Planeta Srbija

Za gubljenje vremena. Navodno estetski efekti koji se dobijaju generisanjem “oblaka reči” (word clouds). Wordle. U odeljku “galerija” na sajtu zaista se mogu pronaći dopadljivi oblačići. Pa i ja propustih kroz mašinu jedan fragment.

Share This

Pitate se gde završavaju stari “žičani” (obrnuto od “bežični”) telefoni? Možda će sledeća slika (slike) da vam da makar malu predstavu o pravoj istini

[izvor]

Ne mogu da odolim a da ne dodam i ovaj citat:

Umetnost kao ona koja priziva mrtve. – Umetnost, osim što ima zadatak da konzervira, takođe nanovo boji iščezle, izbledele predstave; ona, kada rešava taj zadatak, sklapa savez sa različitim dobima i ponovo vraća njihove duhove. To što ovde nastaje je doduše samo prividan život, kao iznad grobova, ili kao povratak dragih pokojnika u snu, ali bar na trenutak još jednom bivaju pokrenuta stara osećanja i srce zakuca po jednom inače zaboravljenom taktu. Sada moramo zbog te opšte koristi od umetnosti da osmotrimo i samog umetnika, i vidimo da on ne stoji u najistaknutijem redu prosvećenja i napredujućeg odrastanja čovečanstva: čitavog života on ostaje dete ili mladić i vraća se na stanovište na kome ga je obuzeo njegov umetnički nagon; ali osećanja prvih stepena života bliža su, kao što je poznato, onim ranijim vremenima, nego našem stoleću. I nehotice, njegov zadatak postaje da podetinji čovečanstvo; to je njegova slava i njegova ograničenost.

(Friedrich Nietzsche, Aus der Seele der Künstler und Schriftsteller, 147)

Možete ovo shvatiti kao reklamu, a u stvari samo hoću da se pohvalim.

Knjiga je sačinjena iz 315 fragmenata raspoređenih u 36 poglavlja i pet delova: Pristup, Evropa, Orijent, Prelazi, Meksiko. Žanrovski, pravi pravcati hibrid: “Približavanja” su nešto između memoarske literature i filozofskog eseja. Jinger saopštava sopstvena iskustva i razmišlja o metafizičkom osnovu čovekovog ophođenja sa opijatima. Kao i većinu drugih dela Ernsta Jingera, i ovo okružuje oreol štiva za upućenog čitaoca. Knjigu je objavio čačanski “Gradac“, kao četrnaesto izdanje u biblioteci “Cveće zla”, na preko 420 stranica. Distributer je beogradska knjižara “Krug“, kod koje se knjiga može kupiti ili naručiti za 650 dinara. Ima je, po istoj ceni, i na knjizara.co.yu.

Danas sam upoznala posebnog čoveka. Politički azilant, poznat (i politički angažovan) turski vajar, iz Istanbula po hitnom postupku prebačen u Kanadu nakon napada islamskih fundamentalista. Njegove skulpture krase predvorja i dvorišta mnogih državnih zgrada turske prestonice, muzeja i kulturnih ustanova. Proveo 7 godina u zatvoru u Iranu zbog svojih izjava na štetu radikalnog islama. Neverovatno talentovan [...]

Grad Beograd nema festival poezije, a festivali poezije predstavljaju jednu od najznačajnijih institucija kulture evropskih i svetskih gradova. Prvi beogradski festival poezije – beogradski.trg_007, od 3. do 5. decembra, okupiće pesnike i likovne umetnike najnovije generacije pod sloganom: TRGNI SE! POEZIJA! Učesnici festivala (22 učesnika iz 12 zemalja) predstaviće svoje stvaralaštvo i viziju slobodnog i [...]

Sledećeg utorka (13.11) u Galeriji KC “Laza Kostić” u Somboru, izložba radova studenata sa našeg Fakulteta (smer dizajn medija u obrazovanju). Napisah 15-20 redaka kao propratni tekst, između ostalog, po nekoliko reči o pedagoškom optimizmu, našoj digitalnoj sudbini, i obavezujućem karakteru “prve” izložbe. Sasvim, sasvim lapidarno. Bio sam prijatno iznenađen kvalitetom pojedinih radova - ne toliko [...]

Kako je kolumbijska umetnica Doris Salcedo napravila 167 metara dug procep u betonskom podu Tate Modern muzeja u Londonu, pitanje je od milion dolara. Zašto - pitanje je nad kojim se treba zamisliti.

Procep počinje širinom vlasi ljudske kose, gotovo nevidljivo; napreduje neosetno, a završava širinom ljudskog stopala. Zla kob koja počinje neosetno, nesputano narastajući u veličinu u koju ljudska noga lako može kročiti. Slučajno ili namerno. Prouzrokujući povredu, ili potpuni pad.

Doris Salcedo za polaziste svojih skulptura po pravilu uzima istorijski dogadjaj ili ambijent. Ona skultpuru pretvara u političku izjavu, arheološki sadržaj, svedočanstvo o civilizacijskom stupnju svesti. Tako je i Shibboleth simboličan izraz imigrantskog iskustva, rasne mržnje, segregacije i barijera- mentalnih i geografskih. On nudi priliku svakom pojedincu da prati putanju narastajuće otuđenosti i mržnje, ne bi li na kraju puta spoznao njihovu istinsku opasnost.

Shibboleth - u hebrejskom jeziku reč koja potiče od oznake za deo biljke u kom se nalazi seme. Takođe, označava jezik karakterističan za grupu sličnih, reč koja označava nečiji društveni status ili poreklo, odnosno upotrebu jezika po kojoj se prepoznaju “svoji” i “tuđi”; neka vrsta lingvističke lozinke.

Direktor Tate muzeja Nicholas Serota tvrdi da pukotina u betonskom podu jedne od njegovih sala nije optička iluzija, ali da ne ugrožava strukturalnu stabilnost građevine. Doris Salcedo tvrdi da joj je trebalo godinu dana da napravi ovu skulpturu, i pet nedelja da je postavi u muzej.Na pitanje koliko je procep dubok, odgovara da je on bez dna.

Dok neki oduševljeno pozdravljaju inovativnu prirodu njenog rada, drugi tvrde da to ipak nije umetnost. Kao neko ko nema previše simpatija prema najmodernijoj modernoj umetnosti, moram da dozvolim da možda i nije. A, možda je, ipak, sasvim dovoljna umetnost potaknuti makar i jednog čoveka na razmišljanje o nečemu što mu je zapravo daleko i strano ili pred čim više voli da zatvori oči. Način na koji je pukotina stvorena ostaje tajna, za sada. Ionako je mnogo važnije odgonetnuti i razumeti njenu suštinu.

I bi Nuit Blanche u Torontu, 29. septembra .

Od 21 do 3:30 ujutro, obijale smo, Bojana i ja, pragove crkava, univerzitetskih učionica, galerija; tumarale parkovima i bulevarima, posmatrale konceptualnu, interaktivnu, eksperimentalnu, kako-već-hoćete, umetnost na delu, ponekad u samom trenutku stvaranja. Odslušale pet (pomalo degustativnih) lekcija japanskog jezika uz kasnu večeru u kantini Univerziteta u Torontu negde oko ponoći; gledale prelepe siluete iza crvenog paravana; gurale se sa gomilom sveta kroz uzane hodnike, haustore i uz stepenice. Na ulasku u pab ljubazna hostesa nam je tražila legitimaciju. Kafu smo popile oko 1 iza ponoći; za to nismo morale da dokazujemo punoletstvo kao za alkohol malo pre toga. Patriotski i samopregorno, iz prve zone uputile smo se ka trećoj, preko pola grada, da bi svojim prisustvom uveličale (!!!) performans naše umetnice Vesne Perunović, koja je, u srpskoj verziji tajne večere, služila pasulj i hleb u jednom sumračnom pasažu osvetljenom svećama na dugom, uzanom stolu.

