Planeta Srbija

Redak prizor:

… prestaju biti uticajni onog momenta kada prestanete da pratite Twitter. Svako je car svog mehura.

Kao neko ko je godinama prisutan na sceni osećao sam obavezu da odgovorim na pitajne ko su najveće zvezde srpskog Interneta, pitanje važnošću jednako onom na koje znamo da je odgovor 42. Teško je dati odgovor na ovo pitanje, ali korišćenjem raznih alata (koji su ocenjeni kao najreferentniji u ovoj oblasti), kao i diskusijom sa nekima od najpoznatijih domaćih Internet faca i nekoliko sertifikacionih tela došao sam do ove kompleksne liste. Verujem da će ponovo biti onih koji neće biti oduševljeni svojim nepojavljivanjem na listi, ali nije li to deo života kao takvog. Svi se mi nekad ne pojavimo na ponekoj listi…

Jeftini senzacionalizam je trend koju je Internet doveo do neslućenih razmera. BREAKING, SHOCKING, AMAZING i slične krupne reči koriste se više nego ikada, a lepljivi naslovi predstavljaju ultimativan zadatak svakog novinara. Kontekst se istog trenutka i zaboravlja, jer on nije bitan, čini vest mlakom, neinteresantnom, svakidašnjom. Ne poziva na komentarisanje i da širenje diljem društvenih medija što je primarni fokus novih medija. Plašim se da je priča o novom sajtu skupštine od 59.000 eur upravo potpala pod ovu kategoriju, pa inspirisan negativnim komentarima i diskusijom na twitteru probaću da pojasnim zašto neki sajt košta toliko koliko košta, i zašto ovo i nije toliko iznenađujuća cifra.

Pre par nedelja učestvovao sam u komisiji na tenderu za izradu jednog sajta čiji je budžet približan ovom iz naslova. Iskreno, bio sam na prvu loptu iznenađen ali kada sam dobio detaljan budžet sve je bilo mnogo jasnije i opravdanije. Kao neko ko dolazi iz freelance voda, ali i neko ko je dobar deo svojih sajtova naplaćivao do 300 eur (odrastanje :)) i meni je teško da percipiram da nešto kao sajt košta 30-40-50 hiljada evra. Ali, u tom trenutku se treba osvrnuti i na onaj savet Think big iz moje školice preduzetništva. Razlog zašto su meni ove cifre bile impozantne dolazi baš iz te freelance zaostavštine, kada radite sve sami od Vas se i očekuje da radite za manje novca. Pokrivate više oblasti, ali time i gubite fokus na osnovu čega verovatno i sam rast biva znatno usporen. Jedna osoba ne vredi 50.000 eur koliko god dobra bila za ove poslove, a i ne nudi dovoljno ozbiljnosti za projekte ove veličine. Oni zahtevaju određenu reputaciju i sigurnost koju ni jedan freelancer ne može da ponudi, makar ne na onom nivou koji očekuju donatori, poput USAID-a koji je finansirao izradu ovog sajta.

Zašto reputacija i sigurnost?

Ivan je imao jednu interesantnu ideju – formiraću marketinšku agenciju koja će imati samo jednu rečenicu na sajtu. Radimo stvari na vreme u planiranom kvalitetu usluge. Ovo nije za džabe tako. Završavanje poslova na vreme jeste glavna boljka velike većine web timova, posao je takav a i činjenica je da nam nedostaje fokusa na nivou industrije. Profesionalnih timova koji mogu da ponude ovakvu uslugu ima jako malo, manje od 5, među kojima je i Omnicom koji je izradio ovaj sajt. Činjenica je da oni imaju ozbiljan tim, visoko obrazovane pojedince koji su duži period u kompaniji, ozbiljne projekte iza sebe, ozbiljnu infrastrukturu (jako bitno) – jednostavno odaju sliku MI SMO OZBILJNA KOMPANIJA. Dok većina nas ima puno znanja i radi iz stana, to baš i nije najpoželjniji scenario kada radite sa donatorima. Isto važi i za ljude koji se angažuju od projekta do projekta, sve to umanjuje ozbiljnost samog tima koji nastupa na nekom tenderu. Ko je imao priliku da sarađuje sa nekim od ovih finansijera sigurno zna koliko se profesionalizam ceni.

Ne treba zaboraviti i onu čuvenu englesku – “Nisam dovoljno bogat da bih kupovao jeftine stvari.” Ista je itekako primenljiva u ovom slučaju, za planiranu investiciju dobijen je visoko kvalitetan sajt, koji je urađen po planu i na vreme. Koštao je više nego što većina nas misli da vredi, ali je zadovoljio tražene uslove i TO JE ONO ŠTO KOŠTA. Da su to kojim slučajem pare koje plaćaju poreski obaveznici (svi mi) kritika bi bila itekako na mestu, i ličila na pranje budžetskih para obzirom da postoje zdrave alternative (manji tim, manje zahtevan sajt, fleksibilniji vremenski okvir), ovako kao deo projekta iza kog stoje dosta rigorozni strani donatori itekako ima svoju opravdanost.

Raščlanite troškove

Kada je jednom od prijatelja ponudjena investicija od 100.000 eur, na iznenađenje mnogih konstatovali smo kako je to jako malo novca. Ljudi koštaju, i ako imate 10 zaposlenih koje plaćate o proseku 500 eur (što je neki prosek industrije) to je 500 (plata) x 1.7 (umnožak troškova oko plate) x 10 (broj ljudi) x 12 (meseci u godini) = 102.000 eur. Odavde, za godinu dana potrošili ste novac samo na plate. Stoga treba vrlo pažljivo postupati sa ciframa kada su veći projekti u pitanju.

Gledajte ovaj projekat po istom principu. 3 programera čiji sat košta 20 eur (prosečna cena programera u spomenutoj petorci), dizajn se obično procenjuje na oko 1.500-2.000 eur (naslovna, artikl, kategorija, unutrašnje strane, mobilna verzija), sistem admin (serverska podešavanja, održavanje servera…), projekt menadžer koji košta takođe 20 eur/sat. Uzmite i da projekat traje oko 3 meseca kada se uzmu sve iteracije kroz koje je neophodno proći da bi se došlo do krajnjeg rešenja. Ako radite sa sporom državnom upravom ova cifra je verovatno još i veća. I neka je mesečno održavanje 200 eur, kako je ugovorom obuhvaćeno i održavanje sajta za 3 godine.

4 (osobe) x 60 (radnih dana u 3 meseca) x 160 eur (dan) + 1 (sys admin) x 15 dana x 160 eur (dan) + 2000 eur dizajn + 200 (mesečno održavanje) x 36 (meseci u 3 godine) = 38400 eur + 2400 eur + 2000 eur + 7200 eur = 50.000 eur.

Opa, ovo vraški liči na gore definisanu cifru. A gde je copywriting, fotografija, edukacija, migriranje podataka iz starog CMS-a i sl. i sl.

Možda previše karikiram ali samo hoću da Vam predstavim kako spomenute cifre često i nisu toliki bauk ako se pravilno predstave. Morate imati definisanu cenu za ono što radite, Torbica je jedno vreme imao interesantnu izjavu da njega svaki dan otključavanje kancelarije košta 350 eur. I tu nema ništa čudno ako se pogleda na način na koji je dekomponovana gornja brojka. Posao košta i posao mora da se naplati. Uvek postoje brža i jeftinija rešenja, ali nisu nužno i kvalitetnija i ne zadovoljavaju okvir koji je neophodan. Verujem da je u ovom slučaju okvir bio upravo taj – da se napravi kvalitetan sajt, u skladu sa poslednjim standardima, u definisanom vremenu i definisanom budžetu i oni su u tome uspeli. Lepo je Nemke rekao da se ne mogu porediti babe i žabe. Svet očima freelancera izgleda mnogo drugačije od sveta osobe koja vodi tim od 16 ljudi, ne kažem da bih se menjao ali mogu da razumem.

