Planeta Srbija

Данас је 1000. дан жутократије. Тужно.Просто је за неверовати како један, по карактеру слободољубив и тврдоглав народ, толерише толико дуго такву псеудо-религију, један езотерични култ, који одлично описује Душан Вучковић.Следбеницима тог култа све је дозвољено, чак и ствари које они проглашавају за највеће грехе, попут расизма или дискриминације. „Неверницима” је, дабоме, све забрањено. Тако Чедовишту Јовановићу у ствари и није жао што је Африканце назвао канибалима, а Драгољуб Мићуновић је једва дочекао да укида радио-емисије. Сад је јасно зашто се све оне „боркиње” за људска права на оглашавају када се Србима та права ускраћују; по њима, Срби и нису људи. Како изаћи на крај са том пошасти? Афирмацијом идеје слободне Србије, предлаже Жељко Цвијановић, од које жутократе и невладници беже као ђаво од крста.Јасно је зашто жутократе нису хтеле да обележе осму годишњицу косметског погрома или дванаесту годишњицу НАТО силовања; не би да увреде своје господаре. Поставља се питање зашто се више света није појавило на парастосу 24. марта - али одговор на то можда треба тражити у црквеним проблемима, а не у одсуству патриотизма. Јер ето, баш на годишњицу, Империја силује још једну земљу, под исто тако лажним изговорима. Подршка коју десетине хиљада Срба дају пуковнику Гадафију ипак наводи на закључак да слободољубивост и пркос нису нестали, тврди Никола Танасић. Да ли ће та енергија моћи да се усмери на сопствено ослобађање, видећемо.Жутократе су пред изборе обећавале ЕУропски живот; створиле су само ропски. Сада се Друг Бота позива на „реалност на терену” као полазиште своје политике, што у пракси значи признавање Независне Државе Косова - и то баш кад Империја напушта ту своју абортирану творевину! Какве су све сулуде и сумануте „реалности” Тадићеве политике, објашњава Бранко Жујовић (Глас Русије).Замишљен као демонстрација свемоћи и недодирљивости Империје, напад на Либију је у ствари само подвукао њену слабост и урушавање. Како вели Слободан Рељић („Лет изнад Обаминог гнезда”): „Друштво које је више држало да самообмане, него до својих истинских вредности, не може другима продавати памет. Сада је вероватно касно и за промену на боље. Једино није касно за отрежњење, после кога боли глава”.О Империји толико.Било да се ради о цени хлеба или малина, продаји Телекома, расизму у скупштинским клупама, споменицима убијању Срба, слободи говора и медија, приступању ЕУропској унији или НАТО, односима са Русијом, кризи наталитета, пропасти села и земљорадње, дрогама и криминалу, квазикултурном кичу, наводном фашизму и самозваном антифашизму... проблем свих проблема је жутократија. Не само људи који су на власти, већ и концепт власти и њене улоге у друштву, који је и омогућио да жутократија учини толику штету.Није да ће се све решити њеним укидањем, али ће се уклонити главна препрека да се било шта решава.Хиљаду дана. Срамота.

Mirko Cvetković je 14. februara pokazao da je Mlađan Dinkić bio u pravu najmanje dva puta. U Vladi Srbije ne da ne postoji jedinstvo, već je previše disonantnih tonova i potreban je preokret. Druga je tvrdnja dokazana činjenicom da je Dinkića, možda smenio čovek sa bradom, možda čovek sa sedom kosom ali sigurno nije ovaj Zaječarac sa sedom bradom. On je samo pročitao odluku.

Postoje još, najmanje, dve okolnosti koje su jasne i Tadiću i Cvetkoviću, Dinkiću, Dačiću sa Palmom i „penzionerima“, Nikoliću i Vučiću, svima ostalima u opoziciji ali i onima koji se u politiku (pa i kao veštinu mogućeg) razumeju bar malo. Prva, da će izbora biti mnogo pre nego što je bilo ko od pomenutih očekivao ili priželjkivao, svejedno. Druga, da u ovom trenutku nikom od njih (pa ni Tomislavu Nikoliću) nije do izbora.

Naime, niko nema većinu za samostalno i normalno vladanje. I zato naprednjaci daju režimu dva meseca, traže isto toliko vremena od naroda i gledaju kako na namaknu 50 plus jedan odsto, sami ili sa nekim (novim) partnerom. Zato Čedomir Jovanović svako malo ne zna da li je opozicija vlasti ili opoziciji. Zbog toga Dinkić kritikuje i glumi opoziciju u vladi u kojoj je potpredsednik, ali ipak ostavlja ministre u toj vladi i poslanike u okviru vladajuće većine. Zato, najzad, demokrate (bili sa bradama ili samo sedom kosom) daju otkaz tom istom Dinkiću, ali ostave njegove ljude u vladi.

Ko je prešao crvenu liniju

Dakle, to je ono što imamo na talonu. Da, imamo i Ivicu Dačića koji, dal’ zbog toga što mu je prijala klima u Americi iz Pročitaj ceo tekst

Piše: Nenad Gujaničić, glavni broker Sinteza Invest Group

Ovogodišnji izlazak iz recesije protekao je u slavodobitnom nadgornjavanju domaćih političara ne bi li izlicitirali još koji delić procentnog poena rasta BDP-a pripisujući ga na konto, čega drugog do, svojih zasluga. U stvarnosti, mizeran učinak domaće privrede, u velikoj meri, nastao je kao posledica globalnog rasta cena resursa, dok se domaća nekonkurentna ekonomija ni sa slabljenjem valute većim od 10 odsto nije mogla ozbiljnije uhvatiti u koštac na međunarodnom tržištu proizvoda.

Ako se neko nadao da će globalna pošast, poznatija kao svetska kriza, ovdašnjim zvaničnicima doći kao dobar alibi za sprovođenje kakvih reformi našao se u debeloj zabludi. Čak i pojedine mere usvojene pod pritiskom MMF-a (kao npr. reforma javnih službi) gurnute su duboko pod tepih čim je nepoželjni gost odmakao dalje od praga. Umesto reformi čiji bi se rezultati ogledali u nekoj dalekoj godini, izabrani su Pročitaj ceo tekst

Za 2012. sumnjaju da će da bude “ona” godina. Em se, vele, kalendar naroda Maja završava te godine, em se u još nekoliko civilizacija ova godina označava kao “kraj sveta”, em je Roland Emerih 2009. snimio film na ovu temu. A i redovni izbori u Srbiji planirani su te godine. Tad će se, prognoziraju oni koji gledaju u zvezde i starospise, priroda pobuniti protiv čoveka, a građani Srbije protiv teškog života.

Insajd

Ali, nisu ni oni gore u foteljama naivni. Potrudiće se oni da narod ne zaćuti (sve sećajući se Obrenovića), da ima hleba i sa hlebom igra (čitaj izbora) koje su mogući i godinu ranije. Dakle, 2011, kako oni koji sve više vladaju a sve manje upravljaju ne bi rizikovali. Jer, šta ako 2012. bude (još) gore ili ako se, ne dao Bog, obistini Pročitaj ceo tekst

Ovi (na vlasti) su se, da ne upotrebimo onaj kafanski izraz, opet šalili. Dakle, od najavljene rekonstrukcije vlade, izgleda, ima samo rekonstrukcije izjava davanih koliko juče. No, čini se da je ovog puta bilo namere. Pominjana su i imena.

Nećemo ići toliko daleko i pominjati prošlogodišnje izjave o “mogućnosti” rekonstrukcije i njoj kao “večnoj” temi, već ćemo navesti samo one svežije prema kojima bi “brza i odlučna rekonstrukcija vlade mogla da doprinese evropskim integracijama“ (Božidar Đelić) pošto „to radi većina evropskih zemalja jer se novim kadrovima upumpava svež vazduh“ (Rasim Ljajić) ali i zbog toga „što je ideja dobra i da treba raditi radikalnu rekonstrukciju ili je uopšte ne raditi“ (Mlađan Dinkić). Onda je svoju rekao i premijer Mirko Cvetković svedočeći nam iz prve ruke kako rekonstrukcija još nije na stolu ali nije isključena zbog smanjenja broja ministarstava.

Naravno da nismo zaboravili (pa to je nemoguće zaboraviti) na najave predsednika države da će se o rekonstrukcije razgovarati čim ga reizaberu u stranci. „Posle izbora u Demokratskoj stranci“, rekao je Boris Tadić, „mora se podvući crta i videti šta je sve urađeno do sad, da vidimo ko može da nastavi dalje“. Ko ne može, podvuče predsednik, neka radi nešto drugo.

I kad se Tadić, hvala Bogu, uspešno operisan probudio svi umesto: nazdravlje!, uzviknuše: Pročitaj ceo tekst

Одмах по великом успеху жутократије у одбрани Косова, стиже још добрих вести од наших ЕУропских пријатеља и партнера: суд у Вестминстеру је одлучио да одбије захтев за изручење Ејупа Ганића, изјавивши да је поступак „био покренут и вођен због политичких разлога“.Сигурно је да ће у Сарајеву ову вест дочекати као доказ да је Ганић невин, односно да се у Добровољачкој 3. маја 1992. није десио ратни злочин, већ да се муслиманска паравојска која је мучки напала колону ЈНА „само бранила“. Од штапских докумената, шта ли? Али то мишљење не би било угрожено ни да је одлука енглеског суда била другачија; оно је одавно уграђено у темељни мит не само БХ државе, већ и „бошњачке“ нације какву су створили Изетбеговић и његови следбеници.То не значи да образложење вестминстерског судије није делимично тачно. Наиме, оптужбе за ратне злочине су одувек биле политички мотивисане, будући да се рат дефинише као „наставак политике другим средствима“. Коме није јасно, нека погледа историјат лажног суда у Хагу, који је створен да би колективно осудио Србе (целокупно војно, политичко и полицијско руководствo Срба, од Крајине до Косова, нашло се тамо у затвору), док особе са других зараћених страна пушта на слободу, осуђује на симболичне казне, или не оптужује никако.У овом конкретном случају, оптужницу против Ганића поднело је жутократско тужилаштво, које је тим чином хтело да замаже очи народу док прогони Србе по директивама Империје. Верујем да су тужиоци у Београду били затечени Ганићевим хапшењем у марту колико и сам Ганић.Није тајна да на „пријатељском, савезничком и без алтернативе“ Западу закони Србије не вреде ни пишљива боба. Лица са уредно документованих српских потерница се већ годинама ослобађају по кратком поступку. Зато и јесте било загонетно што је Ганић уопште задржан у притвору и што су Енглези уопште спровели процес расправе о изручењу. Али сама ова чињеница, да се у овом случају прво испоштовала формална процедура па тек онда понизила Србија, говори о дубини презира Империје према српској држави.Колико год је Империја сатанизовала Србе деведесетих, ипак је према њима показивала једну врсту поштовања. Нема другог објашњења зашто се са Милошевићем ипак преговарало у Дејтону, и што РС није снашла судбина РСК. То објашњава и зашто је донесена резолуција 1244, и зашто је НАТО одустао од примене ултиматума из Рамбујеа када је 1999. окупирао Косово. Упркос бесомучним лажима, мржњи и убијању, Империја је деведесетих још и знала неке границе. Сада то више није случај.Звучи нелогично, зар не? Како то да су Србију поштовали (колико год мало) док јој је на челу био „зли тиранин Милошевић,“ а да је сада презиру, иако су на власти већ десет година разне демократе, реформатори и осведочене боркиње за људска права? Нема то везе ни са Милошевићем, ни са демократичношћу демократа (или њеним недостатком), већ са догађајима од 5. октобра 2000. Ако је Србија изабрала да их заборави, Империја није. Фотељаши у Стејт департменту добро се сећају сентандрејских курсева, куфера готовине шверцованих преко границе и разних договора са члановима ДОС-а, који су баш они ономад основали. Ако већ Србија не зна, знају њени душмани да је још од јесени 2000. године у Београду на власти екипа квислинга, који су сопствену земљу буквално продали за шаку долара. А ко је покушао да се осамостали и тих долара одрекне, зна се како је прошао.Логика и морал америчке Империје су врло једноставни. На пример, „поштен“ политичар је онај који, једном купљен, остаје купљен. А издајницима се никада не може веровати, јер ако су издали једном - издаће опет. Ако већ Србија не зна, Империја итекако добро зна ко влада Србијом у њено име. Зато се према њима односи са тачно онолико поштовања колико заслужују.

Barsa nema šansu, Pionir je u transu. No, čak i da bude kako ne treba.

Krv, znoj i suze. Obećao je Dušan Vujošević pre devet godina. Isto su uradili u političari pre devet i po godina.

KK Partizan je osvojio osam titula prvaka države, dva domaća kupa i dva prstena koja sleduju pobedniku regionalne lige. Već nekoliko godina za redom nalaze se među top 16 timova u Evropi. Bilo je mnogo znoja. Nije manjkalo ni borbe i krvi. A suze su bile samo zbog sponzora kojih nema. I zbog odlaska, gotovo, svih nosećih igrača. Svake sezone.

Vlade srpske za isto vreme nisu uradile mnogo. Jeste da više nema redova, ratova i represije, ali hleba i igara ima i u Pioniru. U njima je bilo više promena nego u Partizanu. Ali nije bilo znoja. Borbe tu i tamo. I suza na pretek. Što za nasleđe, što za okruženje, što za uvezenu krizu.

Neki narodi i države imaju tradiciju, drugi istoriju, treći i jedno i drugo, oni četvrti ih tek grade. Samo u Srbiji ništa ne manjka. Ni tradicije. Još manje istorije. Još više burne. Događaja, koji čak i „zipovani“, ne mogu da stanu na jedan DVD. I taman kad se pomisli da je sve ružno, ipak, sabijeno u one sumorne ’90-e, samo i letimičan pogled u retrovizor pokazuje da je crni usud i u ovih devet godina poslednje decenije bio sve vreme nakačen na braniku građana Srbije. Uspeli su da ga se otarase 5.oktobra 2000. ali samo nakratko. Taj nesrećni mesec mart prvo je doneo NATO agresiju, pa streljanje Zorana Đinđića ispred svog radnog mesta, požar u Hilandaru, pa pogrom na Kosmetu… Da ima dva ovakva meseca u toku godine, čini se da ne bi bilo onih koji bi dočekali treći. Ovako se, kako-tako, pred kraj godine ljudi pridignu, kao pred kraj ove kad je za dve nedelje bilo toliko dobrih vesti da realan čovek mora triput da ih pročita ili čuje, kako bi poverovao. Decenija, kažemo, još nije završena, pa bi valjalo, bar po inerciji, na njenom kraju očekivati dobre vesti. Pa taman nam otpao branik, ako je to cena da i onaj usud odleti sa njim.

‘99 Milosrdni anđeo

Severnoatlantska vojna alijansa, bez odobrenja SB UN, počela je 24. marta 1999. godine oko 20 časova vazdušne napade na vojne ciljeve u SRJ da bi se kasnije udari proširili i na privredne i civilne objekte. Neposredan povod bio je incident u Račku i odbijanje jugoslovenske delegacije da potpiše sporazum iz Rambujea. Napadi u operaciji Milosrdni anđeo ili NATO agresija bez prekida su trajali 78 dana posle čega su suspendovani 10. juna kad je potpisan vojnotehnički sporazum o povlačenju vojske i policije sa Kosova i Metohije sa kojom je izbeglo više od 200.000 kosmetskih Srba i drugih ne albanaca. Istog dana u SB je usvojena Rezolucija 1244 po kojoj Jugoslavija (Srbija) zadržava suverenitet nad KiM ali ono postaje međunarodni protektorat pod upravom Unmika i Kfora. Konačan broj žrtava zvanično nije saopšten, a srpske procene se kreću između 1.200 i 2.500 poginulih i oko 5.000 ranjenih. Ekonomski eksperti iz Grupe-17 procenili su štetu na oko 30 milijardi dolara.

‘00 Peti oktobar

Nakon desetogodišnje vladavine SPS, udružena srpska opozicija osvojila je 24. oktobra vlast na lokalnim izborima u Srbiji, većinu u Saveznom parlamentu, a kandidat DOS-a za predsednika SRJ Vojislav Koštunica pobedio je kandidata SPS-JUL Slobodana Miloševića. Prema konačnim rezultatima Koštunica je osvojio 50,24 odsto a Milošević 37,15 odsto glasova birača. A onda su se, posle nepriznavanja rezultata na poziv lidera DOS-a građani okupili 5. oktobra ispred Savezne skupštine. Nakon nekoliko uzmicanja pred suzavcem, koji je policija ispaljivala na demonstrante građani su ušli u parlament, a nešto malo kasnije i u zgradu RTS. Dvoje ljudi je poginulo, tri osobe su ranjene iz vatrenog oružja, a oko 100 ljudi je povređeno u sukobima demonstranata i policije. Već 6. oktobra Ustavni sud potvrdio je pobedu Koštunice u prvom krugu a Milošević mu je preko RTS-a čestitao izbornu pobedu. Skupština SRJ konstituisana je 7. oktobra a Vojislav Koštunica položio zakletvu pred oba doma parlamenta i u narednim danima primio brojne državnike dok su EU i SAD ukinule ekonomske sankcije SRJ obnovljene pre tri godine zbog situacije na Kosovu, otvoren je proces pomirenja sa Evropom i normalizacija odnosa sa Zapadom i susednim zemljama. Ranije 1. septembra u Centru „Sava“, na predizbornoj konvenciji DOS je potpisao „Dogovor sa Srbijom“, kojim se obavezao da će doneti demokratske promene u Srbiju, ukinuti međunarodne sankcije, urediti odnose između Srbije i Crne Gore na demokratski način i uspostaviti kompetentnu i odgovornu vlast. Još ranije 10. januara lideri najvećih opozicionih partija u Srbiji potpisali dokument o saradnji i zatražili raspisivanje opštih izbora u Srbiji a 14. januara pripadnici pokreta „Otpor“ na beogradskom Trgu Republike u Beogradu proslavili pravoslavnu Novu godinu pod motom „Ovo je ta godina“.

