Ako je neko čitao stare postove sa ovog bloga (one obrisane) zna u kakvim sam nevoljama sa profesorkom srpskog jezika (ne sa predmetom, već sa njom) bio krajem prošle školske godine.
Ove godine sam odlučio da joj nikako ne dozvolim da mi upiše slabu ocenu. U stvari, odlučio sam da joj ne dozvolim da mi ne upiše ocenu manju od one koju sam zaslužio. Prva prilika ukazala joj se posle prve četiri nedelje, kada nam je zadala da naučimo pesmu “Albatros”. Nekako se baš desilo da je tu pesmu zadala za onaj dan kada sam trebao da budem dežuran. Kako dežurstvo nisam mogao da izbegnem (sada je obavezno, jer niko ne želi da bude dežuran kod ulaza, pa je razredna morala da spreči prelaženje celog dnevnika), morao sam da pričekam.
Sledećeg časa (kada nisam bio dežuran) prvo je prozvala one koji su joj ostali dužni od prošlog puta (napola naučili/nisu naučili), a onda je došla i do mene. Dok je prozvala moje ime i našla me u njenoj svesci, zvono se začulo i svi su (sa njom zajedno) pohitali ka vratima. Ništa, znam da ću biti prvi sledećeg časa.
I tako, došao je dan kada sam konačno stigao na red. Prozvala me je. Izrectiovao sam. Ocenu je promrmljala i upisala odmah u dnevnik (iako je ostale pitala da li hoće ocenu u svesci ili dnevniku), a onda je naglo prešla na gradivo koje smo trebali da obradimo, a na meni je bilo da pogodim šta mi je precenjena gospođa napisala.
Sledećeg časa, sačekao sam je pored stola i zahtevao da mi kaže šta sam dobio. Rekla je “upisala sam ti trojku”. BEDNU TROJKU! Pitam kako. Kaže “imaš jednu jedinicu kod mene u svesci”. Pitam odakle. Kaže “ne znam ja, samo je imaš”. Shvatim ja da ona ne odustaje. I tako, iako je nekima posle trećeg prozivanja upisala četvorke, meni je posle prvog pravog prozivanja dala ocenu koja je dosta manja od one koju sam trebao da dobijem. Mislim, ne sećam se da sam igde zastao ili da sam pravio greške ili da sam ponavljao, a njeni dragi, pametni, guzouvlakači su sve to radili i opet prošli bolje od mene.
Čak je i moj drugar iz klupe (koji je, BTW, isto imao probleme sa njom) rekao da ću sigurno dobiti ili peticu ili četvorku. Svi oko mene bili su iznenađeni. A onda na razrednom su se pokazali pravi… Kada sam rekao razrednoj šta se desilo, ovi sa četvorkama su počeli sa “šta se ti žališ, dobro ti dvojku nije dala” i “‘ajde ćuti”.
Rezime: nikada ne dežuraj kada znaš da trebaš da odgovaraš pesmu kod osobe koja te ne podnosi.
