Planeta Srbija

Marija Karolina - prostitutka i humanitarna radnica

Kasno večeras, po našem vremenu, u Čileu započinje 27-očasovni TV maraton (TV telethon) - humanitarna akcija prikupljanja novčanih donacija putem tele-marketinga. Kao i milioni čileanaca i Marija Karolina želi da da svoj doprinos i tokom ove akcije nju očekuje najvažniji, najduži i najnaporniji radni dan u njenoj dosadašnjoj profesionalnoj karijeri … sve u humanitarne svrhe - za dobrobit čileanske dece sa posebnim potrebama …

Marija Karolina je po zanimanju prostitutka, i to ne bilo kakva već “creme de la creme”, jedna od “najpoznatijih” bar kada je u pitanju radna snaga na tržištu ljubavi u Čileu. Marijina “nadnica” počinje od 300 američkih dolara za 90 minuta “klasičnog” rada (primera radi moja najveća konsultantska dnevnica bila je $250 o.a.). Otuda je Marija Karolina došla na originalnu ideju da umesto “anonimnog” novčanog priloga pokrene “aukciju” na kojoj će ponuditi 27 sati svojih profesionalnih usluga a sav prihod će, po obavljenom poslu, uplatiti na bankovni račun organizatora akcije. “Sve dok traje program radiću za decu Teletona … biće to samo mojih 27 časova pružanja ljubavi”, kaže Karolina, uz napomenu da je njen planirani 27-očasovni “humanitarni program” već popunjen “dobrotvorima” te da su pojedini uplate izvršili unapred “duboko uvereni u Marijiine dobre namere.”

Iako se u Čileu, zemlji sa većinskim katoličkim stanovništvom, na prostituciju gleda kao na, manje više, “prihvatljivu” društvenu pojavu a vlasti su, po pravilu, spremne da zažmure, pa i da drže povez na očima, kada su u pitanju javni istupi “eminentnih” pripadnika najseksipilnije grane lokalne ekonomije, ne dele svi “oduševljenje” javnosti “visokomoralnom odlukom” Marije Karoline. Jedan od pokretača akcije i čovek koji će voditi 27-očasovni program, Mario Krojcberger kaže kako je ova (nepristojna) ponuda “izvan njegovih moralnih shvatanja” i odbija da komentariše špekulacije kako će organizatori odbiti da prime novac prikupljen na “ljubavnoj aukciji”. No kako sama Karolina kaže “biće tu i ljudi koji će pokloniti novac stečen na mnogo kontroverzniji način nego što ga ja zarađujem” - i bar se tu svi u Čileu slažu sa njom.

 © Bratislav Veličković a.k.a. Veličković::blog Slobodna upotreba sadržaja uz obavezno navođenje izvora

Taman kad sam čvrsto rešio da više ne pišem na “zadatu” temu naletim na vest o opasno zaraznim, kineskim naravno, kurtonima. Dobro de, nisu baš bukvalno kurtoni “za” već upotrebljeni (reciklirani) ostaci istih. U kineskom gradu Donguan (Dongguan), provincija Guangdong, odnedavno se mogu kupiti gumice, obične kućne i one za kosu, proizvedene od prethodno iskorišćenih kondoma. Većina prodavaca, bar ne javno, ne želi da otkrije izvor iz kog dobavlja “kurton gumice” krijući se iza poslovne tajne (jebote kanda su i oni čuli za Tijanićevu platu!), nezvanično, gumice se proizvode kako od otpada iz uvoza (bukvalno) tako i od kondoma prikupljenih po lokalnim “salonima za zabavu”.

Jeftine, veselih boja, gumice lako nalaze svoje kupce kako na lokalnim pijacama tako i u frizerskim i salonima za ulepšavanje - za sada samo u Guandong provinciji. Nažalost “zadovoljni kupci” i ne slute kakvoj se opasnosti izlažu upotrebom istih - dok, recimo, prikupljajući kosu pred vezivanje, gumicu drže u ustima. Prema tvrdnjama lekara upotrebom ovih gumica, načinjenih recikliranjem korišćenih kondoma, korisnici se izlažu realnoj opasnosti da se zaraze nekom od seksualno prenosivih bolesti (i to bez seksa - kud’ ćeš gore - kako da se pravdaš).