Suština je da ne treba prihvatati servirane informacije zdravo za gotovo, već da je često kontekst taj koji nedostaje da bismo razumeli neke stvari. Stanje tržište nam nije najzahvalnije i gnev većine je donekle opravdan, ali bilo bi lepo da umesto jaukanja postavimo neke stvari na svoje mesto i definišemo cenu rada koja će biti tržišno prihvaćena. Dece, koja će raditi sajtove od 100 eur, će uvek biti ali kvalitet je oduvek imao i treba da ima svoju cenu, tako da mislim da treba ipak da razmišljamo u tom pravcu i biće nam svima puno bolje.

Napomena: Omnicom je jedna od retkih firmi sa kojom nemam gotovo nikakve odnose, tako da ovaj tekst ne predstavlja čuvanje leđa nekog od prijatelja. Imao sam prilike jednom da ih upoznam i odali su baš onakav utisak kakav sam gore opisao. Ozbiljna firma koja radi iste takve projekte i to vrlo fino naplaćuje. Verujem da mnogi od nas mogu da urade neke stvari bolje od Omnicoma, ali jednostavno nastup koji oni imaju prema kompanijama je nekoliko nivoa iznad onog sa kojim bilo ko od nas nastupa a to ima svoju cenu. U niši u kojoj oni operišu starke i geek majice ne tretiraju se kao najpoželjniji odevni predmeti :)

Juče je u novom broju nedeljnika NIN na 30-toj strani izašao i tekst o stanju domaćeg tržišta i potencijalima domaćih Internet kompanija za nastup na globalnom tržištu u kome veliki deo zauzimaju tekstovi koje smo napisali Ivan Minić i moja malenkost. Kako tekst i dalje nije dostupan na sajtu, a neki od vas nisu u stanju da kupe magazin (što je najtoplija preporuka) evo dela koji sam napisao, a voleo bih da se kroz komentare i uključite u diskusiju i date svoje zapažanje o ovom problemu.

Photo: Isaac Leedom

Internet nam je dao jednu interesantnu mogućnost. Da bez većih troškova, posebno ako poredimo sa ostalim industrijama, izađemo i na svetsko tržište i tako stanemo rame uz rame sa servisima iz celog sveta. I pored toga, retki su servisi koji su zaista i uspeli u tom izlasku te se često dolazi u dilemu da li su domaći Internet preduzetnici dovoljno inovativni da osmisle nešto što bi imalo vrednost na svetskom nivou. U pesimističnom okruženju poput našeg odgovor se sam nameće, bez ozbiljnije analize faktora koji to mogu podrobnije da objasne – dakle NISU. No, ovaj odgovor nije i tačan već je posledica neinformisanost i činjenice da su oni koji su uspešni često i jako malo povezani sa Srbijom.

U Srbiji postoji nekolicina jako uspešnih globalnih servisa, koji funkcionišu u svojim nišama i kao takvi nemaju vidljivost koju možemo pripisati jednom Facebooku ali to ne znači da su beznačajni. Globalni vertikalni pretraživač Vast je u potpunosti razvijen u Srbiji, mogućnost da iznajmite limuzine širom Amerike omogućava vam još jedan servis razvijen na lokalnom tržištu Groundlink, a ne smemo zaboraviti ni trenutno najpopularniji Facebook fudbal menadžer na Top Eleven koji igra gotovo 3 miliona ljudi na mesečnom nivou. Priče postoje, ali se o njima puno ne priča i nekako ih uvek nadvladaju pesimizam i traženje razloga. Istina je da nam fali vidljivost, edukacija, infrastruktura i najvažnije preduzetnički duh. Kao mala zemlja nismo previše privlačni investitorima te ideje koje su možda i imale dovoljno kvaliteta za uspeh nikada nisu izašle van naših granica. Uspeh jednog bi tako povukao mnogo drugih manjih servisa da probaju isto, a deljenjem znanja bismo verovatno posle nekog vremena i ucrtali ime naše zemlje u svetske mape uspešnih startup kompanija. Primeri poput Izraela, ili znatno manje Estonije pokazuju da to nije nemoguće.

Najvažnije – fali nam preduzetnički duh. Ucrtana životna mapa fakultet – dobar posao – penzija i dalje predstavlja mantru velikog broja mladih i inovativnih ljudi, te se premalo njih odlučuje za rizik i pokretanje sopstvenog biznisa u godinama kada je to najzvodljivije raditi. Neophodno je rizikovati i u potpunosti se posvetiti realizaciji, a u ovome je poželjna i pomoć države u vidu startup kredita koji će pomoći mladima da istraju u svojim idejama do prve ozbiljnije faze razvoja servisa. Kada se stvari postave na noge, cela startup mašinerija može da se zahukta i uspešni servisi motivisaće mnoge da krenu istom stazom, baš kao što je ActiveCollab motivisao mnoge u Srbiji da krenu sa globalnom distribucijom softvera. A onda, ko zna možda jednog dana i dobijemo visoko uspešan servis sa naših prostora poput Facebooka.

Prijatelj mi je malopre poslao listu najpopularnijih sajtova u BiH za april 2011. na kojima je posle jako dugog perioda promenjena situacija na poziciji broj 1. Posle višegodišnje vladavine jednog informativno portala kao što je slučaj kod nas (sarajevo-x.com) na prvo mesto je došla kupoprodajna mreža Pik, dragih prijatelje iz Sarajeva, koji su tako posle Derneka ponovo dokazali da znaju da pogode ono što “raja” traži. Kao neko ko je bio lokalna ispostava njihovih proizvoda u Srbiji, osećam se dužnim da probam da objasnim tajni sastojak njihovog uspeha.

Prvo i osnovno Pile i Ado (koji stoje iza proizvoda) su sjajni momci. Neko ko voli Internet, ko je odrastao i živi na njemu. Ovo je osnovni preduslov da napravite proizvod koji kida, nerazumevanje medija i potreba njegovih korisnika često dovodi do vrlo brzog kraha. Dernek je bio sjajna škola, napravljen je superpopularan proizvod, ali je adekvatna monetizacija izostala da bi na kraju, zajedno sa većinom lokalnih društvenih mreža, bio pojeden od strane Facebooka. Stekla su se znanja i izvukli zaključci koji su na najbolji način pretočeni u zvezdu našeg teksta Pik.

Spomenuta ljubav prema Internetu ili bolje rečeno strast je neophodan sastojak da biste uspeli, i upravo onaj koji pravi razliku. Zbog ovoga je bitno da ste odrasli na internetu, kao i da radite stvari koje volite. Strast je ta koja vas gura i u trenucima kada postoji više zanimljivih stvari od razvoja servisa (izlasci, odmori, društvo…). Umesto gostovanja na konferencijama i izliva samoljublja, priče o venture kapitalu, biznis planova, strategija komunikacije i čega već sve ne, vreme je uloženo u razvoj kvalitetnog proizvoda, onakvog kakav odgovara ljudima. Odatle i tako napredna tehnološka platforma, ali ona nikako nije bila dovoljna. Da jeste, u Srbiji bi servis samo od sebe zaživeo što nije bio slučaj.