‘01 Milošević uhapšen i isporučen Hagu

Nakon desetogodišnje vladavine SPS, udružena srpska opozicija osvojila je 24. oktobra vlast na lokalnim izborima u Srbiji, većinu u Saveznom parlamentu, a kandidat DOS-a za predsednika SRJ Vojislav Koštunica pobedio je kandidata SPS-JUL Slobodana Miloševića. Prema konačnim rezultatima Koštunica je osvojio 50,24 odsto a Milošević 37,15 odsto glasova birača. A onda su se, posle nepriznavanja rezultata na poziv lidera DOS-a građani okupili 5. oktobra ispred Savezne skupštine. Nakon nekoliko uzmicanja pred suzavcem, koji je policija ispaljivala na demonstrante građani su ušli u parlament, a nešto malo kasnije i u zgradu RTS. Dvoje ljudi je poginulo, tri osobe su ranjene iz vatrenog oružja, a oko 100 ljudi je povređeno u sukobima demonstranata i policije. Već 6. oktobra Ustavni sud potvrdio je pobedu Koštunice u prvom krugu a Milošević mu je preko RTS-a čestitao izbornu pobedu. Skupština SRJ konstituisana je 7. oktobra a Vojislav Koštunica položio zakletvu pred oba doma parlamenta i u narednim danima primio brojne državnike dok su EU i SAD ukinule ekonomske sankcije SRJ obnovljene pre tri godine zbog situacije na Kosovu, otvoren je proces pomirenja sa Evropom i normalizacija odnosa sa Zapadom i susednim zemljama. Ranije 1. septembra u Centru „Sava“, na predizbornoj konvenciji DOS je potpisao „Dogovor sa Srbijom“, kojim se obavezao da će doneti demokratske promene u Srbiju, ukinuti međunarodne sankcije, urediti odnose između Srbije i Crne Gore na demokratski način i uspostaviti kompetentnu i odgovornu vlast. Još ranije 10. januara lideri najvećih opozicionih partija u Srbiji potpisali dokument o saradnji i zatražili raspisivanje opštih izbora u Srbiji a 14. januara pripadnici pokreta „Otpor“ na beogradskom Trgu Republike u Beogradu proslavili pravoslavnu Novu godinu pod motom „Ovo je ta godina“.

‘02 Likvidacija četiri banke

I 2002. godina počela je burno. Obeležili su je likvidacija banaka i propali predsednički izbori. Već 4. januara stečajni postupak u četiri velike srpske banke (Beobanci, Beogradskoj banci, Investbanci i Jugobanci) izazvao je talas protesta zaposlenih u tim bankama. Savezni ministar za finansije Jovan Ranković podneo je ostavku 16. januara. Predsednica Skupštine Srbije Nataša Mićić raspisala je izbore za predsednika Srbije za 29. septembar a 13. oktobra održan drugi krug izbora koji nisu uspeli jer je na birališta izašao manji broj birača od predviđenog Izbornim zakonom. Kandidat DSS Vojislav Koštunica osvojio je 1.991.947, odnosno 66,86 odsto, a kandidat grupe građana Miroljub Labus 921.094, odnosno 30,92 odsto glasova birača. Ni ponovljeni predsednički izbori 8. decembra nisu uspeli, jer je na njih izašlo 45,17 odsto birača. Najviše glasova – 1.699.089, odnošno 57,66 odsto, osvojio je kandidat DSS-a i predsednik SRJ Vojislav Koštunica. Kandidat SRS-a Vojislav Šešelj osvojio je 1.063.296, odnošno 36,08 odšto, a kandidat Stranke srpskog jedinstva Borislav Pelević 103.926, odnosno 3,53 odsto glasova birača. DSS nije priznala rezultate tih izbora zbog, kako je ocenila, „lažiranih biračkih spiskova“, ali su njene žalbe nadležne institucije odbile.

‘03 Ubijen premijer Zoran Đinđić

U dvorištu Vlade Republike Srbije u sredu, 12. marta u 12.45, pucano je na premijera Zorana Đinđića koji je pogođen sa dva metka posle čega je prebačen u Kliničko-bolnički centar. U 13.30 časova konstatovana je klinička smrt a v. d. predsednika Srbije Nataša Mićić je, na predlog Vlade Srbije, proglasila vanredno stanje. Pročitaj ceo tekst

Колега Вронски је већ реаговао на телевизијски наступ Бранислава Димитријевића, помоћника министра културе у Влади Републике Србије. На први поглед, ствар личи на типични пример непотизма и корупције која се данас у Србији узима здраво за готово, као да никад није било и не може да буде другачије. Међутим, ситуација је далеко озбиљнија од пуке чињенице да се још један татин син из круга двојке дочепао посла на народној грбачи. Димитријевић изгледа није само помоћник министра културе, већ фактички комесар за ”културну деконтаминацију” у Невлади. У последњем истраживачком експозеу структура које заиста управљају земљом Србијом, без обзира на вољу њених становника и сасвим супротно њиховим интересима, Слободан Антонић обелодањује не само шокантне изјаве ”доминистра” Димитријевића из ТВ емисије на РТС, већ и дотад непознате детаље његове каријере као култур-комесара савремене Србије. Према Димитријевићу, ”патриоте” попут Борке Павичевић и њених ”суборкиња” познатих нам већ имена, ”раде нешто што треба да промени одређен код у коме се ова земља са више или мање добрих разлога нашла.”Обратите пажњу на ту фразу: ”промени одређени код.” Шта Димитријевић, односно ”патриоте” које он протежира, хоће да ураде? Хоће да промене идентитет Срба, да их унапреде у нешто другачије, ЕУропскије, ”цивилизираније”, како они то замишљају. А како тај промењени код изгледа, најбоље илустрије Димитријевићева опсесија латиницом, као и одбрана ”уметности” усмерене на вређање и ниподаштавање Српске православне цркве: ”Бранислав се већ 2005. године прославио пишући апологију за "Метеорску кишу" Живка Грозданића. Реч је о једној бестидној инсталацији, гле чуда, нигде другде до у Центру за културну деконтаминацију, Борке Павићевић. Кроз ту инсталацију, наиме, Грозданић, који је иначе директор Музеја савремене уметности Војводине, приказао је сиротог патријарха Павла како немоћан лежи затрпан хрпом камења које је пало са неба због његове грешности и грешности СПЦ.” Овај историчар уместности који мисли да је покупио све знање овога света јер му је татица утицајни ”другосрбијанац” а познаје све ”кул” људе у кругу двојке, изван којег је све одвратно, прљаво, смрдљиво и назадно, хтео би да промени српски народ.Камо среће да је његово ”мењање кода” ограничено само на наметнуте границе несрећне Републике Србије, али не! Своју борбу Комесар Димитријевић одвео је право у Вашингтон, седиште Империје захваљујући којој он и његови саборци држе што министарске што медијске портфеље, и свакодневно развлаче памет Србима.Јуче је у Вашингтону отворена изложба ”О нормалности: уметност у Србији 1989-2001”, у Катзен центру за уметност Америчког универзитета...чији су аутори Бранислава Анђелковић-Димитријевић, директорка Музеја савремене уметности у Београду и, савим случајно, супруга Бранислава Димитријевића, као и особа која се случајно зове управо Бранислав Димитријевић, баш исто као и "помоћник министарства културе за међународне односе, европске интеграциjе и развоj менаџмента у области културе", баш исто као и "комесар павиљона Србије на Бијеналу у Венецији 2009. године", баш исто као и "саветник и гостуjући кустос Музеjа савремене уметности", итд, итд. (Антонић)Једно од дела на изложби је и Gott liebt die Serben (Бог воли Србе), Драгољуба-Раше Тодосијевића, датирано 1993/2002:Овако се, дакле, представља народ и држава у иностранству. Срећом (ха!), за протекле две деценије Срби су до те мере сатанизовани у западној јавности да сумњам да ће ико од посетилаца изложбе видети ишта одвратније него што су видели досад. Па ипак, сатанизација има другачију тежину када се њом баве сами Срби, ма колико организатори изложбе и аутори дела инсистирали да то нису. Зато мислим да Антонић греши када каже да ”хришћански и традиционални Срби не траже данас чак ни Димитријевићеву оставку. Они само моле да их Димитријевић и остали евро-усрећитељи са својим ”реформама” свега и свачега коначно оставе на миру.” Између комесара типа Димитријевића и Срба (оних, ”непромењених” и непрепрограмианих) није могућа било каква коегзистенција. Не зато што то Срби не желе, већ зато што ”реформатори” и ”репрограмери” то одбијају да прихвате. Да су у стању да прихвате Србе онакве какви јесу, то би досад и учинили. Међутим, одлучили су да силом мењају Србе и преобликују их у нешто себи прихватљивије. Док год постоје Срби, њихова мисија ће бити да их муче, клевећу, киње и понижавају, како би то престали да буду.Хоће ли им Срби то дозволити? Да ли су Срби заиста онолико трпећи народ колико њихови мучитељи мисле, да ће после свега што им се десило у последњих двадесет година, а да о претходном веку и кусур не говоримо, само да слегну раменима и наместе се да добију још? Историја чека одговор.

Скандалозна изјава заменика министра културе у Влади Републике Србије, Бранислава Димитријевића, којом се релативизује и оправдава званична хрватска политика негирања и минимизације Холокауста и усташких злочина у Јасеновцу, не заслужује само гнушање, него отвара и питање његове кривичне одговорности.Да, добро сте прочитали: ЗАМЕНИК МИНИСТРА КУЛТУРЕ СРБИЈЕ, о Јасеновцу има исти став као и Фрањо Туђман, Стјепан Месић, Анте Ђапић, Марко Перковић-Томпсон или који већ познати или непознати љубитељ Павелићеве кланице, па био у Хрватској, Зап. Херцеговини, или у некој мишјој рупи усташке емиграције (да не буде забуне, према штиву попут Преса и било којих дневних новина у Србији, имамо здраву дистанцу, али овде је реч о изјави коју је Димитријевић дао у веома гледаној ТВ-емисији на првом каналу државне телевизије пре само четири дана, пред милионским аудиторијумом, и ствар је, дакле, проверљива и аудиовизуелно забележена).Србија, као матична држава народа који је, уз Јевреје, Русе и Роме, процентуално највише страдао током Холокауста, дужна је да штити достојанство својих зверски уморених сународника, побијених у НДХ на начине чији је карактер незабележен у познатој историји. Време је (већ одавно) да се мало угледамо на земље које носе сличан историјски бол, и одлучно чувају достојанство и сећање на побијене милионе сународника. Израел, рецимо.Подсетићу и на то да би оваква изјава у Израелу била незамислива од стране државног запосленика (да, Израел више чува сећање и на српске жртве, него што то ради официјелни Београд). Подсетићу и на то да град Њујорк има споменик жртвама Јасеновца (један од заслужних за то је и оснивач овог блога, Небојша Малић). Београд (као, уосталом, нити један једини град у Србији), НЕМА нити ЈЕДНУ спомен-плочу жртвама НДХ. У Републици Српској је ситуација, срећом, нешто боља, али и тамо однедавно.Подсетићу и на то да би ова Димитријевићева изјава (и сличне грозоте разних ликова које слушамо сваки дан), у некој цивилизованој и демократској земљи, била и кривично дело.У претходном коментару, Небојша примећује да је злочин НДХ, зарад лажне равнотеже, након Другог светског рата гурнут под тепих и да је из тога исклијала нова трагедија. Хрватски народ није, попут немачког након ослобођења од нацизма 1945, доживео своју годину нулту, и у будућност закорачио суочен са страхотом злочина почињеног током Другог светског рата под његовим именом (и, нажалост, са учешћем више припадника хрватског народа него што би ико желео). Са друге стране, српски народ је деценијама живео без икакве СВЕСТИ о томе да је један његов део десеткован у Холокаусту. Титова Југославија је своју историографију заснивала на надри-научном дилетантизму, и производила (част изузецима!) послушнике и медиокритете. Студије Холокауста су донедавно биле готово непознате у домаћој академији (изузимајући, притом, неколицину људи који су се том темом бавили, по правилу игнорисани па и дискредитовани управо у Србији).Због тога нам се и догодило да нам "европске вредности" у Србији промовишу ликови који би, у неком цивилизованијем и историјски свеснијем друштву, таворили на истој (илегалној) маргини на којој су и љубитељи Адолфа Хитлера. Jeр из истог су коша. Овде нема потребе наводити и подједнако срамотне и мрачне изјаве разних Димитријевићевих истомишљеника, од вулгарног култур-расизма Латинке Перовић, до мрачне хистерије Соње Бисерко, Николе Самарџића, Павела Домоњија, Ненада Прокића и сличних ликова који су испунили читаву палету шовинистичких мржњи: од Самарџићеве белачке супремације (?!) и антисемитизма деведесетих, преко Прокићеве фасцинације нацизмом (у коју, ни кривог ни дужног, постхумно гура и Зорана Ђинђића на језиво подмукао начин), до језивог аутошовинизма који поменута екипа баштини данас. Друштво које је сопствену историју овако олкао бацило под ноге, и не може да очекује ништа друго осим блата дневнополитичког оспоравања жртава, и свођења вредности једног народа на гротескну монету за поткусуривање. Горе од тога, нормална Србија (ако је више има уопште), сном мртвијем спава, а јавни простор контаминира најцрњи шовинизам невладника и њихове (директне или индиректне) екипе за прљаве послове и обезбеђивање савршеног алибија за клеветање српског народа - оне дивље и фабриковане неонацистичке маргине која се појавила одједном и ниоткуда а коју су одређене другосрбијашке телевизије учиниле правим медијским звездама, упркос гротескности и патогености саме њихове појаве, мутним начинима присуства у јавности као и маргиналном броју (који је и даље превелик, јер и један љубитељ нацизма у Србији је један превише). Има ли икакве разлике између малоумног клинца који црта нацистичке симболе по зиду, и ових који негирају Јасеновац? Нема, једино је ствар у томе што су ови који негирају Јасеновац (а контролишу и медијски и јавни простор, и стране донације а сада и министарства, како видимо), учинили могућим малоумне хитлеровце по мрачним зидовима. Што примети Димитрије Војнов недавно:Kad je reč o apsurdu neonacizma u Srbiji, nažalost, smatram da on uopšte nije neočekivan. Poistovećivanje narodnooslobodilačke borbe sa titoizmom i histerično negiranje svih njenih tekovina dovelo je do toga da danas mladi ljudi mnogo više čitaju o tome kako su za Šumarice krivlji Srbi koji su ubili Nemce nego Nemci koji su izvršili odmazdu. Kao što se za bombardоvаnje RTSa više krivi Dragoljub Milanović od NATO pakta.Не може се, са једне стране, негирати право на живот једном народу (српском, у овом случају), а истовремено монополизовати историјска баштина тог народа. Димитријевић и њему слични раде управо то. Не може се китити антифашистичким отпором, а пљувати по народу који је тај отпор изнео. Не може се бити моралан и залагати за цивилизацијске вредности, а имати принципе квислинга. Антифашисти који релативизују Јасеновац и који су, у ратовима на рушевинама Југославије подржавали СВАКУ групацију која је баштинила нацистичку агенду из Другог светског рата; од Туђманове Хрватске до Харадинајеве "Косове" и Изетбеговићеве ЅЅ Ханџар-творевине. И да, ОНИ су и послужили као узор и пример свакој будали и провокатору који се по Интернету и пред камерама кити барјацима под којима су убијани Срби у Другом светском рату. Како је кренуло, испашће и љотићевски "СДК" узорни антифашистички пример. Јер, руку на срце, Димитријевић и слични данас суштински стоје на истој страни на којој су стајали издајници и квислинзи пре готово седам деценија.Србија мора да одлучи да ли је земља која поштује елементарно достојанство своје историје, или је сметлиште на којем је могуће јавно газити по костима наших побијених сународника. Негирање и релативизација нацистичких и усташких злочина у Другом светском рату, морају ући у кривични законик, а достојанство жртава нацизма и НДХ мора бити неприкосновено, уколико се желимо уопште звати људима. Међутим, то се у скорије време неће догодити, јер би тада на оптуженичкој клупи, уз беспризорне скинхеде, седела и читава прва постава Друге Србије; њихова сабраћа у идејној наопакости.Дакле, смена Димитријевића. Сада и одмах. Чак је и Г17 Плус шокиран овим изливом моралног људождерства. А то нешто говори.Г. Председниче Владе и г. министре Брадићу, дугујете објашњење српској јавности.Допуна (26. април, 06:30) Прес потврђује моју ранију претпоставку:Бранислав Димитријевић је, иначе, син Војина Димитријевића, истакнутог представника српског (sic) невладиног сектора, у Министарство културе дошао у време прошле владе, а према сазнањима Pressa, кључну улогу у његовом постављењу имало је управо лобирање невладиног сектора, које га и данас штити од смењивања.Ово што данас управља Србијом у ствари и није влада, већ невлада, која само извршава наређења својих финансијера и госпорада, успут се лично богатећи.- Сиви Соко

Pita sin oca: “Tata, sta je to politika?” A otac odgovara…. Najbolji odgovor koji sam do sada video

ps. Majo, hvala !:)

Док сам писао о најновијој ујдурми министра-поклисара Јеремића, на памет ми је пала мисао, "квислинзи то раде боље." Односно, да Империја и не мора много да се труди, њен посао ће у Србији да "одраде" разни послушници.Онда сам мало прекопао по архиви и видео да је то био наслов једне моје колумне из 2005. Поводом (у ретроспективи, релативно безначајног) скандала који је избио у Америци када се сазнало да је Бела Кућа плаћала одређене колумнисте за пропаганду у медијима, Лу Роквел са либертаријанског Мизес Института је прокоментарисао: "Не треба да се бринемо због оних који лажу за паре; истинска опасност су они који лажу а да за то нису плаћени."Некако баш у то време се чуло и о потешкоћама пропагандног листа "Балкан Тајмс" (који је већ био прекрштен у Тајмс "Југоисточне Европе"), који је финансирао Пентагон. Срђа Трифковић је том приликом рекао да проблем СЕТ-а није у томе што се ради о лошој пропаганди, већ што је сасвим сувишан, јер тај посао у Србији са много више енергије и острашћености већ обављају домаћи медији. "Нико толико лудачки не вређа српски народ и његову историју, религију, уметност и страдање као десетине колумниста српског порекла" запослених у тим медијима. Ту се мислило превасходно на Данас и Б92.Међу квислинзима који су "одрађивали" послове за Империју сам тада споменуо "Бебу" Поповића и осталу котерију која ће се касније утопити у ЛДП, али и тадашњег српског министра америчких послова, Вука Драшковића, који је био уџбенички пример како не бити шеф дипломатије. Његов наследник Јеремић се спретније изражава, али будући да и он заступа интересе Империје, то у ствари и није добра ствар. Роквелово тумачење корумпираних колумниста је било да су потпали под утицај "култа личности" (пре бих рекао, култа функције) америчког Императора, који "тражи власт, обожава власт, и изнад свега ставља власт." Тај култ нам је итекако познат.Зар неко још мисли да је "црвено-жута" коалиција формирана из било ког другог принципа осим власти? И да су њени стварни господари Тадић и Дачић, а не моћници у Бриселу и Вашингтону? Ако заиста верујете у то, онда и даље наставите да читате (слушате, гледате) Б92, и очекујете од власти у Србији да бране земљу и заштите народ. И кад сте већ ту, имам плац са погледом на море ако сте заинтересовани. У Јагодини. Палме урачунате.

