Hteo sam nešto da napišem o fenomenu kojeg se dotiče i Murov film “Capitalism: A Love Story” u prethodnom postu, ali sam zbog pridavanja odgovarajuće važnosti i grandiozititea amoralnosti morao da ga izdvojim u poseban blog zapis.
Dok nisam odgledao ovaj film, kao i većina, nisam ni čuo da za izraz “Dead Peasants“.
Radi se o izrazu koji koriste korporacije i osiguravajuće kuće u internoj komunikaciji, a označava umrle radnike na koje firme imaju ugovorene tajne polise osiguranja. (primer: Winn Dixie Stores poseduje 36.000 ovakvih polisa)
Stvari su veoma jednostavne, vi kao radnik ste za firmu samo brojka, pa su tako statistički sektori u korporacijama utvrdili da jedan broj radnika godišnje umire - prirodno naravno. Kako cifra uopšte nije mala, vođstva kompanija su ovo videla kao još jednu mogućnost za profitiranje.
Tako su TAJNO za svakog zaposlenog ugovorili polise osiguranja kojim u slučaju smrti zaposlenih dobijaju određeni novac. Znači, ne rodbina i najmiliji pokojnika -već KOMPANIJA. Ako je osigurani pokojnik žena i to mlađa – lova je još veća.
Izgovor za osiguravanje radnika je da nije tužan bio bi i smešan: gubitkom radnika kompanija gubi deo produktivnosti, pa to mora nekako da nadoknadi.
I to nije sve, da stvar bude još gora i amoralnija, postoji sekundarno tržište ovih “hartija od vrednosti”! Bukvalno se trguje ljudskim dušama, kao u onom Googoljevom delu, a cilj je PROFIT.
Pogledajte prilog ABCNews-a o “mrtvi dušama”, biće vam još jasniji izraz “Dead Peasants”:
© goran | Svakodnevnica blog, 2009. | Permalink | Nema komentara | Dodaj u del.icio.us zbirku Tekst označen ključnim rečima: Dead Peasants, Dead Peasants Insurance, film, Michael Moore, mrtve duše, osiguravajuće kuće, polise osiguranja, profit, sekundarno tržište, Winn Dixie Stores
Takođe nepropustite IT vesti i dešavanja na Personal magazinu