Ne treba zaboraviti ni na neophodnost poznavanja tržišta i adekvatan tajming su koji će sve ovo učiniti ozbiljnim. Ok, tajming ovde i nije bio toliko presudan, ali činjenica da su oni momci koji jako puno vremena provode među ljudima je učinila da izađu u potpunosti susret potrebama tržišta. Nemamo veliku penetraciju Internet korisnika ali imamo 2 mobilna telefona po stanovniku? Zašto to ne iskoristiti i jednim killer featureom smrviti konkurenciju? Upravo se to i desilo!

Šta se desilo sa Srbijom?

Grešaka je bilo nekoliko a pre svega nedeljenje strasti, praćeno nedostatkom fokusa i previše površnim ulaskom na tržište ponajviše sa infrastrukturnog aspekta.

Nedeljenje strasti je nastalo iz činjenice da se tim mnogo lakše od pojedinca motiviše da nivo strasti održi na zavidnom nivou. Oscilacije u ponašanju uvek budu pokrivene onim drugim članovima i tako krize odrastanja brže nestanu. Dok je ta strast postojala kad god smo radili zajedno, kada bih ostao sam entuzijazam bi nestajao kad god su drugi tekući problemi ugrožavali rad na servisu. Direktna posledica ovoga je odsustvo fokusa, client’s work i razvoj svog servisa vrlo teško idu rame uz rame kada ste sami. Možemo slobodno reći i ne idu.

Ništa manji problem nije bila ni infrastruktura. Rad sa velikim brojem korisnika koji podrazumeva novčane transakcije zahteva i određeni nivo poverenja i ozbiljnosti, kao i ludački support koji je izostao. Izostao zbog spomenutog fokusa, čime se gubilo poverenje koje za razliku od BiH verzije delimično bilo kreirano jer je Dernek u vreme starta servisa bio superpopularan. Lepo je Gary rekao da je briga najbolja marketing strategija. Nije trebalo 30 strana pisati o tome.

Ali na greškama se valjda uči. Pozitivni primeri poput ovog nam služe da ih što više izbegnemo, mada na kraju ipak je sve do pojedinaca. Ne kažu Ameri za džabe, It’s always people stupid!

Pile, Ado – lepo je pratiti sve što radite i učiti od vas! Dok će drugi skrštenih ruku sedeti i govoriti kako je nešto nemoguće jer smo nesrećni Balkan, vi ćete svojim delom dokazati suprotno. A za to se skida kapa!

U zadnje vreme mi se često dešava da šaljem email ili poruku bez naslova – jednostavno otkucam ono što imam da kažem i kliknem Send (ili Cmd + Enter). Facebook se na primer nikada ne buni kada to uradim, dok me email klijenti (GMail i Sparrow.app) smaraju sa “Da li stvarno ‘oćeš ili ne?” dijalozima:

Zato sam se u jednom momentu zapitao: da li je i kada subject polje višak? Uvek je dobro malo pretresti stvari koje ljudi smatraju normalnim i podrazumevanim (vidi PS), pa mi se i samo pitanje učinilo zanimljivim.

No, situacije kada neću staviti subject:

Poruka je sama po sebi sažete i iz nje same ne može da se izvuče još sažetiji naslov. Šaljem neki link, citat, šta već. Opet situacija kada je apsolutno sve što ima da se kaže u tekstu same poruke i sažetak nije potreban. Ćakanje sa prijateljima gde diskusija nema definisan cilj, već je prosto priča o nasumičnim temama i stvarima koje kroz priču dolaze jedna za drugom. Ranije sam tim porukama stavljao “…” subject, ali sam i to prestao da radim, pošto ne pravi nikakvu razliku. Poruke koje bi bolje bile kao SMS nego kao FB prouka ili email, ali je nepraktično slati SMS (primalac je u roamingu, a nema hitnosti u diskusiji) ili nemam njegov broj (npr, nemam broj nikoga od ekipe sa kojom sam bio u Nepalu, ali sam sa svima u kontaktu preko Facebooka).

Situacije kada uvek stavljam subject:

Kada kontaktiram tehničku podršku, neku prodavnicu, raspitujem se o nekom proizvodu itd. Tada uvek stavim kratak opis onoga što me zanima ili sa čime imam problem. Duži mailovi koje šaljem ekipi u firmi. Doduše, u tim slučajevima sve ide kroz activeCollab, gde postavljam diskusiju ili tiket, a ljudi budu notifikovani o tome putem maila. Kada se dopisujem sa ljudima van firme vezano za posao (različiti dogovori oko putovanja i konferencija, prepiske vezane za nabavku opreme i sl).

Kada tako izlistam kad stavljam, a kada izostavljam naslov, zaključak se nametne sam po sebi: naslov je višak kada je sama poruka toliko kratka da ne zahteva sumiranje ili kada pričam sa prijateljima, dok je uvek tu kada je disksija iz bilo kog razloga formalna ili sa ciljem. Facebook to konta (pa ga zato “normalni” ljudi više i koriste nego mail), ali email klijenti izgleda i dalje obitavaju u sada već davnoj 1995. godini.

PS: Da ne bude da razmišljam o ovakvim stvarima čisto sporta radi i zato što u životu nemam pametnija posla; odgovor na ovo i slična pitanja direktno utiče na neke odluke vezane za dizajn aplikacija na kojima radimo. Ukoliko želite da pravite softver koji minimalno smara ljude, dobro je znati koja polja apsolutno zahtevaju vrednost, a koja možete ostaviti opcionim ili čak u potpunosti izbaciti.

Ivanka je kod Internet agencije na blogu pobrojala najbolje od fashion blogova iz regiona. I dok se nekima pegla od fashion blogerki, dok držeći se za glavu gledaju njihovu iznenađujuću posećenost, moram priznati da sam jako srećan što se ovo dešava. Web sada i definitivno nije u vlasništvu geekova, već je dostigao nivo demokratičnosti o kojoj smo svi sanjali. Tehnička znanja padaju u drugi plan, a fokus se prebacuje na talenat i malo zdravog razuma. Evolucija se dešava pred našim očima, a prvi domaći izdanak su fashion blogerke na čemu im najiskrenije čestitam.

PS. Naslov je interna zajebavancija nastala na nekoj od mnogobrojnih Kolačić brejnstorming sesija.

Pre neki dan je Istok objavio kako je Cecin home video najgledaniji video na YouTubeu, morao sam da ga demantujem činjenicom da je jedna dečja pesmica koju svi znamo daleko gledanija. Čak 2 miliona puta više, a peva je šestipogodišnja devojčica Lea Mršić. Sa 10 miliona pregleda iza sebe je daleko ostavila i Ekrema i Cecin home video i sve ostale viralne navlakuše. Poslušajte :)

Na prvi pogled čudo, dok ne odete do nekoga ko ima malu decu i shvatite koliko se svi ovi klipovi puštaju u repeatu, kako se mala deca lako vezuju za pojedine pesme i onda ih konstantno traže. Odatle i veliki broj pregleda svih dečijih pesmica (Medo Brundo 7.5 miliona i sl.). Sličan primer u inostranstvu je Mickey Mouse Club House pesmica sa preko 100 miliona pregleda. Internet je defitinivno jedno predivno preplitanje dva sveta, čijom se analizom toliko toga zanimljivog može otrkiti. Freakonomics koji vam se odvija pred očima.

PS: Posle svih onih mračnih tekstova koje sam napisao, nadam se da vas je ovaj makar malo razvedrio.

