април 21, 2008
... u društvu punog Meseca, od Trga Republike do kuće. Peške, naravno.7 minuta od Trga do početka Brankovog mosta. Bilo je prohladno a vazduh vlažan i nije mi prijalo što imam jedan sloj odeće manje na sebi. Valjda nisam planirala da se vraćam kući peške. Na sredini mosta jedan par je demonstrirao kako je proleće uticalo na njih. Obično stanem na sredini, pogledam levo i desno u pokušaju da precizno odmerim da li sam tačno na sredini i zastanem na par minuta, popušim cigaretu gladajući kako se Sava lenjo provlači ispod mosta ka Ušću i Dunavu. Ovog puta nisam. Nisam htela da ometam taj par.U ušima Placebo, potpuno drugačiji nego do sad. Slušala sam muziku, pevala u pola glasa ali nijednu rečenicu više nisam doživljavala lično. Projekcije su nestale, verovatno i pre tog trenutka ali sam tek sada uspela da primetim olakšanje.Na mestu gde se ograda Brankovog mosta završava skrenula sam desno ka livadi ne bih li makar malo skratila inače predugačak put do kuće. Nije mi teško... volim da hodam, ali ponekad je toliko dosadno, izgleda kao da nema kraja. S obzirom da je bila subota uveče automobili su, iako je bilo skoro 3 ujutru, i dalje tutnjali pored mene.Trava je bila mokra, nabujala od aprilske kiše. I patike i pantalone su se pokvasili a ja sam se osećala kao dete. Bezbrižno.Najdosadniji deo puta, pravac pored bivšeg SIV-a bio je potpuno drugačiji. Drvored je napravio zeleni tunel, mirisale su tek procvetale lipe a ni šumarak sa desne strane me nije plašio mrakom već je savršeno upotpunio sliku koja mi je pred očima.Na trenutak mi nije bilo jasno šta mi se dešava. Sad znam.Najzad slobodna.