Naravno da sam i sama izlagala svoju umetnost, molim lepo. Dokaze o tome prilažem ovde (courtesy of Bojana). Moram priznati da nisam baš bila na visini zadatka kao inače kada imam vremena da crtež dovedem do savršenstva (!) pre nego što ga svetu stavim na uvid, ali bitno je učestvovati, a ja bogami jesam! Ovo je bio jedan poduži put zatvoren za saobraćaj, negde u blizini Queen’s parka, gde su posetioci kredama crtali i ispisivali sve što bi im palo na pamet, učestvujući tako u globalnom stvaralačkom procesu.

Moj foto-aparat je, nažalost, otkazao poslušnost već pri prvoj fotografiji, pa ga cele noći nisam koristila iako je nekim čudom proradio u rane jutarnje sate u toplini našeg doma a u Juginim rukama, te je po ne znam koji put u mom životu ispalo da ja jednostavno sa elektronikom ne umem, iako bih se zaklela da nije bilo do mene već do njega (aparata). Tako, ne mogu da vam priredim vizuelni ugođaj kakav sam nameravala. Računam na vašu maštu.

Jednu noć u godini, od 19 h do 7 izjutra, Toronto postaje neumoran kao Menhetn, šaren kao Beograd a prisan kao Novi Sad.

Autor ove slike je Federiko Beltran Mases (Federico Beltrán Massés), kubanski slikar, rođen 1885. godine, koji je svoje slikarsko umeće sticao u Barseloni i Madridu. Nakon školovanja nastanio se u Parizu gde je od 1919. godine bio član francuskog Nacionalnog udruženja lepih umetnosti. Ovaj autor se, tridesetih godina prošlog veka, posvetio isključivo slikanju portreta pripadnika buržoazije, slavnih i bogatih. Tako su se na njegovim platnima našle vojvotkinje i princeze, kao i holivudski glumac Rudolf Valentino. U godinama koje su usledile postepeno se udaljavao iz umetničkih krugova, tako da ga je smrt zatekla kao zaboravljenog slikara, 1949. godine. Delo Beltran Masesa karakterišu platna velikih dimenzija, upotreba zavesa kao dekora i slikanje noći osute zvezdama. U njegovom jedinstvenom stilu uočavaju se uticaji španskih slikara modernizma.

Delo pod nazivom “Salomé” naslikano je 1918. godine. Prvi put je izloženo 1929. god. na jednoj internacionalnoj izložbi u Londonu, odakle je odmah povučeno zbog svoje smele teme — slikanja nagog ženskog tela.

Na postavku Beltran Masesa naišla sam slučajno u muzeju Museo de Art Nouveau y Art Déco u Salamanki (Španija), i ostala impresionirana ovim senzualnim portetom.

Sada je lavež zakerio, sada je kukurik zapetlio, sada je veliki zvon zazvonario, i njak je zamagario, i gugut je proptičio, i grok je zaprasio… Jadom ti , moja udovice, svoje pesme domećem u intimu.

kolumbijski pesnik

Imala sam običaj da dugo gledam mamu dok čita. Ležala bih na desnoj strani bračnog kreveta šćućurena na tatinom jastuku, i promatrala: mamin pogled prikovan za knjigu koju drži u ruci. Uvek je ležala na strani, čuvajući time svoj glatki vrat od prevremenih bora. Ponekad bi, iznenada, dunula u svoje šiške, sklanjajući ih tako sa očiju i čela, povremeno pročistila grlo, a ponekad bi me mazila po kosi i čitala naglas. Sve me je zanimalo. Zašto se sada smeješ? A šta sada čitaš? Pročitaj mi. Da li je to stvarno ili izmišljeno? Kako znaš kad je nešto stvarno? Da li vreme stvarno može da stane? Šta bi bilo ako bi i mi dobili kugu zaboravljanja? Da li bi ti onda zaboravila kako se čita? Ako je verovati porodičnim pričama, mora da sam još u maminom stomaku naučila značenje mnogih reči, jer sam progovorila veoma rano i sa neshvatljivom tečnošću. Reči su kipele iz mene, jedna preko druge, takvom brzinom da sam prosto grcala u nastojanju da ih sustingem i uobličim u glas. Zato je čitavu porodicu jedno vreme opsedala bojazan da me je sustiglo neko laprdavo prokletstvo zbog kog, kad porastem, od mene niko neće moći da dođe do reči. Onda kada su druga deca još gugutala i mucala, ja sam u mikrofon koji je tata kupio u Berlinu točila priče bez početka i kraja ali sa beskrajnim zapletima. Nisam ćutala ni dok spavam. U našoj kući, moje noćne avanture uživale su potpunu ravnopravnost sa dnevnim događajima. O tom živopisnom paralelnom životu, u kom sam učestvovala sa žarom dostojnim najubedljivije stvarnosti, izveštavala sam sa lica mesta, dugim hipnagognim dijalozima, monolozima i pokličima koji su prekidali usnulost mojih ukućana i spokoj u koji bi kuća tonula noću. Ćutala sam, pomalo, jedino dok mi mama čita. Slušala sam melodiju njenog glasa omađijana šarenim promenama u tonu, povremeno je prekidajući sa Da li je to stvarno? Od svih čudesa iz tog vremena najveće je bilo to što je mama uvek znala da li je nešto izmišljeno ili stvarno - u slučaju snova i knjiga, podjednako.To nerešivo pitanje me je opsedalo čak i kada sam već krenula u školu. Uporno sam nastojala da dokučim gde je granica između fikcije i stvarnosti, koja je to sposobnost koja ti omogućava da znaš da li se nešto zaista desilo ili ne? Odlomci Markesovih knjiga, koje sam najviše volela da slušam, hranili su moje ubeđenje da granica između snova i jave zapravo zavisi samo od toga ko pokušava da je nađe. Neki ljudi misle da postoji pa joj zato lako uđu u trag. Tada još nisam znala ništa o magičnom realizmu, i jedino na osnovu maminih uverljivih presuda o stvarnosti ili nestvarnosti stvari koje su me zbunjivale, naslućivala sam, iako ne sasvim jasno, raskorak između snolikih detalja i ubeljivog tona kojim se o njima govori. U mom svetu, noćni život nije bio ništa manje stvaran od dnevnog a levitacija još uvek nije izgledala nemoguće. Dugo nisam bila sigurna šta o svemu tome treba da mislim, ali sam predano uživala u pričama o Melkijadesovim magnetima, repatim bebama, višegodišnjim kišama i čudnovatim snovima koji su najavljivali rođenje i smrt. Danas mi je mnogo lakše jer znam da su i mnogi učeni ljudi onog vremena dugo imali poteškoća da po objavljivanju Vesti o jednoj otmici prihvate da ta priča spada u istraživačko novinarstvo, i da poveruju da je Hronika najavljene smrti inspirisana životom i smrću osobe koja je zaista živela i umrla.

Sa Markesom me je upoznala Izabel dok smo zajedno gledale kako pada kiša u Makondu. Rastanak odlažem već nekoliko godina - autobiografiju sam sklopila ne pročitavši je do kraja, bojeći se da je dan njegove smrti već veoma blizu i da ću sa poslednjom pročitanom stranicom zauvek okončati romansu dugu skoro trideset godina.

