Planeta Srbija

Kad čovek dugo živi u monstruozno velikom gradu, toliko velikom da mu gradskim prevozom (autobus, metro, tramvaj, pa malo peške) do najbližeg prijatelja treba taman koliko voz pilićar trucka od Novog Sada do Beograda….. kad čovek živi u takvom gradu, dakle, onda mu je sve ono što ljudi iz manjih mesta smatraju neodoljivim čarima metropole, [...]

Oprostite na mom francuskom, još uvek učim. Pa ne mogu da verujem da je Nole izgubio od Mareja! Za sve koji su se juče pitali šta Noletu fali, jer je bilo više nego očigledno da mu skoro ništa nije išlo od ruke- napravio je bruku neiznuđenih grešaka, loše se kretao, napadao je malo a branio se [...]

22/07/2007 Canuck:  u prvobitnoj upotrebi uvredljiv izraz za francuskog, a kasnije bilo kog Kanađanina, koji Amerikanci danas koriste sa podsmehom a Kanađani sa izvesnim ponosom. Danas branilac titule  igra sa kanadskom svetlom nadom : Nole (3) protiv Frenkija Dančevića (82), centralni stadion, 7:30 pm. Kiša je odložila prepodnevne mečeve, ali je srećom ipak stala do uveče. Tribine [...]

21/07/2008 Koji pank! Putokazi na putu do Rexall centra su sačuvaj-me-bože, srećno onom ko reši da ih prati. Ako sa Finch ulice skreneš tamo gde te znak vodi, završićeš na parkingu javno dotiranog stambenog objekta (čiji su stanovnici naoružani svi do jednog, Harlem-style, i redovno se pojavljuju na jutarnjim vestima, što ranjeni, što počivši, što u ‘apsu). Kad [...]

Rogers Cup je juče ( 19/07/2008 ) otpočeo kvalifikacionim mečevima, a vi imate mnogo sreće što znate mene, i što ja živim u Torontu, i što imam karte za turnir, i što sam uvek na pravom mestu u pravo vreme… inače ništa ne biste čuli iz prve ruke! Znači, krenuli mi do York Univerziteta onako,  bez [...]

Baš prođe puno vremena. Da li neko još uopšte svraća? Na taj način mislim o blogu ovih dana. Još u decembru prošle godine je pao u senku raznih životnih događaja, a ruku na srce nisam ni pre toga bila odviše redovna, samo mi život dođe kao dobar razlog. Što porodični, što poslovni - postao je odjednom [...]

Pisala Sasha.

Skupljamo priloge i iz drugih gradova i država. Dobro je znati.

Kad znaš, teže te prave na majmuna.

Povodom akcije Da li si David, i povodom spekulacija da nam basnoslovno skupa Narodna Nova Godina u gradovima Srbije zapravo stavlja novac u džep samo mi nismo dovoljno pametni da to shvatimo, te uz pomoć više zastarelih (čitaj:telefon) i nešto manje modernih (čitaj:internet) istraživačkih metoda, a sve uz blagoslov čuvenog [...]

Budući da su neki sumnjali da previše pretim velikim snegom a nemam valjane dokaze, evo im Juga i ja smo jutros podlegli čuvenom kolektivističkom duhu koji nam još uvek ipak potajno struji venama, i pripomogli oko iskopavanja zgrade iz snega…. Kad trotoar nije očišćen, a ti lepo pređi na put….     A,da…. [...]

Danas sam upoznala posebnog čoveka. Politički azilant, poznat (i politički angažovan) turski vajar, iz Istanbula po hitnom postupku prebačen u Kanadu nakon napada islamskih fundamentalista. Njegove skulpture krase predvorja i dvorišta mnogih državnih zgrada turske prestonice, muzeja i kulturnih ustanova. Proveo 7 godina u zatvoru u Iranu zbog svojih izjava na štetu radikalnog islama. Neverovatno talentovan [...]

Jeste da je pao već par puta, ali se topio brzo, ponekad još u vazduhu. Juče je, međutim, snežna oluja došla do nas iz Vankuvera; satima je zavejavala zapadni deo Kanade na putu do Toronta. Kada sam pre leganja, negde oko ponoći, otvorila vrata terase da provetrim stan, ošinuo me nalet ledenog vetra prenevši preko [...]

Dolazimo noćas kući, negde malo pre 2 h. Ispred ulaza u našu garažu, nekako nakrivo i gde ne treba, stoji jedan kombi, dva točka na trotoaru, dva na putu, puši se iz motora a nekako je tik kraj gasne cevi. Motor radi, vrata otvorena, kombi prazan, prednji farovi smrskani i karoserija ulubljena. Juga instinktivno gasi motor koji tandrče, dimi i samo što nije buknuo. Prvo nam je palo na pamet da se naša komšinica Pet koja vozi sličan automobil nekako slupala na izlasku iz garaže, pa se sjurimo do nastojnika jer u našoj zgradi stari stanari redovno ordiniraju oko njegove kancelarije u prizemlju, po celu noć i do ranog jutra. Nastojnika, međutim, nema, pa ponovo izađemo napolje, pozovemo policiju i Juga krene da parkira naš auto, a u tom momentu meni priđe neki čovečuljak iz pravca zgrade pored poznate po tome što u njoj živi najgori šljam u ulici, i krene da zaviruje, pa me pita koga smo to zvali. Kad mu kažem on se sav nešto uzvrpolji, jao, ne policiju, ja mislim da znam čiji je to kombi, ne policiju molim te nema potrebe da zoves policiju, i dok sam se ja okrenula da vidim da li se Juga vraća, čovek nestade.

U roku od dva minuta, jedna vatrogasna i pet policijskih kola sa svih strana uleće u tu scenu, škripe kočnice, potežu se pištolji; odmaknite se dalje, govore nam dok prilaze kombiju pištolja uperenih u pravcu prednjeg i stražnjeg sedišta. Kad se uvere da je kombi zaista prazan, uzimaju izjave, i u trenutku kada im se istovremeno oglasi voki-toki, policajci uskaču u auto, kažu nam - ostanite tu, uz zaglušujuću buku sirena nestaju, ostavljajući jedna patrolna kola da čuvaju kombi. Posle par minuta se vraćaju. Uzimaju izjave, opet. Pokazuju mi sliku ne bih li identifikovala čoveka koji je molio da ne zovemo policiju. Znaju koga traže. Auto je ukraden. Niže niz ulicu koja seče našu napravio je sudar u kom je neko nastradao, pa pobegao i kad je primetio da mu auto gori, verovatno u panici samo iskočio iz njega, i nestao u mraku. Već u sledećem trenutku, grupa policajaca sa baterijskim lampama šparta kroz dvorišta, a policajci u civilu obilaze okolne zgrade. Otvaraju kante za đubre, podvlače se pod ograde, zaviruju u grmove.

Od momenta kad smo se ih pozvali, do trenutka kada je potera bila u punom jeku, prošlo je najviše 15 minuta. Ulica je bila blokirana do posle 4 ujutro.

