Planeta Srbija

Две године су већ прошле откако је коалиција социјалиста, пензионера и власника жирафе направила политички салто мортале и постала део владе за ЕУропску Србију. Није битно јесу ли томе посредовали амбасадори и тајкуни, или су само пружили подршку пројекту који је кренуо још и пре мајских избора. Резултат је био нешто за шта нико - ни следбеници Демократа, ни социјалисти, ни пензионери, ни љубитељи жирафа - није гласао. Толико о демократији, је ли.Жутократија Србији није донела ништа ново. Млађан Динкић своју политику економске деструкције води у континуитету од 5. октобра 2000, без обзира ко је на власти. Борис Тадић „чини све што може“ за своје иностране послодавце још откако је одмах после своје прве инаугурације (која је, подсетимо се, била имитација америчког ритуала) брже-боље одлетео у Вашингтон на поклоњење зна-се-коме. Ивица Дачић је тако темељно „пожутео“, да се оправдано поставља питање да ли је икада и био „црвен“. Слично питање могло би се поставити и Николићу и Вучићу, који су открили чари (транснационалног) „напредњаштва“. Подвученог жутом.Уместо суштинског питања - да ли Србија треба уопште да постоји? - маркетиншки мешетари су народу 2008. сервирали лажну дилему (Косово или Европа?), и понудили још лажнији одговор: „и Косово и Европа“. Колико је пута само у ове две године било прилике да се јасно види шта жутократија мисли о Србији? Подршка аутономашима у Војводини, промоција турско-османско-исламистичког „Санџака“, резолуција о Сребреници, почасни докторати идеолозима НАТО бомбардовања, касапљење српске књижевности у Народној библиотеци Србије, НАТО пропаганда у српским уџбеницима - шта још треба да се деси, па да не буде више никакве сумње да жутократија ради на уништељу државе Србије и народа који је сматра отаџбином?У међувремену је и сама ЕУропска унија дала одговор на маркетиншку шарену лажу жутократског режима, недвосмисленом подршком „Независној држави Косова“, што кроз мисију ЕУЛЕКС коју су жутократе хвалиле као „неутралну“, што кроз резолуције у ЕУропском парламенту. И не само то, већ су амбасадори САД и ЕУропских земаља, у демаршу лично Врховном Жутнику, објавили да су им жутократе још давно обећале да ће наводна борба (која се од фебруара 2008. води искључиво флоскулама) за отето Косово бити само пуста прича за интерну употребу. Ових дана стиже и недвосмислена порука из Берлина да од уласка у ЕУропство нема ама баш ништа, без обзира шта је Србија урадила досад, или још намерава да уради. Просто речено, уласком данашње Хрватске у ЕУ заокружиће се некадашњи аустроугарски простор. После тога, што се њих тиче, остатак Балкана може лепо да се интегрише са новом турском царевином. Ни не помишљајући да протестују што им се тиме руши деценијска политика „без алтернативе“, жутократе су и рукама и ногама скочиле у турско коло.За десет година колико је Милошевић био на власти, Србија је преживела санкције, сатанизацију, бомбардовање и окупацију дела територије. Октобарски револуционари су поручивали испред запаљене скупштине да ће под њима све то да буде само ружна прошлост, а Србија ће да живи „нормално“ и „боље“. Је ли глад нормална? Је ли дужничко ропство боље? Да ли вам је данас боље него што је било пре десет година? Шта би од силних обећања? Али стварно? Будите искрени. Можете да лажете друге, ако хоћете, али немојте да лажете себе.Сваки дан све више људи пита, докле овако? Србима је данас много горе него што је било америчким колонистима када су дизали буну против енглеског краља, 1776. Или Французима, када су рушили Бастиљу на данашњи дан 1789. Жутократски зулум још није достигао степен дахија из 1804 - али само што није. А и дахије би опет мало да вежбају толеранцију и мултикултурализам по земљи Србији. Односно ономе што од ње остане.Докле овако? Па док народу не досади. Док се не нађе неко ко ће да повикне: „Председник је го!“ и да поквареним изродима који седе у влади, скупштини и разноразним канцеларијама упути поруку попут оне којом је енглески диктатор Оливер Кромвел почастио Крњи Парламент, 1653. године:„Крајње је време да престанете да заседате на овом месту, које сте обешчастили презирањем сваке врлине, и опоганили упражњавањем сваког порока... Чопор сте плаћенићких хуља; попут Есава, своју бисте земљу продали за вечеру, а попут Јуде, свог Господа за шаку сребрњака. Има ли међу вама и једне преостале врлине? Постоји ли порок којег немате? Мој коњ је већи верник од вас. Верујете само у злато. Ко од вас још није продао савест за мито? Има ли човека међу вама који уопште брине о државном добру? Прљаве проститутке, зар нисте опоганили ово свето место и Господов храм претворили у лоповску јазбину, својим неморалом и злочинством? У целом народу сте постали неподношљиво омражени. Народ вас је изабрао да исправите неправде, а не да их сами наносите! Идите, зато... У име Божије, ван!“Шта чекате?

