Odem juče u zlatarsko-časovničarsku radnju “Lazarević” (u zgradi pored železničke stanice) da mi promene baterije na dva ručna časovnika. Jedan, neke nepoznate marke, čist modni detalj u boji koja mi trenutno odgovara, i drugi “Fossil” koji sam pre par godina poklonila svome suprugu za rođendan (dakle, jako bitan predmet).
Prvo mi je vlasnik radnje rekao kako u te satove ne idu “obične” baterije nego neke (valjda neobične) skuplje. I kažem ja: “Ok, stavite, nije problem”. On, kao u inat prvo uzme Fossil, skine oba dela narukvice i počne (bezuspešno) da otvara sat. Vidim ja šta se zbiva i lepo kažem:
“Nije ni važno, ne morate da se maltretirate ako ne može.”
- ” A zašto si nestrpljiva, sačekaj malo, hoćeš da ti sad sve ovo spakujem u kesu i vratim ovako?”, prilično besno i nadrndano kaže on.
“Neću da mi tako vratite ali kažem da je bitno da ne oštetite sat.”
Posle trećeg neuspešnog pokušaja otvaranja, ponovim ja svoju rečenicu i on odustane od otvaranja. Ali, počne da vraća narukvicu. Opet mučenje, čekanje, moja čuvena rečenica o tome koliko je bitno da se sat ne ošteti i njegovo: “Ma, evo, još malo”. I stvarno, malo posle je uspeo da stavi prvi deo narukvice, drugi je namestio za pola minuta i vraća mi sat. Pogledam ja sat, narukvica (od one gume kako li se zove, koja se vrlo teško nalazi, malo stariji model sata…) pukla!
“Pa, vi ste iskidali narukvicu !?!”, ne verujem i ne znam šta da kažem/uradim…
“A gde? Da vidim?”
Pokažem i kažem: “Doneću vam račun od nove narukvice ako je nabavim”.
Okrenem se i odem. Mislim da mi je izlazila para iz ušiju koliko sam bila besna. Šta da mu radi čovek u takvoj situaciji, uhvati za grlo i otreska o pod? Možda neko, meni konstitucija ne dozvoljava. Uh, kako sam besna.