I sad, pričam ovo jer me je po ko zna koji put u Kanadi profesionalnost njihove policije oborila sa nogu. Više zbog prirode posla a malo sticajem slučajnih okolnosti, imala sam mnogo prilika da komuniciram sa njima, i da ih vidim i kada su ljubazni i kada su opasni. Neverovatno je kakav imidž oni uživaju u narodu. Za jednog istočnog Evropljanina je prosto frapantno kada shvati da policiju odjednom doživljava onako kako bi policija trebala da bude doživljena- kao nekog ko je tu da te zaštiti, da ti pomogne, da ti da informaciju ako zatreba, da se snađe onda kad ti ne umeš. Prosto, policija je uspešno izgradila imidž prijatelja građanstva. Hajde da zanemarimo što su to uglavnom lepi ljudi - bili stariji ili mlađi, prosto nisam nikad srela onu prostačku facu koje se redovno sreću…drugde. I što su svi u takvoj fizičkoj spremi kao da bi mogli na Olimpijadu istog trena. Ali ne može se zanemariti činjenica da su strašno pristupačni, ljubazni, predusretljivi, i to koliko su profesionalni, i koliko su elokventni. Da. Elokventan pandur. Možete li to da zamislite? I imaju strašno puno poštovanja prema ljudima, čak i u situacijama u kojima imaju posla sa pijandurama ili najgorim uličarima. Imaju poštovanja, ali su bez greške strašno ozbiljni i deluju baš opasno, kao da na lice stave novu masku kada situacija to zahteva - nekako im se telo ukruti, glas postane stroži, i dalje sa puno poštovanja, ali strog da ne poželiš ni u ludilu da se šališ sa njima. Videla sam to toliko puta, da zaista mogu da tvrdim da su, generalno gledano, ljudi koje zapošljava ovdašnja policija - ljudi koji mogu dostojanstveno da predstavljaju jednu takvu silu. Naravno, svugde se nađe neki loš i prljav policajac, pa tako i ovde, i nije ova institucija u Torontu operisana od unutrašnjih problema. Desi se nekad da neko bude raskrinkan zbog mutnih radnji, diskriminacije ili preterane upotrebe sile, ali to su, široko gledano, retki i izolovani slučajevi, i zaista ne utiču u bitnoj meri na sveobuhvatni imidž policijskih snaga. U principu, ako si na pravoj strani zakona, ti se prosto ponosiš ovdašnjom policijom i znaš da možeš da računaš na njih. Ovde najviše mislim na one najvidljivije policajce, to ulično lice ovdašnje policije, sa kojim se svakodnevno srećemo.

Kad vidim policajca na ulici, prosto mi nešto milo oko srca. O, nelogične strahote za moj imigrantski mozak!!!

Prisetim se kako su mi došli na vrata jednom prilikom i ispostavili ček na $5 zato što je nedelju dana pre toga naš nastojnik “uhapsio” dva maloletna lopova dok su pokušavali da iskamče od ljudi dobrovoljni prilog za crkvu koja ne postoji. I eto ja sam im dala i oni su došli da mi te pare vrate, jer su klinci morali da plate restituciju. Da mi dva policajca dođu na vrata i vrate mojih $5, koštalo je, u potrošenom vremenu, sigurno bar $100. Prisetim se kako su me zvali da mi pruže nove informacije i pitaju da li je sve u redu, kada su se u jednoj od zgrada u kojima sam davno živela preko noći pojavili crni krstići kojima su bila obeležena ulazna vrata nekih od stanova, između ostalog i mog, pa ih je neko pozvao zabrinut da smo markirani za kakav odstrel. Prisetim se sa kakvim su strpljenjem smirili usplahirenog, bolesnog čoveka koji je nasred ulice dobio psihotičnu epizodu. I kojom brzinom su se stvorili na licu mesta kada su pozvani jer je u zaključanim kolima ispred mog posla pronađena onesvešćena devojka na prednjem sedištu. Prisetim se i nekih situacija u kojima su hapsili članove lokalne bande, ispitivali izgrednike i stavljali pod kontrolu masovne tuče. I kako su smirili i zbrinuli ženu koja nam je u kancelariju došla sva plava i izobličena, u potpunom šoku, bežeći od muža koji je pretio da će da je ubije.

Pa se onda prisetim kako je, recimo, moj tata spasao devojku od silovanja tako što je u sred noći istrčao, u pidžami i bos, u pravcu parka iz kog je ona zvala u pomoć, i pojurio manijaka koji ju je svu raščupao i raskrvavio, preko cele ulice, i dalje, preko puta, među zgrade, pogodivši ga, pre nego što ga je izgubio, kamenom. I kako je policija došla na njegov poziv, i u našoj dnevnoj sobi mog tatu u pidžami, sa nas dvoje malih i prestrašenom mamom oko njega, i devojkom pocepanih usta i odeće, koja se trese od šoka - ispitivali, sa dobro poznatom samobitnošću u glasu: Šta si TI radio u parku u to doba? Istrčao SI? A zašto SI istrčao? Zar nisi malo pre rekao da si spavao? Pa kako SI onda čuo bilo šta? Otkud ZNAŠ ovu devojku? Šta TI je to u ruci? Hajde TI lepo sada objasni šta se STVARNO desilo. I tako dalje.

Pa se setim još nekih kasnijih situacija u kojima je samo potvrđena prethodna teza - da je neka opšta percepcija da policija kod nas (generalno, opet - čast izuzecima ako ih ima) nije tu da štiti pošten svet i da mu bude na usluzi, već da se na njemu, poslušnom i propisnom, izdrndava i uvežbava svoj umišljeni autoritet. Pa se setim kako su mi na 92 spustili slušalicu kad sam ih zvala u situaciji u kojoj je bilo povređenih. I kako sam baš tih dana na radiju slušala ženu koja se javila u program i rekla da su i njoj spustili slušalicu kada je pozvala 92 da im kaže da u kafani pored njene kuće neko puca. I kako neće da se legitimišu kad to od njih tražiš. I kako su drski i bezobrazni najviše tamo gde znaju da neće naići na otpor i gde to nema ama baš nikakvog smisla.

Imidž jedne javne službe, a naročito one koja po prirodi posla mora uživati određeni autoritet i poštovanje građana da bi tu službu uspešno obavljala, počinje, naime, od regrutacije. Koga primaš? Zašto? Kako? Da li su to luzeri koji nigde drugde nisu našli utočište, burtalni tipovi koji svoju agresiju žele da legalizuju, društveni škartovi koji traže ventil za svoje niske nagone, lovci u mutnom koji traže prečicu kojom bi se iz propaličkih ralja izvukli malverzacijama mogućim onda kada si praktično iznad zakona? Ili su to ljudi koji su dugom i mukotrpnom selekcijom odabrani zato što su fizički, psihički i intelektualno sposobni za obavljanje jedne osetljive dužnosti koja je u centru javne pažnje i kao takva podložna kritici? Da li su pripadnici te službe neko od koga bežiš kao đavo od krsta jer su gori od uličnih protuva, ili neko koga bi neka tetka rado poželela za zeta? Da li su dovoljno dostojanstveni da svet na njih gleda sa poštovanjem ili su takav šljam da ti presedne dan kad ih ugledaš na ulici? Da li umeju da govore i pišu, ili se svet podsmeva njihovoj mutavosti?

