Planeta Srbija

Užičani, u šetnji gradskom plažom (šetalište oko jezera) vide mnogo istorije na jednom mestu: U ovom pogledu ruševine drevne tvrđave nadvijaju se nad jednu od najstarijih Teslinih hidrocentrala na svetu i starim železničkim mostom Đirine pruge.

Uzvodno Đetinjom od Užica, nekih kilometar-dva od grada nalazi se Velika brana. To je veštačko jezero napravljeno za potrebe hidrocentrale sazidano početkom prošlog veka. Voda koja se obrušava sa visine od preko 18 metara prikazuje silu u svoj svojoj veličini. Tutnjava retko koga može da ostavi ravnodušnim.

Danas hidroentala nije u aktivnoj upotrebi, a jezero koriste ribolovci i retki kupači.

U sred nedođije, na putu kojim sada uglavnom prolaze samo planinari i biciklisti, reku Derventu, kod Zbojštice blizu Užica, i dalje premošćava drevni kameni most, koji odoleva vekovima.

Još dok je vatrena stihija buktala u lagumima Namenske proizvodnje, političari su najavljivali brzu i opsežnu istragu i kažnjavanje odgovornih za ovu tragediju.

Ako istraga i utvrdi da je nesreću izazvao ljudski faktor, odnosno nemar, to će se prelomiti na leđima ljudi iz Namenske. Nadam se da će ova nesreća, ipak, izneti na svetlo dana neke probleme sa kojima se namenska industrija u Srbiji uopšte sreće i da će bar javnost saznati ko su pravi krivci.

Treba znati da je pre neku godinu, u ranijem naletu kresanja budžeta, Vlada odlučila da smanji broj zaposlenih koji su na trošku države, tako što će, […]

Večeras je u fabrici oružja Prvi Partizan - Namenska došlo do serije eksplozija u podzemnom objektu gde se radi sa eksplozivnim materijama. Vatrogasci još uvek pokušavaju da ugase požar i uđu u objekat kako bi izvukli zaposlene koji su se u trenutku eksplozija nalazili u objektu.

Pretpostavlja se da je u objektu ostalo pedeset radnika i o njihovoj sudbiji se još uvek ništa ne zna. Celo Užice je u šoku i strepi za svoju rodbinu i prijatelje.

Teško je izbeći podsećanje na eksploziju u fabrici oružja u Užicu 1941. godine, za vreme Užičke Republike, od podmetnute ekspozivne naprave, kada su svi radnici, […]

Pogled na Užice u Turicu sa vidikovca na Zabučju

Kada sam otvorio nalog na Fejsbuku, u svoj foto album sam stavio nešto fotografija. Poseban foto album je posvećen mom gradu - Užicu. Napravio sam i Fejsbuk grupu  Užice i jednu od svojih fotografija izabrao i priredio za naslovnu stranu grupe. Kako sam sve to uradio tako je počelo i kopiranje tih fotografija na sve znane i neznane načine. Nije mi bilo pravo, ali tolerisao sam.

Međutim kako vreme prolazi bezobrazluk postaje sve veći, hajde što ih kače svugde, nego ih još poptisuju kao svoje, nekad prikriveno a nekad otvoreno. Ponekad čak i uklone moj potpis koji sam stavio na fotografije. Sad malo-malo pa kod nekog na Fejsbuku naiđem na foto album koji se zove Užice ili slično, a u kome su…

Već sam ranije pisao šta mislim o našem zdravstvu. Na moju sreću, ja sam imao samo benigna iskustva sa doktorima u odnosu na to kakva su imali drugi.

Danas pročitah na e-novinama članak o smrti jednog zlatiborskog starine koji se pod stare dane razboleo, završio u užičkoj bolnici,  iskusio skoro svo crnilo srpskog zdravstva i umro posle nekoliko nedelja, skoro i ne dobivši lekarsku pomoć. Nije mu pomogla ni direktna urgencija kod ministra zdravlja, Tomice Milosavljevića.