Od kada je 1999. godine saznao da boluje od raka limfnih žlezda, Gabo, međutim, ka svom rastanku sa svetom korača uhodano i staloženo, kao da nije prvi put.

Dospemo, neminovno, do te tačke na životnom putu sa koje nas izvesnost smrti i neizvesnost preostalih dana nateraju da se okrenemo za sobom. Osmotrimo stvari koje smo do tada ostavljali za kasnije, za drugi put, na koje nismo imali prilike i vremena da obratimo pažnju, od kojih je nešto uvek bilo preče; ponekad poneku koju smo, uz mnogo truda i sa samo sebi znanim razlozima, bespoštedno izbegavali. Ljudska bića imaju tu potrebu za svođenjem računa. Izmirivanjem dugova. Zaokruživanjem celine.

Sistematski, bez greške, sa mnogo pažnje i truda, Gabo majstorski ispisuje završne stranice svog života, baš kao da se radi o poslednjem, remek delu.

Autobiografija

Prva od tri planirane autobiografske knjige , Živeti da bi se pričalo ( engleski - Living to Tell the Tale; španski - Vivir para contarlo) objavljena je 2002. godine na španskom i 2003. godine na engleskom jeziku. Privilegija i retka čast koju pisac ukazuje svojim čitaocima, autobiografija razotkriva ono što predstavlja najintimniji deo njegovog bića: tajnu stvaralačkog procesa, izvor originalnosti, lice i naličje njegovih Muza. Detinjstvo u Arakataki, šetnja sa dedom preko močvare, odrastanje u kući punoj žena koje veruju u neizbežnost sudbine, nebesku pravdu i duhove, masakr na plantaži banana, roditeljska ljubavna priča, bakin pripovedački stil u mnogome zaslužan za njegovu kasniju interpretaciju magičnog realizma, ljubavna osujećenja, sukobi sa ocem, politički aktivizam i novinarske dileme : Gabo ne krije ništa, pruža sve. A sve zvuči manje kao hronika istinski življenog života, a više kao bajkovita legenda koja se prenosi šapatom, sa kolena na koleno, i sa svakom novom generacijom poprima sve čudesnije obrise i neverovatnije detalje. Iako se sve desilo stvarno. Njemu. Dočekah, eto, trenutak razrešenja moje najljuće dileme. Konačno, znam šta je stvarno a šta je izmišljeno. Ne mogu da ne mislim da je Gabo imao meni slične na umu kada je rešio da, u ovom poslednjem kasnije koje više ne trpi nikakva odlaganja, ostavi ključ za odgonetanje te, nama nesavladive a presudne, enigme.

Zbrinjavanje porodice

U dokumentarnom filmu iz 1998. godine, Gabo priznaje da iako je Sto godina samoće njegova kultna knjiga, a Jesen patrijarha najuvaženija, njemu najdraža je ipak Ljubav u doba kolere. Zato što je ljudska, obična, nesavršena, i pre svega - lična. U ovoj knjizi opisani su i najsitniji detalji ljubavne afere njegovih roditelja. Kada je 2004. godine napravio presedan i potpisao ugovor sa holivudskom filmskom kućom Stone Village Pictures za snimanje ovog filma - njegovi najveći poštovaoci bili su pomalo razočarani što nakon toliko godina čekanja neće imati priliku da u pokretu i boji vide Sto godina samoće. Gabo, ipak, ima svoje razloge: on nije veliki ljubitelj komercijalnog Holivuda, ustvari, američkog kulturnog i političkog uticaja u celini. Godinama je odbijao svaku ponudu za visokobudžetnu adaptaciju neke od njegovih knjiga, sa jednim izuzetkom: italijansko-francusko-klumbijski film Hronika najavljene smrti snimljen je 1987 godine. Sve ostale adaptacije su latinoameričke, u skladu sa idejom ograđivanja od američkog imperijalizma i tradicijom čuvanja latinoameričke nezavisnosti . Osim zbrinjavanja svoje porodice pozamašnom sumom novca garantovanom holivudskim ugovorom, Gabo je takođe želeo da se osigura da će imati upliv u filmsku adaptaciju ove njemu tako važne, možda najvažnije, priče. Neki izvori navode da je u toku filmska adaptacija još nekih njegovih dela: O ljubavi i drugim demonima u režiji studentkinje Hilde Hidalgo, porodični projekat Vreme umiranja pod vođstvom Gabovog sina, Rodriga, i na posletku, Jesen patrijarha u režiji Emira Kusturice sa kojim se pre nekoliko godina Gabo sreo na Kubi, ili možda Šona Pena kako na nekim mestima može da se pročita. Sto godina samoće, za sada, ostaje samo knjiga. I, možda je tako i bolje. Poneke knjige nikada ne bi smele da postanu filmovi.

Povratak u Makondo, juna 2007

Od Santa Marte pa sve do Makonda, opsedao ga je neobjašnjiv svrab. U sedištu preko puta njegovog, Mercedes je posmatrala, bez reči, kako povremeno ispravlja revere svog sakoa i skida pa ponovo stavlja šešir na glavu, gledajući kroz prozor ka plantažama uljanih palmi, ili možda proučavajući svoj odraz u staklu, to već ne bi mogla sa sigurnošću da kaže. Kada se, uz zaglušujuće pištanje i nekoliko zahuktalih, teških hropaca voz zaustavio na, za ovu priliku, žutim balonima ukrašenoj stanici Arakataka, gotovo je strgao šešir sa glave pri tom potpuno raščupavši kosu, i naginjući se kroz poluspušten prozor zamahao njime nad glavama dece u uštirkanim košuljama, muškaraca sa dugim brkovima i žena u haljinama prigodnim za malobrojna venčanja i česte sahrane. U spontanom prenosu uzbuđenja, čestom među supružnicima koji su zajedno proveli više od pola životnog veka, njoj se oteo jedan kratak, nezgrapno zaustavljen pre potpunog izvršenja, pljesak ruke o ruku. Dole, iza perona poplavljenog morem žutih zastavica i balona, nekoliko starih žena stajalo je u hladu stanične čekaonice i, daleko od odbora za doček čija se danima uvežbavana i planirana kompozicija nepopravljivo raspala onog momenta kada je voz potpuno stao, mahalo maramicama od krutog pamuka, povremeno njima brišući svoje oznojane vratove i čela. Jedno dete pokraj njih je, pod slapovima divlje kovrdžave kose, grickalo štapić šećerne trske mašući slobodnom rukom, kao i svi drugi, prema vozu, ali je, nesigurno u to kome treba da maše, zveralo u svitu ministara, njihovih asistenata, sekretarica, muzikanata i novinara koji su se, par vagona niže, takođe naginjali kroz prozore i mahali kao da je doček spremljen njima u čast, poneti opštom euforijom i grajom koja je nastupila na platou. Silazeći za njim niz gvozdene stepenike vagona, Mercedes je pomislila da je, za ovu priliku, trebao obući tamnije odelo jer mnogobrojne ruke okupljenog sveta koji ga je začas potpuno okružio i poneo u pravcu stanične kapije, već su ga tapšale po leđima, grlile i privlačile, obuhvatale oko nadlaktice i grabile prema njemu da ga, na bilo koji način, dotaknu. Najslavniji sin Arakatake vratio se kući posle dvadeset pet dugih godina, i nikoga nije bilo briga za sudbinu besprekorno belog odela koje je na karipskom suncu blještalo kao fosforna perla u mraku.