PPS: Ako znate gledaniji klip sa ovih prostora slobodno podelite u komentarima :)

Tek nedavno sam pazario svoj prvi iPhone (4. generacija, model od 32GB). Malo sam preterao sa svojim obećanjem koje sam dao kada se iPhone pojavio pre par godina, kada sam rekao da se neću zaleteti na v1 nekog proizvoda i platiti early adoptera porez.

To je bilo sad već davne 2007. godine. Od tad je iPhone napredovao i postao prilično kompetentna sprava, i što se hardvera i što se softvera tiče. Pored toga što je sprava brza, ima dosta prostora da syncam svu svoju muziku (love it!), poseduje super kameru, najlepša stvar je činjenica da je iPhone pre svega mobilan i moćan računar, na kome je telefon samo jedna od aplikacija (Phone.app).

Ranije sam imao jasnu granicu između toga šta pokrivam telefonom, a za šta mi služi računar. Npr, s jedne strane nikada nisam imao RSS reader na telefonu, dok s druge strane nikada nisam koristio računar da bih komunicirao sa većinom prijatelja (za šta uglavnom koristim SMS). Ta granica je potpuno nestala kada sam prešao na iPhone.

Tu su sve stvari koje očekujem od telefona: adresar, telefon, SMS i MMS, bluetooth integracija i budilnik, ali i “ekstenzija” svega onoga što radim kada sednem za računar: pristup sadržaju i mrežama koji pratim (Reeder i Instapaper su sjajan combo, plust nativne Facebook i Twitter aplikacije), sve moje beleške i liste (Evernote), kao i sjajan browser koji mi omogućava pristup svemu ostalom (našem help desku, forumu, kao i svom ostalom web sadržaju).

Rezultat te dostupnosti je da sada već 5 dana za redom moj RSS reader izgleda ovako, što ranije nikada nije bio slučaj:

Takođe, to što su mi sve te stvari uvek dostupne znači da mnoge stvari sada mogu da radim kada nisam za računarom. Na primer, veći deo ovog teksta je spremljen na telefonu, dok sam čekao red u banci. Za beleške i piskaranje korstim Evernote, koji je uredno sinrhonizovao kopiju na račanaru. Sad sam samo seo i prepakovao listu beleški i nabacanih rečenica. A takvih tekstića imam stvarno dosta – ideje vezane za posao koje bi se verovatno izgubile da ih nisam zapisao, zanimljivi članci i tehnike koje sam zabeležio kako ne bih kasnije morao da ih jurim, ideje i draftovi za blog postove i koješta slično.

I tako dođem i ovim tekstom pojedem sopstvene reči. Iskreno, ranije sam očekivao da će iPhone biti samo igračka, ali se ispostavilo da menja kako učim i radim na načine na koje to nisam očekivao da će raditi – time što je “Drugi Ekran”, uvek dostupno proširenje svega onoga što radim za računarom. Ima to niz svojih prednosti, a to što češće proveravam Facebook i stalno kačim kojekakve gluposti ću već nekako preživeti.

Stiže mi mail sa jednog od domaćih agregatora gde predstavljaju svoj servis, navode prednosti izlistavanja bloga na istom itd. Jedna od rečenica iz maila mi je zapela za oko:

Preuzimamo samo one blogove koje je web sajt postavio u RSS formatu, jer se sadržaj iz RSS-a smatra slobodnim za preuzimanje.

Ovo nije istina. Sav sadržaj je u osnovi zaštićen od kopiranja osim ako autor nije naveo da stvari stoje drugačije. To što je neko omogućio praćenje novog materijala na sajtu time što je dodao RSS feed ne čini sam sadržaj automatski dostupnim za redistribuciju – za to vam treba pismeno odobrenje autora, osim u situaciji kada uz sadržaj nije navedeno da je dostupan pod licencom koja dozvoljava redistribuciju.

Meni je lično svejedno, pošto sve što ovde napišem ide pod CC licencom koja dozvoljava redistribuciju, ali me na momenat izbaci kada se neko pravi neuk kako bi stvari išle u njegovu korist. Ukoliko se baviš redistribucijom sadržaja, razumi licenciranje istog – to ti je posao.

Već sam se navikao na mailove gde se guraju kojekakvi preparati, popusti, oprema, OEM softver i koješta još, ali u zadnje vreme su sve učestaliji mailovi koje šalju SEO agencije sa ponudama za svoje usluge. U početku sam ih, ne znajući koliko će sličnih mailova stizati, trpao u Business Inquiry kategoriju, ali od danas svi idu odmah pod SPAM.

Razlika u odnosu na ostali SPAM je što neki stvarno “odrade domaći” (tj. softver koji koriste za slanje mailova i odradi nešto korisno pre nego što ih pošalje). Na primer, pre neki dan sam primio mail u kome agencija reklamira svoje SEO usluge, a email je sadržao listu ključnih reči (izvučenu sa naše naslovne strane), kao i pozicije našeg sajta za te ključne reči. Pošto ja nikada ne obraćam pažnju na to, i iskreno ne znam kako smo stvarno pozicionirani na pretraživačima, ovaj poruka mi je donekle bila i informativna. Što se mene tiče, mogu je i svake nedelje slati

Kako god, nemamo nameru da sarađujemo sa SEO agencijama (ikad!), a od danas ovakve poruke markiram kao SPAM. Mislim da će našem SPAM filteru trebati koji dan i koja porukica da počne sam da konta ovakve mailove kao SPAM, a onda će me moj softver štiti od gluposti kojima me nečiji tuđi zatrpava.

 

Par meseci posle prijave za novi Facebook email krenuli su i prvi nalozi, a ludu sreću da buđem među njima dobio sam i ja. Obzirom da će se većina vas pitati šta je zapravo FB email evo kratkih utisaka posle prvih 10ak minuta korišćenja.

1) Facebook email su zapravo poruke proširene za mogućnost slanja mejlova van Facebooka. Sada imate svoju email adresu username@facebook.com sa koje možete slati i na koju možete primati mejlove različite sadržine.

2) Ukoliko ste već definisali FB username nije ga moguće menjati, tako da ako ste stavili ime default.aspx mejl će vam biti default.aspx@facebook.com.

Btw. meni možete pisati na eniacman@facebook.com :)

3) Sa aspekta interfejsa samih poruka koje sada postaju FB mail nema značajnijih promena. Poruke su proširene na celu kolonu (izbačeni su oglasi) a diskusije se prikazuju u obliku threadova kao i dosadašnje poruke.

4) Interfejs za slanje mejlova je jako jednostavan i predstavlja verovatno najjednostavniji email klijent ikada. Sve što imate na raspolaganju su To: polje i sama poruka uz mogućnost slanja i na SMS. Ovo verovatno znači i nepostojanje želje da se sistem tehnički bori sa GMailom, već da se omogući jednostavan email klijent za široke narodne mase.

5) Poruke se šalju na enter i ne postoji action button (pošalji) što po meni uopšte nije prijatno za email komunikaciju. Navike brzog kucanja su čudo i dovodiće ljude do vrlo zanimljivih situacija. Razumem da je njihova težnja da izbacuju action button-e gde god je to moguće (krenulo sa grupama i novim galerijama) samo mislim da email nije dobar izbor za tako nešto.

6) Super stvar je prepoznavanje email adrese iz baze FB-a i njeno povezivanje sa profilom čime se diskusija automatski seli na FB.