Imidž jedne zemlje počinje od imidža njenih institucija. Između ostalog, od brzine kojom policija stiže na lice mesta, ozbiljnosti kojom pristupa problemu, profesionalnosti kojom saobraća sa prisutnima, strogosti kojom saobraća sa prestupnicima, doslednosti u ponašanju, dostojanstvenosti fizičke pojave. Kao i od ljubaznosti kojom će te uputiti u pravom pravcu ili spustiti prozor kada se sagneš ka njima da im kažeš da se tamo dole nešto čudno dešava. Od toga da li se osmehnu kasirki dok kupuju mekike i kafu, i da li pridrže vrata ako ispred njih ide žena ruku punih kesa. Da li ti zahvale što si prijavio zločin i da li te pozovu da te obaveste o razvoju istrage ako te se lično tiče. Takvoj policiji ljudi veruju, a onda veruju i instituciji koju ti pojedinci predstavljaju, i državi koja takve pojedince zapošljava na takva mesta.

Naravno, uspešna regrutacija odgovarajućih ljudi zavisi od ponuđene kompenzacije. Dobra plata, dobre beneficije, beneficirani radni staž. Nešto za šta se isplati raditi. Zavisi i od toga u kakvom će društvu biti čovek koji se takvog posla lati. Što bi neko normalan sebi dozvolio tu sramotu da se sroza na nivo kog se gnuša i da sebe oblačenjem uniforme trajno obeleži kao najgori društveni problem?

Znači, izbor provincijske vlade u Ontariju je u sredu, 10. oktobra. Čisto da znate. Nije da vas se tiče. Ali se tiče mene, i možda još nekog ko čita ove redove a živi u Ontariju, i nije siguran da li da glasa, i za koga da glasa.

U Ontariju se na vlasti već veoma dugo smenjuju uglavnom Liberali i Konzervativci. Osim njih tu je i Nova Demokratska Partija ( NDP) . Ostali igrači ne dolaze do izražaja. I, kao provincija koja  primi najveći broj onih 300 hiljada doseljenika koji godišnje uđu u Kanadu, tradicionalna politika konačno je saterana u ćošak iz kog će se teško izvući tradicionalnim metodama. Zato što su se prilike promenile. Demografsko lice Ontarija se za proteklih 50 godina drastično izmenilo. Gotovo 20% stanovništva u Ontariju danas su vidljive manjine, a na popisu stanovništva 2001 godine druge etničke grupe ( dakle, oni kji se ne izjašnjavaju kao Kanađani) činile su preko 70% ukupnog stanovništva.

Ontario je proteklih decenija na federalnom nivou važio za glavno utvrđenje liberala (Ontario ima najveći broj sedišta u federalnom parlamentu) , iako su se u provincijskoj vladi za to vreme oprobali i Konzervativci i NDP. Provincijski parlament je uglavnom već dugi niz godina tropartijski, sa Novim Demokratama u opoziciji. Uglavnom se smenjuju Liberali i Konzervativci, mada su 1990. godine Liberali gadno izgubili od Demokrata koji su tada prvi i jedini put u istoriji osvojili većinu. Došli su na vlast u doba recesije, i veoma brzo napustili socijalne programe u svojoj platformi, što je uslovilo i nagli pad popularnosti među članovima radničkih sindikata koji od tada više nikada nisu većinski glasali za NDP. Logično, NDP se ni do danas nije vratio na nivo podrške koju je uživao krajem ‘80-ih godina.

Jedno od pitanja koja će odlučiti predstojeće izbore, ovog puta je - pitanje državnog finansiranja verskog obrazovanja (faith based funding). Upotrebili su, naime, i liberali i konzervativci, pogrešnu retoriku - nadajući se da će im doneti dodatne glasove. Konzervativci žele da ponovo dođu na vlast posle dugih godina liberalne vladavine. Ugledali su svoju šansu u činjenici koju sam gore pomenula - novom demografskom licu provincije. Ključni element njihove ovogodišnje platforme donosi sumanuto obećanje da će provincijsko finansiranje proširiti na SVE verske grupe.

Da pojasnim: Ontario je dva puta (1999. i 2005.) od strane Ujedinjenih Nacija optužen za kršenje ljudskih prava svojih građana koji nisu katoličke veroispovesti, i za diskriminaciju po verskoj osnovi. Radi se, naime, o tome da država pored javnih finansira i verske ( danas isključivo katoličke) škole još od osnivanja Konfederacije koje ne bi ni bilo da se nije načinio ovaj dopust. To je bilo 1867. U 21. veku, očigledno, modus operandi mora da se menja jer je to danas, prosto, neprihvatljivo. Danas imamo povelju o ljudskim pravima, imamo multietničku državu, a 2001 godine katolici čak više nisu bili ni u većini. Ako je do većine, finansiranje je odavno trebalo preći na protestante jer ih je tada bilo 34,9% dok je katolika bilo 34, 7%.

Znači, Konzervativci su obećali da će, pobede li, finansirati SVE verske školske odbore. To bi imalo da znači da će svaka verska zajednica moći da uloži molbu za finansiranje sopstvene škole, što bi dovelo do stvaranja X školskih odbora i segregacije đaka po verskoj osnovi, što bi dovelo do - zanemarimo li nedostatak kontakta sa drugim verama u formativnim godinama - tragične propasti javnih školskih ustanova, koje ni u postojećem stanju stvari ne dobijaju dovoljno novca i prinuđene su da organizuju nastavu sa ogromnim brojem učenika na jednog učitelja, i praktično se snalaze sa polovičnim sredstvima za rad. Okej. Konzervativci su se ponadali da će prikupiti glasove verskih zajednica ovim - sa ekonomske tačke gledišta - ubitačnim obećanjem. Do sada je 7 verskih zajednica obznanilo želju da avanzuje od ovog obećanja. Procenjeno je da bi u ovaj poduhvat inicijalno trebalo uložiti 400 miliona dolara, a potom 200 miliona dolara na godišnjem nivou. No, iako na prvi pogled deluje kao da su Konzervativci ovom prilikom ulovili zlatnu koku, ipak nije tako. Najnovija istraživanja ukazuju na oštar pad podrške. Preko 71% ispitanika izjasnilo se protiv državnog finansiranja BILO KOJE VERSKE ŠKOLE, i ovaj postotak dolazi uz najraznovrsnije političke i verske orijentacije. Dakle, malo su se prešli u proračunu.