Gledam vesti i svaki dan mi je sve smešnije kako se pravi nova srpska vlada, a jutros me je obradovala FB poruka da je na sajtu Igre-Igre postavljena nova flash igra: Sastavi svoju vladu. Kad već ne mogu oni da se dogovore, sastavite vi svoju vladu addthis_url = 'http%3A%2F%2Fwww.tamburix.com%2F2008%2F07%2F02%2Fsastavi-svoju-vladu%2F'; addthis_title [...]

Шест недеља повлачења народа за нос (или шта већ) је ето готово. Две фракције комуниста су се помириле, при чему је поражена фракција са Осме седнице добила признање своје коначне победе. Борис Тадић је тако постао реинкарнација Ивана Стамболића, а Латинка Перовић дочекала да буде Тито уместо Тита.А Србија? Ма то је тако примитивна, затуцана, одвратна реч... још колико сутра, декретом нове владе, након што се изврши еманципација угњетених националности, укинуће се то одвратно име све скупа са генетски геноцидним, клерофашистоидним народом који ту узурпира свету илирско-трачанско-пелагијску земљу. Ући ће се у 21. век у ”ЕУропској регији Поморавље-Панонија,” а становници ће се звати ”равноправни грађани” и свако супротстављање тој рајској будућности биће кажњиво моторном тестером и напалмом. Трошак свега тога? Ситница! Па зар није толерантни и просвећени досмански режим за само седам година набио двадесет милијарди дуга како би се ”живело боље” - таман као што је радио некад Ј.Б.Т.? Кога брига ко ће то да плаћа, ови што кркају данас ће одавно да буду мртви кад стигне рачун. То да се после овог живота иде Богу на истину причају само клерофашисти - рај се ствара овде, на земљи. Ко отме, има. Ко не отме, ради за онога ко отме. То се зове демократија. Све ће то народ позлатити.Дистопија ”Лепосаве” постаде данашња утопија ЕУробова.Знали сте ко вас је бомбардовао, држао под санкцијама, украо вам земљу и име, историју и културу. Знали сте ко вас је купио и уценио. И опет сте одлучили да им љубите скут (или нешто друго, је ли). Е па ето вам сад. Уживајте у ”благостању” и ”ЕУ-ропској будућности.”Док не стигне рачун.

…ili kako će Ivica da se izvuče iz ove nezgodacije.

Slika 1: Dosta odbora po unutrašnjosti, Miloševići iz Moskve kao i Vučelićevi ljudi u SPS-u dišu Dačiću za vrat, u to nemam sumnje. To su oni koji ga guraju ka koaliciji sa SRS i DSS-NS.

Slika 2: JS od početka propagira verifikaciju SSP-a i pribiližavanje EU. Evropski Palma, je l’ te. Ovima iz PUPS-a, koji mi liče na neku porodičnu firmu, je verovatno svejedno. I jednima i drugima nije prihvatljivo poništavanje SSP-a gde je JS najglasniji.

Slika 3: Sinoć na FOXu, u emisiji “Recite narodu” Dačić prvi put (bar za mene) javno rekao da SPS-u nije prihvatljivo poništavanje SSP-a. To je samo jedan dan nakon što je Samardžić u “Utisku nedelje” potvrdio da će DSS glasati protiv verifikacije SSP-a.

Slika 4: DS danas javno proziva Koštunicu da kaže da li ostaje pri svom “jedinom” obećanju u kampanji da će poništiti SSP i time svesno obmanjuje svoje birače zarad pukog opstanka na vlasti sa 11.5% podrške. Šic.

Ovo DS saopštenje je šlag na tortu da DSS-NS kojim slučajem ne odustane od toga i prihvati kompromis. Ivica bi se onda našao u nebranom grožđu. Ovako, SSP će biti izlazna strategija SPS-a da ne napravi vladu sa DSS-NS i SRS i da ode u koaliciju sa ZES-om.

Uhvaćen u Kovitlac Burnih Događaja poslednjih nekoliko dana, nisam nikako mogao naći vremena da obavim Svoju Dužnost prema Vama, Mojim Vernim Sledbenicima u Sreći i Nesreći. Nakon Haosa koji je izazvala Jedna Večito Opoziciona stranka Srbije podmećući Klin u Kola Sreće Poreskih Obveznika, zbog čega će od strane Istih biti kažnjena Propisno, pokušavala [...]

Kada sam chuo da se ove godine preko Taizea ide u Genevu za novu godinu znao sam da moram da ubedim makar jednog prijatelja da idemo. Ispostavilo se na kraju da sam preterao malo sa ubedjivanje (ili to ili je cena bila jako niska chak i za nash napaceni srpski dzep) pa je na trip poslo chetvoro prijatelja, i to ne bilo kojih cetvoro, nego neki od najblizih i najdrazih prijatelja koje imam :) (Slavka, Vlada, Zeleni i Voja).

Pakujemo najbitnije stvari u backpakove a Vlada pakuje i nos klovna i onu papirnu trubu koja se extenduje kada duvash koje je nabavio kod kineza za 10 dinara - skroz neophodne stvari za hodochasce na koje idemo :) :)

26.12.2007

U busu iskusno zauzimamo sharage plus jedno mesto ispred, a Zeleni, samo kako on to zna, zauzima i josh dva mesta tu negde ispred, da moze da spava ispruzenih nogu :) :) :) Naravno autobus je pun do poslednjeg mesta i posle negodovanja nekih od putnika ("gde su nasha mesta!"), Goran se pogodjen nepravdom i vidno rezigniran vraca u medju nas u sharage :) :)

Tu negde na samom pochetku putovanja se upoznajemo sa troje sap(a|u)tnika (Mira, Bojana i S(r)ale), koji su imali tu srecu ili nesrecu da sednu bash ispred ispred nas. U roku od 15 minuta njih troje dobro ocenjuju da mi imamo Plan za putovanje i potpuno nam se prepustaju da ih vodimo (hohoho). Od tada pa do kraja putovanja smo svuda visili zajedno.

27.12.2007

Negde rano izjutra stizemo do Slovenachke granice koju posle detaljne provere passporta (Slovenija je sada bedem Schengen zone) prolazimo. Neverovatan je taj osecaj kada shvatish da odatle pa do Skandinavskih zemalja na severu i Shpanije na jugu nema vishe granica. Sloboda se bukvalno oseti u atomosferi ... mozesh da je namirishesh. Meni je na pamet odmah pala pesma moje omiljenje grupe Kraftwerk - Europa Endloss (Evropa beskrajna).

Posle par sati prelazimo Italijansku "granicu" i ispred Trsta stajemo na benzinsku pumpu odakle po savrsheno sunchanom danu gledamo Mare Adriatico koje bljesti plavom bojom. Odatle pravac stradom ka Milanu!

Milano

U Milanu sam vec bio 2005 (kao i Bojana) pa nas dvoje izigravamo kao neke priuchene vodiche za ostatak grupe. Imamo 10 sati da obidjemo grad i naravno odmah krecemo ka Milanskom duomu (najveca katedrala u zapadnom hriscanstvu). Katedrala izgleda kao da je neko izvajao brdo i svaki put kada je vidim zapanjim se. Mogu samo da pretpostavim kako je izgledala ljudima pre 500 godina i sa kojim su strahoposhtovanjem oni to sve dozivljavali.

Duomo

Poshto smo imali samo deset sati u Milanu sve sto smo obilazili je bilo dva kilometra u krugu centra, a najdalje sto smo videli je zamak na kraju Via Dante. Naravno u samom centru passage Vittorio Emmanuel II, statua Leonarda da Vinchija, Milanska skala i one dve fancy ulice (Via Spiga i Via Monte Napoleone) u kojima ne postoji krpica a da kosta manje od 200 jevreja.

Vittorio Emmanuel II

 

U Vittorio Emmanuel II pasazu: Gora, Bilke, Vlada, Vojkan

Tu nekom pada na pamet izvrsna ideja da napravimo djir po neturistichkom delu Milana da vidimo kako izgledaju obichne ulice i obichne kuce. Ovo sa obilaskom neturistchkih delova je ispala jako dobra ideja i to smo ponovili kasnije i u Zenevi. Taj deo koji smo obishli izgleda jako lepo, ogromne kuce sa vishe stanova i uske uglavnom jednosmerne ulice.

Vracamo se ponovo u centar i kontemplirajuci gde sada da utroshimo tri sata Vlada i ja uochavamo grupu od desetak veselih Arapa koji kloshare na trgu ispred Duoma. Poshto Vlada i ja gajimo izvesnu blagonaklonost ka braci nesvrstanima, odluchujemo da im pridjemo i zapodenemo razgovor rukama i nogama, sobzirom da mi od Arapskog znamo tri rechi (habibi, shukran i afoan), a oni od Engleskog jednu (OK) :)

Ostatak ekipe gleda nepoverljivo sa dvadesetak metara, medjutim pet minuta kasnije nam se pridruzuju. Ispostavlja se da su Arapi iz Maroka, da svi prichaju italijanski i francuski i da su potpuno odushevljeni sto smo im prishli. Pre nego shto smo i smo stigli da ih ponudimo brljom iz Srbije koju smo poneli, vec smo bili pili neko belgijsko pivo iz njihovih zaliha :)

Nesvrstani u svrstanoj Italiji

Stvarno ne znam kako, ali nekako smo sa njima uspevali da prichamo nogama i rukama sledeca 3 sata. Kulminacija je bila kada sam ja pustio sa mobilnog Amr Diab - El Alem Alla i kada su nas uchili kako da pevamo :) Kada smo morali da krenemo na bus, samo sto se nismo izljubili sa njima :) Inache jedan Arapin je sve vreme zurio u Gorana, kao u nekog davno izgubljnog brata (inshallah), insistirao da se slika sa njim, pokusavao da pricha itd :) Jedni mini incident je bio kada je Alko San Vojkan hteo da plati pivo koje smo popili, a ovi, shvativshi to kao najgrdju uvredu, umalo nisu izvukli nozeve.

Na putu do busa Alko San pravi josh par incidenata, recimo kada u takvom stanju hoce da gadja Americhku ambasadu metalnim novcem, i odustaje posle mog kukanja (policajac kojeg nismo videli je stajao deset metara nize), i kada dosadjuje zenskim osobama iz grupe prichama iz mladosti :) :) Inache ovo sa Alko Sanom je bila samo uvertira onoga shto ce se desiti chetiri dana kasnije u Genfu.

Srecom ulazimo u autobus i kroz ostatak Italije, Francuske i Mon Blan tunel stizemo u Suisse (ovaj deo smo prespavali i jedino chega se secam su francuska i svajcarska alpska sela koja su nocu osvetljena izgledala jednostavno nadrealno!)

28.12.2007

Geneva

U ranim jutarnjim chasovima stizemo u Zenevu i tu nas istovaraju ispred neke shkole u kojoj sat vremena kasnije dobijamo mapu Geneve, kartu za gradski prevoz/hranu, upustvo kako da dodjemo do dela Geneve gde nas chekaju domacini, plan i program susreta i pismo brata Alojza iz Kochankagve. Ova poslednja dva su bila od velike koristi kad god je trebalo da se sedne na beton :) :)

Ispostavlja se da smo na deljenju lokacije imali srece i da smo izvukli jedan od najboljih delova Geneve koji se zove Grand-Saconnex u kojem se izmedju ostalog nalazi i zgrada Ujedinjenih Nacija, WHO itd. Dok smo chekali nekog da nas pokupi sa stanice na kojoj smo izasli snimio sam jelku sa poklonima u nekom obliznjem parkicu i pod geslom jednom se zivi, otishao da kradem paketice. Paketic nisam uspeo da ukradem posto je bash u to vreme naisla devojka iz organizacije da nas vodi do obliznje mesne zajednice :)

Bilke krade paketice u parku

Ta devojka je inache moj prvi kontakt sa Zenevljanima, i nachin na koji je prichala, kako je hodala, sa kojim ukusom se obukla i izshminkala, moze da se sumira jednom rechju: otmeno!

Stizemo do mesne zajednice i tu se odmaramo od puta uz Shvajcarske chokolade, sireve i sokove, dok nam dobri ljudi iz organizacije biraju hostove i crtaju upustva kako da stignemo do njih. Poshto se previshe Zenevljana prijavilo da budu hostovi!!!, ne mozemo svi u jednu kucu, nego moramo u manjim grupama, kako bi svi domacini dobili bar po nekog :) Tu smo se podelili tako da su Voja (Alko San), Goran (inshallah) i S(r)ale otishli u jednu porodicu, Vlada, Slavica i ja drugu a Mira i Bojana u trecu. Brat Beara u nameri da se oduzi dobrim domacinima na gostoprimstvu dekra flajku vode (na nash nagovor dodushe :), i uspeva da sluchajno pljune na Mirin kofer, koji neuspeshno cisti rukavicama :)

Mozda najbolji primer koji pokazuje koliko je taj narod daleko otishao u razvoju drushtva se desio kada smo krenuli ka porodici u kojoj je trebalo da budemo smeshteni, i kada nam je na pola puta, videvshi da vuchemo torbe, stala neka starija gospodja sa pickupom, objasnila nam rukama da udjemo, i odvezla nas do kuce hosta, dok smo mi u shoku vrteli merci, merci.

Stojimo ispred vrata domacina i pre nego sto smo zazvonili snimamo urokljivo oko - zashtini talisman koji vuche korene josh iz Egipatske mitologije (Horsovo oko) - kako visi zakachen na fenjeru, i pretpostavljamo da nas nashi domacini nece daviti previshe sa crkvom :). Zvonimo i vrata nam otvara gospodja Catherine Bruelhart sa neizostavnim Bonjour!

O tome koliko je ta zena bila dobra prema nama bih mogao da pishem poseban blog. Pochevshi od toga da nam je tada kada smo joj prvi put ushli u kucu odmah dala kljuch da mozmo da ulazimo i izlazimo kada hocemo a da i kljuch od automobila (izvinjavala se shto nema neshto bolje od golfa IV!!!), do toga da nam je trebalo da krenemo oprala i opeglala sve prljave stvari i za rastanak poklonila svakom od nas chokolade, bombonjere, sireve i charape sa zastavom Shvice :). To je bio takav odnos prema nama da sam se ja osecao kao da sam u svojoj kuci - recimo hodao sam u gacama :) Zena ima dvoje preslatke dece (sin Sajrus, i cerka Keli), psihijatar je, razvedena, trchi maraton redovno, bavi se planinarenjem i freeclimbingom, izgleda kao da ima 10 godina manje, i ne skida osmeh sa lica :)

Uredno raspakovane stvari

Tu smo se smestili u podrumu koji je zapravo atomsko skolnishte (po zakonu Shvajcarci koji imaju kuce moraju da grade i atomska sklonishta) a malo kasnije zapalili u centar grada gde smo vec prvo veche jurili labudove u Zenevskom jezeru da ih zadavimo i ispechemo, preturali po kantama (ne mozete da verujete sta sve ljudi bacaju u smece tamo) i u nemogucnosti da nadjemo WC opoganjivali vodu iz jezera (setite se Vlade i mene kada budete pili Evian :) :) )

Vlada pokusava da zadavi labudove u Zenevskom jezeru

 

Kraftwerk u Genevi

 

Pogled preko Zenevskog jezera

29.12.2007

Posto je dan perfektan odluchujemo da umesto obilaska Geneve odemo do brda (Francuzi to zovu planina :)) Salève koje se nalazi tik iza Svajcarsko-Francuske granice u Gronjoj Savoji u okviru prealpskog masiva, odakle postoji odlichan pogled na Mont Blanc. Hvatamo gradsku liniju 8 kod UN-a i za 15 minuta smo na granici (Veryrier-Tournettes).

Inache u Francusku smo krenuli na APP (ako prodje prodje), sobzirom da nismo imali pasoshe (organizatori, koji su i garantovali za nase vize, "zamolili su nas da ostavimo" passporte i to chim smo preshli granicu, da se ne bi desilo da neko ostane u Svajcarskoj i oni najebu posle). No, ne dozvoljavamo da nas taj detalj omete i idemo pravac na granichni prelaz. Ono sto smo znali je da je Svajcarska potpisala Schengenski sporazum, ali da trenutno ne implementiraju u potpusnosti, tako da su neki granichni prelazi otvoreni, a na nekima se proveravaju dokumenta u jednom pravcu. Posto sam ja jedini imao soshku (imam EU residence permit i viza mi nije bila potrebna), ja sam bio izvidnica granice ;) I eto bash se desilo taj dan da na granichnom prelazu Veryrier-Douane nije bilo zive dushe ;)

Goran na prelazu Veryrier-Douane

Posle prelaza za dvadesetak minuta stizemo do zichare (fr: Téléphérique), a dvadeset minuta kasnije i na vrh zichare na Salèveu odakle se pruza odlichan pogled na Genevu.