Mini rezime

Mnogo buke ni oko čega? Moguće… FB nije ponovo otkrio email već proširio svoje poruke za mogućnost slanja na adrese van svoje korisničke baze. Odličan potez sa aspekta daljeg širenja servisa iz razloga što će ovo doneti još na poseti samom sajtu. Ako uzmemo u obzir da dobar deo korisnika FB i ne koristi email ovo će ih potpuno odvratiti od ideje da bi ikada trebali da koriste ozbiljnije email.

Sa druge strane, jednostavnost i izopačena mail forma učiniće da isti u ovoj formi verovatno nikad ne uđe u upotrebu kod ozbiljnijih korisnika i kompanija.

Uspećemo jedino zajedno. Uspeh jednog od nas inicira uspeh ostalih, motiviše nas i daje primer kako bismo trebali da radimo. ActiveCollab je motivisao mnoge da krenu sa razvojem web aplikacija u Srbiji, prodaja Infostuda je motivisala neke druge da krenu sa sopstvenim startapom, a oni su opet pomogli nekim drugima da rastu. Možda neće svi uspeti ali biće mnogo bliži istom nego da nisu ni krenuli. Ovako između ostalog i funkcioniše američka kultura, ovo je i osnova njihovog sna. Ako jedan od nas uspe, možemo i mi.

Jedan uspeh vuče drugi uspeh, umesto nule postoji neka osnova za napredak i jedino kao zajednica možemo napredovati. Zaboravite cifre i sebičnost i posmatrajte istoriju kako se odvija pred vašim očima. Traje, ali vredi…

Nekolicina nas je danas dobila e-mail od WebIT ekipe sa zahtevom da dostavimo listu od 4 najuticajnije osobe u svetu online medija u Srbiji. Težak zadatak, obzirom da nismo baš najsvesniji šta je uticaj a kamoli o tome ko ga zaista ima, no nekada morate da se upustite i u taj zadatak. Rešio sam da podelim svoja 4 pika javno, znajući da tekst može da izazove malo više kritike nego što je to potrebno ali spreman sam da se suočim :)

Foto: Marketing Facts

Prva stvar koju primetite kada se dohvatite tog previše spomenutog uticaja jeste da vrlo često uticaj nema nikakve veze sa urađenim stvarima. Makar u Srbiji, možda previše politike u našim životima utiče na to da su najglasniji i najuticajniji pa je teško razložiti žito od kukolja, ili makar napraviti neki kompromis i izabrati dobra rešenja. Pretpostavljate već da spadam u one najglasnije, te zato i postoje dileme poput one čime se ja zapravo bavim.

Da ne okolišam previše, prećiću na moj izbor četiri najuticajnije osobe sa domaćeg weba u slučajnom rasporedu:

1) Slobodan Marković - ako domaći web predstavimo kao udruženje automehaničara, Sloba predstavlja onog majstora kod koga idu svi koji ne znaju gde da odu jer je spreman da se suoči i sa najsuludnijim izazovima. Uvek ruke crne do guše, i uvek na putu ka pravom rešenju. Biti predstavnik online sveta u državnom aparatu nije lako, predstavlja stalnu borbu sa nama ne baš tako omiljenim stvarima na putu ka opštem dobru. Zvuči bajkovito? Pa to zapravo i jeste, i samo Sloba zna kako uspeva da od toga napravi realnu priču, a koliko je dobar govori i činjenica da je online svet itekako prepoznat u Ministarstvu za telekomunikacije i informaciono društvo i da ne tako retko imamo priliku da se sretnemo sa ministarkom Jasnom Matić.

2) Rade Tričković - Rade je u velikoj meri zaslužan zašto danas imamo i po koji neinstitucionalizovani sajt u našem dvorištu. U vreme kada nismo imali previše izbora u svetu online advertising agencija Httpool je održavao u životu većinu domaćih sajtova i pomogao im na putu kao ozbiljnim online brendovima. Burek i Naslovi su među mnogima koji to mogu da potvrde.

3) Branislava Gajić aka Infostud – Moram priznati da sam Branu poslednju dodao kao predstavnika Infostuda jer sam imao ličnu dilemu oko četvrte osobe. Onda mi je Mileusna uleteo sa činjenicom da je Infostud zaista broj jedan Internet kompanija u Srbiji. Pitanje je da smo imali više takvih akvizicija poput Infostuda gde bi bio današnji Internet, te od poslovnog portala došli smo do, sada već velike, grupacije koja je u protekle 2 godine izvršila nekoliko ozbiljnih domaćih akvizicija na domaćem tržištu. Brana je na čelu te Infostud kolone i odatle joj mesto u ovoj listi.

4) Miloje Sekulić – Mića je u neku ruku simbol domaćeg Interneta i ako će neki verovatno naći zamerke ovom izboru. Suština je da je Miloje jedan od začetnika online PR-a na ovim prostorima, i važnije, neko ko je uspeo da aktivira dobar deo domaće scene kroz svoje projekte i tako ih uvede u svet online biznisa. Sa druge strane neophodno je bilo sve ove aktivnosti predstaviti i velikim kompanijama koje i dan danas ne prepoznaju pun potencijal Interneta, a rezultati koje ima iza sebe u ovom segmentu su ti koji ga čine da on bude ovde a ne neko drugi sa sličnim portfoliom usluga.

5,6,7,8…

Liste su glupe jer diskriminišu. Ne možete reći da Varagić nije uticajan lik, ali nekako je moralo da se preseče i napravi izbor. Po meni ovo su četiri osobe koje su uticale u velikoj meri da Internet biznis u Srbiji bude u ovom, a ne nekom nižem, stadijumu. Postoji još gomila sjajnih likova na domaćoj sceni koje ne smemo izostaviti te bi verovatno oni išli odmah posle moje četvorke. Zira koji je sa donesi među prvima dokazao da je moguće imati profitabilan Internet biznis sa dobrom idejom, Ivan koji je verovatno najmlađi Internet biznismen u Srbiji koji je bio deo neke akvizicije (Burek), Varagića koji je povezao dobar deo ljudi koji se danas bave webom, Blogowski koji je prozvao sve i naterao ih da razmisle 2x ali i pokazao domete domaćeg startupa, Mileusna, Dejan iz AMS, Goran PersonalMag, Peca, Tracara Crew, Limundo Crew, Huge Media…

Zaboravio sam neke i sigurno neću stići sve da nabrojim, ali to nije ni ideja. Rećićete, izbacio si svoje favorite, ili kakva ti je ovo lista, ili pak šta su ovi ljudi uradili… Odgovoriću vam ono što nismo mi, ne sumnjam da naša web ekipa ima kapaciteta za velike stvari, ali to naprosto niko nije dokazao. Do tad, ostajemo na ovoj sa gore spomenutima. Pitanje koje ide ka vama glasi, ko su četiri najuticajnije osobe po Vama na domaćem Internet nebu?

Napomena: Ako neko spomene mene smatraću to kao uvlačenje u dupe, ideja ovog posta nije da glorifikujete moj bullshit već prepoznate rad pravih ljudi. Hvala :)

Ka social delu weba stalno imam love/hate odnos. S jedne strane, razumem ga kao pojavu i ono ljudsko (tehničko na stranu, nije previše bitno) što je osnova načina na koji funkcioniše. Opet, razumem i kako firme mogu da imaju korist od social servisa i nivoa komunikacije koju mogu da imaju sa svojim budućim, trenutnim i bivšim korisnicima, potpuno besplatno. Naš twitter nalog prati 1800 ljudi, što nije za baciti kada želiš da informišeš ljude, poguraš neku promociju i slično.