Liberali su se takođe našli u nebranom grožđu . Pre neki dan čitam izveštaj sa konferencije za štampu gde vođa Liberala objašnjava kako, parafraziraću, dok je on na vlasti, neće biti sekularnog obrazovanja u Ontariju. Crno na belo. On neće dozvoliti da se finansiraju druge verske škole, ali neće ni ukinuti finansiranje katoličkih. To nije, naravno, zato što je sam školovan u katoličkoj školi ili što mu se deca danas školuju u jednoj od njih ili što mu žena radi kao učitelj u jednoj od njih. Njegova vera, kako on kaže, nema nikakvog uticaja na njegove političke odluke.

Ajde???

Problem je samo u tome što su svi izgleda zaboravili jednu važnu stvar: Kanada već godinama uvozi isključivo visoko obrazovane ljude, koji doduše rade skrnave poslove ali i dalje umeju da misle. I njima, koji polako postaju većina u Ontariju, ova se diskriminacija ni malo ne dopada. Ne dopada se ni velikom, ogromnom broju rođenih Kanađana (od kojih su mnogi katolic), a koji su živeći u multietničkoj i multikonfesionalnoj sredini, i sami uočili nedopustivost ovog stava. Dakle, i Liberali su se malo preračunali.

Ko ostaje? Ostaje NDP. Ako smo se zasitili Konzervativaca i Liberala, onda treba glasati za njih, zato što ove godine imaju podršku od oko 17% i zato što bi osipanjem Liberalnih i Konzervativnih glasova mogli ponovo osvojiti većinu. Ali. Loše iskustvo iz prošlosti sprečiće ljude da glasaju za njih. Takođe, NDP ni jednom rečju nije izrazio konkretan stav povodom državnog finansiranja verskih obrazovnih ustanova. Oni insistiraju na kvalitetu, lakonski zaobilazeći pravu srž stvari.

Većina će, da se ne šalimo, ponovo glasati strateški. Iako ne podržavaju stav Liberala o verskom školovanju, glasaće za njih kao jedine koji će izvesno poraziti konzervativce, koje većina ipak ne želi da vidi na vlasti. Odnosno, glasaće protiv Konzervativaca. Poznata situacija, zar ne? Konzervativci su, uvidevši propast koja je usledila nakon tragičnog stavljanja u prvi plan sumanute ideje o finansiranju svih i svake verske škole, promenili ploču, ali prekasno. Sada će, kao, ostaviti to pitanje za neki drugi put, da bude rešeno u Parlamentu, a ne ovako, proizvoljno. Međutim, iako se ove godine ništa značajno neće promeniti, cenim da će naredni izbori doneti ogroman zaokret u politici ove provincije. Kapacitet novog lica Ontarija da menja stvari raste, i kada kulminira, nužno će izmeniti nešto.

Što se mene tiče, smatram da verske škole nemaju šta da traže od države. U redu je da postoji neki vid organizovanog verskog učenja, svaka verska zajednica treba da bude slobodna da organizuje versku nastavu za svoje sledbenike, ali treba i da ima odgovornost da sama to finansira. Ostale stvari, deca treba da uče u javnoj školi, stičući pri tome prijatelje drugih veroispovesti. Ovako se deca odgajaju da jednog dana budu informisani, slobodoumni i dobromisleći ljudi. U suprotnom, jednog dana će se i ovde fizički sukobiti oko toga čiji je Bog zapravo više u pravu od Darvina. Takođe, cenim da ako o ovome i treba da se javno odlučuje, to treba da se učini putem referenduma, a ne da to bude proizvoljna odluka pojedinca na vlasti i parlamentarnih sledbenika koji sa tim prosto moraju da se slože.

Zeleni su jedini koji su se konkretno i bez rezerve izjasnili u korist sekularnog obrazovanja, i podizanja kvaliteta ontarijskog javnog školstva. Osim toga, i neke druge ideje su im daleko razumnije.

Liberali će ionako ostati na vlasti, budući da je na snazi većinski a ne proporcionalni sistem glasanja. Zato treba obratiti pažnju i na referendum o izbornoj reformi, koji se održava takođe 10. oktobra, sa pitanjem na istom glasačkom listiću na kom će se glasati za predstavnika u Parlamentu. Ako živiš u tradicionalnom utvrđenju partije X a glasaš za Y, u trenutnom izbornom sistemu tvoj glas ne vredi ni pišljiva boba. Ako ti to smeta, zaokruži Mixed Member Proportional System. On će osigurati to da svi glasovi na kraju budu sabrani i da partija koja u raznim izbornim jedinicama dobije dovoljan broj glasova - takođe dobije i svoje mesto u Parlamentu, a da kandidat koji u pojedinačnoj jedinici dobije većinu - bude zvanični predstavnik te jedinice.

Vuk sit a ovce na broju. Kind of….

Za one koji i dalje ne znaju za koga bi glasali, uvek ostaje opcija sa slike u vrhu ovog teksta. Za one koji ne znaju ko je Red Green….

I bi Nuit Blanche u Torontu, 29. septembra .

Od 21 do 3:30 ujutro, obijale smo, Bojana i ja, pragove crkava, univerzitetskih učionica, galerija; tumarale parkovima i bulevarima, posmatrale konceptualnu, interaktivnu, eksperimentalnu, kako-već-hoćete, umetnost na delu, ponekad u samom trenutku stvaranja. Odslušale pet (pomalo degustativnih) lekcija japanskog jezika uz kasnu večeru u kantini Univerziteta u Torontu negde oko ponoći; gledale prelepe siluete iza crvenog paravana; gurale se sa gomilom sveta kroz uzane hodnike, haustore i uz stepenice. Na ulasku u pab ljubazna hostesa nam je tražila legitimaciju. Kafu smo popile oko 1 iza ponoći; za to nismo morale da dokazujemo punoletstvo kao za alkohol malo pre toga. Patriotski i samopregorno, iz prve zone uputile smo se ka trećoj, preko pola grada, da bi svojim prisustvom uveličale (!!!) performans naše umetnice Vesne Perunović, koja je, u srpskoj verziji tajne večere, služila pasulj i hleb u jednom sumračnom pasažu osvetljenom svećama na dugom, uzanom stolu.

Naravno da sam i sama izlagala svoju umetnost, molim lepo. Dokaze o tome prilažem ovde (courtesy of Bojana). Moram priznati da nisam baš bila na visini zadatka kao inače kada imam vremena da crtež dovedem do savršenstva (!) pre nego što ga svetu stavim na uvid, ali bitno je učestvovati, a ja bogami jesam! Ovo je bio jedan poduži put zatvoren za saobraćaj, negde u blizini Queen’s parka, gde su posetioci kredama crtali i ispisivali sve što bi im palo na pamet, učestvujući tako u globalnom stvaralačkom procesu.

Moj foto-aparat je, nažalost, otkazao poslušnost već pri prvoj fotografiji, pa ga cele noći nisam koristila iako je nekim čudom proradio u rane jutarnje sate u toplini našeg doma a u Juginim rukama, te je po ne znam koji put u mom životu ispalo da ja jednostavno sa elektronikom ne umem, iako bih se zaklela da nije bilo do mene već do njega (aparata). Tako, ne mogu da vam priredim vizuelni ugođaj kakav sam nameravala. Računam na vašu maštu.