Нисам у навици да читам саопштења канцеларије апсолутног владара Босне и Херцеговине, па ми је тако промакла вијест објављена 20. јула да ће нови шеф бањалучке канцеларије ОХР бити Крис Бенет.Искуснији познаваоци Б-Х прилика сјетиће се да је Бенет ономад (1996-1999) био шеф канцеларије Међународне кризне групе за Балкан. Иако наводно независна и непристрасна, МКГ је умногоме формулисала политику тзв. ”међународне заједнице” у протеклих 14 година свог рада, а дио њене платформе је и залагање за унитарну БиХ.Како се наводи у саопштењу ОХР, Бенет је по одласку из Сарајева био уредник ”НАТО ревије” (2000-2006), да би се онда вратио и од јуна 2006. до септембра 2007. био директор комуникација за ОХР Кристијана Шварц-Шилинга. Шта је радио потом, не кажу.Почетком фебруара 2007, Бенет је послао коментар британском Гардијану, као службени одговор на извјештај новинара Иана Трејнора. Наиме, Трејнор је писао о најављеном одласку Шварц-Шилинга као де факто отпуштању, и цитирао службеника МКГ (!) Сенада Слатину који га је назвао ”најгорим високим представником у БиХ.”У свом одговору, Бенет брани Шварц-Шилинга и тврди да је он ”изабрао да не интервенише јер вјерује да институције и руководиоци БиХ треба да развију сопствене способности да управљају.” Закључио је коментар сљедећим:”Иако критичари г. Шварц-Шилинга сада гракћу, биће разочараним сљедећим Високим представником, који ће наставити истим путем. Неће бити повратка на интервенционизам.”Мирослав Лајчак је заиста наставио политику немијешања, бар док га притисак ”међународне заједнице” није натјерао да заметне кавгу са РС око гласања у државним органима. Али његовом насљеднику Инцку није дуго требало да потегне ”бонска овлаштења” против одлуке НСРС. Вук длаку мијења, али ћуд - тешко.Зато ми је занимљиво што баш Бенета шаљу у Бања Луку. Да ли је оно што је писао 2007 одраз личног убјеђења, или ће прије бити да је писао како су му наредили? У сваком случају, не вјерујем да ће било шта да се промијени у понашању и приступу ОХР-а. Инцко је демонстративно употребио бонска овлаштења како би послао поруку да има апсолутну власт. Сад када је ту власт као неприкосновену потврдио и Европски суд за људска права у Стразбуру, чисто сумњам да ће је користити мање. Али исто тако, сумњам и да ће се на њу позвати како би интервенисао на, рецимо, покушај блокаде институција РС.Наиме, Инцко је 2005. године писао рецензију за књигу Адамира Јерковића ”Алија изблиза,” у којој каже: ”Књига ће од заборава заштитити и спасити огромну баштину, велики капитал, који је оставио предсједник Изетбеговић свом народу.”Сваки даљи коментар је сувишан.