Život življen da bi se pričalo i dalje traje, uprkos lošim medicinskim prognozama. Možda baš zahvaljujući tome što u riznici neispričanih priča još uvek živi po neka dragocena gatka.

————————–

Zanimljivosti:

Suviše bi bilo teško obuhvatiti, u kratkom tekstu, sve značajne stvari vezane za ovog velikana magičnog realizma. Od političke nepodobnosti, Nobelove nagrade 1982, poznanstva sa Fidelom Kastrom i razilaženja sa Ljosom, čini se da je svaki detalj Markesovog života dostojan zasebne priče. Skrenuću pažnju samo na neke manje poznate stvari koje će poštovaocima Markesovog dela sigurno mnogo značiti.

Ove godine, Markes slavi tri značajna jubileja: osamdeseti rođendan, pedesetu godišnjicu braka i četrdesetogodišnjicu objavljivanja Sto godina samoće Za Markesov osamdeseti rođendan 6. marta 2007 ( Markes je rođen u znaku riba!!!), kolumbijska vlada obavezala se da uloži 500 hiljada dolara u adaptaciju njegove rodne kuće - muzeja. Istovremeno, otvorena je nova vozna linija od Santa Marte do Arakatake. Voz koji saobraća na ovoj liniji zove se Macondo Express i iscrtan je žutim leptirima. Voz i muzej deo su napora kolumbijskog Ministarstva za kulturu da privuče književne hodočasnike i turiste iz celog sveta zaljubljene u Markesova dela, naročito Sto godina samoće, roman čija je radnja smeštena u fiktivni grad Makondo. Kao inspiracija za Makondo, Markesu je poslužila upravo Arakataka. Žuti leptiri postali su simbol za Makondo, i time Arakataku. U Sto godina samoće, jato žutih leptira uvek najavljuje dolazak Mauricija Babilonia. 1998 objavljen je kolumbijski dokumentarni film o Markesu. Ovo je retka i dragocena prilika da Markesa vidimo u pokretu i priči, i da zavirimo u stvarne predele ovekovečene u njegovim knjigama, pre svega u svakodnevicu Arakatake. Knjiga Hronika najavljene smrti napisana je nakon čitanja Kafkine Metamorfoze. Do tada, Markes je, po sopstvenom priznanju, imao mnogo ideja ali ni malo smelosti da se upusti u dužu formu. Prva rečenica Metamorfoze ujedno je poslužila i kao inspiracija za prvu rečenicu Hronike najavljene smrti. Markes je jedini pisac za kog znam, koji je ikada priznao upliv tuđe ideje u svoje delo. Markes kaže, a ja nisam uspela da pronađem, da je makondo tropsko drvo koje ne daje plodove i ne cveta. U najjače književne uticaje ubraja svoju baku, Kafku i Foknera. Sto se Foknera tiče, Markes tvrdi da mu je glas i ritam američkog juga blizak zbog toga što je Arakataka u kojoj je odrastao ustvari gradić izgrađen za potrebe United Fruit kompanije koja je, po ugledu na sela američkog juga, sagradila kućice i paviljone oko plantaže banana.Na čuvenom putu vozom u Arakataku, kojim počinje autobiografija i tokom kog je Makondo dobio svoje prve obrise, Markes je čitao Foknerovu Svetlost u avgustu. Najtoplije preporučujem. To je jedna od onih knjiga čijeg se svakog detalja možda nećete sećati 20 godina kasnije, ali će u vama zauvek ostati njena atmosfera. Radnja ovog romana smeštena je u fiktivni južnoamerički okrug Yoknapatawpha. Radni naziv Sto godina samoće bio je “Kuća”. Ovaj roman započinjao je mnogo puta, uvek se boreći sa dugom formom. Prvobitna ideja bila je da radnja romana nikada ne napusti kuću. Kada je postalo jasno da priča na taj način neće dobiti prostor da se razmaše, stvoren je Makondo. Radnja romana nikada ne napušta Makondo. Listu Markesovih ekranizovanih dela možete naći ovde. Diskutabilan je jedino film Oči plavog psa o kom ništa ne može da se nađe na internetu. Navodno je u pitanju nezavisna američka produkcija, u režiji studenta Brajana Gonzalesa. Pukovniku nema ko da piše je knjiga napisana u Parizu, u dugom, očajničkom čekanju da pristigne ček iz kolumbijske redakcije koja ga je u Pariz poslala kao dopisnika. Pravi razlog boravka u Parizu bio je taj što je Markes u Kolumbiji nakon objavljivanja Brodolomnika ( novinske reportaže u nekoliko delova, koja je diskreditovala zvaničnu verziju događaja) postao persona non grata. Citat sa početka teksta u engleskoj verziji zvuči ovako: Now the bark has dogged, now the sing has cocked, now has chimed the great rings belled, and the bray has donkeyed, and the screech has birded, and the grunt has pigged… I grief you my widow the songs onto your intimacy. Ako neko ume da prevede bolje, neka se okuša. Takođe, ako neko zna ime pesnika neka javi.

Kurt Vonnegut, Jr (1922 - 2007)

I wanted all things to make some sense so we could all be happy, yes, instead of tense And I made up lies, so they all fit nice, And I made this sad world a paradise.

K. Vonnegut, Man Without a Country,2005

 

11. aprila 2007. umro je jedan od najvećih svetskih humanista, kultni pisac fikcije, po sopstvenom sudu pogrešno svrstan u fioku za naučnu fantastiku; nepopravljivi šaljivdžija, jedan od retkih pisaca koji je o istinitim tragedijama i nesrećama umeo da piše na komičan način sa toliko stila da to nikog ne povredi; idealista koji je verovao da će ljudi biti ponovo srećni tek kada opet budu živeli u plemenima, čovek koji nije imao državu ali je ponosno bio stanovnik čitave planete. Sve što je ostavio za sobom vredno je zlata, naslednik mu se i ne nazire.

Od mnogo citata koji su aktuelni ovih dana ja biram da ovde prenesem recept koji je, u sebi svojstvenom posprdnom stilu, ostavio za buduće pisce:

8 pravila za pisanje fikcije u kratkoj formi:

1. Iskoristi vreme potpunog stranca tako da on ne oseća da je vreme protraćeno. 2. Pruži čitaocu makar jedan lik za koji neće moći da navija. 3. Svaki lik mora želeti nešto, makar to bila i čaša vode. 4. Svaka rečenica mora uraditi jednu od dve stvari: uvesti novi lik ili nastaviti prethodno događanje. 5. Počni što bliže kraju. 6. Budi sadista. Bez obzira koliko simpatični i nevini da su vodeći likovi, napravi da im se dese grozne stvari- da bi čitalac video od čega su likovi sačinjeni. 7. Piši da zadovoljiš samo jednu osobu. Ako otvoriš prozor da vodiš ljubav sa celim svetom, tvoja priča će dobiti upalu pluća. 8. Daj što je moguće više informacija, odmah. Do vraga sa misterijom!Čitaoci moraju toliko dobro razumeti šta se događa, kada i kako, da mogu sami da završe priču ako im buba-švabe pojedu poslednje stranice knjige.