Jednu noć u godini, od 19 h do 7 izjutra, Toronto postaje neumoran kao Menhetn, šaren kao Beograd a prisan kao Novi Sad.

Dva snimka sa italijanskog festivala u Torontu. Nisam bila baš dobro pozicionirana, a i snimano je malim digitalnim foto-aparatom, pa kvalitet nije naročit.

Obratite pažnju na baku i deku u desnom donjem uglu.

Spontanost je divna osobina, zar ne?

A kad jednom kreneš, teško je stati…

Abdandon thought and let the dream descend…

Jedva sam čekala! Za rođendan mi je ove godine upriličen odlazak u pozorište o specijalnoj prilici- povratak Fantoma na scenu u Torontu - na samo četiri meseca!

Fantom u operi je roman Gastona Leroa iz 1909 godine. Od objavljivanja, roman je nebrojeno puta adaptiran i pretvaran u filmove, opere, mjuzikle. Najpoznatija pozorišna produkcija je naravno Njujorška (Andrew Lloyd Webber), ujedno predstava sa najdužom postavkom na Brodveju ( od 1988) baš kao i na pozorišnoj sceni Toronta ( od 1989). Svetska premijera održana je 1986 godine u Londonu,sa Sarom Brightman u glavnoj ženskoj ulozi.

Priča je smeštena na sam kraj 19-og veka i govori o Eriku, genijalnom kompozitoru deformisanog lica sakrivenog maskom, koji živi u lavirintskom podzemlju operske kuće u Parizu (Opera Garnier ili Palais Garnier), i svojim prisustvom teroriše opersku trupu. Erik je ceo život proveo sakrivajući se od ljudi koje njegova nakazna pojava plaši i nikada nije osetio bliskost i ljubav. U operskoj trupi je Kristina u koju se Erik zaljubljuje i u potaji joj daje časove pevanja kako bi nadmašila dotadašnju primadonu i dobila glavnu ulogu u predstavi. Erik uspeva da ubedi Kristinu da je on “anđeo muzike” kog je njen otac poslao sa neba da joj pomogne i ona se prepušta njegovom učenju, i uticaju. Za vreme predstave u publici je Raoul, Kristinin drug iz detinjstva, koji je očaran njenim glasom i njih dvoje ubrzo postaju verenici. Međutim, Kristina je još uvek devojčica na raskršću, čijim osećanjima manipulišu tri muškarca: Fantom, Raoul i otac kog više nema. Njeno putovanje kroz lavirint podzemnih katakombi kroz koji je vodi Fantom, simboliše spoznaju skrivenih komora sopstvene duše, i ustvari je inicijacija u svet odraslih žena, svojevrstan rite de passage koji će devojčicu učiniti ženom. Kristina je rastrzana između tajanstvenog čoveka pod maskom i svog verenika, iako je svesna Erikove mračne naravi i posesivnosti, i dok Raul pokušava da je spase Erikovog uticaja i da joj otvori oči, Eriku ipak povremeno uspeva da je “hipnotiše”. Njena svest zamagljena je verovatnjem u andjele i demone, zajednička opsednutost muzikom stvara nevidljivu sponu između nje i “učitelja”, njeni postupci su još uvek pod kontrolom afekta, i sve to stvara poprište za žestoki sukob svetle i mračne strane ljubavi. Da bi pobedila, ona mora da nauči da veruje sebi, i na tom putu naučiće da voli, mrzi, saoseća, prezire, strahuje i gubi.Lero, međutim, nije napisao Fantoma kao puku “lepotica i zver” priču. Fantom je mnogo više od toga. Radnja je smeštena u istorijom toliko bogatu opersku kuću, i u takav period, da se teme poput političkih intriga među kompozitorima, glumcima, i društvenom elitom onog doba prosto nameću ( prisetite se Salijerija koji je upravo u Francuskoj, početkom 19-og veka, izvodio svoja najpoznatija dela, dok je Mocart istovremeno bio strogo zabranjen a kasnije izvođen samo u osakaćenoj formi). Dakle, Fantom obiluje slojevima i obrađuje više od jedne društveno značajne teme. Ono što je posebno interesantno, a što verovatno nije svima poznato je upravo istorija Opere Garnier o kojoj bih želela da kažem koju reč, kao i o poreklu Leroove inspiracije za knjigu o Fantomu.

Ova veličanstvena građevina smatra se biserom barokne umetnosti, koja je, zbog grandioznosti i eklektičnosti utemeljila praktično novi stil gradnje: Napoleon III. Sagrađena je po nacrtima arhitekte Šarla Garniera, na zahtev Napoleona, koji je želeo gradu da udahne dimenziju grandioznosti, a uzane, isprepletene ulice Pariza učini širim i lakšim za oružano suzbijanje nereda. Izgradnja je započela 1861 i trajala 14 godina - usporena ratovima, uličnim neredima i požarima kao i političkim previranjima. Završetak radova doveden je u pitanje kada je otkrivena katastrofalna činjenica da temelji treba da se smeste usred nekada močvarnog zemljišta. Kopanje je dovodilo do punjenja bazena vodom, onemogućavajući postavljanje čelične konstrukcije i betoniranje temelja, što je bila ključna stvar za potporu masivne, ambiciozno zamišljene građevine. Arhitektonska ekstravagancija je, kažu, išla ruku pod ruku sa hirovitošću tadašnjih kompozitora, egoističnih primadona i uglednih buržuja, i prosto se podrazumevala. Da bi rešio ovaj problem, Garnier je upotrebio ogromne pumpe za odvodnjavanje koje su radile bez prekida osam meseci, koliko je trajalo postavljanje temelja. Bilo je jasno da će, čim se pumpe isključe, voda obgrliti zabetonirane temelje koji će lako popustiti pod pristiskom. Rešenje: napuniti unutrašnjost podzemnih katakombi vodom, kako bi se izjednačio pritisak na zidove temelja. Većina onih koji su gledali Fantoma u operi pogrešno smatra da je podzemno jezero samo proizvod Leroove mašte. Jezero pod zgradom opere je sasvim stvarno, iako je Fantom “malo” diskutabilan.

Na samom početku 20-og veka, raskošna istorija Opere Garnier narušena je morbidnim otkrićem stotine leševa u podzemnom jezeru. Tokom sukoba 1871 godine, poznatijeg kao Pariska komuna, u kojem je poginulo više od 80 hiljada ljudi, mnogi pobunjenici su streljani i njihova tela pohranjena u korito jezera pod Operom koja tada još nije bila završena. Kako to obično biva, u Operu su se sjatili silni novinari . Među njima, i dramski kritičar Gaston Lero. Jeziva tama podzemnog jezera i katakombi, osvetljena tek po kojom žandarskom bakljom, poslužiće Lerou kao inspiracija za Fantomovo tajno skrovište.