Европски суд за људска права у Стразбуру одбацио је свих 26 тужби против одлука вицекраља у БиХ као неприхватљиве, правдајући се ”да су спорне одлуке високог представника у БиХ донесене на основу овлашћења Уједињених нација, па је Суд утврдио да се БиХ не може сматрати одговорном за акте високог представника предузете у складу са тим овлаштењима.”Толико, дакле, о ЕУропској унији и причи о примату ”људских права”. Овакво образложење пресуде значи да за наводне повреде људских права могу да одговарају само функционери неке државе - али не и над-државних структура! Попут, рецимо, саме ЕУ.Сетите се још и да је Међународни суд правде, сасвим легитимна институција (за разлику од илегалног Трибунала који се представља као суд УН), одлучио да СРЈ није могла да тужи НАТО зато што у тренутку агресије није била чланица УН - али да је сасвим прихватљива тужба једне зараћене стране у БиХ, у време чијег подношења СРЈ исто тако није била чланица УН! Дакле, статус и само постојање неких држава подложно је слободној интерпретацији, зависно од политичких потреба. И то је онда суд од којег се тражи ”саветодавно мишљење” по питању отимачине Космета?Најцрње од свега је што мандат вицекраља у БиХ нема ама баш никакве везе са УН! Као што сам раније објаснио, овај положај је установљен Дејтонским миром, чији гарантор и надзорник нису биле УН него ”Веће за примену мира” (PIC) које представља тзв ”међународну заједницу”. На списку чланица Већа заиста се налазе УН, али у равноправном положају са осталим међународним организацијама (нпр. НАТО, ОЕБС, Трибунал). Према расположивим подацима, Већем руководи Управни одбор (Steering Board) који чине Канада, Француска, Немачка, Италија, Јапан, Русија, Велика Британија, САД, председништво ЕУ и Европска комисија, и Турска (у име Исламске конференције). УН, дакле, нема нигде, а Русија ваљда служи само као украс, пошто је из списка сасвим јасно ко у ствари сачињава ”међународну заједницу”.Одлука суда у Стразбуру значи да је вицекраљ ”међународне заједнице” у БиХ најмоћнији апсолутни монарх на свету, јер су његове одлуке неприкосновене и имуне на било какав правни лек. Зато га ја и зовем вицекраљ, а не ”високи представник”, а систем његове владавине демократура (диктатура у име демократије).

Током протекле две деценије Србе су, како из ближег окружења тако и из иностранства (махом са Запада), оптуживали да болују од митоманије. Као, опседнути су идејом националне државе, затуцани су комунисти, хоће етнички чисту "Велику Србију," итд. Гле чуда, сви народи у окружењу започеше ратове да би створили националне државе. Територије тих држава махом су етнички очистили (од Срба). А границе тих држава за које су се грчевито борили су цртали баш комунисти, који ето ни за шта друго нису ваљали али им на међама свака част!? На страну што су неке од "независних држава" на простору који је некад заузимала Југославија последњи пут биле "независне" под патронатом Хитлера или Мусолинија; имају сад нове спонзоре, па није културно о томе да се говори, је ли.Нажалост, ово све скупа не значи да Срби нису оптерећени неким митовима (препоручујем одличан есеј Николе Танасића о митовима везаним за Радована Караџића, на пример). Посебно убитачан је мит увезен (или утеран) са пријатељског нам Запада, да су највише вредности цивилизације демократија и људска права, и да су Срби управо огрешењем о ове вредности заслужили да их "међународна заједница" осуди, изолује, бомбардује и условљава.