K.Vonnnegut, Bagombo Snuff Box: Uncollected Short Fiction

Tražeći materijal za ilustrovanje današnjeg časa o estetici klasicizma, naišao sam na Virtuelni muzej antike getingenškog Univerziteta. Univerzitetsku zbirku čine gipsani odlivci velikog broja (oko 2000) najpoznatijih antičkih skulptura. Jasni, kratki tekstovi, e-Learning odeljak sa obilnim materijalom, pretraživa baza i detaljan prikaz zbirke, glavni su kvaliteti Virtuelnog muzeja.

Posebno ističem šetnju “salu po salu” sa 3-d (Java i QuickTime formati) prikazom, kako čitavih sala, tako i pojedinačnih skulptura. Uz svaku fotografiju eksponata nalazi se niz ikona, za zumiranje, za 3-d prikaz, za snimanje video isečka, za pregled skulpture iz različitih uglova…

U knjigama iz istorije umetnosti obično nailazimo na iste ili slične fotografije remek-dela antičkog vajarstva, prikazane iz manje-više standardnih uglova. Sada neka od tih dela možemo da zarotiramo. Knidsku Afroditu, na primer…

Abdandon thought and let the dream descend…

Jedva sam čekala! Za rođendan mi je ove godine upriličen odlazak u pozorište o specijalnoj prilici- povratak Fantoma na scenu u Torontu - na samo četiri meseca!

Fantom u operi je roman Gastona Leroa iz 1909 godine. Od objavljivanja, roman je nebrojeno puta adaptiran i pretvaran u filmove, opere, mjuzikle. Najpoznatija pozorišna produkcija je naravno Njujorška (Andrew Lloyd Webber), ujedno predstava sa najdužom postavkom na Brodveju ( od 1988) baš kao i na pozorišnoj sceni Toronta ( od 1989). Svetska premijera održana je 1986 godine u Londonu,sa Sarom Brightman u glavnoj ženskoj ulozi.

Priča je smeštena na sam kraj 19-og veka i govori o Eriku, genijalnom kompozitoru deformisanog lica sakrivenog maskom, koji živi u lavirintskom podzemlju operske kuće u Parizu (Opera Garnier ili Palais Garnier), i svojim prisustvom teroriše opersku trupu. Erik je ceo život proveo sakrivajući se od ljudi koje njegova nakazna pojava plaši i nikada nije osetio bliskost i ljubav. U operskoj trupi je Kristina u koju se Erik zaljubljuje i u potaji joj daje časove pevanja kako bi nadmašila dotadašnju primadonu i dobila glavnu ulogu u predstavi. Erik uspeva da ubedi Kristinu da je on “anđeo muzike” kog je njen otac poslao sa neba da joj pomogne i ona se prepušta njegovom učenju, i uticaju. Za vreme predstave u publici je Raoul, Kristinin drug iz detinjstva, koji je očaran njenim glasom i njih dvoje ubrzo postaju verenici. Međutim, Kristina je još uvek devojčica na raskršću, čijim osećanjima manipulišu tri muškarca: Fantom, Raoul i otac kog više nema. Njeno putovanje kroz lavirint podzemnih katakombi kroz koji je vodi Fantom, simboliše spoznaju skrivenih komora sopstvene duše, i ustvari je inicijacija u svet odraslih žena, svojevrstan rite de passage koji će devojčicu učiniti ženom. Kristina je rastrzana između tajanstvenog čoveka pod maskom i svog verenika, iako je svesna Erikove mračne naravi i posesivnosti, i dok Raul pokušava da je spase Erikovog uticaja i da joj otvori oči, Eriku ipak povremeno uspeva da je “hipnotiše”. Njena svest zamagljena je verovatnjem u andjele i demone, zajednička opsednutost muzikom stvara nevidljivu sponu između nje i “učitelja”, njeni postupci su još uvek pod kontrolom afekta, i sve to stvara poprište za žestoki sukob svetle i mračne strane ljubavi. Da bi pobedila, ona mora da nauči da veruje sebi, i na tom putu naučiće da voli, mrzi, saoseća, prezire, strahuje i gubi.Lero, međutim, nije napisao Fantoma kao puku “lepotica i zver” priču. Fantom je mnogo više od toga. Radnja je smeštena u istorijom toliko bogatu opersku kuću, i u takav period, da se teme poput političkih intriga među kompozitorima, glumcima, i društvenom elitom onog doba prosto nameću ( prisetite se Salijerija koji je upravo u Francuskoj, početkom 19-og veka, izvodio svoja najpoznatija dela, dok je Mocart istovremeno bio strogo zabranjen a kasnije izvođen samo u osakaćenoj formi). Dakle, Fantom obiluje slojevima i obrađuje više od jedne društveno značajne teme. Ono što je posebno interesantno, a što verovatno nije svima poznato je upravo istorija Opere Garnier o kojoj bih želela da kažem koju reč, kao i o poreklu Leroove inspiracije za knjigu o Fantomu.

Ova veličanstvena građevina smatra se biserom barokne umetnosti, koja je, zbog grandioznosti i eklektičnosti utemeljila praktično novi stil gradnje: Napoleon III. Sagrađena je po nacrtima arhitekte Šarla Garniera, na zahtev Napoleona, koji je želeo gradu da udahne dimenziju grandioznosti, a uzane, isprepletene ulice Pariza učini širim i lakšim za oružano suzbijanje nereda. Izgradnja je započela 1861 i trajala 14 godina - usporena ratovima, uličnim neredima i požarima kao i političkim previranjima. Završetak radova doveden je u pitanje kada je otkrivena katastrofalna činjenica da temelji treba da se smeste usred nekada močvarnog zemljišta. Kopanje je dovodilo do punjenja bazena vodom, onemogućavajući postavljanje čelične konstrukcije i betoniranje temelja, što je bila ključna stvar za potporu masivne, ambiciozno zamišljene građevine. Arhitektonska ekstravagancija je, kažu, išla ruku pod ruku sa hirovitošću tadašnjih kompozitora, egoističnih primadona i uglednih buržuja, i prosto se podrazumevala. Da bi rešio ovaj problem, Garnier je upotrebio ogromne pumpe za odvodnjavanje koje su radile bez prekida osam meseci, koliko je trajalo postavljanje temelja. Bilo je jasno da će, čim se pumpe isključe, voda obgrliti zabetonirane temelje koji će lako popustiti pod pristiskom. Rešenje: napuniti unutrašnjost podzemnih katakombi vodom, kako bi se izjednačio pritisak na zidove temelja. Većina onih koji su gledali Fantoma u operi pogrešno smatra da je podzemno jezero samo proizvod Leroove mašte. Jezero pod zgradom opere je sasvim stvarno, iako je Fantom “malo” diskutabilan.

Na samom početku 20-og veka, raskošna istorija Opere Garnier narušena je morbidnim otkrićem stotine leševa u podzemnom jezeru. Tokom sukoba 1871 godine, poznatijeg kao Pariska komuna, u kojem je poginulo više od 80 hiljada ljudi, mnogi pobunjenici su streljani i njihova tela pohranjena u korito jezera pod Operom koja tada još nije bila završena. Kako to obično biva, u Operu su se sjatili silni novinari . Među njima, i dramski kritičar Gaston Lero. Jeziva tama podzemnog jezera i katakombi, osvetljena tek po kojom žandarskom bakljom, poslužiće Lerou kao inspiracija za Fantomovo tajno skrovište.