Prošlog vikenda sam, dakle, posle mnogo godina planiranja kako ću to učiniti sledećeg meseca, konačno odgledala Fantoma u Operi u Princess of Wales Theatre. Tamo sam stigla čak i Gospodara prstena da odgledam, ali Fantoma nikako. Tokom 17 godina, 9 izvođača smenilo se u Erikovoj ulozi, i sa žaljenjem moram da kažem da me John Cudia kog sam imala priliku da gledam, ni malo nije impresionirao. Čini mi se da nije ni dotakao Fantomovu srž. Nije uspeo da prenese emocije, strast i unutrašnju torturu, tako da je njegova opsesija Kristinom bila neubedljiva, njegova hipnotička moć nad njom slabašna a njegova podvojena ličnost ( jak pod maskom, slab bez nje) nedovoljno iskontrastrirana. Svejedno, iskustvo je vredno vremena . Predstava je spektakularno osmišljena od početka do kraja. Kompozicije su zaista moćne naročito u kombinaciji sa živopisnom kostimografijom, scenske izmene impresivne, u egzibicionističkom stilu čak je i centralni luster “zamalo” pao u publiku, baš kao u knjizi. Marni Raab savršeno je tumačila Kristinu. Fenomenalna masovna scena, Mascarade, bila je bez premca.

Ono što nisam znala je da postoji čitav jedan “kult” sagrađen oko Fantoma, to jest da veliki, jako veliki broj ljudi dosledno prati menjanje glumaca u predstavi i različite produkcije - žena do mene gledala je Fantoma 12 puta - 9 puta u Torontu, jednom na Menhetnu, i dva puta u Londonu ( i potvrdila moj stav o nepodobnosti trenutnog protagoniste, iako je igrao i na Brodveju). Posle sam malo tražila na netu, i uvidela da tamo negde, među obožavaocima Fantoma, postoji čitav jedan poseban svet posvećen isključivo njemu, koji naseljavaju ljudi spremni da potegnu na drugi kraj planete da bi odgledali novog glumca, u novoj produkciji….Malo ekscentrično, da. Ali budući da se radi o mjuziklu čija snaga zavisi isključivo od glumačke interpretacije, i koji, kada je dobro izveden doslovno zaslepljuje - donekle razumljivo. Ne čudi onda što je Fantom pobio sve pozorišne rekorde vezane za zaradu i dužinu davanja predstave ( zaradio je preko 3 biliona dolara širom sveta, a na Brodveju se prikazuje punih 19 godina)

Predpostavljam da su mnogi gledali film iz 2004, u režiji Džoela Šumahera. O Holivudskim filmovima možemo da mislimo šta hoćemo, ali jedno je sigurno, Džerard Batler je savršen Fantom. Poseduje pravu harizmu, pokrete,stas i glas, i bez greške rasplamsava bol i bes, ljubav i mržnju, podjednako. Proverite sami, uostalom. Sekvenca koju vam dajem zove se Point of no return, događa se na samom kraju, i, čini mi se, savršeno oslikava dinamiku prepuštanja. Predhodi joj Kristinin pristanak na Raulovu ideju da tokom predstave namame Fantoma na scenu njenim prisustvom, dok naoružani žandarmi čekaju u zasedi, da ga opkole. Ali kako to obično biva kad đavo odnese šalu, nije svaki plan predodređen da uspe…

Uživajte.

Tekst možete pogledati ovde.

Poslom sam se zadesila u skloništu za maloletne beskućnike. Prvih deset minuta bila sam sigurna da su dupla staklena vrata najbliže što ću prići, dok mi se, promrzloj na -23 C, nije konačno ukazala slika male trudne Indijke s druge strane stakla. Izvinila se zbog loše organizacije i povela nas u oblilazak sva tri sprata. Ćutale smo, sve tri, dok smo u neverici koračale iza nje, pazeći da ne stanemo na neki ekser, da ne ugazimo u barice kafe i ispljuvaka na tepihu, suzdržavajući se od disanja dokle god bi to bilo moguće, a onda plitkim udisajima koji su ličili na štucanje, nadoknađujući nedostatak kiseonika. Spavaonice su mračne i prljave, prozori prašnjavi i goli, pogled kroz njih nejasan kao kroz staračko oko. U svakoj sobi po dva ili tri metalna kreveta na sprat. Na sivom itisonu velike progorene rupe od cigareta. Boreći se da pronađem nešto suprotno opštom utisku zgađenosti, zaključujem da bar zajednički prostor nije skučen. Besmisleno se bavim zamišljanjem lakoće kretanja kroz široke hodnike i niz prostrane stepenike kojima upravo silazimo do tuš-kabina. Makar se ne osećaju klaustrofobično dok prolaze ovuda. Indijka priča nešto o maksimalnom tridesetodnevnom boravku u skloništu nakon čega štićenik gubi rezidencijalno pravo. A onda uviđam da stojim usred jednog hodnika popločanog narandžastim, izlomljenim pločicama. Opet razmišljaš o trivijalnim detaljima, kažem sebi. Sa leve strane su muške tuš-kabine, sa desne ženske. Deli ih svega metar ipo. “Da li im je dozvoljeno da se tuširaju u isto vreme?” pitam. “Ne, ali ko će to da sprovede u delo? Ovi će uvek naći gde da urade ono što namere, koja je svrha?” odgovara trudnica, i ja je gledam u neverici, primećujući kako njen veliki stomak nekako baš priliči atmosferi. Na kraju krajeva, i ona liči na dete. Možda ima 18, najviše 19 godina, tek je par godina starija od štićenika. Bolje da se i ne upuštam u razmišljanje o tome kako njen život izgleda van okvira ove situacije. Valjda sam, zbog svega što gledam svaki dan, stekla neki pesimizam u pogledu toga kako se ovakve okolnosti obično raspliću. Neko vreme, mogu čak da deluju kao med i mleko. Ali kad tad, pre ili kasnije, većinu stigne zajednička sudbina… Ne udubljuj se, rekoh. “A da li je neko od osoblja prisutan na spratu sa spavaonicama tokom noći?” “Pa , mi obavljamo redovne obilaske na svakih sat vremena. Sve i da neko stražari pred vratima non-stop, Ovi bi našli načina da urade ono što im padne na pamet, ako razumeš šta hoću da kažem.” Ćutim. A onda, ipak, moram da pitam: “Pa dobro, da li im makar dajete besplatne kondome ili odavde izlaze šesnaestogodišnjakinje sa stomakom do zuba?” Ćuti par sekundi. Da je nisam uvredila? A onda odgovara, rezignirano: “Ne možemo mi tu mnogo da uradimo, Ovi će uvek naći način da… Čed, rekla sam nema pomeranja nameštaja!” I time se taj razgovor završava, jer smo upravo ušli u “sobu za rekreaciju” u podrumu, ogromnu prostoriju u kojoj njih dvadesetak igra bilijar, video igrice i poker.