S druge strane, kako vreme odmiče sve manje želim da budem uvek povezan na “grid” (bilo kakav, ne samo internet), da sam super informisan, da svi znaju šta radim i šta smeram, o čemu razmišljam, gde sam bio, s kim. Taj nivo obaveštenosti i otvorenosti je upravo ono što social mreže čini onim što jeste i ako si lažnjak ili stvari radiš preko volje, to se primeti po rezultatima. Baš zbog tog stava, na primer, nemamo 8000 followera, već 1800. Jednostavno imam odbojnost ka nivou otvorenost koja je zahtevana da bi se socijalne mreže do maksimuma iskoristile, pa ih i ne koristim do masimuma, već na pola gasa.

Dokle ta odbojnost i “skini se sa mreže, živi svoj život i gledaj svoja posla” pristup idu najbolje vidim kod lomljenja oko novog telefona. Realno, iPhone je ono što najbliže odgovara mojim potrebama – u pitanju je ručni računar sa mogućnošću telefoniranja, najbolji korisnički interfejs trenutno upakovan u mobilnu spravu, postoje hiljade dobrih aplikacija za njega, lepo se sinhronizuje sa mojim računarom i aplikacijama na njemu itd. Rek’o bi čovek, sve sjajno, samo da odem da ga pazarim.

Ono zbog čega se još uvek dvoumim je upravo to što sam naveo kao prednosti. Od telefona želim SAMO sledeće:

Adresar i mogućnost telefoniranja, SMS i MMS Bluetooth, kako bih mogao da koristim handsfree u automobilu Budilnik i kalendar

eventualno kameru da mogu da uslikam nešto što mi je zanimljivo, a da ne moram da vadim veliki foto aparat. Ono što ne želim od telefona su stvari ka kojima se smartphone tržište kreće – stalan pristup social servisima i internetu, multimedia i slično, što samo po sebi ubija potrebu za spravom kao što je iPhone.

Ne želim da malo-malo proveravam Twitter, da li mi je neko nešto okačio na Wall ili poslao poruku, ko mi je komentarisao slike itd. I tu je konflikt – neko ko bi trebalo da bude naložen na moderne tehnologije i način na koji one približavaju ljude i omogućavaju im da bolje komuniciraju i rade, ima odbojnost prema istom. Tough one!

PS: Naslov je više interna fora, pošto malo malo citiramo ovaj fazon iz Family Guya u firmi.

Nastavljamo u istom ritmu. Drugi deo serijala “Korporativni nastup na društvenim medijima” je posvećen istorijatu Interneta, odnosno evolutivnom putu od samog nastanka tehnologije do onoga što smo do skoro voleli da zovemo Web 2.0. Verovatno nešto što je poznato svima, ali kao što sam najavio u uvodu biće i nekih bazičnih tekstova koji služe da upotpune celu priču.

Tokom poslednje dve decenije svet je imao priliku da bude svedok razvoja totalno novog načina komunikacije. Ono što danas nazivamo WWW (World Wide Web) nastalo je početkom šezdesetih godina prošlog veka kao projekat američkog ministarstva odbrane, sa svrhom otkrivanja novih načina komunikacije u slučaju nuklearnih napada. Projekat dobija ime ARPANET i kao takav biva prepušten nacionalnoj naučnoj fondaciji NSF (National Science Foundation) koja omogućava pristup istom univerzitetima kao i pravnim i fizičkim licima. ARPANET je postao tehnička srž nečega što će postati internet.

Zbog sve većeg broja informacija na mreži, krajem 1980-ih i početkom 1990-ih godina ustanovljeno je da je neophodno pronaći način da se svi ti podaci, informacije organizuju. Za vreme tog perioda najperspektivniji način komuniciranja preko mreže je svakako bio Hipertekst . Tim Berners-Li je, potom 1992. godine, izumeo ostvarivanje mreže kroz kontekst hiperteksta što predstavlja Internet kakvim ga danas znamo.

Internet, u svome bukvalnom prevodu, znači „mreža unutar mreže“, to jest intrakonekcija između više računara koji se povezuju u male strukturne mreže, koje se dalje međusobno vezuju i stvaraju jednu veliku globalnu mrežu. Internet je, dakle, globalna veza među računarima, od kojih svaki poseduje određeni broj informacija. Procenjuje se da, trenutno, u toj mreži postoji više od 150 000 000 računara, što govori da je broj podataka koji se, čak i dnevno razmeni na toj globalnoj mreži nebrojiv.

Šta je Web 1.0?

Da bi smo mogli detaljnije da opišemo model Web 2.0 neophodno je da se osvrnemo na period koji je prethodio ovom fenomenu poznatiji još i kao Web 1.0.

Web 1.0 je predstavljao eru Interneta u kojoj se on pojavljuje kao statičan medij, identičan štampi, samo u digitalnom izdanju. Vlasnik stranice je taj koji kreira sadržaj i u odgovarajućoj formi je postavlja na web sajt, a posetioci su ti koji sajt posećuju isključivo u informativne svrhe. Jedini način komunikacije sa vlasnicima sajtova sa ciljem ostavljanja utisaka i predloga obavljao se putem Kontakt strane, a vlasnik bi odlučivao o daljim akcijama povodom istih.

Možemo zaključiti da su sajtovi imali isključivo informativnu funkciju, poput telefonskih imenika ili enciklopedija čija je jedina prednost bila u brzini pretraživanja, zahvaljujući digitalnoj formi. Bilo kakav oblik interakcije, kolaboracije ili prilagodljivosti, zahvaljujući njihovoj statičnoj strukturi, nije postojao.

Tehnološka prekretnica

Krajem prošlog i početkom ovog veka web industrija doživljava tehnološki procvat. Pojavljuju se tehnologije kao što su RSS, XML, blogovi ili društvene mreže koje daju potpuno novu dimenziju prisustvu na Internetu. One u potpunosti menjaju i način na koji korisnici počinju da koriste web, te Internet prelazi put od platforme do servisa na raspolaganju krajnjim korisnicima, koji će u potpunosti promeniti živote ljudi u narednih 10 godina.

1. Uvod 2. Evolutivni razvoj Interneta

Danas smo na Twitteru zaključili da je naplata AdSense čeka u Srbiji, ali i u regionu uopšte nesvakidašnje iskustvo kome treba posvetiti vremena kako bismo mogli novim naraštajima da propovedamo o tome kako je bilo u naše vreme. Pa da počnemo…

Photo: Brajeshwar

AdSense čekovi mi stižu kod matorih u Ivanjici, jer me u Beogradu poštar nikad ne nađe na svom mestu a i česte selidbe čine da zaboravim da promenim adresu na ovako bitnijim mestima, pa im je ipak kući kod njih najsigurnije. Keva, naravno, otvara sve što mi stiže kod njih i usplahireno istog trenutka me zove na telefon da mi kaže da su stigle neke pare od Googla. Pokušavam da je smirim i objasnim da to nije plod internacionalne izdaje već mukotrpnog znoja i dajem instrukcije da ostavi do mog sledećeg dolaska. Ushićenje nije ništa manje ni primopredaji, a dolazak u Beograd znači i potrebu da se isti unovči.

Unovčavanje pokušaj 1

Pola 5 je. Idem do Maksija po klopu, i usput da svratim do banke da, konačno, unovčim ček. Banka radi do 7, stižem bez problema. Ulazim u banku, red do toaleta. Radi jedna službenica, na drugoj blagajni nema nikoga, na trećoj sedi neka tetkica ali je zauzeta administrativnim poslovima. Ljudi obično podižu ili deponuju novac, proveravaju stanje, menjaju adresu. Sve teče kao po loju, posle 45 minuta i solidno gladan stižem na red.