Ovakva dešavanja ostavljaju čoveka bez reči, jer šta može da se kaže? Navešću samo reči sina ovog nesrećnika, rečene ministru:

“Ja ću, gospodine ministre, večeras da pronađem i ubijem jednog od ta tri lekara. Možda se onda jedan od preostale dvojice smiluje i pregleda mi sutra oca.”

Pročitajte…

Lep događaj danas u Užicu, sunčano, toplo, pun Trg maturanata, đuskaju i zabavljaju se. Plešu sa Evropom. Možda i obore rekord u najmasovnijem sinhronizovanom plesu na planeti, ko zna.

No, ne može to da prođe bez klasične srpske aljkavosti i loše improvizacije.

Ne mislim na maturante nego na organizatore. Na Trg su instalirali veoma jako ozvučenje ali samo sekcije za srednje i vosoke tonove. Bez basova. Pošto to daje slab zvuk odvrnuli su do daske. I dalje nisu dobili jak zvuk ali je to što se čuje ne prepoznatljivo. Čuje se samo prštanje i škripanje i od toga se ori ceo grad.

A deca đuskaju, šta oni znaju šta je dobar zvuk…. važno je da trese.

Svatovi ispred crkve Svetog Đorđa u Užicu

Jedna od većih atrakcija u užičkom kraju je svakako Stopića pećina, jedna od najvećih istraženih pećina u Srbiji. Nalazi se na levoj obali reke Prištavice, na nadmorskoj visini od 711 metara, nedaleko od sela Stopići, između sela Rožanstvo, Trnava i Sirogojno, udaljena oko 30 kilometara od Užica na putu za Sirogojno. Pećina je vrlo blizu puta (put u stvari prolazi iznad pećine), tako da je pristupačna za posetioce.

Ovog proleća završen je prvi deo radova na opremanju pećine i njeno potpunije uključivanje u turističku ponudu užičkog kraja. Do sada su posetioci morali da do pećine dolaze strmim šumskim stazama, a sada je izgrađen put koji dolazi u blizinu pećine, veliki parking prostor i kamenom ozidana pristupna staza koja vodi pravo u…

Jedna od mojih višegodišnjih aktivnosti je promovisanje užičkog kraja preko Interneta, tako da je uvek deo moje pažnje bio okrenut i praćenju svih sajtova koji se na neki način bave ovom temom na bilo koji način. Neretko sam i pomagao ideje drugih obezbeđujući im domene i druge besplatne resurse.

Posebnu pažnju obraćam na užičke blogere, to jest pokušavam da ih otkrijem pa i da motivišem ljude da počnu da bloguju. Ipak, ne znam baš mnogo blogera koji su iz Užica ili ovog kraja.

Pored Peđine beležnice, koju i ne moram posebno da vam predstavljam, jer za nju znate čim na njoj čitate ovaj članak znam za još samo nekoliko aktivnih blogova.

Naročito mi je interesantan blog DžejnDou (http://www.dzejndou.com/), koji ima sve karakteristike klasičnog bloga:…

Dolazi zima, period kada Užice postaje najružniji i najzagađeniji grad u Srbiji. Kada počne sezona grejanja, pomešaju se čađ, izduvni gasovi i magla koja štipa za oču, davi pluća i truje dušu.

Užičko zimsko sivilo

UŽIČKI DRVENI MOST

Stari drveni most oduvek je spajao obale Đetinje čineći od grada jedno celo. Odrastoh gazeći njegovim daskama, ili stojeći naslonjen na drvenu ogradu s’ pogledom u brzaku pod mostom.

Prelazivši taj most, prelazio sam u neki drugi svet, svet prošlosti, svet dalek od gradske žurbe, svet koji odmara od svakodnevice.

Pao je drveni most u jednom danu, od nerazuma pretvoren u krš. Temeljnik je srušen, grad podeljen na dvoje, a ljudi za njim ćute i ne prelaze reku, kao da starog drvenog mosta nikad ni bilo nije.