Ovo, ipak, nije standard. To dobro znam. Svejedno osećam jad pri samoj pomisli na traćenje novca i vremena na nešto što ne samo da ne pomaže, nego još i značajno odmaže. U ovom ogromnom prostoru bar 50 ljudi moglo bi da nađe pravo utočište od uličnog života, i uz adekvatan trud i posvećenost bar polovini moglo bi se zaista pomoći da svoj život ponovo uzmu u svoje ruke. Ali za to je ipak potrebno imati sistem, i razumeti makar osnove psihologije - nešto što bi u ovakvim institucijama trebalo da se prosto podrazumeva. Mnogo je lakše, međutim, pustiti ih da rade šta im je volja u toj beskrajnoj tridesetodnevnoj rotaciji nesrećnih duša koje još ni ne znaju da im je potrebna pomoć, a kamoli da su spremne da je prihvate kada je dostupna…. Iz nekog razloga, prisećam se novosadskih bolnica. Njihovih žuto-sivih, oguljenih zidova i trepćućeg svetla koje sa visokih plafona baca slabu senku na sivkaste ljude u metalnim krevetima koji podsećaju na sanatorijum. Čarobni breg. Mislila sam - kako iko može da se oseća bolje, da ozdravi, u ovako bolesnoj atmosferi? Kako je sve to štetno, ta svetlost, ti zidovi, ta gola težina koja se spušta sa oljuštenih plafona na bolesnike koji su ovde došli po lek, a dišu otrov. Bolest je toliko zgusnuta u tim uskim, visokim prostorijama plesnivih zidova, da je zdravom čoveku teško da se prekorači prag a bolesnom lako da klone duhom. Dosta! Htela sam da zaustavim ovo prisećanje pre nego što stignem do onog gadnog osećaja fizičke mučnine koji mi se prikrao s leđa i iznenada me obuzeo svom silinom, kada sam u jednom od tih kreveta ugledala mamu, moju mamu, nepobedivu mamu, ženu- lava, za mene oduvek najjaču, nepokorivu - kako se još opijena od anestezije teško pridiže sa štraftastih plahti , a ispod ogrtača sklizne joj kesica za drenažu. Prekasno. Postalo mi je muka, zavrtelo mi se u glavi, osetila sam bockanje u nogama i izašla pre nego što sam ušla, čučnula kraj metalne ograde pri vrhu stepeništa i naslonivši glavu na hladne šipke u sebi sam mislila ovo: Nemoj samo da se onesvestiš sada, pa da ona i ovde mora o drugima da brine. Nisam se onesvestila. Bio je to prvi put da sam doživela sopstvenu reakciju na nesvestan strah. Uvek sam držala da je strah nešto čega je čovek duboko svestan. Pored svih znanja o potisnutom i podsvestnom, umišljeno sam verovala da sam ja suviše svesna sebe da bi mi se takve stvari događale. Događaju se, čak i onima koji misle da o tome sve znaju, vidiš?

Sedamo u salu za sastanke; to je duguljasta , zastakljena prostorija usred “sobe za rekreaciju”, sa dugim stolom po sredini i dvadesetak prljavih stolica oko njega. Indijka stane nasred velike prostorije i poče da krešti: ajmo, ajmo, svi u salu za sastanke!!!! Niko se i ne pomera. Klinci koji igraju poker ražešćeno bacaju karte na sto, uzvikujući stvari koje bi, u duhu našeg jezika, zvučale ovako:

-E jeb’o sam ti mamicu!

-Konju doš’o si mi k’o kec na jedanajs! Š’a je? Šta me gledaš, alo bre???

-Šta si se stis’o k’o da ćeš da se usereš. Nije to ništa, samo tri glave. Ajmo, ajmo, pare na sto.

“Jesam rekla nešto, kol’ko puta da ponavljam, svi u sobu za sastanke ODMA’!” - frkće Indijka besno, dohvata neki časopis sa stola na kom se igra poker i baca ga posred karata u sredini. Karte se razlete po podu.

-Alo sestro, lakše to, koji ti je moj? Hormoni, a? E pa jebiga, ‘oće to u tom tvom stanju.

“Rekla sam u salu za sastanke odma’, inače ima da sedite na prvom spratu celo popodne” - njišti Indijka razgoropađeno, dok se oni što igraju bilijar konačno okreću da vide čemu sva galama.

-Jebote, svaki dan neko sranje. Znači, svaki dan. Pa dokle bre ja da slušam tu neke priče, posao, škola ovo ono, mani me majke ti pun mi vas je…. - crnac sa vunenom kapom na glavi baca bilijarski štap na sto i demonstrativno napušta prostoriju povlačeći pantalone, koje su mu skoro pale do kolena, ka struku. Jedno debelo stvorenje sa naočarima za sunce i kapuljačom preko glave hramlje prema stolu za kojim se igra poker, tek kad progovori shvatam da je žensko:

-Burazere, koje ste vi luzerčine. Ajde jebo mamu šta idemo pet minuta ovo ono, da ih skinemo s’…..

“Dosta bre. M’rš svi u salu ili m’rš napolje! ” Indijka gasi svetlo i u celom podrumu nastaje mrkli mrak. Sedimo u praznoj sali za sastanke, blenući u ništa. Nastaje neopisiva buka u kojoj se razaznaju psovke, pljuvanje iz pete i šutiranje nameštaja. Onda se svetla opet pale. U poređenju sa -23 i vetrom koji šiba napolju, naše prisustvo i ne deluje tako loše. Valjda se zato većina na kraju ipak predaje. Moje dve koleginice već su započele operacije neophodne za preživljavanje. Nabile su leđa na zid, zgrčile svoje torbice u krila, razrogačile oči i prestale da dišu da ih to ne bi dekoncentrisalo. Iskreno govoreći nije mi prijatno, ali sam u prednosti jer mi nije ni strano. Kad sam ono pre 6 godina radila u domu za maloletne delikvente, sve sam ovo videla i čula, i još mnogo gore. Jednom prilikom sam čak puzala po krovu ne bih li svojim banalnim i nepriznatim autoritetom privolela jednog od štićenika da siđe i izađe k’o čovek kroz ulazna vrata, umesto da mi beži preko drveća i ne-daj-bože slomi nešto. Hoću da kažem - ponašanje štićenika je sasvim očekivano, ali ponašanje zaposlenih me malo čudi. No dobro. Nevoljko se, konačno, okupljaju u sali za sastanke. Trude se da nam svojim stavom, grimasama i odsutnošću daju do znanja da jedva čekaju da se ova tortura okonča, da ne smaramo. Kapiram. Ne može se pomoći nekome ko ne želi pomoć. To je prva stvar koju naučiš u ovom poslu. Kada da daš sve od sebe jer pred sobom imaš čoveka koji želi da mu se pomogne, a kada da se distanciraš i ne rasipaš uzaludno energiju koja će ti biti potrebna tamo gde bi imala efekta. Zato se odlučujemo da preskočimo uvod, razradu i odmah pređemo na zaključak. Ima li neko nešto da pita?