Penjanje zicharom (fr: Téléphérique) na Mont Salève

 

Srblji (Mira, Bojana, Bilke, Slavica, Vlada, Voja i S(r)ale) na Salèveu (u pozadini Geneva)

Vrh brda je nekih 3 km dalje (200 metara visinske razlike) i do njega vodi asfaltiran put. Tokom penjanja se desio jedan dogadjaj po kojem ce mi ceo ovaj put ostati u secanju:

U jednom trenutku odluchimo da stanemo pored puta i da se slikamo sa Mont Blanc-om u pozadini, tako sto ce Vojkan da ode preko puta i da nas slika. Dok smo se mi nameshtali za sliku, putem nailazi auto koji STAJE KAKO NAM NE BI USHAO U KADAR!!! Shok! Samo shto mi suze nisu krenule. Da se recimo ovo kojim sluchajem deshavalo u Beogradu verovatno bi vozach pregazio Vojkana i onda se vratio josh jednom u rikverc da ga overi. Nije mi samo jasno kuda mi to svi zurimo i tu smo gde smo a oni polako i mirno i tamo su gde su.

Dok se mi nameshtamo za sliku, 2 m od nas levo stoji auto i cheka da se slikamo kako bi prosao. Vlada, Bilke, Slavica, Mira i Bojana (u pozadini Mont Blanc)

Nailazimo uskoro na novi vidikovac na kojem je deployovan onaj durbin u koji kada ubacish 2 eura mozesh da gledash 5 minuta Genevu. Ono shto nas je odushevilo da su ga napravili da moze i da radi na dinare, pa umesto 2 eura ubacujemo 5 dinara (hvala Miro) i uzivamo u pogledu koji je pred nama.

Teleskop koji radi i na dinare. Bilke

Tu negde kada smo se vratili u grad Beari nestaje fotoaparat. Mozda mu je neko digao, ali pre ce biti da ga je Beara izgubio negde samo kako on to zna (sigurno je seo na njega u busu da ga ne bi zaboravio!?, a kada je doshla stanica nonshalantno otshetao do vrata zaboravivishi ono sto je ostalo na sedishtu) :)

30.12.2007

Tek treci dan stizemo da obidjemo znamenitosti Geneve.

Cvetni sat - predstavlja posvecenost Zenevljana satovima (najveca minutaru na svetu - preko 2.5 metra)

 

Jet d'Eau - vodoskok na Zenevskom jezeru koji baca 500 litara vode u sekundi na preko 150 metara visine i koji je od kada je izgradjen 1891 postao zashtitni znak grada

 

Longines sat u passageu Malbusion

 

Katedrala Sv. Petra chije su unutrashnje zidove reformatori izgulili tokom reformacije, i time efektivno unishtili dobar deo arheoloshkog blaga. Inache ispod crkve u temeljima se nalaze ostaci nekih prehrishcanskih oltara shto je josh jedan dokaz sakralne kontinualnosti

 

Place Neuve - trg na kojem je statua Henrija Dufora (filozof i general) i na kojem se nalaze muzeji i opera. Trg predstavlja centar kulture u Genevi

 

Odmah Place Neuve je Bastions park sa reformatorkim zidom na kojem su figure istaknutih reformatora (Zan Kalvin, Dzon Noks itd) i na kojem je velikim slovima ispisano Post Tenebras Lux (latinska fraza koja znachi "posle mraka svetlo"), sto je bio moto kalvinista (kasnije i cele reformacije)

 

Post Tenebras Lux je i moto i Geneve i te rechi su ispisane na svakoj banderi, shahtu za vodovod/struju/telefon ...

Svajcarci dosta ulazu u kulturu, pa je tako ulazu u Musée d'Art et d'Histoire (centralni muzej u Genevi) besplatan, shto smo mi naravno iskoristili da ga obidjemo. Arheologija, slikarstvo (jedan Pikasov original), originalni ornamenti iz katedrale Sv. Petra (ono sto kalvinisti nisu uspeli da unishte :) ), i ono sto je mene najvishe odushevilo machevi iz circa 1500 godine proizvedene u Solingenu, istom onom gradu gde se danas prizvode neki od najboljih kuhinjskih nozeva na svetu (Wüsthof, Zwilling (J.A. Henckels), Boker itd). Eh shta ti je tradicija :)

 

Musée d'Art et d'Histoire

 

Slavica, Bilke, Goran i Vlada (u pozadini kubure)

 

Pikaso

Zanimljiva epizoda iz muzeja je bila kada nam se jedan od kustosa obratio na Srpskom :). Shiptar sa Kosova koji se zove otprilike Kudri Bakrashi i koji je u Shvicu emigrirao '84. I to ne samo da je on emigrirao nego je u Genevu uspeo da dovuche i 17 brace i sestara. Sa njim smo se bash lepo isprichali, dao nam je tipove gde, sta i kako u Zenevi. Odlichan osecaj kada naidjesh u inostranstvu na nekoga sa ovih prostora :)

Sto se tiche organizacije preko koje smo i otili na ovaj trip, ona je od nas zahtevala samo jednu jedinu stvar a to je da se 30. decembra u 16h pojavimo u jednoj skolskoj hali kako bi prisustvovali predavanju brata Rishera :) sto smo mi naravno i uradili. Brat Risher je odrzao odlichan i zanimljiv govor na kojem je zaspalo pola ljudi u sali. Neverovatno je koliko taj chovek dobro pricha srpski sobzirom da je rodjeni Shvajcarac iz Berna. Da bi se oduzili dobrim ljudima koji su nas poslali na ovaj tip, Vlada i ja smo prevali u horu, a dokaz je slika koju je simio Zeleni. Jedino shto nismo skroz mogli da se usaglasimo koju pesmu prevamo mi a koju ostatak hora, ali sve se na kraju zavrshilo dobro, gromoglasnim aplazuom, kojem smo i mi definitivno doprineli :) :)

Fantastichne glasovne sposobnosti

31.12.2007

Pre podne Srbi odluchuju da obilazak Geneve zapochnu obilaskom shopping mall-a (H&M i C&A). Shvajcarska je skuplja od EU pa su i ova dva, inache poznata po jeftinim cenama, lanca odece u shvajcarskoj skuplja nego u Minhenu ili Pragu za oko 30tak posto. Najzanimljivija svar u shopping mall-u su bili medvedici koji su posli na skijanje :)

Medvedici koji idu na skijanje

Posle shopping-a krecemo u random obilazak starog dela grada, stim shto ja sve vreme navodim ka Sunovoj zgradi koja se nalazi upravo u tom najlepshem i najstarijem delu Geneve. Ovo se ispalo, kao i u Milanu, fenomenalna ideja, pohsto smo videli stari deo grada koji nije na klasichnim turistichkim rutama. Sve izgleda kao da je mnogo mnogo para ulozeno, ali nista od toga ne izgleda grandiozno, nego onako vishe kalvinistichki, racionalno i efikasno, sto mi se posebno svidelo :)

Jedna od zgrada u starom gradu

Na zalost do Sunovih office-a nisam uspeo da signem, zbog politike firme da kartica sa jednog site-a otvara sva vrata na drugom site-u osim ulazih :)

Uveche je nova godina i pred nama je izbor da li da odemo na neshto sto organizacija zove festival naroda i koji se odigrava u nekoj od loklanih crkava, gde u tishini i molitvi - pokajnichki - docekujemo novu godinu ili mozemo da odemo na jedan od 6 trgova u Genevi gde DJeve vrte raznoraznu muziku.

Pred ovako teshkim izborom ipak odluchujemo da odemo jedan od manjih stageva koji je postavljen iznad Bastions parka i reformatorkog zida a u blizini Place Neuve. Radna grupa za napijanje u sastavu Simovic/Klasnic pakuje nekoliko litara brlje, a ja videci da se sprema zlo pokushavam da urazumim Vojkana preprichavajuci mu dogadjaje iz Milana u kojima je uchestvovao a kojih se nije secao :) Medjutim jedno hladno: "Ne glumi direktora osnovne shkole" me preventuje od daljeg ubedjivanja i prelazim u mode "radi shta ocesh - boli me dupe" shto je uvek velika greshka.

Veche je pochelo super

Dok su Mira i Bojana popile ko da nisu, S(r)ale se malo napio, Slavica i Vlada popili tachno toliko da im bude dobro a da se ne napiju (ipak su oni profesionalne pijandure), ja nisam liznuo ni kap (kao i obichno), utoliko su Voja i Goran nebazdarenom tehnikom (pijmo iz flajke) doveli sebe do stanja delirijum tremensa. Na skali od 1 do 10 pijanstva gde je 10 jako pijan, Goran je bio 11 a Vojkan 13 :) Goran se sruchio u pored nas, dok smo Vojkana nashli tu u epsilon okolini kako povraca po nekim Rumunkama :)

Vlada, AlkoSan (Vojkan) i Mira

Od pola 1 do ranih jutrarnjih chasova i prvog autobusa u 6:10 je trajalo zagrevanje, i otreznjavanje radne grupe za napijanje u kojem su ucestvovali svi koji su mogli da stoje na nogama :) Najgori momenat veceri je bio kada su Vlada i Slavica otisli negde da prosetaju, a bash u tom trenutku je izbila neka mini tucha upravo pored nas izmedju 2 grupe Arapa. U roku od 15 sekundi su se stvorili redari i ispalili suzavce na njih pocheci da truju i nas :( Instiktivno smo mi sto smo stajali na nogama krenuli da bezimo, onda smo se setili ove dvojice komiranih i vraili se po njih. Gorana koji je mogao da hoda su odvele su Mira i Bojana, a ja sam bukvalno vukao ukochenog Vojkana za kragnu 10 metara nize dok nismo izashli iz zone dejstva :). Bilo je i josh interesantnih momenata kada je recimo pijani Goran zakucao neke vesele Shvajcarce kada sam mu ja njihovo "bonsoir" pogresno preveo kao "marsh u pichku materinu", ili kada mi je Goran dok sam pokusavao da ga zagrejem i trchim sa njim oko parka pobegao uzbrdo dok sam ja uzalud pokusavao da ga stignem (zivotinja je to chak i kada se napije :) ) sve vreme vrishteci "bezi levo" "bezi desno" i tako da ga navodeci na onu stranu puta gde nema automobila trenutno. Jutro smo dochekali kloshareci na toploj zeleznichkoj stanici.

Goran, AlkoSan (Vojkan) i Mira: Klosharenje na zeleznichkoj stanici u Genevi

1.1.2008

Poslednji dan u kuci gospodje Catherine Bruelhart :( Katerina nam sprema tradicionalni Zenevski rucak (topljeni raklet sir i kuvani krompir), a klinci stoje ispred vrata i ne dozvoljavaju nam da napustimo kucu! Za rastanak nam poklanjaju sir, cokolade, crvene carape sa belim krstom :) i ono sto je mene najvishe dirnulo: rukom pisane chestitke koje su sastavili ona i deca u kojima se iskreno nadaju da nam se svidelo! i zovu nas da dodjemo ponovo! Neverovatno! Naravno da dolazimo ponovo - nisu morali to da pishu uopshte :))

Vlada, Sajrus, Keli, Katerin, Slavica, Bilke

Izlazimo iz kuce i ja imam onaj osecaj poznatog mesta - kao da sam proveo u toj kuci par meseci a ne 4 dana. Toliko su nas dobro ugostili. Vreme pred polazak auobusa koristimo da se slikamo ispred zgrade UN-a, ispred onog dobor poznatog znaka koji smo mogli da vidimo toliko puta od devedestih na ovamo :) Vlada izgleda kao pravi predstavnik srpske delegacije (klovnovksi nos, truba u ustima, iz ranca mu vire chizme kao u njemu shteka neki lesh itd)

Predstavnik srpske delegacije ispred zgrade UN u Genevi

Na parkingu ispred sajma brat Risher dolazi da nas isprati (neko je rekao: da se uveri da cemo sigurno da odemo :))) i to na biciklu! Napustam Zenevu sa jakim osecanjem nostalgije i obecanjem da cu se sigurno vratiti.

Svjacarska je mala drzava sa dobrim autoputevima i za neka 4 sata stizemo do Zuericha.

Zürich

U Cirih stizemo oko 10 pm i imamo 2 ipo sata sto je dovoljno za jedan veliki djir oko grada. Srce starog grada je kao i u sluchaju Zeneva rasporedjeno sa obe strane rukavca jezera, a mostovi spajaju dve strane na svakih pedesetak metara. Na zalost bila je noc, ali ono shto smo videli je da grad izgleda prebogato, a posebno ta glavna ulica Banhhof strasse, gde su banke nachichkane jedna do druge. Interesantna stvar je bila da je od petoro ljudi koje smo pitali za pravac, troje bilo Srba koji tu zive i rade, jedan Svajcarac koji nabada hrvatski (zena Hrvatica), i jedan zbunjeni stranac sa mapom u ruci i prstom u ustima (njega je Vlada pitao za pravac :) :) Sa ovo troje srba je pricha tekla otprilike ovako: Ja pridjem i pitam "Wo ist die stadt zentrum", a odgovor bude otprilike prichaj srpski da te ceo svet razume :) :) Moj utisak o Zurichu posle ta 2ipo sata je da je to srpski grad u Shvajcarskoj :) Tu na autobuskoj stanici smo naleteli na poljski autobus koji smo odmah prepoznali po tome sto je izgledao kao nasha 706ica iz '93 i po tome sto je na bordu imao jednu casnu sestru. Jadni poljaci :)

Tramvaj u Cirihu

2.2.2008

München

Oko 6 a.m. i na minus 10 stepeni celzijusovih stizemo u grad nad gradovima. Nisu to samo pivo, BMW i Oktoberfest, to je mentalitet tog naroda koji je od rushevina iz drugog svetskog rata uspeo da ponovo izgradi grad u kojem su se '72 odzale letnje olimpijske igre. Poshto sam 2003. na 2004. ziveo u Minhenu samoproglashavam se za grupenfuehrera i vodim ekipu u obilazak poteza od Karlsplatz-a preko Marien placa do Isatora, kao i od Odenos platza do Selingent tora, sto predstavlja krst po starom krugu grada (Altstadtring).

Marienplatz, Frauenkirche und Altes Rathaus

U Minhenu smo imali samo 10 sati na raspolaganju, a to je malo da se posete pinakoteke i muzej tehnike, ali zato dovoljno za shopping :) Da ne bude sve bash shopping otisli smo i do najpoznatije pivnice na svetu, one gde je Hitler 1920 praktichno osnovao Nazi partiju - Hofbräuhaus am Platz, da popijemo po jedno pivo, ukrademo case (Hitler se sada prevrce u grobu) :) i uzivamo u atmosferi.

Bilke i Goran: Prost! (u pozadini Hofbräuhaus am Platz)

Vladi pada izuzetna ideja na pamet: da se popnemo na jedan toranj (turm) u samom centru i da iz ptichije perspektive posmatramo grad :) Ja inache nisam imao imao pojma da je toranj tu i pre toga se nikada nisam peo, pa me je to najvishe odusevilo od svega sto sam video taj dan ;) Grad je predivan i kada se gleda odozgore :)

Pogled na Altes Rathaus i Marienplatz sa tornja

Cinjenicu da smo u Minhenu, gradu jeftine i dostupne tehnike, koristimo da se svi uchepimo za lovu i Vladi uzmemo u Satrunu u foto aparat i to ne isti model koji je izgubio nego josh bolji :) Krecemo pravo za Srbiju a ja se u suzama rastajem sa Landeshauptstadt-om Muenchen-om i voljenom Bavarskom.

Sve u svemu fenomenalno putovanje, najbolje do sada, i to ne zbog gradova i zgrada, nego zbog ljudi sa kojima sam bio. Galerija najboljih slika je na bsd.org.yu/~bilke/photo/geneva_2007, a vi stay tuned za izvestaj iz Brisela sledece godine :)

Kada sam chuo da se ove godine preko Taizea ide u Genevu za novu godinu znao sam da moram da ubedim makar jednog prijatelja da idemo. Ispostavilo se na kraju da sam preterao malo sa ubedjivanje (ili to ili je cena bila jako niska chak i za nash napaceni srpski dzep) pa je na trip poslo chetvoro prijatelja, i to ne bilo kojih cetvoro, nego neki od najblizih i najdrazih prijatelja koje imam :) (Slavka, Vlada, Zeleni i Voja).

Pakujemo najbitnije stvari u backpakove a Vlada pakuje i nos klovna i onu papirnu trubu koja se extenduje kada duvash koje je nabavio kod kineza za 10 dinara - skroz neophodne stvari za hodochasce na koje idemo :) :)

26.12.2007

U busu iskusno zauzimamo sharage plus jedno mesto ispred, a Zeleni, samo kako on to zna, zauzima i josh dva mesta tu negde ispred, da moze da spava ispruzenih nogu :) :) :) Naravno autobus je pun do poslednjeg mesta i posle negodovanja nekih od putnika ("gde su nasha mesta!"), Goran se pogodjen nepravdom i vidno rezigniran vraca u medju nas u sharage :) :)

Tu negde na samom pochetku putovanja se upoznajemo sa troje sap(a|u)tnika (Mira, Bojana i S(r)ale), koji su imali tu srecu ili nesrecu da sednu bash ispred ispred nas. U roku od 15 minuta njih troje dobro ocenjuju da mi imamo Plan za putovanje i potpuno nam se prepustaju da ih vodimo (hohoho). Od tada pa do kraja putovanja smo svuda visili zajedno.