Сам појам демократие је данас малтене потпуно лишен значења. Док се некада знало да демократија значи политички систем доношења одлука већином гласова и ништа више, данас се под "демократијом" подразумева све што је добро, пожељно и богоугодно, али ништа конкретно. Избори, скупштина, јавна расправа, мирна смена власти, одговорност бирачима? Све то мож' да бидне, ал' не мора да значи. Британски коментатор Филип Канлиф је баш на примеру прошлогодишњих избора у Србији уочио оно што је другима, како у Србији тако и на Западу, згодно промакло:"Оно што је Солана у ствари рекао је да се под демократијом подразумева оно што ЕУ каже да је демократија, односно да су демократе они које за такве прогласи међународна заједница, без обзира ко је у стварио добио колико гласова." (Спајкд, јануар 2008.)Добро де, али ко је па сад та "међународна заједница"? Је ли то заиста цели свет, како неки веле? Нипошто! Тај израз је скован раних деведесетих да се опише савез САД и неких земаља ЕУ (бивших колонијалних империја, сада чланица НАТО) које су интервенисале у југословенској кризи. Фрустриране чињеницом да у УН свака земља има по један глас (демократија, је ли) а њихова моћ и интереси нису тиме адекватно признати, ове земље су низом корака током рата у БиХ гурнуле УН у запећак, да би коначно обезвредиле светску организацију на пролеће 1999, агресијом НАТО и окупацијом Космета.Иако је успостављање УНМИК-а на Космету изгледало као повратак УН на светску сцену, врло брзо се испоставило да су УН само параван за "међународну заједницу", тј. коалицију окупљену око САД. Колико те земље заиста држе до УН видело се у фебруару 2008, када је упркос одбијања тзв. "Ахтисаријевог плана" у Савету безбедности УН ипак проглашена "Независна држава Косова." Могло би се овде штошта рећи о бизарној чињеници да управо оснивачи модерног светског поретка тај поредак руше и обезвређују својим деловањем, али о томе неки други пут. Важно је, међутим, да напоменемо да мировним процесом у БиХ не руководе УН, већ "Савет за имплементацију мира" који чине представници "Контакт групе" - дакле, две самозване институције проглашене од стране "међународне заједнице".Управо је тај Савет, познатији као ПИК (PIC = Peace Implementation Council) обдарио Високог представника, тј. вицекраља задуженог за надгледање Дејтонског споразума у БиХ, такозваним "Бонским овлаштењима." Њима је вицекраљ добио за право (?) да намеће законе, отпушта изабране представнике, лишава људе грађанских права, а све у функцији одбране Дејтонског споразума. Укратко, постао је апсолутни диктатор - у име демократије! Да све буде још лепше, управо Канцеларија високог представника (ОХР) најфлагрантније крши Дејтон већ годинама, силом намећући неуставну централизацију БиХ у име прогреса, демократије, људских права и боље будућности...Када је почетком овог месеца Народна Скупштина РС усвојила закључке којима се захтева поврат неуставно уступљених надлежности централним властима БиХ (тј. надлежности уступљених под притиском ОХР), нови вицекраљ БиХ Валентин Инцко одговорио је прво ултиматумом да НСРС сама повуче закључке, а када до тога није дошло позвао се на "бонска овлаштења" и закључке поништио. То, дабоме, није демократија. Није ни квази-демократија, већ чиста диктатура. Али шта треба очекивати од самозване завереничке групе земаља-насилница и њиховог намесника? Да поштују уговоре које су потписале - као што су испоштовале Дејтон, Куманово и 1244?Дакле, њих не занима ни демократија, ни људска права, ни међународно право, ни уговори, ни владавина закона. Све су то за њих флоскуле иза којих се крије жеља за што већу власт и моћ. Али то им полази за руком баш зато што има довољно будала које верују да "међународна заједница" значи цели свет, и да су њене речи истина а дела легитимна.