Prošlog vikenda sam, dakle, posle mnogo godina planiranja kako ću to učiniti sledećeg meseca, konačno odgledala Fantoma u Operi u Princess of Wales Theatre. Tamo sam stigla čak i Gospodara prstena da odgledam, ali Fantoma nikako. Tokom 17 godina, 9 izvođača smenilo se u Erikovoj ulozi, i sa žaljenjem moram da kažem da me John Cudia kog sam imala priliku da gledam, ni malo nije impresionirao. Čini mi se da nije ni dotakao Fantomovu srž. Nije uspeo da prenese emocije, strast i unutrašnju torturu, tako da je njegova opsesija Kristinom bila neubedljiva, njegova hipnotička moć nad njom slabašna a njegova podvojena ličnost ( jak pod maskom, slab bez nje) nedovoljno iskontrastrirana. Svejedno, iskustvo je vredno vremena . Predstava je spektakularno osmišljena od početka do kraja. Kompozicije su zaista moćne naročito u kombinaciji sa živopisnom kostimografijom, scenske izmene impresivne, u egzibicionističkom stilu čak je i centralni luster “zamalo” pao u publiku, baš kao u knjizi. Marni Raab savršeno je tumačila Kristinu. Fenomenalna masovna scena, Mascarade, bila je bez premca.

Ono što nisam znala je da postoji čitav jedan “kult” sagrađen oko Fantoma, to jest da veliki, jako veliki broj ljudi dosledno prati menjanje glumaca u predstavi i različite produkcije - žena do mene gledala je Fantoma 12 puta - 9 puta u Torontu, jednom na Menhetnu, i dva puta u Londonu ( i potvrdila moj stav o nepodobnosti trenutnog protagoniste, iako je igrao i na Brodveju). Posle sam malo tražila na netu, i uvidela da tamo negde, među obožavaocima Fantoma, postoji čitav jedan poseban svet posvećen isključivo njemu, koji naseljavaju ljudi spremni da potegnu na drugi kraj planete da bi odgledali novog glumca, u novoj produkciji….Malo ekscentrično, da. Ali budući da se radi o mjuziklu čija snaga zavisi isključivo od glumačke interpretacije, i koji, kada je dobro izveden doslovno zaslepljuje - donekle razumljivo. Ne čudi onda što je Fantom pobio sve pozorišne rekorde vezane za zaradu i dužinu davanja predstave ( zaradio je preko 3 biliona dolara širom sveta, a na Brodveju se prikazuje punih 19 godina)

Predpostavljam da su mnogi gledali film iz 2004, u režiji Džoela Šumahera. O Holivudskim filmovima možemo da mislimo šta hoćemo, ali jedno je sigurno, Džerard Batler je savršen Fantom. Poseduje pravu harizmu, pokrete,stas i glas, i bez greške rasplamsava bol i bes, ljubav i mržnju, podjednako. Proverite sami, uostalom. Sekvenca koju vam dajem zove se Point of no return, događa se na samom kraju, i, čini mi se, savršeno oslikava dinamiku prepuštanja. Predhodi joj Kristinin pristanak na Raulovu ideju da tokom predstave namame Fantoma na scenu njenim prisustvom, dok naoružani žandarmi čekaju u zasedi, da ga opkole. Ali kako to obično biva kad đavo odnese šalu, nije svaki plan predodređen da uspe…

Uživajte.

Tekst možete pogledati ovde.

Sve su prilike da ime Bruno Šulc mnogima ipak nije poznato. A budući da, lično, najveće zadovoljstvo nalazim u slučajnom otkrivanju malo poznatih stvari/događaja/ljudi tamo gde im se najmanje nadam, nudim vam kratku priču o Šulcu u nadi da će neko, negde, doživeti sličnu radost.

Bruno Šulc rođen je 1892 u Drohobiču - Ukrajina, a ubijen je 1942 u jevrejskom getu gde je, zbog svog likovnog talenta bio pod (slabašnom i kažu umišljenom) protekcijom gestapovca Feliksa Landaua. Bio je (nedoškolovani) nastavnik crtanja u srednjoj školi koju je i sam pohađao, i samouki stolar i grafičar. Bez obzira na priznanja u sferi likovnih umetnosti , danas je poznatiji (iako još uvek nedovoljno poznat) kao slučajni književni fenomen, specifičan po unikatnom narativnom stilu koji je izvršio snažan uticaj na mnoge čitalačkoj publici daleko poznatije pisce.

Moglo bi se reći da je svaki detalj Šulcovog života i dela svojevrsna ekskluziva.

Zbog jevrejskog porekla , i istorije grada u kom je rođen, a koji je prelazio iz ruke u ruku sve do kraja II svetskog rata, Šulca danas podjednako samouvereno prisvajaju Izrael, Poljska, Ukrajina i Austrija. Uglavnom se, međutim, definiše kao najznačajniji pisac na poljskom jeziku između dva svetska rata. Pravilnije bi bilo reći da je bio slučajni literarni glas, jer Šulc nije pisao sa namerom da njegova dela budu objavljena i nije sebe smatrao piscem. Većina Šulcovih tekstova su ustvari pisma koja je pisao prijateljima, a na nagovor prijateljice iz Varšave koja je bila impresionirana Šulcovom maštom, ta su pisma kasnije sakupljena i objavljena kao kratke priče. Bez obzira na Šulcovu žestoku samokritičnost i skromnost u odnosu na sopstveni umetnički izraz ( i likovni, i književni), on je još za života stekao posvećene sledbenike, a post-humno i širu slavu u krugovima ozbiljnih književnika, književnih kritičara i knjiških moljaca. Poslednjih godina obnovljeno je interesovanje za Šulcovo književno delo, mahom zahvaljujući nekolicini pisaca koji su samog Šulca stavili u centar svojih romana ili priča ( Cynthia Ozick “The Messiah of Stockholm” , David Grossman “See Under: Love” ), pa su njegove knjige doživele nova izdanja i prevode, a neka od neobjavljenih pisama prikupljena su i objavljena kao zasebno izdanje.

Po čemu je, dakle, Šulcova umetnost toliko jedinstvena?

Likovni kritičari često ga svrstavaju u “demonologe”, naravno, ne u smislu obožavanja demona već zbog insistiranja na mračnoj strani ljudske duše, kroz čiju prizmu, kako je smatrao, dolaze do izražaja najdublje, primordijalne ljudske emocije. Serijalom grafika pod nazivom “Knjiga idolatrije”, koja se sastoji od pomalo grotesknih prizora koji slikaju potčinjeni odnos muškarca prema nepristupačnoj ženi , izazvao je podeljene i dijametralno suprotne reakcije u javnosti, od obožavanja do zgražavanja. Ova zbirka radova karakteristična je i po tome što je koristio, između ostalih, u svom okruženju tada gotovo neupotrebljavanu tehniku staklopisa (cliche verre) koja otisku daje nadrealističan ton i mističnu atmosferu. Takođe, ilustrovao je jednu knjigu Vitolda Gombroviča, kao i svoju knjigu Sanatorijum pod klepsidrom, i ostavio za sobom mnoge auto-portrete i radove inspirisane motivima koje srećemo u njegovim pričama.

Šulc je proveo ceo život u Drohobiču, napuštajući ga nevoljko i izuzetno retko. Drohobič je za njega bio centar sveta, čije su mračne ulice i zgrade skrivale sve umetniku neophodne Muze. Kada se kroz njegova malobrojna pisana dela sagleda bujna perceptivnost i nesvakidašnja sposobnost da i od najmanjih događaja izgradi kompleksne magične svetove, postaje jasno da je za maštu stimulisanu čak i onim događajima i prizorima koje većina ljudi uopšte ne primećuje, i soba sa četiri gola zida mogla biti nepresušni izvor inspiracije. Osnovna tema Šulcovih priča su detalji njegovog detinjstva i ulice i stanovnici Drohobiča, mikrouniverzumi čija unutrašnja, skoro magična dinamika, ostaje zauvek nepoznata većini učesnika i posmatrača ali se prosto nameće maštovitom hroničaru kao što je Šulc.