27.12.2007

Negde rano izjutra stizemo do Slovenachke granice koju posle detaljne provere passporta (Slovenija je sada bedem Schengen zone) prolazimo. Neverovatan je taj osecaj kada shvatish da odatle pa do Skandinavskih zemalja na severu i Shpanije na jugu nema vishe granica. Sloboda se bukvalno oseti u atomosferi ... mozesh da je namirishesh. Meni je na pamet odmah pala pesma moje omiljenje grupe Kraftwerk - Europa Endloss (Evropa beskrajna).

Posle par sati prelazimo Italijansku "granicu" i ispred Trsta stajemo na benzinsku pumpu odakle po savrsheno sunchanom danu gledamo Mare Adriatico koje bljesti plavom bojom. Odatle pravac stradom ka Milanu!

Milano

U Milanu sam vec bio 2005 (kao i Bojana) pa nas dvoje izigravamo kao neke priuchene vodiche za ostatak grupe. Imamo 10 sati da obidjemo grad i naravno odmah krecemo ka Milanskom duomu (najveca katedrala u zapadnom hriscanstvu). Katedrala izgleda kao da je neko izvajao brdo i svaki put kada je vidim zapanjim se. Mogu samo da pretpostavim kako je izgledala ljudima pre 500 godina i sa kojim su strahoposhtovanjem oni to sve dozivljavali.

Duomo

Poshto smo imali samo deset sati u Milanu sve sto smo obilazili je bilo dva kilometra u krugu centra, a najdalje sto smo videli je zamak na kraju Via Dante. Naravno u samom centru passage Vittorio Emmanuel II, statua Leonarda da Vinchija, Milanska skala i one dve fancy ulice (Via Spiga i Via Monte Napoleone) u kojima ne postoji krpica a da kosta manje od 200 jevreja.

Vittorio Emmanuel II

 

U Vittorio Emmanuel II pasazu: Gora, Bilke, Vlada, Vojkan

Tu nekom pada na pamet izvrsna ideja da napravimo djir po neturistichkom delu Milana da vidimo kako izgledaju obichne ulice i obichne kuce. Ovo sa obilaskom neturistchkih delova je ispala jako dobra ideja i to smo ponovili kasnije i u Zenevi. Taj deo koji smo obishli izgleda jako lepo, ogromne kuce sa vishe stanova i uske uglavnom jednosmerne ulice.

Vracamo se ponovo u centar i kontemplirajuci gde sada da utroshimo tri sata Vlada i ja uochavamo grupu od desetak veselih Arapa koji kloshare na trgu ispred Duoma. Poshto Vlada i ja gajimo izvesnu blagonaklonost ka braci nesvrstanima, odluchujemo da im pridjemo i zapodenemo razgovor rukama i nogama, sobzirom da mi od Arapskog znamo tri rechi (habibi, shukran i afoan), a oni od Engleskog jednu (OK) :)

Ostatak ekipe gleda nepoverljivo sa dvadesetak metara, medjutim pet minuta kasnije nam se pridruzuju. Ispostavlja se da su Arapi iz Maroka, da svi prichaju italijanski i francuski i da su potpuno odushevljeni sto smo im prishli. Pre nego shto smo i smo stigli da ih ponudimo brljom iz Srbije koju smo poneli, vec smo bili pili neko belgijsko pivo iz njihovih zaliha :)

Nesvrstani u svrstanoj Italiji

Stvarno ne znam kako, ali nekako smo sa njima uspevali da prichamo nogama i rukama sledeca 3 sata. Kulminacija je bila kada sam ja pustio sa mobilnog Amr Diab - El Alem Alla i kada su nas uchili kako da pevamo :) Kada smo morali da krenemo na bus, samo sto se nismo izljubili sa njima :) Inache jedan Arapin je sve vreme zurio u Gorana, kao u nekog davno izgubljnog brata (inshallah), insistirao da se slika sa njim, pokusavao da pricha itd :) Jedni mini incident je bio kada je Alko San Vojkan hteo da plati pivo koje smo popili, a ovi, shvativshi to kao najgrdju uvredu, umalo nisu izvukli nozeve.

Na putu do busa Alko San pravi josh par incidenata, recimo kada u takvom stanju hoce da gadja Americhku ambasadu metalnim novcem, i odustaje posle mog kukanja (policajac kojeg nismo videli je stajao deset metara nize), i kada dosadjuje zenskim osobama iz grupe prichama iz mladosti :) :) Inache ovo sa Alko Sanom je bila samo uvertira onoga shto ce se desiti chetiri dana kasnije u Genfu.

Srecom ulazimo u autobus i kroz ostatak Italije, Francuske i Mon Blan tunel stizemo u Suisse (ovaj deo smo prespavali i jedino chega se secam su francuska i svajcarska alpska sela koja su nocu osvetljena izgledala jednostavno nadrealno!)

28.12.2007

Geneva

U ranim jutarnjim chasovima stizemo u Zenevu i tu nas istovaraju ispred neke shkole u kojoj sat vremena kasnije dobijamo mapu Geneve, kartu za gradski prevoz/hranu, upustvo kako da dodjemo do dela Geneve gde nas chekaju domacini, plan i program susreta i pismo brata Alojza iz Kochankagve. Ova poslednja dva su bila od velike koristi kad god je trebalo da se sedne na beton :) :)

Ispostavlja se da smo na deljenju lokacije imali srece i da smo izvukli jedan od najboljih delova Geneve koji se zove Grand-Saconnex u kojem se izmedju ostalog nalazi i zgrada Ujedinjenih Nacija, WHO itd. Dok smo chekali nekog da nas pokupi sa stanice na kojoj smo izasli snimio sam jelku sa poklonima u nekom obliznjem parkicu i pod geslom jednom se zivi, otishao da kradem paketice. Paketic nisam uspeo da ukradem posto je bash u to vreme naisla devojka iz organizacije da nas vodi do obliznje mesne zajednice :)

Bilke krade paketice u parku

Ta devojka je inache moj prvi kontakt sa Zenevljanima, i nachin na koji je prichala, kako je hodala, sa kojim ukusom se obukla i izshminkala, moze da se sumira jednom rechju: otmeno!

Stizemo do mesne zajednice i tu se odmaramo od puta uz Shvajcarske chokolade, sireve i sokove, dok nam dobri ljudi iz organizacije biraju hostove i crtaju upustva kako da stignemo do njih. Poshto se previshe Zenevljana prijavilo da budu hostovi!!!, ne mozemo svi u jednu kucu, nego moramo u manjim grupama, kako bi svi domacini dobili bar po nekog :) Tu smo se podelili tako da su Voja (Alko San), Goran (inshallah) i S(r)ale otishli u jednu porodicu, Vlada, Slavica i ja drugu a Mira i Bojana u trecu. Brat Beara u nameri da se oduzi dobrim domacinima na gostoprimstvu dekra flajku vode (na nash nagovor dodushe :), i uspeva da sluchajno pljune na Mirin kofer, koji neuspeshno cisti rukavicama :)

Mozda najbolji primer koji pokazuje koliko je taj narod daleko otishao u razvoju drushtva se desio kada smo krenuli ka porodici u kojoj je trebalo da budemo smeshteni, i kada nam je na pola puta, videvshi da vuchemo torbe, stala neka starija gospodja sa pickupom, objasnila nam rukama da udjemo, i odvezla nas do kuce hosta, dok smo mi u shoku vrteli merci, merci.

Stojimo ispred vrata domacina i pre nego sto smo zazvonili snimamo urokljivo oko - zashtini talisman koji vuche korene josh iz Egipatske mitologije (Horsovo oko) - kako visi zakachen na fenjeru, i pretpostavljamo da nas nashi domacini nece daviti previshe sa crkvom :). Zvonimo i vrata nam otvara gospodja Catherine Bruelhart sa neizostavnim Bonjour!

O tome koliko je ta zena bila dobra prema nama bih mogao da pishem poseban blog. Pochevshi od toga da nam je tada kada smo joj prvi put ushli u kucu odmah dala kljuch da mozmo da ulazimo i izlazimo kada hocemo a da i kljuch od automobila (izvinjavala se shto nema neshto bolje od golfa IV!!!), do toga da nam je trebalo da krenemo oprala i opeglala sve prljave stvari i za rastanak poklonila svakom od nas chokolade, bombonjere, sireve i charape sa zastavom Shvice :). To je bio takav odnos prema nama da sam se ja osecao kao da sam u svojoj kuci - recimo hodao sam u gacama :) Zena ima dvoje preslatke dece (sin Sajrus, i cerka Keli), psihijatar je, razvedena, trchi maraton redovno, bavi se planinarenjem i freeclimbingom, izgleda kao da ima 10 godina manje, i ne skida osmeh sa lica :)

Uredno raspakovane stvari

Tu smo se smestili u podrumu koji je zapravo atomsko skolnishte (po zakonu Shvajcarci koji imaju kuce moraju da grade i atomska sklonishta) a malo kasnije zapalili u centar grada gde smo vec prvo veche jurili labudove u Zenevskom jezeru da ih zadavimo i ispechemo, preturali po kantama (ne mozete da verujete sta sve ljudi bacaju u smece tamo) i u nemogucnosti da nadjemo WC opoganjivali vodu iz jezera (setite se Vlade i mene kada budete pili Evian :) :) )

Vlada pokusava da zadavi labudove u Zenevskom jezeru

 

Kraftwerk u Genevi

 

Pogled preko Zenevskog jezera

29.12.2007

Posto je dan perfektan odluchujemo da umesto obilaska Geneve odemo do brda (Francuzi to zovu planina :)) Salève koje se nalazi tik iza Svajcarsko-Francuske granice u Gronjoj Savoji u okviru prealpskog masiva, odakle postoji odlichan pogled na Mont Blanc. Hvatamo gradsku liniju 8 kod UN-a i za 15 minuta smo na granici (Veryrier-Tournettes).

Inache u Francusku smo krenuli na APP (ako prodje prodje), sobzirom da nismo imali pasoshe (organizatori, koji su i garantovali za nase vize, "zamolili su nas da ostavimo" passporte i to chim smo preshli granicu, da se ne bi desilo da neko ostane u Svajcarskoj i oni najebu posle). No, ne dozvoljavamo da nas taj detalj omete i idemo pravac na granichni prelaz. Ono sto smo znali je da je Svajcarska potpisala Schengenski sporazum, ali da trenutno ne implementiraju u potpusnosti, tako da su neki granichni prelazi otvoreni, a na nekima se proveravaju dokumenta u jednom pravcu. Posto sam ja jedini imao soshku (imam EU residence permit i viza mi nije bila potrebna), ja sam bio izvidnica granice ;) I eto bash se desilo taj dan da na granichnom prelazu Veryrier-Douane nije bilo zive dushe ;)

Goran na prelazu Veryrier-Douane

Posle prelaza za dvadesetak minuta stizemo do zichare (fr: Téléphérique), a dvadeset minuta kasnije i na vrh zichare na Salèveu odakle se pruza odlichan pogled na Genevu.

Penjanje zicharom (fr: Téléphérique) na Mont Salève

 

Srblji (Mira, Bojana, Bilke, Slavica, Vlada, Voja i S(r)ale) na Salèveu (u pozadini Geneva)

Vrh brda je nekih 3 km dalje (200 metara visinske razlike) i do njega vodi asfaltiran put. Tokom penjanja se desio jedan dogadjaj po kojem ce mi ceo ovaj put ostati u secanju:

U jednom trenutku odluchimo da stanemo pored puta i da se slikamo sa Mont Blanc-om u pozadini, tako sto ce Vojkan da ode preko puta i da nas slika. Dok smo se mi nameshtali za sliku, putem nailazi auto koji STAJE KAKO NAM NE BI USHAO U KADAR!!! Shok! Samo shto mi suze nisu krenule. Da se recimo ovo kojim sluchajem deshavalo u Beogradu verovatno bi vozach pregazio Vojkana i onda se vratio josh jednom u rikverc da ga overi. Nije mi samo jasno kuda mi to svi zurimo i tu smo gde smo a oni polako i mirno i tamo su gde su.

Dok se mi nameshtamo za sliku, 2 m od nas levo stoji auto i cheka da se slikamo kako bi prosao. Vlada, Bilke, Slavica, Mira i Bojana (u pozadini Mont Blanc)

Nailazimo uskoro na novi vidikovac na kojem je deployovan onaj durbin u koji kada ubacish 2 eura mozesh da gledash 5 minuta Genevu. Ono shto nas je odushevilo da su ga napravili da moze i da radi na dinare, pa umesto 2 eura ubacujemo 5 dinara (hvala Miro) i uzivamo u pogledu koji je pred nama.

Teleskop koji radi i na dinare. Bilke

Tu negde kada smo se vratili u grad Beari nestaje fotoaparat. Mozda mu je neko digao, ali pre ce biti da ga je Beara izgubio negde samo kako on to zna (sigurno je seo na njega u busu da ga ne bi zaboravio!?, a kada je doshla stanica nonshalantno otshetao do vrata zaboravivishi ono sto je ostalo na sedishtu) :)

30.12.2007

Tek treci dan stizemo da obidjemo znamenitosti Geneve.

Cvetni sat - predstavlja posvecenost Zenevljana satovima (najveca minutaru na svetu - preko 2.5 metra)

 

Jet d'Eau - vodoskok na Zenevskom jezeru koji baca 500 litara vode u sekundi na preko 150 metara visine i koji je od kada je izgradjen 1891 postao zashtitni znak grada

 

Longines sat u passageu Malbusion

 

Katedrala Sv. Petra chije su unutrashnje zidove reformatori izgulili tokom reformacije, i time efektivno unishtili dobar deo arheoloshkog blaga. Inache ispod crkve u temeljima se nalaze ostaci nekih prehrishcanskih oltara shto je josh jedan dokaz sakralne kontinualnosti

 

Place Neuve - trg na kojem je statua Henrija Dufora (filozof i general) i na kojem se nalaze muzeji i opera. Trg predstavlja centar kulture u Genevi

 

Odmah Place Neuve je Bastions park sa reformatorkim zidom na kojem su figure istaknutih reformatora (Zan Kalvin, Dzon Noks itd) i na kojem je velikim slovima ispisano Post Tenebras Lux (latinska fraza koja znachi "posle mraka svetlo"), sto je bio moto kalvinista (kasnije i cele reformacije)

 

Post Tenebras Lux je i moto i Geneve i te rechi su ispisane na svakoj banderi, shahtu za vodovod/struju/telefon ...

Svajcarci dosta ulazu u kulturu, pa je tako ulazu u Musée d'Art et d'Histoire (centralni muzej u Genevi) besplatan, shto smo mi naravno iskoristili da ga obidjemo. Arheologija, slikarstvo (jedan Pikasov original), originalni ornamenti iz katedrale Sv. Petra (ono sto kalvinisti nisu uspeli da unishte :) ), i ono sto je mene najvishe odushevilo machevi iz circa 1500 godine proizvedene u Solingenu, istom onom gradu gde se danas prizvode neki od najboljih kuhinjskih nozeva na svetu (Wüsthof, Zwilling (J.A. Henckels), Boker itd). Eh shta ti je tradicija :)

 

Musée d'Art et d'Histoire

 

Slavica, Bilke, Goran i Vlada (u pozadini kubure)

 

Pikaso

Zanimljiva epizoda iz muzeja je bila kada nam se jedan od kustosa obratio na Srpskom :). Shiptar sa Kosova koji se zove otprilike Kudri Bakrashi i koji je u Shvicu emigrirao '84. I to ne samo da je on emigrirao nego je u Genevu uspeo da dovuche i 17 brace i sestara. Sa njim smo se bash lepo isprichali, dao nam je tipove gde, sta i kako u Zenevi. Odlichan osecaj kada naidjesh u inostranstvu na nekoga sa ovih prostora :)

Sto se tiche organizacije preko koje smo i otili na ovaj trip, ona je od nas zahtevala samo jednu jedinu stvar a to je da se 30. decembra u 16h pojavimo u jednoj skolskoj hali kako bi prisustvovali predavanju brata Rishera :) sto smo mi naravno i uradili. Brat Risher je odrzao odlichan i zanimljiv govor na kojem je zaspalo pola ljudi u sali. Neverovatno je koliko taj chovek dobro pricha srpski sobzirom da je rodjeni Shvajcarac iz Berna. Da bi se oduzili dobrim ljudima koji su nas poslali na ovaj tip, Vlada i ja smo prevali u horu, a dokaz je slika koju je simio Zeleni. Jedino shto nismo skroz mogli da se usaglasimo koju pesmu prevamo mi a koju ostatak hora, ali sve se na kraju zavrshilo dobro, gromoglasnim aplazuom, kojem smo i mi definitivno doprineli :) :)

Fantastichne glasovne sposobnosti

31.12.2007

Pre podne Srbi odluchuju da obilazak Geneve zapochnu obilaskom shopping mall-a (H&M i C&A). Shvajcarska je skuplja od EU pa su i ova dva, inache poznata po jeftinim cenama, lanca odece u shvajcarskoj skuplja nego u Minhenu ili Pragu za oko 30tak posto. Najzanimljivija svar u shopping mall-u su bili medvedici koji su posli na skijanje :)

Medvedici koji idu na skijanje

Posle shopping-a krecemo u random obilazak starog dela grada, stim shto ja sve vreme navodim ka Sunovoj zgradi koja se nalazi upravo u tom najlepshem i najstarijem delu Geneve. Ovo se ispalo, kao i u Milanu, fenomenalna ideja, pohsto smo videli stari deo grada koji nije na klasichnim turistichkim rutama. Sve izgleda kao da je mnogo mnogo para ulozeno, ali nista od toga ne izgleda grandiozno, nego onako vishe kalvinistichki, racionalno i efikasno, sto mi se posebno svidelo :)

Jedna od zgrada u starom gradu

Na zalost do Sunovih office-a nisam uspeo da signem, zbog politike firme da kartica sa jednog site-a otvara sva vrata na drugom site-u osim ulazih :)

Uveche je nova godina i pred nama je izbor da li da odemo na neshto sto organizacija zove festival naroda i koji se odigrava u nekoj od loklanih crkava, gde u tishini i molitvi - pokajnichki - docekujemo novu godinu ili mozemo da odemo na jedan od 6 trgova u Genevi gde DJeve vrte raznoraznu muziku.