Не знам како да опишем чињеницу да је данашње стање духа међу Србима толико бедно да је потребно да човек нацрта неке ствари да би их људи видели, иако су више него очигледне. Можда је то последица вишегодишње (вишедеценијске?) идеолошке индоктринације, или извитопереног језика? Да ли је за то одговоран историјски заборав? Шта год да је у питању, просто сам запањен што и они који се супротстављају невладничком испирању мозга често нису свесни да и сами прихватају наметнуте оквире "српске приче", на пример Србију као републику или постојање покрајина.Инерција је моћна ствар, али зар људи који се жале на живот какав је данас нису у стању да схвате да је то управо последица инерције, односно наслеђених проблема, ставова и форми? Ако је проблем систематски, а јесте, онда захтева систематско решење. А такво решење не може да понуди систем који је до проблема довео!И ту онда људи почну да кукају (опет). Јао, па где да мењамо систем, шта сад треба да се боримо опет, зар се нисмо довољно напатили, све што хоћемо је да нормално живимо...Како "опет"? За шта сте се то борили претходно? За опстанак под комунизмом, или санкцијама? Ако је то борба, онда вам је она дала демонкратију, манекена-председника, комесарску Невладу и Динкићеву економију деструкције. Алал вам вера, за шта сте се изборили! Ако морате да питате да ли сте се довољно напатили, онда је одговор "нисте". Ако морате да питате колико вреди слобода, онда нећете слободу, већ мало комфорније ропство. Ту не могу да вам помогнем.Говорили сте да је Милошевић тиранин и диктатор. Ајде све и да јесте. Ово што имате сада је "тиранија добрих намера." Што рече Луис, "они који нас муче за наше властито добро мучиће непрестано, јер то раде с пуним одобрењем сопствене савести."Ако пак нећете да се предате империји и њеним невладничким кохортама (или бар разумете да је предаја немагућа), остаје питање шта да се ради? Имате ли избора, или ЕУтопија и њени проповедници заиста "немају алтернативу"?Избора увек има. У данашњем коментару, "Србија против себе," Драгомир Анђелковић нуди неколико опција (подвукао С.С.):"То треба да радимо у форми легалног грађанског удруживања, али и кроз колективну акцију ван постојећих институција, у виду неформалних друштвених покрета. Сваки насртај на наш идентитет и државност Србије од стране „нашег“ евроатлантског идеолошког апарата, треба да буде пропраћен јавним окупљањима, петицијама, организовањем перформанса, упућивањем саопштења медијима, бујицом текстова и свим другим ненасилним поступцима који нам се учине корисним. Такође, кад год за то постоји основ, треба у своје име или национално одговорних НВО да подносимо тужбе против оних који вређају наша национална и верска осећања. [...]Наше незадовољство... треба да буде усмерено и према медијима који су... у функцији антисрпске пропаганде. Протести пред компанијама које се код њих рекламирају, уз претњу бојкотом њихових производа, итекако би у многим случајевима били успешно средство притиска. Значи, организовање, протести, бојкоти, тужбе. За почетак. Анђелковић сматра да би организовано негодовање уплашило политичаре који помажу невладницима, што из убеђења што из страха од њихових господара. Али господари су далеко, а народ близу. Ако је страх мотиватор, кога треба више да се плаше? Овако, народ се плаши власти, а не власт народа. А то вам је рецепт за тиранију из најстаријих политичких кувара.Први корак у скидању окова је спознаја да је потребна борба за слободу. Самим читањем овог текста показујете да сте тој спознаји барем склони. Има света који каже, "добро, али све је то прича, где су дела?" Станите мало; па прво морамо да схватимо против чега се бунимо, и шта хоћемо да постигнемо. Иначе ће све опет да заврши на шерпама и пиштаљкама, или паљевини скупштине. То је, дакле, улога "приче," и један од разлога што пишем већ годинама.А шта је са делима? Почните од себе. Уместо да живите по наметнутом принципу "сам против свих," упознајте људе с којима живите. Схватите да сте сви у истом чабру и да вам свима раде о глави (и отимају душу). Сарађујте мало са људима око себе, уместо да се кољете око отпадака које вам баца "елита". Немојте да вас буде страх да упутите протест, потпишете петицију, изађете на улицу са плакатом или бојкотујете робу некога ко финансира оне који вам вређају достојанство и пљују на част. Укључите се у организације за које мислите да раде у корист ваших вредности. Уложите време, новац, или труд у борби за слободу. Па ако ништа од тога, ни грађанска непослушност, ни политички ангажман не уроде плодом, онда пушку па у шуму.Немојте да се заваравате; ово неће бити ни лако, ни лагодно. Пристајање на живот у ропству под невладницима је пут мањег отпора. Ако можете да живите тако, ако се слажете да је живот само "у се, на се, и пода се", онда ова борба није за вас, и далеко вам лепа кућа.Али ако вам не може више под кожу, ако вам је стало до слободе, и ако разумете да је једини начин да заиста боље живите - и то не само ви, већ ваша деца и унуци - онда 'ајде да засучемо рукаве и да се изборимо за то.