Službenica: Dobar dan izvolite :) Eniac: Ćao, trebao bih da unovčim Google ček.

Službenica koluta očima u neverici, prve kaplje znoja se naziru u kutu njene face, vadim ček iz koverte i dodajem joj isti

Službenica: (preuzima ček i zagonetno potvrdi) Ahaam… Eniac: Verovatno ste imali prilike da unovčavate isti, znate ono rezervišete novac i kad se proveri validnost realizujete uplatu.

Službenica i dalje koluta očima, vrti ček u ruci tražeći mapu blaga na njegovoj poleđini, sriče slovo po slovo proverava svaku cifru i gotovo da deluje da će nešto uraditi sa njim, a ja zadovoljno otići kuću. Ali, ne lezi vraže, ustaje i odlazi do svog šefa da se raspita oko detalja ljubazno mi stavljajući do znanja da sačekam malo.

Službenica: Imamo ovaj ček od Googla, jel znaš ti kako ono beše ide… Šef Sale: Zovi odeljenje za devizne transakcije (tako nešto) i oni će ti detaljnije objasniti…

Službenica se vraća na mesto zločina, sa sve čekom u ruci, okrene ga još 2-3 puta i posegnu za telefonom. Telefon zvoni više puta, nakon ona pobedonosno daje izjavu.

Službenica: Služba za devizne transakcije radi do 12, svratite sutra prepodne, nije ni velika gužva i časkom ćemo to završiti. Eniac: Ništa, hvala Vam, izvinite na cimanju, vidimo se sutra najverovatnije. Službenica: (ljubopitljivo procedi kroz zube poželevši da me više nikad ne vidi) Nema problema, hvala i Vama.

— kraj pokušaja 1 —

Unovčavanje pokušaj 2

17 dana kasnije, ipak je dolazak pre 12 previše ambiciozan za mene. Treba mi lova k’o ‘leba red je da unovčim onaj ček ima 2 i po meseca kako je stigao. Pošta, pa matorci, pa pokušaj jedan i prođe vreme za čas. Pola 12 je. Ulazim u banku, red opet do toaleta. Rade dve službenice, na drugoj blagajni standardno nema nikoga, na trećoj sedi moja omiljena službenica. Ljudi i dalje obično podižu ili deponuju novac, proveravaju stanje, menjaju adresu. Sve teče kao po loju, i opet posle 45 minuta i sada već solidno gladan stižem na red.

Službenica: Dobar dan izvolite :) Eniac: Ćao, znate bio sam ovde pre 10 dana (jbg moram malo da slažem) trebao sam da unovčim Google ček ali ste me vratili jer nije radila služba za devizne transakcije.

Službenica koluta očima u neverici, prve kaplje znoja se naziru u kutu njene face, vadim ček iz koverte i dodajem joj isti

Službenica: (preuzima ček i zagonetno potvrdi) Ahaam… Eniac: Pričali smo prošli put, verovatno ste imali prilike da unovčavate isti, znate ono rezervišete novac i kad se proveri validnost realizujete uplatu.

Službenica i dalje koluta očima, vrti ček u ruci tražeći mapu blaga na njegovoj poleđini, sriče slovo po slovo proverava svaku cifru i gotovo da deluje da će nešto uraditi sa njim, a ja zadovoljno otići kuću. Ali, ne lezi vraže, pronalazi corpus delicti, ček je izdat pre 2 i po meseca i gotovo sigurno ne važi. Njena sloboda je na vidiku.

Službenica: Ček je izdat pre 2 i po meseca, nisam sigurna ali obično traju 2 meseca, možda 4. Što niste došli ranije?

Eniac: Znate bio sam pre 10-15 dana (olabavio malo sa laganjem) a i ček je dosta kasno stigao kod matorih, pa dok je stigao ovde. Verujem da je rok za unovčavanje ipak duži od 2 meseca. Amerika je to.

Kolutanje očima dostiže warp speed, službenica ustaje i odlazi do svog šefa da se raspita oko detalja ljubazno mi stavljajući do znanja da sačekam malo.

Službenica: Imamo ovaj ček od Googla, jel znaš ti koliko ono beše traje, 2 meseca jel? Šef Sale: Zovi odeljenje za devizne transakcije (tako nešto) i oni će ti detaljnije objasniti…

Službenica se vraća na mesto zločina, sa sve čekom u ruci, okrene ga još 2-3 puta, podvlači noktom datum izdavanja, čime verovatno želi da se osećam kao zločinac,  i posegnu za telefonom. Telefon zvoni više puta, nakon čega se neko javi sa druge strane i potvrdi da ček traje 4 meseca najverovatnije i da krene u proces unovčavanja.

Službenica: Imate sreće, ček važi 4 meseca. Stupićemo u proces unovčavanja. Samo da znate provizija za korporativne čekove je 2% da li ste informisani o tome (poslednja provera moje volje)? Eniac: Naravno, nije nikakav problem.

Službenica: Dobro popunite ovaj papir (daje mi neki papir gde ne znam da popunim pola podataka).

Eniac: (popunjavam lične podatke, i unosim izdavaoca čeka, izostavljam polja vezana za novac koji se isplaćuje, i datum isplate)

Službenica: Niste sve popunili, popunite i ovo.

Eniac: Šta da stavim kao iznos, onaj sa čeka sve sa provizijom?

Službenica: Ne, ne, ne bez provizije.

Eniac: A kolika je provizija da znam šta da upišem.

Službenica: (više joj nisam toliko sladak) Stavite iznos sa čeka!

Eniac: Dobro. A vreme isplate, da stavim današnji datum?

Službenica: Ne, ne, ne stavite… Ostavite praznim.

Eniac: Izvolite,

Službenica mlati nešto po onom papiru, unosi u računar 12 minuta podatke i to je to.

Službenica: To je to.

Eniac: Kada ću moći da dođem po novac.

Službenica: Pozovite za 30 dana, pa ako Vam bude odobren novac moćićete da ga podignete.

Eniac: Hvala Vam. Doviđenja.

Službenica: Doviđenja. (uze vlažnu maramicu i obrisa sada već krupne kapi znoja sa svog lica).

— kraj pokušaja 2 —

Posle sat vremena u banci uspevam da obavim prvi deo posla. Za 30 dana ću opet ići u banku da proverim da li je uplata odobrena i tek onda moći da očekujem novac. Nije to loše, makar znaš da će ti sigurno platiti ali ceo ovaj proces zna da bude neverovatno iritantan kada ga ponovljate po pristizanju svakog čeka (drugi pokušaj naravno, prvi je plod neiskustva). Odatle me i ne čudi što ljudi koji prihoduju ozbiljnije sume novca od AdSensa nagomilavaju isti i isplaćuju odjednom. Jednostavno ne isplati se cimati se na svakih 100 dolara jer je celokupni proces priličan pain-in-the-ass.

Drugo što mi je interesantno jeste da ni jedna banka ne identifikuje ovo kao priliku, već sve shvataju kao problem i izazivač zastoja u banci. Zašto se ne specijalizovati za ovo i oglašavati među web ekipom kao check-friendly banka. Dobar deo ljudi odavde generiše sasvim solidnu kintu od AdSense-like servisa tako da ne sumnjam da bi imali nekakvu finansijsku korist pored nesumnjivo gomile lojalnih korisnika koje bi stekli usput. Geekovi ne vole redove i cimanja, svaka automatizacija i prebacivanje dosadnih i sporih offline procesa online učiniće da zavolimo tu banku i pričamo svuda naokolo o istoj. A složićete se da su retke banke o kojima danas neko priča u pozitivnom svetlu. Možda neka od njih i pročita ovo.