Pred ovako teshkim izborom ipak odluchujemo da odemo jedan od manjih stageva koji je postavljen iznad Bastions parka i reformatorkog zida a u blizini Place Neuve. Radna grupa za napijanje u sastavu Simovic/Klasnic pakuje nekoliko litara brlje, a ja videci da se sprema zlo pokushavam da urazumim Vojkana preprichavajuci mu dogadjaje iz Milana u kojima je uchestvovao a kojih se nije secao :) Medjutim jedno hladno: "Ne glumi direktora osnovne shkole" me preventuje od daljeg ubedjivanja i prelazim u mode "radi shta ocesh - boli me dupe" shto je uvek velika greshka.

Veche je pochelo super

Dok su Mira i Bojana popile ko da nisu, S(r)ale se malo napio, Slavica i Vlada popili tachno toliko da im bude dobro a da se ne napiju (ipak su oni profesionalne pijandure), ja nisam liznuo ni kap (kao i obichno), utoliko su Voja i Goran nebazdarenom tehnikom (pijmo iz flajke) doveli sebe do stanja delirijum tremensa. Na skali od 1 do 10 pijanstva gde je 10 jako pijan, Goran je bio 11 a Vojkan 13 :) Goran se sruchio u pored nas, dok smo Vojkana nashli tu u epsilon okolini kako povraca po nekim Rumunkama :)

Vlada, AlkoSan (Vojkan) i Mira

Od pola 1 do ranih jutrarnjih chasova i prvog autobusa u 6:10 je trajalo zagrevanje, i otreznjavanje radne grupe za napijanje u kojem su ucestvovali svi koji su mogli da stoje na nogama :) Najgori momenat veceri je bio kada su Vlada i Slavica otisli negde da prosetaju, a bash u tom trenutku je izbila neka mini tucha upravo pored nas izmedju 2 grupe Arapa. U roku od 15 sekundi su se stvorili redari i ispalili suzavce na njih pocheci da truju i nas :( Instiktivno smo mi sto smo stajali na nogama krenuli da bezimo, onda smo se setili ove dvojice komiranih i vraili se po njih. Gorana koji je mogao da hoda su odvele su Mira i Bojana, a ja sam bukvalno vukao ukochenog Vojkana za kragnu 10 metara nize dok nismo izashli iz zone dejstva :). Bilo je i josh interesantnih momenata kada je recimo pijani Goran zakucao neke vesele Shvajcarce kada sam mu ja njihovo "bonsoir" pogresno preveo kao "marsh u pichku materinu", ili kada mi je Goran dok sam pokusavao da ga zagrejem i trchim sa njim oko parka pobegao uzbrdo dok sam ja uzalud pokusavao da ga stignem (zivotinja je to chak i kada se napije :) ) sve vreme vrishteci "bezi levo" "bezi desno" i tako da ga navodeci na onu stranu puta gde nema automobila trenutno. Jutro smo dochekali kloshareci na toploj zeleznichkoj stanici.

Goran, AlkoSan (Vojkan) i Mira: Klosharenje na zeleznichkoj stanici u Genevi

1.1.2008

Poslednji dan u kuci gospodje Catherine Bruelhart :( Katerina nam sprema tradicionalni Zenevski rucak (topljeni raklet sir i kuvani krompir), a klinci stoje ispred vrata i ne dozvoljavaju nam da napustimo kucu! Za rastanak nam poklanjaju sir, cokolade, crvene carape sa belim krstom :) i ono sto je mene najvishe dirnulo: rukom pisane chestitke koje su sastavili ona i deca u kojima se iskreno nadaju da nam se svidelo! i zovu nas da dodjemo ponovo! Neverovatno! Naravno da dolazimo ponovo - nisu morali to da pishu uopshte :))

Vlada, Sajrus, Keli, Katerin, Slavica, Bilke

Izlazimo iz kuce i ja imam onaj osecaj poznatog mesta - kao da sam proveo u toj kuci par meseci a ne 4 dana. Toliko su nas dobro ugostili. Vreme pred polazak auobusa koristimo da se slikamo ispred zgrade UN-a, ispred onog dobor poznatog znaka koji smo mogli da vidimo toliko puta od devedestih na ovamo :) Vlada izgleda kao pravi predstavnik srpske delegacije (klovnovksi nos, truba u ustima, iz ranca mu vire chizme kao u njemu shteka neki lesh itd)

Predstavnik srpske delegacije ispred zgrade UN u Genevi

Na parkingu ispred sajma brat Risher dolazi da nas isprati (neko je rekao: da se uveri da cemo sigurno da odemo :))) i to na biciklu! Napustam Zenevu sa jakim osecanjem nostalgije i obecanjem da cu se sigurno vratiti.

Svjacarska je mala drzava sa dobrim autoputevima i za neka 4 sata stizemo do Zuericha.

Zürich

U Cirih stizemo oko 10 pm i imamo 2 ipo sata sto je dovoljno za jedan veliki djir oko grada. Srce starog grada je kao i u sluchaju Zeneva rasporedjeno sa obe strane rukavca jezera, a mostovi spajaju dve strane na svakih pedesetak metara. Na zalost bila je noc, ali ono shto smo videli je da grad izgleda prebogato, a posebno ta glavna ulica Banhhof strasse, gde su banke nachichkane jedna do druge. Interesantna stvar je bila da je od petoro ljudi koje smo pitali za pravac, troje bilo Srba koji tu zive i rade, jedan Svajcarac koji nabada hrvatski (zena Hrvatica), i jedan zbunjeni stranac sa mapom u ruci i prstom u ustima (njega je Vlada pitao za pravac :) :) Sa ovo troje srba je pricha tekla otprilike ovako: Ja pridjem i pitam "Wo ist die stadt zentrum", a odgovor bude otprilike prichaj srpski da te ceo svet razume :) :) Moj utisak o Zurichu posle ta 2ipo sata je da je to srpski grad u Shvajcarskoj :) Tu na autobuskoj stanici smo naleteli na poljski autobus koji smo odmah prepoznali po tome sto je izgledao kao nasha 706ica iz '93 i po tome sto je na bordu imao jednu casnu sestru. Jadni poljaci :)

Tramvaj u Cirihu

2.2.2008

München

Oko 6 a.m. i na minus 10 stepeni celzijusovih stizemo u grad nad gradovima. Nisu to samo pivo, BMW i Oktoberfest, to je mentalitet tog naroda koji je od rushevina iz drugog svetskog rata uspeo da ponovo izgradi grad u kojem su se '72 odzale letnje olimpijske igre. Poshto sam 2003. na 2004. ziveo u Minhenu samoproglashavam se za grupenfuehrera i vodim ekipu u obilazak poteza od Karlsplatz-a preko Marien placa do Isatora, kao i od Odenos platza do Selingent tora, sto predstavlja krst po starom krugu grada (Altstadtring).

Marienplatz, Frauenkirche und Altes Rathaus

U Minhenu smo imali samo 10 sati na raspolaganju, a to je malo da se posete pinakoteke i muzej tehnike, ali zato dovoljno za shopping :) Da ne bude sve bash shopping otisli smo i do najpoznatije pivnice na svetu, one gde je Hitler 1920 praktichno osnovao Nazi partiju - Hofbräuhaus am Platz, da popijemo po jedno pivo, ukrademo case (Hitler se sada prevrce u grobu) :) i uzivamo u atmosferi.

Bilke i Goran: Prost! (u pozadini Hofbräuhaus am Platz)

Vladi pada izuzetna ideja na pamet: da se popnemo na jedan toranj (turm) u samom centru i da iz ptichije perspektive posmatramo grad :) Ja inache nisam imao imao pojma da je toranj tu i pre toga se nikada nisam peo, pa me je to najvishe odusevilo od svega sto sam video taj dan ;) Grad je predivan i kada se gleda odozgore :)

Pogled na Altes Rathaus i Marienplatz sa tornja

Cinjenicu da smo u Minhenu, gradu jeftine i dostupne tehnike, koristimo da se svi uchepimo za lovu i Vladi uzmemo u Satrunu u foto aparat i to ne isti model koji je izgubio nego josh bolji :) Krecemo pravo za Srbiju a ja se u suzama rastajem sa Landeshauptstadt-om Muenchen-om i voljenom Bavarskom.

Sve u svemu fenomenalno putovanje, najbolje do sada, i to ne zbog gradova i zgrada, nego zbog ljudi sa kojima sam bio. Galerija najboljih slika je na bsd.org.yu/~bilke/photo/geneva_2007, a vi stay tuned za izvestaj iz Brisela sledece godine :)

Kada sam chuo da se ove godine preko Taizea ide u Genevu za novu godinu znao sam da moram da ubedim makar jednog prijatelja da idemo. Ispostavilo se na kraju da sam preterao malo sa ubedjivanje (ili to ili je cena bila jako niska chak i za nash napaceni srpski dzep) pa je na trip poslo chetvoro prijatelja, i to ne bilo kojih cetvoro, nego neki od najblizih i najdrazih prijatelja koje imam :) (Slavka, Vlada, Zeleni i Voja).

Pakujemo najbitnije stvari u backpakove a Vlada pakuje i nos klovna i onu papirnu trubu koja se extenduje kada duvash koje je nabavio kod kineza za 10 dinara - skroz neophodne stvari za hodochasce na koje idemo :) :)

26.12.2007

U busu iskusno zauzimamo sharage plus jedno mesto ispred, a Zeleni, samo kako on to zna, zauzima i josh dva mesta tu negde ispred, da moze da spava ispruzenih nogu :) :) :) Naravno autobus je pun do poslednjeg mesta i posle negodovanja nekih od putnika ("gde su nasha mesta!"), Goran se pogodjen nepravdom i vidno rezigniran vraca u medju nas u sharage :) :)

Tu negde na samom pochetku putovanja se upoznajemo sa troje sap(a|u)tnika (Mira, Bojana i S(r)ale), koji su imali tu srecu ili nesrecu da sednu bash ispred ispred nas. U roku od 15 minuta njih troje dobro ocenjuju da mi imamo Plan za putovanje i potpuno nam se prepustaju da ih vodimo (hohoho). Od tada pa do kraja putovanja smo svuda visili zajedno.

27.12.2007

Negde rano izjutra stizemo do Slovenachke granice koju posle detaljne provere passporta (Slovenija je sada bedem Schengen zone) prolazimo. Neverovatan je taj osecaj kada shvatish da odatle pa do Skandinavskih zemalja na severu i Shpanije na jugu nema vishe granica. Sloboda se bukvalno oseti u atomosferi ... mozesh da je namirishesh. Meni je na pamet odmah pala pesma moje omiljenje grupe Kraftwerk - Europa Endloss (Evropa beskrajna).

Posle par sati prelazimo Italijansku "granicu" i ispred Trsta stajemo na benzinsku pumpu odakle po savrsheno sunchanom danu gledamo Mare Adriatico koje bljesti plavom bojom. Odatle pravac stradom ka Milanu!

Milano

U Milanu sam vec bio 2005 (kao i Bojana) pa nas dvoje izigravamo kao neke priuchene vodiche za ostatak grupe. Imamo 10 sati da obidjemo grad i naravno odmah krecemo ka Milanskom duomu (najveca katedrala u zapadnom hriscanstvu). Katedrala izgleda kao da je neko izvajao brdo i svaki put kada je vidim zapanjim se. Mogu samo da pretpostavim kako je izgledala ljudima pre 500 godina i sa kojim su strahoposhtovanjem oni to sve dozivljavali.

Duomo

Poshto smo imali samo deset sati u Milanu sve sto smo obilazili je bilo dva kilometra u krugu centra, a najdalje sto smo videli je zamak na kraju Via Dante. Naravno u samom centru passage Vittorio Emmanuel II, statua Leonarda da Vinchija, Milanska skala i one dve fancy ulice (Via Spiga i Via Monte Napoleone) u kojima ne postoji krpica a da kosta manje od 200 jevreja.

Vittorio Emmanuel II

 

U Vittorio Emmanuel II pasazu: Gora, Bilke, Vlada, Vojkan

Tu nekom pada na pamet izvrsna ideja da napravimo djir po neturistichkom delu Milana da vidimo kako izgledaju obichne ulice i obichne kuce. Ovo sa obilaskom neturistchkih delova je ispala jako dobra ideja i to smo ponovili kasnije i u Zenevi. Taj deo koji smo obishli izgleda jako lepo, ogromne kuce sa vishe stanova i uske uglavnom jednosmerne ulice.

Vracamo se ponovo u centar i kontemplirajuci gde sada da utroshimo tri sata Vlada i ja uochavamo grupu od desetak veselih Arapa koji kloshare na trgu ispred Duoma. Poshto Vlada i ja gajimo izvesnu blagonaklonost ka braci nesvrstanima, odluchujemo da im pridjemo i zapodenemo razgovor rukama i nogama, sobzirom da mi od Arapskog znamo tri rechi (habibi, shukran i afoan), a oni od Engleskog jednu (OK) :)

Ostatak ekipe gleda nepoverljivo sa dvadesetak metara, medjutim pet minuta kasnije nam se pridruzuju. Ispostavlja se da su Arapi iz Maroka, da svi prichaju italijanski i francuski i da su potpuno odushevljeni sto smo im prishli. Pre nego shto smo i smo stigli da ih ponudimo brljom iz Srbije koju smo poneli, vec smo bili pili neko belgijsko pivo iz njihovih zaliha :)

Nesvrstani u svrstanoj Italiji

Stvarno ne znam kako, ali nekako smo sa njima uspevali da prichamo nogama i rukama sledeca 3 sata. Kulminacija je bila kada sam ja pustio sa mobilnog Amr Diab - El Alem Alla i kada su nas uchili kako da pevamo :) Kada smo morali da krenemo na bus, samo sto se nismo izljubili sa njima :) Inache jedan Arapin je sve vreme zurio u Gorana, kao u nekog davno izgubljnog brata (inshallah), insistirao da se slika sa njim, pokusavao da pricha itd :) Jedni mini incident je bio kada je Alko San Vojkan hteo da plati pivo koje smo popili, a ovi, shvativshi to kao najgrdju uvredu, umalo nisu izvukli nozeve.

Na putu do busa Alko San pravi josh par incidenata, recimo kada u takvom stanju hoce da gadja Americhku ambasadu metalnim novcem, i odustaje posle mog kukanja (policajac kojeg nismo videli je stajao deset metara nize), i kada dosadjuje zenskim osobama iz grupe prichama iz mladosti :) :) Inache ovo sa Alko Sanom je bila samo uvertira onoga shto ce se desiti chetiri dana kasnije u Genfu.

Srecom ulazimo u autobus i kroz ostatak Italije, Francuske i Mon Blan tunel stizemo u Suisse (ovaj deo smo prespavali i jedino chega se secam su francuska i svajcarska alpska sela koja su nocu osvetljena izgledala jednostavno nadrealno!)

28.12.2007

Geneva

U ranim jutarnjim chasovima stizemo u Zenevu i tu nas istovaraju ispred neke shkole u kojoj sat vremena kasnije dobijamo mapu Geneve, kartu za gradski prevoz/hranu, upustvo kako da dodjemo do dela Geneve gde nas chekaju domacini, plan i program susreta i pismo brata Alojza iz Kochankagve. Ova poslednja dva su bila od velike koristi kad god je trebalo da se sedne na beton :) :)

Ispostavlja se da smo na deljenju lokacije imali srece i da smo izvukli jedan od najboljih delova Geneve koji se zove Grand-Saconnex u kojem se izmedju ostalog nalazi i zgrada Ujedinjenih Nacija, WHO itd. Dok smo chekali nekog da nas pokupi sa stanice na kojoj smo izasli snimio sam jelku sa poklonima u nekom obliznjem parkicu i pod geslom jednom se zivi, otishao da kradem paketice. Paketic nisam uspeo da ukradem posto je bash u to vreme naisla devojka iz organizacije da nas vodi do obliznje mesne zajednice :)

Bilke krade paketice u parku

Ta devojka je inache moj prvi kontakt sa Zenevljanima, i nachin na koji je prichala, kako je hodala, sa kojim ukusom se obukla i izshminkala, moze da se sumira jednom rechju: otmeno!

Stizemo do mesne zajednice i tu se odmaramo od puta uz Shvajcarske chokolade, sireve i sokove, dok nam dobri ljudi iz organizacije biraju hostove i crtaju upustva kako da stignemo do njih. Poshto se previshe Zenevljana prijavilo da budu hostovi!!!, ne mozemo svi u jednu kucu, nego moramo u manjim grupama, kako bi svi domacini dobili bar po nekog :) Tu smo se podelili tako da su Voja (Alko San), Goran (inshallah) i S(r)ale otishli u jednu porodicu, Vlada, Slavica i ja drugu a Mira i Bojana u trecu. Brat Beara u nameri da se oduzi dobrim domacinima na gostoprimstvu dekra flajku vode (na nash nagovor dodushe :), i uspeva da sluchajno pljune na Mirin kofer, koji neuspeshno cisti rukavicama :)

Mozda najbolji primer koji pokazuje koliko je taj narod daleko otishao u razvoju drushtva se desio kada smo krenuli ka porodici u kojoj je trebalo da budemo smeshteni, i kada nam je na pola puta, videvshi da vuchemo torbe, stala neka starija gospodja sa pickupom, objasnila nam rukama da udjemo, i odvezla nas do kuce hosta, dok smo mi u shoku vrteli merci, merci.