Има дана кад помислим да би можда било боље да су људи мање сналажљиви, мање прилагодљиви, мање трпећи. Јесте да се овако може више издржати, али испада да се и мора. Прошлог петка је био 4. јули, који се у Америци прославља као дан независности. То је датум када је 1776. Континентални Конгрес (што би се код нас рекло, сабор) усвојио Декларацију о независности 13 колонија од британске круне.”Када у току људских догађања постане неопходно да један народ раскине политичке стеге које га с другим везују и заузме у царству земаљском одвојен и једнак положај на који по законима Природе и Бога има право, пристојан обзир према мишљењу човечанства захтева да објаве разлоге који их гурају у раскид...”Сви су људи рођени са одређеним неотуђивим правима, даље се каже у Декларацији: живот, слобода, и потрага за срећом (теза преузета од фолозофа Џона Лока, који је у оригиналу рекао ”живот, слобода и имовина”). И да људи створише државу да им та права штити. Али када држава постане највећи непријатељ живота, слободе, и имовине, онда народ има право и обавезу да је руши и на њено место доводи власт која ће да ради свој посао. Иако, како се каже у Декларацији, ”...све искуство казује да је су људи више вољни да трпе док је то могуће него да се ослободе рушењем институција на које су навикли.”У том грму лежи зец, је ли. Све је, на крају, ствар навике. Та једна трећина колониста који су се борили за независност (остали су били или лојални, или им је било свеједно) није могла да се навикне на нове порезе, између осталог. Често се каже да је побуна 1776. била устанак против пореза више него ишта друго. А данас, држава која је успостављена као гарант права и слобода које је Џорџ III газио узима далеко више, контролише далеко више, угњетава далеко више него што је ико од потписника Декларације могао и да замисли - и скоро нико се не буни. Навикли људи. Не само што не прозивају државу због кршења права и слобода, већ је критикују што их не крши још више, у име нових вредности попут једнакости, разноврности и мултикултурализма.А шта је тек с нама, који смо навикли на власт која стреља и затвара неистомишљенике, која отима имовину јер људи ”имају превише,” у којој постоји вербални деликт, и где је сасвим нормално да држава поставља управне одборе предузећа, рецимо. Где је општеприхваћено да је политика најпрофитабилнији посао, јер ко је луд да ради 40 година кад може да украде за четири! Уосталом, ко не краде, том украду. И то је, је ли, ”нормално.” Ако је то слобода, онда није ни чудо што је народ не препознаје.Али људи к’о људи, шта да раде него да трпе? Ако је судити по црним хроникама, има их и који не издрже, али углавном се ето ”сналазимо” из дана у дан, и маштамо о неком бољем сутра. У коме ће све бити исто као и данас, али ће ето однекут доћи неки бољи људи који неће искористити апсолутну власт да отимају и краду, који неће лагати и варати, који неће продати душу за шаку власти... Кад на врби роди грожђе, значи.Слабо се разумем у пољопривреду, па не знам да ли је могуће да стока која довољно буде под јармом после неког времена и без јарма ради шта јој се каже. Али знам да је то апсолутно тачно за људе. Па и за наводно слободољубиве Американце, који и данас инсистирају да су најслободнији на свету и да ту слободу бране и штите њихове легије по иностранству. А где је некад таксена маркица од један одсто била превише, сада четрдесет и више одсто у порезима и наметима није.

(Уместо коментара о резултатима председничких избора у Србији)"Вероватно најгора од свих тиранија је она која у срцу има добробит своје жртве. Живот под разбојницима био би бољи од живота под свемоћним моралистима. Разбојникова окрутност може некад и да спава, а његова похлепа да буде засићена; они који нас муче за наше властито добро мучиће непрестано, јер то раде с пуним одобрењем сопствене савести."- Ирски писац и академик Клајв Стејплс Луис (C.S. Lewis), аутор "Летописа Нарније"