odlučivanja po žalbi, već samo fizički pristup podacima dok traje neka operacija. Međutim, za poverenika je ovakva konstatacija „podjednako besmislena, kao reći ’sud može da sudi, ali ne sme da vrši uvid u dokaze’. A što se tiče tog ’privremeno’, pokušaću da vam kroz simplifikovano, ali umesno poređenje objasnim šta znači. Zamislite sanitarnu inspekciju koja po prijavi da su uslovi u nekom restoranu nehigijenski, dođe u kontrolu, a tamo se suoči sa restoraterom koji ima pravo da im kaže: ’Odlazite i dođite kad vam kažem!’ Kad ’sredi stvari’, pozove ih ’u kontrolu’. I kontrola uvek pokaže da je ’sve u redu’“, dodaje Šabić.

Mogućnost zloupotrebe i zaštite

majući u vidu da se radi o tematici koja se tiče najvažnijih činjenica vezanih za bezbednost države i građana logično se postavlja pitanje mogućnosti zloupotrebe, odnosno zakonske kontrole da do nje ne dođe.

„Ako smo ograničili njihova prava da pristupe tim informacijama onda smo bili dužni da stvorimo dobre mehanizme zaštite interesa javnosti od zloupotreba. Tri su nova mehanizma zaštite. Kad se donese ovakva odluka ograničavanja ona se bez odlaganja (čl.40), a najkasnije u roku od osam dana od dana donošenja odluke, dostavlja odboru Narodne skupštine nadležnom za nadzor i kontrolu u sektoru odbrane i bezbednosti, Vladi i Savetu za nacionalnu bezbednost. Drugi mehanizam zaštite je da poverenik i ombudsman imaju pravo da pokrenu postupak unutrašnje kontrole, odnosno postupak deklasifikacije takvih podataka. Treći, najvažniji mehanizam zaštite je da ove dve institucije mogu zahtevati od Vrhovnog suda da donese odluku o tome da li oni imaju pravo pristupa“, precizira Gajin.

I opet, tu nije kraj. Rodoljub Šabić kaže da je „’dostavljanje ’odluke’ na više adresa samo ad informandum, od toga nema nikakvog efekta, osim moguće štete po interese koje navodno žele da zaštite, jer se širi krug subjekata koji zna za ’tajnu’. A ideja da poverenik i zaštitnik građana za bilo šta mole ’internu kontrolu’ organa nad kojem po zakonu vrši nadzor, je već na prvi pogled ponižavajuća, i za ljudska prava i za ’zaštitnike’“, konstatuje Šabić.

On kaže da i treći mehanizam zaštite ne predviđa kako kažu – obraćanje Vrhovnom sudu, nego predsedniku Suda. „Dakle, on je, kao i dobar deo ovog zakona, samo privid. Predsednik Vrhovnog suda, sam po sebi nije sud, on ne sudi. A ideja da se, u postupku nepoznate vrste, koji se pokreće, u pravnoj teoriji, nepoznatim aktom, ipak upusti u suđenje izgleda mi i neverovatno i zabrinjavajuće“, zaključuje Šabić.

Problem dosijea

Bogoljub Milosavljević, profesor na Pravnom fakultetu Univerziteta Union kaže za Ekonomist da „kad se u celini pogleda“, ovaj Predlog zakona „deluje kao solidan tekst“ ali kaže da se mora postaviti pitanje zašto se ograničavaju baš ovi nezavisni organi i zašto je njima oduzeto pravo pristupa. Milosavljević ukazuje i na još jednu odredbu koja je problematična. „Četvrto ograničenje (čl.40) vezano za identitet sadašnjih i bivših saradnika službi bezbednosti mi se čini prejako. To je suprotno evropskoj praksi u ovoj oblasti“, kaže Milosavljević za Ekonomist i dodaje da su ostale tačke ograničenja slične zakonskim rešenjima u svetu.

Opet, Saša Gajin kaže da u ovom zakonskom predlogu ne postoji nikakva smetnja da se usvoji zakon o otvaranju dosijea bezbednosti. Ali da ovaj predlog zakona nije mesto na kome bi se bavili tim pitanjima. Na našu konstataciju da se, bar do donošenja tog zakona o otvaranju dosijea, štite stari saradnici službi bezbednosti, Gajin kaže da bi se „na neki način moglo tako reći, iako bih ja više bio sklon da kažem kako se radi o jednoj pravnoj praznini, odnosno da nešto što treba da bude regulisano nije regulisano“, konstatuje Gajin.

Sporni Član 40.

Pristup podacima označenim kao „DRŽAVNA TAJNA” i „STROGO POVERLjIVO” može se izuzetno ograničiti zaštitniku građana, povereniku za pristup informacijama od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti i direktoru Kancelarije Saveta, u skladu sa ovim zakonom.

Ograničenje iz stava 1. ovog člana odnosi se na podatke o:

1) istražnoj radnji, odnosno akciji koja je u toku, a sprovode je nadležni državni organi u skladu sa zakonom, do njenog okončanja;

2) metodima pribavljanja bezbednosnih i obaveštajnih podataka i načinu primene posebnih postupaka i mera u konkretnom slučaju;

3) pripadnicima ministarstva nadležnog za unutrašnje poslove i službi bezbednosti sa prikrivenim identitetom, dok je to neophodno potrebno radi zaštite životnih interesa ovih lica, odnosno članova njihovih porodica (život, zdravlje i fizički integritet);

4) identitetu sadašnjih i bivših saradnika službi bezbednosti, dok je to neophodno potrebno radi zaštite životnih interesa ovih lica, odnosno članova njihovih porodica (život, zdravlje i fizički integritet);

5) trećim licima, dok je to neophodno potrebno, ako bi otkrivanje podataka o njima moglo da šteti zaštiti životnih interesa ovih lica, odnosno članova njihovih porodica (život, zdravlje i fizički integritet).