Stojimo ispred vrata domacina i pre nego sto smo zazvonili snimamo urokljivo oko - zashtini talisman koji vuche korene josh iz Egipatske mitologije (Horsovo oko) - kako visi zakachen na fenjeru, i pretpostavljamo da nas nashi domacini nece daviti previshe sa crkvom :). Zvonimo i vrata nam otvara gospodja Catherine Bruelhart sa neizostavnim Bonjour!

O tome koliko je ta zena bila dobra prema nama bih mogao da pishem poseban blog. Pochevshi od toga da nam je tada kada smo joj prvi put ushli u kucu odmah dala kljuch da mozmo da ulazimo i izlazimo kada hocemo a da i kljuch od automobila (izvinjavala se shto nema neshto bolje od golfa IV!!!), do toga da nam je trebalo da krenemo oprala i opeglala sve prljave stvari i za rastanak poklonila svakom od nas chokolade, bombonjere, sireve i charape sa zastavom Shvice :). To je bio takav odnos prema nama da sam se ja osecao kao da sam u svojoj kuci - recimo hodao sam u gacama :) Zena ima dvoje preslatke dece (sin Sajrus, i cerka Keli), psihijatar je, razvedena, trchi maraton redovno, bavi se planinarenjem i freeclimbingom, izgleda kao da ima 10 godina manje, i ne skida osmeh sa lica :)

Uredno raspakovane stvari

Tu smo se smestili u podrumu koji je zapravo atomsko skolnishte (po zakonu Shvajcarci koji imaju kuce moraju da grade i atomska sklonishta) a malo kasnije zapalili u centar grada gde smo vec prvo veche jurili labudove u Zenevskom jezeru da ih zadavimo i ispechemo, preturali po kantama (ne mozete da verujete sta sve ljudi bacaju u smece tamo) i u nemogucnosti da nadjemo WC opoganjivali vodu iz jezera (setite se Vlade i mene kada budete pili Evian :) :) )

Vlada pokusava da zadavi labudove u Zenevskom jezeru

 

Kraftwerk u Genevi

 

Pogled preko Zenevskog jezera

29.12.2007

Posto je dan perfektan odluchujemo da umesto obilaska Geneve odemo do brda (Francuzi to zovu planina :)) Salève koje se nalazi tik iza Svajcarsko-Francuske granice u Gronjoj Savoji u okviru prealpskog masiva, odakle postoji odlichan pogled na Mont Blanc. Hvatamo gradsku liniju 8 kod UN-a i za 15 minuta smo na granici (Veryrier-Tournettes).

Inache u Francusku smo krenuli na APP (ako prodje prodje), sobzirom da nismo imali pasoshe (organizatori, koji su i garantovali za nase vize, "zamolili su nas da ostavimo" passporte i to chim smo preshli granicu, da se ne bi desilo da neko ostane u Svajcarskoj i oni najebu posle). No, ne dozvoljavamo da nas taj detalj omete i idemo pravac na granichni prelaz. Ono sto smo znali je da je Svajcarska potpisala Schengenski sporazum, ali da trenutno ne implementiraju u potpusnosti, tako da su neki granichni prelazi otvoreni, a na nekima se proveravaju dokumenta u jednom pravcu. Posto sam ja jedini imao soshku (imam EU residence permit i viza mi nije bila potrebna), ja sam bio izvidnica granice ;) I eto bash se desilo taj dan da na granichnom prelazu Veryrier-Douane nije bilo zive dushe ;)

Goran na prelazu Veryrier-Douane

Posle prelaza za dvadesetak minuta stizemo do zichare (fr: Téléphérique), a dvadeset minuta kasnije i na vrh zichare na Salèveu odakle se pruza odlichan pogled na Genevu.

Penjanje zicharom (fr: Téléphérique) na Mont Salève

 

Srblji (Mira, Bojana, Bilke, Slavica, Vlada, Voja i S(r)ale) na Salèveu (u pozadini Geneva)

Vrh brda je nekih 3 km dalje (200 metara visinske razlike) i do njega vodi asfaltiran put. Tokom penjanja se desio jedan dogadjaj po kojem ce mi ceo ovaj put ostati u secanju:

U jednom trenutku odluchimo da stanemo pored puta i da se slikamo sa Mont Blanc-om u pozadini, tako sto ce Vojkan da ode preko puta i da nas slika. Dok smo se mi nameshtali za sliku, putem nailazi auto koji STAJE KAKO NAM NE BI USHAO U KADAR!!! Shok! Samo shto mi suze nisu krenule. Da se recimo ovo kojim sluchajem deshavalo u Beogradu verovatno bi vozach pregazio Vojkana i onda se vratio josh jednom u rikverc da ga overi. Nije mi samo jasno kuda mi to svi zurimo i tu smo gde smo a oni polako i mirno i tamo su gde su.

Dok se mi nameshtamo za sliku, 2 m od nas levo stoji auto i cheka da se slikamo kako bi prosao. Vlada, Bilke, Slavica, Mira i Bojana (u pozadini Mont Blanc)

Nailazimo uskoro na novi vidikovac na kojem je deployovan onaj durbin u koji kada ubacish 2 eura mozesh da gledash 5 minuta Genevu. Ono shto nas je odushevilo da su ga napravili da moze i da radi na dinare, pa umesto 2 eura ubacujemo 5 dinara (hvala Miro) i uzivamo u pogledu koji je pred nama.

Teleskop koji radi i na dinare. Bilke

Tu negde kada smo se vratili u grad Beari nestaje fotoaparat. Mozda mu je neko digao, ali pre ce biti da ga je Beara izgubio negde samo kako on to zna (sigurno je seo na njega u busu da ga ne bi zaboravio!?, a kada je doshla stanica nonshalantno otshetao do vrata zaboravivishi ono sto je ostalo na sedishtu) :)

30.12.2007

Tek treci dan stizemo da obidjemo znamenitosti Geneve.

Cvetni sat - predstavlja posvecenost Zenevljana satovima (najveca minutaru na svetu - preko 2.5 metra)

 

Jet d'Eau - vodoskok na Zenevskom jezeru koji baca 500 litara vode u sekundi na preko 150 metara visine i koji je od kada je izgradjen 1891 postao zashtitni znak grada

 

Longines sat u passageu Malbusion

 

Katedrala Sv. Petra chije su unutrashnje zidove reformatori izgulili tokom reformacije, i time efektivno unishtili dobar deo arheoloshkog blaga. Inache ispod crkve u temeljima se nalaze ostaci nekih prehrishcanskih oltara shto je josh jedan dokaz sakralne kontinualnosti

 

Place Neuve - trg na kojem je statua Henrija Dufora (filozof i general) i na kojem se nalaze muzeji i opera. Trg predstavlja centar kulture u Genevi

 

Odmah Place Neuve je Bastions park sa reformatorkim zidom na kojem su figure istaknutih reformatora (Zan Kalvin, Dzon Noks itd) i na kojem je velikim slovima ispisano Post Tenebras Lux (latinska fraza koja znachi "posle mraka svetlo"), sto je bio moto kalvinista (kasnije i cele reformacije)

 

Post Tenebras Lux je i moto i Geneve i te rechi su ispisane na svakoj banderi, shahtu za vodovod/struju/telefon ...

Svajcarci dosta ulazu u kulturu, pa je tako ulazu u Musée d'Art et d'Histoire (centralni muzej u Genevi) besplatan, shto smo mi naravno iskoristili da ga obidjemo. Arheologija, slikarstvo (jedan Pikasov original), originalni ornamenti iz katedrale Sv. Petra (ono sto kalvinisti nisu uspeli da unishte :) ), i ono sto je mene najvishe odushevilo machevi iz circa 1500 godine proizvedene u Solingenu, istom onom gradu gde se danas prizvode neki od najboljih kuhinjskih nozeva na svetu (Wüsthof, Zwilling (J.A. Henckels), Boker itd). Eh shta ti je tradicija :)

 

Musée d'Art et d'Histoire

 

Slavica, Bilke, Goran i Vlada (u pozadini kubure)

 

Pikaso

Zanimljiva epizoda iz muzeja je bila kada nam se jedan od kustosa obratio na Srpskom :). Shiptar sa Kosova koji se zove otprilike Kudri Bakrashi i koji je u Shvicu emigrirao '84. I to ne samo da je on emigrirao nego je u Genevu uspeo da dovuche i 17 brace i sestara. Sa njim smo se bash lepo isprichali, dao nam je tipove gde, sta i kako u Zenevi. Odlichan osecaj kada naidjesh u inostranstvu na nekoga sa ovih prostora :)

Sto se tiche organizacije preko koje smo i otili na ovaj trip, ona je od nas zahtevala samo jednu jedinu stvar a to je da se 30. decembra u 16h pojavimo u jednoj skolskoj hali kako bi prisustvovali predavanju brata Rishera :) sto smo mi naravno i uradili. Brat Risher je odrzao odlichan i zanimljiv govor na kojem je zaspalo pola ljudi u sali. Neverovatno je koliko taj chovek dobro pricha srpski sobzirom da je rodjeni Shvajcarac iz Berna. Da bi se oduzili dobrim ljudima koji su nas poslali na ovaj tip, Vlada i ja smo prevali u horu, a dokaz je slika koju je simio Zeleni. Jedino shto nismo skroz mogli da se usaglasimo koju pesmu prevamo mi a koju ostatak hora, ali sve se na kraju zavrshilo dobro, gromoglasnim aplazuom, kojem smo i mi definitivno doprineli :) :)

Fantastichne glasovne sposobnosti

31.12.2007

Pre podne Srbi odluchuju da obilazak Geneve zapochnu obilaskom shopping mall-a (H&M i C&A). Shvajcarska je skuplja od EU pa su i ova dva, inache poznata po jeftinim cenama, lanca odece u shvajcarskoj skuplja nego u Minhenu ili Pragu za oko 30tak posto. Najzanimljivija svar u shopping mall-u su bili medvedici koji su posli na skijanje :)

Medvedici koji idu na skijanje

Posle shopping-a krecemo u random obilazak starog dela grada, stim shto ja sve vreme navodim ka Sunovoj zgradi koja se nalazi upravo u tom najlepshem i najstarijem delu Geneve. Ovo se ispalo, kao i u Milanu, fenomenalna ideja, pohsto smo videli stari deo grada koji nije na klasichnim turistichkim rutama. Sve izgleda kao da je mnogo mnogo para ulozeno, ali nista od toga ne izgleda grandiozno, nego onako vishe kalvinistichki, racionalno i efikasno, sto mi se posebno svidelo :)

Jedna od zgrada u starom gradu

Na zalost do Sunovih office-a nisam uspeo da signem, zbog politike firme da kartica sa jednog site-a otvara sva vrata na drugom site-u osim ulazih :)

Uveche je nova godina i pred nama je izbor da li da odemo na neshto sto organizacija zove festival naroda i koji se odigrava u nekoj od loklanih crkava, gde u tishini i molitvi - pokajnichki - docekujemo novu godinu ili mozemo da odemo na jedan od 6 trgova u Genevi gde DJeve vrte raznoraznu muziku.

Pred ovako teshkim izborom ipak odluchujemo da odemo jedan od manjih stageva koji je postavljen iznad Bastions parka i reformatorkog zida a u blizini Place Neuve. Radna grupa za napijanje u sastavu Simovic/Klasnic pakuje nekoliko litara brlje, a ja videci da se sprema zlo pokushavam da urazumim Vojkana preprichavajuci mu dogadjaje iz Milana u kojima je uchestvovao a kojih se nije secao :) Medjutim jedno hladno: "Ne glumi direktora osnovne shkole" me preventuje od daljeg ubedjivanja i prelazim u mode "radi shta ocesh - boli me dupe" shto je uvek velika greshka.

Veche je pochelo super

Dok su Mira i Bojana popile ko da nisu, S(r)ale se malo napio, Slavica i Vlada popili tachno toliko da im bude dobro a da se ne napiju (ipak su oni profesionalne pijandure), ja nisam liznuo ni kap (kao i obichno), utoliko su Voja i Goran nebazdarenom tehnikom (pijmo iz flajke) doveli sebe do stanja delirijum tremensa. Na skali od 1 do 10 pijanstva gde je 10 jako pijan, Goran je bio 11 a Vojkan 13 :) Goran se sruchio u pored nas, dok smo Vojkana nashli tu u epsilon okolini kako povraca po nekim Rumunkama :)

Vlada, AlkoSan (Vojkan) i Mira

Od pola 1 do ranih jutrarnjih chasova i prvog autobusa u 6:10 je trajalo zagrevanje, i otreznjavanje radne grupe za napijanje u kojem su ucestvovali svi koji su mogli da stoje na nogama :) Najgori momenat veceri je bio kada su Vlada i Slavica otisli negde da prosetaju, a bash u tom trenutku je izbila neka mini tucha upravo pored nas izmedju 2 grupe Arapa. U roku od 15 sekundi su se stvorili redari i ispalili suzavce na njih pocheci da truju i nas :( Instiktivno smo mi sto smo stajali na nogama krenuli da bezimo, onda smo se setili ove dvojice komiranih i vraili se po njih. Gorana koji je mogao da hoda su odvele su Mira i Bojana, a ja sam bukvalno vukao ukochenog Vojkana za kragnu 10 metara nize dok nismo izashli iz zone dejstva :). Bilo je i josh interesantnih momenata kada je recimo pijani Goran zakucao neke vesele Shvajcarce kada sam mu ja njihovo "bonsoir" pogresno preveo kao "marsh u pichku materinu", ili kada mi je Goran dok sam pokusavao da ga zagrejem i trchim sa njim oko parka pobegao uzbrdo dok sam ja uzalud pokusavao da ga stignem (zivotinja je to chak i kada se napije :) ) sve vreme vrishteci "bezi levo" "bezi desno" i tako da ga navodeci na onu stranu puta gde nema automobila trenutno. Jutro smo dochekali kloshareci na toploj zeleznichkoj stanici.

Goran, AlkoSan (Vojkan) i Mira: Klosharenje na zeleznichkoj stanici u Genevi

1.1.2008

Poslednji dan u kuci gospodje Catherine Bruelhart :( Katerina nam sprema tradicionalni Zenevski rucak (topljeni raklet sir i kuvani krompir), a klinci stoje ispred vrata i ne dozvoljavaju nam da napustimo kucu! Za rastanak nam poklanjaju sir, cokolade, crvene carape sa belim krstom :) i ono sto je mene najvishe dirnulo: rukom pisane chestitke koje su sastavili ona i deca u kojima se iskreno nadaju da nam se svidelo! i zovu nas da dodjemo ponovo! Neverovatno! Naravno da dolazimo ponovo - nisu morali to da pishu uopshte :))

Vlada, Sajrus, Keli, Katerin, Slavica, Bilke

Izlazimo iz kuce i ja imam onaj osecaj poznatog mesta - kao da sam proveo u toj kuci par meseci a ne 4 dana. Toliko su nas dobro ugostili. Vreme pred polazak auobusa koristimo da se slikamo ispred zgrade UN-a, ispred onog dobor poznatog znaka koji smo mogli da vidimo toliko puta od devedestih na ovamo :) Vlada izgleda kao pravi predstavnik srpske delegacije (klovnovksi nos, truba u ustima, iz ranca mu vire chizme kao u njemu shteka neki lesh itd)

Predstavnik srpske delegacije ispred zgrade UN u Genevi

Na parkingu ispred sajma brat Risher dolazi da nas isprati (neko je rekao: da se uveri da cemo sigurno da odemo :))) i to na biciklu! Napustam Zenevu sa jakim osecanjem nostalgije i obecanjem da cu se sigurno vratiti.

Svjacarska je mala drzava sa dobrim autoputevima i za neka 4 sata stizemo do Zuericha.

Zürich

U Cirih stizemo oko 10 pm i imamo 2 ipo sata sto je dovoljno za jedan veliki djir oko grada. Srce starog grada je kao i u sluchaju Zeneva rasporedjeno sa obe strane rukavca jezera, a mostovi spajaju dve strane na svakih pedesetak metara. Na zalost bila je noc, ali ono shto smo videli je da grad izgleda prebogato, a posebno ta glavna ulica Banhhof strasse, gde su banke nachichkane jedna do druge. Interesantna stvar je bila da je od petoro ljudi koje smo pitali za pravac, troje bilo Srba koji tu zive i rade, jedan Svajcarac koji nabada hrvatski (zena Hrvatica), i jedan zbunjeni stranac sa mapom u ruci i prstom u ustima (njega je Vlada pitao za pravac :) :) Sa ovo troje srba je pricha tekla otprilike ovako: Ja pridjem i pitam "Wo ist die stadt zentrum", a odgovor bude otprilike prichaj srpski da te ceo svet razume :) :) Moj utisak o Zurichu posle ta 2ipo sata je da je to srpski grad u Shvajcarskoj :) Tu na autobuskoj stanici smo naleteli na poljski autobus koji smo odmah prepoznali po tome sto je izgledao kao nasha 706ica iz '93 i po tome sto je na bordu imao jednu casnu sestru. Jadni poljaci :)

Tramvaj u Cirihu

2.2.2008

München

Oko 6 a.m. i na minus 10 stepeni celzijusovih stizemo u grad nad gradovima. Nisu to samo pivo, BMW i Oktoberfest, to je mentalitet tog naroda koji je od rushevina iz drugog svetskog rata uspeo da ponovo izgradi grad u kojem su se '72 odzale letnje olimpijske igre. Poshto sam 2003. na 2004. ziveo u Minhenu samoproglashavam se za grupenfuehrera i vodim ekipu u obilazak poteza od Karlsplatz-a preko Marien placa do Isatora, kao i od Odenos platza do Selingent tora, sto predstavlja krst po starom krugu grada (Altstadtring).

Marienplatz, Frauenkirche und Altes Rathaus

U Minhenu smo imali samo 10 sati na raspolaganju, a to je malo da se posete pinakoteke i muzej tehnike, ali zato dovoljno za shopping :) Da ne bude sve bash shopping otisli smo i do najpoznatije pivnice na svetu, one gde je Hitler 1920 praktichno osnovao Nazi partiju - Hofbräuhaus am Platz, da popijemo po jedno pivo, ukrademo case (Hitler se sada prevrce u grobu) :) i uzivamo u atmosferi.