Šulcov literarni opus je izuzetno štur, i sastoji se od dve zbirke priča : Ulica krokodila (Prodavnice cimetove boje) i Sanatorijum pod klepsidrom. Ulica krokodila je u stvari zbirka pisama pisanih Zofiji Nalkovskoj, u kojima Šulc, iz razloga koji se samo mogu naslutiti, varšavskoj prijateljici otvara svoju osećajnu dušu otkrivajući pri tom neverovatno bujnu maštu i sposobnost da isplete priču iz najtrivijalnijih detalja svakodnevnog života. Šulcovo opažanje je detaljno i dalekosežno, njegov jezik je bogat a izražavanje neintuitivno - često se služi metaforama potpuno stranim racionalnoj perspektivi. Najveći broj Šulcovih dela ustvari su pisma pisana prijateljima, i tako ih treba i čitati, jer očekivanje koje tipično imamo dok čitamo priče pisane sa namerom da čine celinu, pri čitanju Šulcovih dela neminovno dovodi do razočarenja. Dinamika njegovih priča je fantazmagorična, iako su utemeljene u stvarnim događajima i ličnostima. One nisu tek maštovito prepričani događaji i radnje,vrlo često su to upravo događaji koji samo počinju u stvarnosti i u njoj ostaju nedovršeni, nelogični ili banalni, a svoj krajnji oblik, značenje i dimenziju dubine dobijaju tek kroz Šulcovo opažanje. Zbog toga što njegovo tumačenje opaženog ima izrazito mističan karakter, Šulc je u svojim delima Drohobič uzdigao do statusa mitskog mesta , na sličan način kao što je Arakataka kroz Markesova dela postala Makondo. Drohobič je svet unutar sveta, svaka pojedinačna priča je svet unutar sveta unutar sveta, svaki detalj svake priče je svet za sebe, pa se tako ovaj kompleksni sistem mikrosvetova niže kao beskrajni, pomalo haotični, skup majstorski oslikanih minijatura.

Čitanje teksta u kom je doslovno svaka rečenica završeno umetničko delo i mogla bi stajati sama za sebe predstavlja, ipak, svojevrstan problem. Zbog toga sam Ulicu krokodila čitala tri puta. Prvi put u teškim mukama, uporno nastojeći da je čitam kao tipičnu zbirku priča sastavljenu od većih celina. Šulcovo insistiranje na raznobojnim detaljima i produbljivanje svake,običnom oku nevidljive, dimenzije svakog događaja do neslućenih granica, dovode do toga da se nakon nekoliko stranica slojevi i celine unutar celina toliko namnože da je tekst izuzetno teško pratiti u ritmu kratke priče, a sasvim nemoguće pratiti linearno. Njegove priče odišu iracionalnošću snova, i poseduju jednaku dozu detalja koji unutar same priče (sna) imaju svoju ulogu i smisao, dok van nje predstavljaju neshvatljivu apstrakciju. I kako odmičeš dalje, tako se svet u koji si zagazio sve više raslojava. Postaje preteško održavati sve te lopte najraznovrsnijih boja, veličina i težina u vazduhu, a istovremeno biti skoncentrisan na nit koja ih spaja. Znači, potreban je drugačiji pristup.

Drugi put, ovu knjigu čitala sam kao pisma u kojima se prepliću sećanja na detinjstvo i snovi - ne očekujući ništa što tipična kompozicija kratke priče obično nudi. Efekat je bio sasvim drugačiji, mnoge stvari su dobile novi smisao ili su ga dobile po prvi put. Zbog toga mi se čini da je za pravu spoznaju Šulcovog dela neophodno čitati ga na način sasvim drugačiji od onog na koji smo navikli. Usled neočekivane kompleksnosti, sleđenje detalja onemogućiće nas da nesmetano doživimo priču, a sleđenje priče ostaviće nas uskraćene za fenomenalne detalje.

Treći put, čitam je kao udžbenik stilske figure i metaforičkog izražavanja. I tek kada si predhodno spoznao celinu, pa se nesmetano udubiš u svaku rečenicu pojedinačno, uočavaš veličinu Šulcovog neminovnog genija. Pred tobom se otvore čitavi novi svetovi u kojima figuriraju osećanja, mitovi, groteske, snovi, sećanja, minijature, slike u rečima, naivnost, nevinost, značenja, simbolizmi, ukratko - svi znani i neznani pojavni oblici bogate ljudske duše gde se svesno i nesvesno, san i java pretaču jedno u drugo, opirući se kategorizaciji i tumačenju.

Mislim da se u lavirintskom stilu naracije krije i razlog Šulcove slave u književnim ali ne i širim čitalačkim krugovima. Po prirodi stvari, želju za bespoštednim i višedimenzionalnim udubljivanjem imaju oni koji u tome vide korist a ne smetnju, i logično je da ljudi od pisma to spremnije čine. A tek kada potpuno uroniš u čarobni, snoliki svet Bruna Šulca, bez rezervi, očekivanja i ishitrenog prosuđivanja, možeš zaista da doživiš i ceniš njegovu posebnost. U svakom drugom slučaju, njegova pisana dela biće doživljena kao opterećenje i besomučno nadgrađivanje nadgrađenog, komplikovanje komplikovanog i razgrađivanje razgrađenog.

Zato bih Šulca najiskrenije preporučila onima koji imaju osećaj za detalje i potrebu za njima, onima koji streme da obogate svoj izražajni stil, bez obzira koji medijum praktikuju i onima koji žele da se oprobaju u drugačijem načinu čitanja.

Literarni kritičari Šulca najčešće ( i samo donekle) porede sa Kafkom i Prustom. Sam Šulc bio je impresioniran delima Tomasa Mana i Vitolda Gombroviča. Među poznatim obožavaocima Šulcovog literarnog dela su Džon Apdajk, Danilo Kiš i od novije generacije pisaca Aleksandar Hemon ( naslov Hemonove prve knjige je Pitanje Bruna). I zaista, izgleda da je Šulcov uticaj bio izuzetno jak , budući da kroz njihova dela zaista provejava dosta šulcovskog senzibiliteta i stila.

Ako se složimo sa Hemonom da je dobra knjiga ona koja nas uči da čitamo na novi, drugačiji način, onda sasvim sigurno vredi čitati Bruna Šulca.

******** ODLOMCI

Ptice, Ulica krokodila

“U to vreme smo prvi put primetili kod oca interesovanje za životinje. U početku je to bila strast lovca i umetnika istovremeno, bila je možda takođe i dublja, zoološka simpatija bića prema srodnim, a tako različitim formama života, eksperimentisanje u neisprobanim registrima života. Tek u kasnijoj fazi ta stvar je uzela neobičan, komplikovan, duboko grešan i protivprirodan obrt, kojeg je bolje bilo ne izvlačiti na svetlost dana.

Počelo je to od ležanja na ptičjim jajima.