Tišina, koju jedan belac koji misli da je crnac narušava mahnitim drmanjem glave na muziku koja mu u uši trešti iz CD plejera. Ćopava vrti očima. Crnac sa lopovkom preko glave plazi jezik kroz uzani otvor za usta, i beči svoje ogromne beonjače. “Džejms, ne! Rekla sam ne!” - strogo dobacuje Indijka. Jebe se Džejmsu šta ona priča. On je u svom filmu, ona tu ne figurira. Kao ni ja. Ni mi. Niko od prisutnih. Zato Džejms teatralno ustaje, glumeći neobuzdan gnev udara se po glavi obema rukama frkćući kroz nozdrve, a onda se teatralno stropoštava na stolicu , prekrsti ruke na grudima, prebaci nogu preko noge, i skoncentrisano se zabulji u nas. Ono što pokušava da kaže je : “Odjebi”. Tišina. Oni gledaju nas. Mi gledamo njih. Onda se oni gledaju međusobno. Mi i dalje gledamo u njih. Konačno, jedan predebeli dečko sa kačketom naopačke diže ruku. Ima pitanje. “Da?” kažem. Nekoliko trenutaka on trpi prezrive poglede koji mu govore da je folirant, štreber i uvlakač. Onda se ipak odlučuje da pita.

- A…. jesi ti Ruskinja?

Ćuti.Ćutim. Svi ćute. Dođe mi da prasnem u smeh.

- To je irelevantno, ali nisam - kažem.

-A jel’ si ruskog porekla? - uporan je on.

-Imbecilu , to nije verelantno!!! - dobaci devjoka sa zelenim i crvenim pramenovima u kosi, i udari debelog posred stomaka.

-Jebem ti mamu kravo jedna šta se biješ! - debeli gnevno drma njenu stolicu tako da zeleno-crvena skoro padne. -Ti ćeš da mi kažeš šta je rovelantno! - Gospođice, jel’ to bilo rovelanto? - okreće se ka meni, na moje iznenađenje, tražeći utočište. Ni pored najbolje volje, ne znam šta da mu kažem a da niko ne ispadne budala. Čini mi se da za njih još ima nade. Makar se trude da oponašaju i sarađuju, na sebi svojstven način.

Pročistim grlo. Bitno je posaditi seme. To možda neće uvek uroditi plodom ali je obaveza svakog moralnog čoveka da posadi seme, da pruži šansu čak i tamo gde ona deluje sasvim besmislena.

-Relevantno znači nešto kao - bitno za ovu situaciju. Relevantno bi bilo pitanje koje ima veze sa školovanjem, zaposlenjem, pronalaženjem sopstvenog stana, razumeš, nešto što je bitno za tvoju trenutnu situaciju.

Tišina. Džejms koluta očima tako da mu beonjače skoro dotiču ivice okruglih otvora na lopovskoj kapi, i ispušta pijuk kroz otvor za usta.

I dalje tišina. A kada želja za demonstriranjem poente na kraju nadjača strah od ismevanja, počinju da se ređaju pitanja i izjave, ovako:

- Za moju trenutnu situaciju najbitnije je to što niko neće da me zaposli jer imam kriminalni dosije. A stan neće da ti iznajme ako ne radiš. A riba mi je trudna i nemamo gde da živimo.Eto. I kako ćeš ti sad meni tu da pomogneš?

-Mene je keva izbacila iz kuće i ne da mi da se vratim a ja sa malim ljudima ne mogu da delim stan. Ja nisam mali covek. Oni su svi mali ljudi. Ovde, razumes? ( uperi prstom u slepoočnicu) Moj um je veliki, suviše veliki za male ljude.

-Ja ne znam, mene uvek na kraju izbace iz specijalne škole. Evo, na primer, prošli put sam kao udario jednog u oko i izbacili me. Naravno da sam ga slučajno udario. Koncentrisao sam se da ne poludim a on me je baš isprovocirao, ja sam jeo ručak i eto, slučajno. Minut pre toga mislio sam da ću ipak uspeti da se suzdržim, a sledeće što znam je da moja pesnica leti prema njegovoj faci. I još su mi na dosije stavili “napad oružjem” što sam u ruci držao kašiku. Jebem ti ja školu.

-Moram da nađem stan za do 300 dolara . Tako kažu ovi na socijali. Majke ti. Može, al’ pre tries godina.

-Ja samo hoću da znam ko može da mi plati naočare sa dioptrijom. Kako da idem u školu kad ništa ne vidim?

-Ja primam invalidsku i ne moram ništa da radim.

- Ma bre samo priče, priče, pričate mi priče, šta bre vi znate o životu? Evo kao maksimalno 30 dana u skloništu i onda marš napolje snalazi se kako umeš. Pa keve ti, i onda kao daj da ti pomognemo?

Da li je bolje ne pomagati ako nisi u stanju da obezbediš realne uslove koji bi podsticali na pozitivnu promenu? Ili je politički svrsishodno održavati u životu koncept “dostupne pomoći” kako se ljudi ne bi osećali potpuno napušteno i beznadno? Neefikasna pomoć je bolja od nedostatka pomoći? Oksimoron. Politika i privid sigurnosne mreže su na žalost, ipak još uvek važniji od živih ljudi. Institucionalizovana pomoć svake vrste, najplodnije je tle za mašenje teme. Ako je do prave poente još ikome i stalo. U sveopštoj galami začinjenoj ljutitim gestikuliranjem, lupanjem o sto, odmahivanjem glavom i kolutanjem očiju, ponovo počinjem da se prisećam novosadske bolnice.

Šta bi sivi ljudi, što mirišu na bolničku memlu, iz svojih metalnih kreveta rekli da ih je neko nekada pitao?

*****

A vic ide ovako: Dotrči Mujo kod Hase u dvorište, sav zajapuren, van sebe, viče:

-Haso,bolan, eno ti tuku sina u kafani! Potrči Haso u kafanu, kad tamo neki grmalj razgoropađeno šutira njegovog jedinca Ramiza koji se previja na zemlji. -Alo bolan, ostav’ mi sina, ala si se junačina na slab’jeg namerio! Grmalj se okrene, zareži i krene prema Hasi. -Š’a s’ reko? -pita Hasu kom već klecaju kolena. Gleda Haso ovog, nije mu svejedno, veći je i jači i mnogo opasno izgleda. Al’ čast je u pitanju pa ne može da se povuče tako lako. Pa mu veli: -Kažem ako mi još jednom takneš Ramiza, pok’daću te u parčiće! Grmalj ni pet ni šest, pa šutne Ramiza svom snagom. A Haso će kuražno: - E ajd samo još jednom ako smeš majke ti! Grmalj ni pet ni šest opet cakne ovog na podu. -E majku ti bezobraznu samo se još jednom usudi da ga cakneš krvi ću ti se napiti! -urla Haso u besu

Tek će Ramiz, cvileći sa poda:

-Joj bolan babo, nemoj me više bran’ti , matere ti…..