Bilke i Goran: Prost! (u pozadini Hofbräuhaus am Platz)

Vladi pada izuzetna ideja na pamet: da se popnemo na jedan toranj (turm) u samom centru i da iz ptichije perspektive posmatramo grad :) Ja inache nisam imao imao pojma da je toranj tu i pre toga se nikada nisam peo, pa me je to najvishe odusevilo od svega sto sam video taj dan ;) Grad je predivan i kada se gleda odozgore :)

Pogled na Altes Rathaus i Marienplatz sa tornja

Cinjenicu da smo u Minhenu, gradu jeftine i dostupne tehnike, koristimo da se svi uchepimo za lovu i Vladi uzmemo u Satrunu u foto aparat i to ne isti model koji je izgubio nego josh bolji :) Krecemo pravo za Srbiju a ja se u suzama rastajem sa Landeshauptstadt-om Muenchen-om i voljenom Bavarskom.

Sve u svemu fenomenalno putovanje, najbolje do sada, i to ne zbog gradova i zgrada, nego zbog ljudi sa kojima sam bio. Galerija najboljih slika je na bsd.org.yu/~bilke/photo/geneva_2007, a vi stay tuned za izvestaj iz Brisela sledece godine :)

Deo istorije koji je malo poznat.

Godine 70. pre hrista je postojao ambiciozni mali političar, a ekstremno bogat, Markus Licinius Krasus, koji je želeo da vlada Rimom.

Da biste imali ideju o kakvom čoveku se radilo, znajte da je on izmislio vatrogasce. Ali u Krasusovoj verziji, njegovi robovi vatrogasci bi jurili do zapaljene zgrade gde bi Krasus na licu mesta ponudio da je kupi za mali deo njene vrednosti. Ukoliko bi vlasnik pristao na prodaju, Krasusovi robovi bi ugasili vatru. Ukoliko bi vlasnik odbio, Krasus bi dozvolio da zgrada izgori do temelja.

Pomoću ovako stečenog bogatstva, Krasus je postao najveći zemljovlasnik u Rimu, koristeći svoje bogatstvo da bi pomogao Juliju Cezaru protiv Cicera.

Izvor

Jedan Stranac Časnih Namera se, kada smo došli, šetao po sobi Privatne Vile koju je za Njega iznajmila Naša Gostoprimljiva Domovina. U tom trenutku sam se setio razgovora koji sam vodio sa Predsednikom Vladajuće stranke Srbije još pre Afere Dedinjegejt. Tada mi je on, naime, rekao da ću morati da se što pre [...]

Dza ili Bu mi je bio jedan od omiljenih cyber punk/industrial domacih bendova iz srednjoskolskih dana i kada sam chuo da drze koncert u SKC-u, cimnuo sam jednog od nearest and dearest prijatelja Vladu Bearu da idemo na isti. Inache ici negde sa Vladom je samo po sebi garancija da ce to biti dogadjaj za pamcenje :)

Krenuli smo po najvecoj kishi u poslednjih 10 meseci njegovim kecom koji pamti 8. sednicu Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije i pokupili Vojkana da ga prebacimo do stana u Beogradu. Samo 3 km od Pazove bash brisachi od svih uredjaja na atomobilu lagano staju sa brisanjem :) Ne dozvoljavamo da nas taj kozmetichki detalj uspori i ja emuliram brisache rukom kroz otvoreni prozor i navodim Vladu gde da vozi :) Ovo radim sve dok nismo prosli kroz neku barushtinu na putu posle koje vishe ne osecam ruku, a iz pregrade za kasete pocinje da se sliva voda po meni :) Tada Vlada preuzima stafetu i brise svoj deo shofershajbne dok vozi oko 100 na sat, a ja otvaram tablu bromazepama da se smirim :)

E da njegov prozor se otvara okastim kljucem 8icom koji ja trazim u pregradi za kasete po mulju, vodi i nekim metalnim predmetima koji izgledaju kao da su ispali iz nekog filma Terry Gilliama.

Negde pred Beograd shvatamo da nam ne radi josh pola elektrichnih uredjaja na automobilu i da je verovatno osigurach u pitanju. Vladimir ga stoichki menja dok dobija eletroshokove od 12v.

Brisachi ponovo rade!!! Parkiramo rezonski negde na Dorcolu i ako je koncert u SKC-u :) Ulazimo u pogresan trolejbus koji nas vozi josh dalje od SKC-a. Ponovo rezonski odlucujemo da idemo peske i da gradskom saobracajnom nije za verovati.

Dolazimo u SKC potpuno mokri srecom na kraj Repetitora. Posle pola sata konachno izlaze Dza ili Bu :) Krecu sa starim stvarima, pa red novih, red starih. Osnovna Skola, Stempedo, Ustan I Kreni, Neki Drugi Grad, Kraljica Pica Parka, Ziveo Staljin i Svetska Revolucija, Aljaska, Olovni Vojnik, Vechna Lovisha, Treca Smena da pomenem samo neke od stvari.

Na bisu su svirali Zemlja Nojeva na koja me je pogodila i na koju sam se zaledio.

powered by ODEO

Otisli su svi koje znamU zemlji nojeva ostao sam samDa poslednji zatvorimKrug odlaskaOnih sto vredeIz najboljih godinaI gledam svoj gradAli to vise nije onU ruci kartaJer poslednji je vozKrvav i slomljen on daje znakIdi odavde i budi opet jak.Povedi me daleko, najdaljeSto dalje iz zemlje nojevaSuvise su ceste sahraneNema ovde vise nikoga.Te noci nebo me je izdaloTmurno i sivoZlobno se prosuloNa ljude sto odlaze,Na grad sto umireUmoran od lazi i prevareI mozda deset i vise godinaTrajace ovo vreme progonaZato kad krenes, ne okreci seOstaju ovde samoPacovi, stenice.

Posle koncerta smo, jeduci burek u Rige od Fere, zakljucili da je i posle 15 godina ova pesma na zalost josh uvek aktuelena :( Jedino sto nisu svirali a sto sam hteo da chujem je Secam Se. Nema veze, drugi put :) Sve u svemu odlichan koncert koji je ispunio moja ocekivanja.

p.s. sve slike su na Dza ili Bu 20 godina galeriji slika

Dza ili Bu mi je bio jedan od omiljenih cyber punk/industrial domacih bendova iz srednjoskolskih dana i kada sam chuo da drze koncert u SKC-u, cimnuo sam jednog od nearest and dearest prijatelja Vladu Bearu da idemo na isti. Inache ici negde sa Vladom je samo po sebi garancija da ce to biti dogadjaj za pamcenje :)

Krenuli smo po najvecoj kishi u poslednjih 10 meseci njegovim kecom koji pamti 8. sednicu Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije i pokupili Vojkana da ga prebacimo do stana u Beogradu. Samo 3 km od Pazove bash brisachi od svih uredjaja na atomobilu lagano staju sa brisanjem :) Ne dozvoljavamo da nas taj kozmetichki detalj uspori i ja emuliram brisache rukom kroz otvoreni prozor i navodim Vladu gde da vozi :) Ovo radim sve dok nismo prosli kroz neku barushtinu na putu posle koje vishe ne osecam ruku, a iz pregrade za kasete pocinje da se sliva voda po meni :) Tada Vlada preuzima stafetu i brise svoj deo shofershajbne dok vozi oko 100 na sat, a ja otvaram tablu bromazepama da se smirim :)

E da njegov prozor se otvara okastim kljucem 8icom koji ja trazim u pregradi za kasete po mulju, vodi i nekim metalnim predmetima koji izgledaju kao da su ispali iz nekog filma Terry Gilliama.

Negde pred Beograd shvatamo da nam ne radi josh pola elektrichnih uredjaja na automobilu i da je verovatno osigurach u pitanju. Vladimir ga stoichki menja dok dobija eletroshokove od 12v.

Brisachi ponovo rade!!! Parkiramo rezonski negde na Dorcolu i ako je koncert u SKC-u :) Ulazimo u pogresan trolejbus koji nas vozi josh dalje od SKC-a. Ponovo rezonski odlucujemo da idemo peske i da gradskom saobracajnom nije za verovati.

Dolazimo u SKC potpuno mokri srecom na kraj Repetitora. Posle pola sata konachno izlaze Dza ili Bu :) Krecu sa starim stvarima, pa red novih, red starih. Osnovna Skola, Stempedo, Ustan I Kreni, Neki Drugi Grad, Kraljica Pica Parka, Ziveo Staljin i Svetska Revolucija, Aljaska, Olovni Vojnik, Vechna Lovisha, Treca Smena da pomenem samo neke od stvari.

Na bisu su svirali Zemlja Nojeva na koja me je pogodila i na koju sam se zaledio.

powered by ODEO

Otisli su svi koje znamU zemlji nojeva ostao sam samDa poslednji zatvorimKrug odlaskaOnih sto vredeIz najboljih godinaI gledam svoj gradAli to vise nije onU ruci kartaJer poslednji je vozKrvav i slomljen on daje znakIdi odavde i budi opet jak.Povedi me daleko, najdaljeSto dalje iz zemlje nojevaSuvise su ceste sahraneNema ovde vise nikoga.Te noci nebo me je izdaloTmurno i sivoZlobno se prosuloNa ljude sto odlaze,Na grad sto umireUmoran od lazi i prevareI mozda deset i vise godinaTrajace ovo vreme progonaZato kad krenes, ne okreci seOstaju ovde samoPacovi, stenice.

Posle koncerta smo, jeduci burek u Rige od Fere, zakljucili da je i posle 15 godina ova pesma na zalost josh uvek aktuelena :( Jedino sto nisu svirali a sto sam hteo da chujem je Secam Se. Nema veze, drugi put :) Sve u svemu odlichan koncert koji je ispunio moja ocekivanja.

p.s. sve slike su na Dza ili Bu 20 godina galeriji slika

Dza ili Bu mi je bio jedan od omiljenih cyber punk/industrial domacih bendova iz srednjoskolskih dana i kada sam chuo da drze koncert u SKC-u, cimnuo sam jednog od nearest and dearest prijatelja Vladu Bearu da idemo na isti. Inache ici negde sa Vladom je samo po sebi garancija da ce to biti dogadjaj za pamcenje :)

Krenuli smo po najvecoj kishi u poslednjih 10 meseci njegovim kecom koji pamti 8. sednicu Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije i pokupili Vojkana da ga prebacimo do stana u Beogradu. Samo 3 km od Pazove bash brisachi od svih uredjaja na atomobilu lagano staju sa brisanjem :) Ne dozvoljavamo da nas taj kozmetichki detalj uspori i ja emuliram brisache rukom kroz otvoreni prozor i navodim Vladu gde da vozi :) Ovo radim sve dok nismo prosli kroz neku barushtinu na putu posle koje vishe ne osecam ruku, a iz pregrade za kasete pocinje da se sliva voda po meni :) Tada Vlada preuzima stafetu i brise svoj deo shofershajbne dok vozi oko 100 na sat, a ja otvaram tablu bromazepama da se smirim :)

E da njegov prozor se otvara okastim kljucem 8icom koji ja trazim u pregradi za kasete po mulju, vodi i nekim metalnim predmetima koji izgledaju kao da su ispali iz nekog filma Terry Gilliama.

Negde pred Beograd shvatamo da nam ne radi josh pola elektrichnih uredjaja na automobilu i da je verovatno osigurach u pitanju. Vladimir ga stoichki menja dok dobija eletroshokove od 12v.

Brisachi ponovo rade!!! Parkiramo rezonski negde na Dorcolu i ako je koncert u SKC-u :) Ulazimo u pogresan trolejbus koji nas vozi josh dalje od SKC-a. Ponovo rezonski odlucujemo da idemo peske i da gradskom saobracajnom nije za verovati.

Dolazimo u SKC potpuno mokri srecom na kraj Repetitora. Posle pola sata konachno izlaze Dza ili Bu :) Krecu sa starim stvarima, pa red novih, red starih. Osnovna Skola, Stempedo, Ustan I Kreni, Neki Drugi Grad, Kraljica Pica Parka, Ziveo Staljin i Svetska Revolucija, Aljaska, Olovni Vojnik, Vechna Lovisha, Treca Smena da pomenem samo neke od stvari.

Na bisu su svirali Zemlja Nojeva na koja me je pogodila i na koju sam se zaledio.

powered by ODEO

Otisli su svi koje znamU zemlji nojeva ostao sam samDa poslednji zatvorimKrug odlaskaOnih sto vredeIz najboljih godinaI gledam svoj gradAli to vise nije onU ruci kartaJer poslednji je vozKrvav i slomljen on daje znakIdi odavde i budi opet jak.Povedi me daleko, najdaljeSto dalje iz zemlje nojevaSuvise su ceste sahraneNema ovde vise nikoga.Te noci nebo me je izdaloTmurno i sivoZlobno se prosuloNa ljude sto odlaze,Na grad sto umireUmoran od lazi i prevareI mozda deset i vise godinaTrajace ovo vreme progonaZato kad krenes, ne okreci seOstaju ovde samoPacovi, stenice.

Posle koncerta smo, jeduci burek u Rige od Fere, zakljucili da je i posle 15 godina ova pesma na zalost josh uvek aktuelena :( Jedino sto nisu svirali a sto sam hteo da chujem je Secam Se. Nema veze, drugi put :) Sve u svemu odlichan koncert koji je ispunio moja ocekivanja.

p.s. sve slike su na Dza ili Bu 20 godina galeriji slika

Posle par jako zanimljivih blogova (solaris vol. manager i debugovanje aplikacije na freebsd-u) a koji su od strane shirog auditorijuma okarakterisani kao "suvoparni" i "dosadni", odlichio sam se napishem jedan life blog o najzanimljivijem danu u srbiji od kako sam dosao iz zemlje zombija pre 25 dana ;)Sve je pocelo kada mi je jedan od najblizih i najdrazih prijatelja i generalno car od choveka Vlada "Behara" Beara predlozio da idemo do Beograda bajsevima na Adu :) Vlada je inache iskusni alpinista i pre 15 dana je popeo najvishi vrh evrope Elbrus dva puta, u istom danu! Medjutim znajuci da ja vreme provodim uglavnom gojeci dupe ispred racunara predlozio je da odemo vozom do Toshinog bunara i onda da nastavimo bajsevima do Ade, i predlog je odmah jednoglasno prosao ;) Inache Vlada je za tu priliku obukao specijalne biciklistichke poslednji krik mode koje mozete videti na sledecoj slici :)

Odatle preko kruznog toka kod Arene, do Dejtonke gde smo naduvali gume na verovatno pogresnih 3 bara :), pa preko brankovog mosta do trga nikole pasica po vodu i do pionirskog parka gde na sledecoj slici mozete da vidite Vladu koji se odmara chitajuci uredno presavijene novine kako samo on to zna :)

Tu je negde pala ideja da idemo na slaviju i da se vozamo kruznim tokom bajsevima i slikamo za to vreme ;) Napravili smo 4 kruga slikajuci se paralelno i zapalili nemanjinom pre nego sto je neko pozvao umnobolnu sluzbu da na pokupi :)

Preplivali 2 puta adu i vlada bio glavna atrakcija posto su svi gledli u njega/nas misleci da je to jednodelni kupaci kostim koji se nosio tamo 60tih ;).

 

 

Pili za dz kapucino (promocija) vozali par krugova oko Ade i posli nazad put Dorchola i Kalisha i to uz reku stazom do Brankovog mosta pa onda liftom gore pa levo :) Od tog mesta tura postaje historical/eating tour around Belgrade.

Tako smo otisli do burekdzinice u rige od fere, vozali se po kalishu, onim ulichicama ispod knez mihalove (strahinjica bana, dobrachina, zmaj jovina itd), onda spichili do novog beograda na shish cevap :) Naravno ni jedno crveno nismo promasili :) Tu negde je pao mrak ;). Odatle do poste u zemunu nadajuci se praznoj 706ici da se ubacimo u njega sa sve bajsevima ;) Naravno posle jednog autobusa koji je prosao prepun skontali smo da nema sanse i da je jedino resenje da dodjemo do pazove da idemo bajsevima do iste ;)Vlada je naravno vozio Beograd-Pazova mnogo puta, ali nikada nocu, a bajsevi nemaju ni svetlo niti su obelezni nazad :D. I tako lagano preko zemun polja koje je u mrklom mraku do bataje i odatle do pazove. 2 puta se desilo da nas je neko za malo pokupio i to uvek neko ko nam ide u susret i pretiche.

 

Negde u zemun polju u mrkom mraku oko 21:30:Vlada (zamisljeno): Bilke jel' mogu da posaljem mail sa gmail-a na yahooBilke (zbunjeno): DaVlada (odusevljeno): U jeee super!Bilke (histerichno): Hahahaha

:) :) :)10 minuta kasnije neko nam se priblizava od pozadi, mi u najcrnjem mraku:Vlada (spontano): Ovaj nista ne vidi 100%Bilke (histerichno): Hahahaah:) :) :) :)15 min kasnije:Vlada: Dobro se drzish ... nisam verovao da mozesh ovoliko da izdrzish ...  dodelicemo ti orden u pazovi ... nadam se ne posthumno :) :) :)Bilke: HahahahaU Pazovi smo se pojavili oko 22:50 ispred Slavicine kuce i dovabili smo je dole da joj prichamo za dozivljaj i da se slikamo :)Sve u svemu 67 km za par sati i predivni dozivljaj Beograda na bajsu :) Ponavaljmo turu kada se vratim iz Grcke i onda palimo na Brach gde verovatno idemo za 20tak dana i to sa sve bajsevima :)

Dosta blogovanja .. odoh na Lefkadu, Kefaloniju, Itaku i Zakintos (za 3 sata krece bus) sa Zelenim (Goranom) pa blogujem o tome za 15tak dana :)