Ulažući veliki trud i novac, nabavljao je otac iz Hamburga, Holandije, iz afričkih zooloških stanica oplođena ptičja jaja, na kojima je nasađivao ogromne belgijske kokoške. Bio je to veoma zanimljiv postupak i za mene – to izleganje pilića, pravih čudovišta po obliku i boji. U tim čudovištima, fantastičnih kljunova, koji su se odmah po rođenju široko otvarali proždrljivo šišteći čeljustima grla, u tim gušterima nežnog, nagog tela grbavaca, nije moguće bilo prepoznati – buduće paunove, fazane, tetrebe i kondore. Smešten u kotarice, u vatu, taj zmajev nakot dizao je na tankim šijama glave, zarasle u belinu, cvileći bezglasno nemim grlima. Moj otac je išao duž polica u zelenoj kecelji, kao vrtar duž staklenih leja sa kaktusima i vabio iz ništavila te slepe mehure, u kojima je pulsirao život, te bedne trbuhe, koji su spoljni svet primali samo u obliku jela, te izrasline života, što su pipajući puzile ka svetlu. Nekoliko nedelja kasnije, kad su se ti slepi pupoljci otvorili prema svetlu, sobe su se ispunile šarenim žagorom, treptavim cvrkutom svojih novih stanara. Spuštali su se na karniše zavesa, opšivnice ormana, gnezdili se u gustišu cinkanih grana i arabesaka mnogostrukih visećih lampi.

Kad je otac studirao velike ornitološke priručnike i prevrtao šarene tablice, izgledalo je kao da te pernate fantazme poleću iz njih i pune sobu šarenom lupom krila, komađem purpura, krpama safira, bakarne rđe i srebra. Za vreme hranjenja činile su na podu šarenu talasavu leju, živi ćilim, koji se pri nečijem neopreznom ulazu rasturao na pokretne cvetove, koji su lupali krilima u vazduhu, da se na kraju porazmeštaju u gornjim regionima sobe. U pamćenju mi je naročito ostao jedan kondor, ogromna ptica gola vrata, smežurana lica prepuna izraslina. Bio je to lepršavi asketa, budistički lama, pun nepokolebljivog dostojanstva u celom držanju, koji se upravljao po gvozdenom ceremonijalu svog velikog roda. Kad je sedeo nasuprot ocu, nepomičan u svojoj monumentalnoj poziciji prastarih egipatskih božanstava, sa okom prevučenim beličastom opnom, koju je sa strane navlačio na zenice, da bi se u potpunosti zatvorio u kontemplaciji svoje dostojanstvene samoće – sa svojim kamenim profilom ličio je na starijeg brata moga oca. Ista materija tela, stegna i zbrčkane tvrde kože, isto sasušeno i koščato lice, iste, duboke, očne duplje koje su postale nalik na rogove. Čak i ruke, snažnih članaka duge, mršave očeve šake, s ispupčenim noktima, imale su svoj analogon u kondorovim kandžama. Nisam mogao da se oslobodim utiska, videći ga tako uspavana, da imam pred sobom mumiju – sasušenu i zato smanjenu mumiju moga oca. Mislim da ni majčinoj pažnji nije izmakla ta neobična sličnost, iako nikad nismo pokretali tu temu. Karakteristično je da je kondor upotrebljavao isti noćni sud koji je upotrebljavao i moj otac.

Ne zadržavajući se samo na izleganju sve novih i novih primeraka, moj otac je priređivao ptičje svadbe na tavanu, slao je svata, privezivao u otvorima i rupama tavana privlačne, čežnjive verenike i postigao ustvari to da je krov naše kuće, ogromni, šiljati krov od šindre, postao prava ptičja gostionica. Nojev kovčeg, na koji su sletale sve vrste krilatih stvorenja iz dalekih krajeva. Čak dugo vremena posle likvidacije ptičjeg domaćinstva u ptičijem svetu se sačuvala ta tradicija naše kuće i za vreme prolećnih seoba često su se na krov spuštala čitava mnoštva ždralova, pelikana, paunova i svakojakih ptica.”

Avgust, Ulica krokodila

“U julu je moj otac odlazio u banju i ostavljao me s majkom i starijim bratom na milost i nemilost letnjih dana belih od žege i onesvešćujućih. Prevrtali smo, ošamućeni svetlom, tu veliku knjigu raspusta, čiji su svi listovi goreli sjajem i imali na dnu opojno slatko meso zlatnih krušaka.

Adela se vraćala u svetla jutra, kao Pomona iz vatre užarenog dana, prosipajući iz kotarice šarenu lepotu sunca – sjajne trešnje, pune vode ispod prozračne kožice, crne višnje, čiji je miris prelazio ono što se ostvarivalo u ukusu; kajsije, u čijem se zlatnom mesu nalazila srž dugih popodneva; a pored te čiste poezije voća istovarivala je komađe mesa sa klavijaturom telećih rebara nabreklih snagom i hranljivošću, alge povrća, kao ubijene sepije i meduze – sirovi materijal ručka sa još neformiranim i jalovim ukusom, vegetativne i zemaljske primese koje su mirisale divljinom i poljem.

Kroz tamni stan na prvom spratu zidane zgrade na trgu svaki dan je skroz prolazilo leto: tišina drhtavih vazdušnih slojeva, kvadrati svetla koji su na podu snivali svoj strasni san; melodija vergla izvučena iz najdublje zlatne žile dana; dva-tri takta refrena, koji je, sviran negde na klaviru, stalno iznova, malaksavao na suncu na belim pločicama, izgubljen u vatri dubokog dana. Pospremivši, Adela je pravila hlad u sobama navlačeći platnene zavese. Tada su se boje spuštale za oktavu dublje, senka je ispunjavala sobu, kao utonulu u svetlost morske dubine, ogledajući se još mutnije u zelenim zrcalima, a sva žega dana se odmarala na zavesama koje su se lako talasale od sanjarija podnevnih sati.”

PREVODI:

Na žalost, ne postoji noviji prevod obe knjige na srpski jezik. Prevod iz 1961 ( u Nolitovom izdanju) je arhaičan i nezgrapan. Ako možete, radije pročitajte engleski, francuski, nemački ili neki drugi, aktuelniji prevod. Ima ih dosta na internetu, besplatno.

Noviji prevod tri priče ( 2001) Stariji prevod Ulice krokodila ( Prodavnice cimetove boje) i Sanatorijuma pod klepsidrom (1961)Trenutno kod nas u prodaji može da se nađe zbirka odabranih eseja i pripovedaka pod nazivom Republika snova.

Par interesantnih podataka:

****Dugo je detalj jedne od Šulcovih priča u Sanatorijumu pod klepsidrom smatran plodom njegove mašte, ali je 1980 godine u jednoj biblioteci pronađen originalan Austro-Ugarski oglas koji počinje istom rečenicom: “Ja, Ana Čilag, sa svojom kosom dugom 185 cm….”

****Nije poznato da li je Šulc zaista napisao, ili počeo da piše novelu “Mesija” , koju je često spominjao u privatnim pismima. Sve do danas, ovaj rukopis ostaje bez traga.

****2001 godine pronađena je poslednja serija Šulcovih murala koja je predhodnih 50 godina smatrana izgubljenom. U skladu sa internacionalnim nesporazumom oko prisvajanja Šulcovog lika i dela , predstavnici Yad Vashem instituta deo radova tajno i bespravno preneli u Izrael, pa je 2003 u Drohobiču pod nazivom “Republika snova” predstavljena samo okrnjena zbirka.

**** Ako se u u skorije vreme zateknete u Njujorku a Šulc vas se dojmio, imaćete priliku da pogledate predstavu “Republika snova” Double Eedge teatra, inspirisanu Šulcovim životom i umetnošću.