Ako ćemo iskreno, poruku koja je trenutno na US dolaru je pregazilo vreme: “In God we Trust” je previše jednostrano i religijski obojeno da bi opisalo promene kroz koje je ceo svet, ne samo Amerika, prošao u zadnjih pola veka, vek.

Cela poruka Fugio centa iz 1787. godine je nešto što bi, po mom mišljenju, danas mnogo bolje leglo, a da se ne izmišlja topla voda.

Kovanicu je navodno dizajnirao niko drugi do Benjamin Franklin, i na njoj postoje dve poruke: “Vreme leti” u vidu rebusa (Fugio, “Ja letim” i sunčani sat) i “Mind your business”. Iako se ne zna da li je autor poruke namenio poslovnim ljudima tog vremena (“Pazi na svoj posao”) ili svim građanima (“Gledaj svoja posla”), obe su univerzalne i aktuelne i dan danas, možda više nego ranije.

Danas je lakše nego ikada izneti svoje mišljenje, imati publiku i pratiti šta ljudi oko tebe misle i rade. Super je to, ali mi pomalo i idu na živce social ovo, optimized ono, trgovina “fanovima” i slične fore. Sve zajedno je jedna velika, bučna gomila publike, opinion makera, eksperata koji prodaju ovo i ono, firmi koje bi to htele da ekspolatišu itd.

Kada o svemu tome počnem da razmišljam, sve ima smisla i sve se nekako normalno razvija (ka čemu mogu samo da probam da naslutim, ali ne znam), ali je opet sve to samo jedan veliki džumbus, a protiv džumbusa može samo jednostavnost: ćuti i uživaj, gledaj svoja posla i ne dozvoli da ti vreme uludo odlazi na gluposti. Važi i danas kao što je važilo i pre 250 godina i odmah mi sve nekako dođe lakše…

Više detalja: Fugio cent na Wikipediji. Prvi put sam se sreo sa njim u knjizi Empire of Wealth: The Epic History of American Economic Power.

Pre par nedelja je na sajtu Vintage Ad Browser osvanula impresivna kolekcija starih reklama i oglasa. Ova virtuelna marketing antikvarnica nudi preko 100 hiljada različitih reklamnih ostvarenja starih i po 150 godina. Sajt je lepo tagovan, podeljen po kategorijama i spreman za pretraživanje. Ovde na primer možete pratiti razvoj Coca Colinih marketing strategija od 1905. do sada, ili zaviriti u vojnu propagandu drugog svetskog rata.

Sajt vam može poslužiti kao inspiracija za neki retro-orijentisani dizajn, reklamni slogan, ili  tipografiju. Možete pratiti transformaciju propagandnih poruka na prelazu iz proizvodne u eru masovnog marketinga, ali i uočiti konstantnost marketing apela na primarne okidače ljudskih akcija (seks, strah, pripadanje zajednici, socijalni rang…). Ova kolekcija je dragocena i sa istorijskog aspekta, otkrivajući postepenu promenu duboko ukorenjenih stavova i običaja (rasizam, uticaj duvana na zdravlje,načina ulepšavanja, itd.).

Win Win blog © 2007-2009 Autor - Ratko Božović

Dozvoljena je upotreba ovog feed-a u skladu sa Creative Commons 3.0 licencom

Zaista sam u poslednje vreme rastrzana na hiljadu strana. Retko pišem jer, kada mi se piše uglavnom nemam vremena ili uslova za to, a kada umam vremena i uslova nisam raspoložena za pisanje . . . ali ovaj blog će ovde da stoji dokle god je wordpressa i weba! Da, planiram da ga selim na [...]

Buraz mi stalno nešto petlja sa kolima, uvezi, izvezi, prodaj, kupi, to mu je i hobi i posao i nešto čime se svakodnevno zaluđuje. S tim u vezi moji odlasci kući se delom svode i na zajedničko kačenje oglasa trenutnog voznog asortimana te sam imao priliku da se upoznam sa top naslovima kada su autooglasnici u pitanju. U principu nema tu previše filozofije, ovaj model, ima felne itd, sve se svodi na manje više iste podatke koji se kopiraju od sajta do sajta. Međutim ima onih koji agilnije gledaju na promene na tržištu i jedan od sajtova me zaista oduševio jednom sitnom, ali zaista bitnom promenom.

Negde na ovoj slici iznad videćete padajući meni sa naslovom Englez. Onima koji ne žive u Srbiji, ovo bi verovatno bio Easter Egg ili nešto slično, ali to zaista nema nikakve veze sa tim. Razlog leži u činjenici da se u našoj zemlji, legalno ili ne (a pre će biti ovo drugo) u poslednje vreme pojavio se ogroman broj vozila sa volanom sa desne strane, karakterističnim za Veliku Britaniju, i njihovu večitu težnju da budu posebni tako što će voziti suprotnom stranom za razliku od celog sveta.

Sviđalo se nama ovo ili ne, činjenica je da je broj ovih automobila na tržištu u porastu i samim tim kao oglasnik koji se bavi samo automobilima, neophodno je bilo pokriti i ovu osobinu. Da je u pitanju horizontalni oglasnik, koji pored automobila pokriva sve od igle do lokomotive pitanje je da li bi vlasnik mogao sebi da omogući ovoliku prilagodljivost. Cool je biti veliki, pokrivati sve opcije i imati monopol, ali imajte na umu da neko mali ima mogućnost da radi mnogo brže i prilagođenije tržištu od vas. Proći će valjda vreme kada će svi svoje oglase postavljati na Blic i B92 i tražiti priliku da se efikasnije oglašavaju, tražeći relevatnije izvore za njihovu ciljnu publiku. To je prilika da nađete svoju nišu i gurate je godinu dve, a rezultata će sigurno biti.

Dodao bih još i ovo - niše se ne odnose samo na biznis (ili web biznis u našem slučaju), one su način života. Ako se kladite igrajte samo NBA, kockate usavršite se za Texas Hold’Em, jurite ribe neka to budu one koje se kreću u sličnim krugovima kao vi, bićete brži na promene u društvu i pohvataćete fore a time veća je i verovatnoća da ćete uspeti.

Napomena: Nisam spomenuo sajt sa slike, u pitanju je mojauto.rs

Mnogi su na GeoCities besplatnom delu hosting projekta Davida Bohnetta i Johna Reznera započeli svoje putešestvuje po Webu, zaradili prvu lovu, ali  i započeli prave Internet-orijentisane karijere. Davno beše 1994. kada je postavljen servis, da bi ga Yahoo! 2004. otkupio, i evo danas zvanično zatvorio.

© goran | Svakodnevnica blog, 2009. | Permalink | Nema komentara | Dodaj u del.icio.us zbirku Tekst označen ključnim rečima: GeoCities, hosting, Internet, Web, Web design, Yahoo

Takođe nepropustite IT vesti i dešavanja na Personal magazinu

Budi dobar, radi dobre stvari! Yup. Just that! Ne manipuliši. Ne preuveličavaj. Ne laži. Ne obmanjuj. Ne daj lažna obećanja. Ne posmatraj potrošače/kupce kao brojke – već kao ljude. Ne ulizuj se. Ne pretvaraj se da si nešto što nisi. Ne pravi se najpametniji, najgluplji, najbolji, najjedinstveniji… uvek ima neko ko zna, može i daje više! Ne [...]