 © Bratislav Veličković a.k.a. Veličković::blog Slobodna upotreba sadržaja uz obavezno navođenje izvora

Kada su oktobra prošle godine čistačice hostela Ejberli Haus (Aberley House) u Ejru (Ayr), Škotska, nakon upornog kucanja na vrata jedne od soba ista otvorile imale su šta da vide - u karakterističnoj pozi sa biciklom, pred njima se našao pedesetjednogodišnji Robert Stjuart - “na sebi je imao samo potkošulju a rukama je pridržavao biciklu dok su mu se bokovi njihali napred nazad kao da imitira seks sa biciklom”. Da, dobro ste pročitali ne “na” nego “sa” biciklom. Čistačice, obe u šoku, prvo su obavestile upravnika hostela koji je odmah pozvao policiju. Stjuartovo ime se zbog ovog “prestupa” nalazi u registru seksualnih prestupnika a ovih dana mu je izrečena i trogodišnja uslovna kazna zbog prestupa učinjenog tokom pomenutog “ljubavnog čina”. Pred Sudom Stjuart je (bez ulaženja u detalje) porekao “vođenje ljubavi” a pravdao se i problemima sa alkoholom tako da mu je određena mera nadzora službe socijalnog staranja i izrečeno upozorenje kako bi sledeći put mogao da “zaglavi ćorku”. Šerif iz Ejra, Kolin Miler (Colin Miller), koji je svedočio na Sudu, kaže kako “u gotovo četiri decenije dugoj karijeri policajca, iako je mislio da je video svaku moguću perverziju, nije imao ovakav slučaj” - biće da šerif nije stigao da poseti ovu stranicu.

 © Bratislav Veličković a.k.a. Veličković::blog Slobodna upotreba sadržaja uz obavezno navođenje izvora

Plašim sePlašim se vukova i besnih pasaplaše me agresivne ženkeplašim se podrške širokih masačesto se plašim i sopstvene senke.

Plašim se doboša, plašim se trubaplašim se Zemlje zato što se vrtiplašim se vatrenih rodoljubaplašim se starosti, plašim se smrti.

Plašim se ustaša, plašim se četnikaod nesvrstanih i od blokovaplašim se pravednih osvetnikaludila i elektrošokova.

Plašim se desetara i generalaod Homeinija i Prištinemnogo se plašim moćnih budalamanje od laži, više od istine.

A ja sam hteo da budem hrabarnajhrabije da nadmašimali sam brzo prdnuo u čabari počeo da se plašim.

Balada o glistiPada kiša priroda je čistanešto živo mrda se kroz travuiz skrovišta izmilela glistapa iz trave pomolila glavu.

Od ljubavi živahna je onajer je glista romantično bićehrabro traži slobodnog glistonada sa njima napravi glistiće.

Da hodnike svud po zemlju bušeda uspešno vaspitaju mladeda zajedno strahuju od sušeda se vole do kraja balade.

Dugo glista tražila glistonakiša stala, priroda se prljadejstvom jednog neopreznog đonanesta gliste, osta samo mrlja.

Gledaj majku biraj ćerku - isečak promotivnog plakata za Performa prezervative (agencija DDB, Novi Zeland)

Glede neodlaska na BlogOpen (po meni razlozi opravdani što ne znači da bi ih organizatori prihvatili) obećao sam sebi kako ću javno priznati da sam ispao “kurton” i to prvom prilikom kad o istom budem pisao. Nakon prethodnog članka o prezervativu za borbu protiv silovanja red je da verne čitaoce ovog bloga upoznam i sa drugim popularnim trendovima u proizvodnji “normalnih” prezervativa.

Na fotografiji je promotivni plakat za Durex prezervative, izrađen u okviru kampanje “Last longer” (Da duže traje) uz koji je došla i ograničena serija “stimulativnih” jastuka. Kako da traje duže? Lako - prezervativ je sa unutrašnje strane “osvežen” blagim anestetikom (benzokain) koji bi trebalo da “uspori doživlja” i shodno - produži uživanje. Još jedna inovacija dolazi nam iz Južne Afrike gde se odnedavno u prodaji nalaze Pronto kondomi namenjeni pre svega onima koji muku muče sa starim kurtonskim pravilom - “Dok ga staviš - prođe te volja”. Pronto se navlači u 5 lakih koraka (video demonstracija) a novotarija je što se zaštitni omotač skida na kraju. Ostajemo na Afričkom kontinentu koji je na inovacije primoran, pre svega, zbog velikog broja zaraženih HIV virusom putem seksualnog kontakta. Organizacija DKT International profesionano se bavi planiranjem porodice i prevencijom AIDS-a širom Sveta a u septembru je na etiopijsko tržište plasirala kondome sa ukusom i mirisom kafe. Da je ukus i miris po meri tržišta potvrđuje prodaja 300,000 komada po ceni od 5,5 dinara uprkos protivljenju religioznih (pravoslavnih) vlasti. Olakšavajuća okolnost je što stanovnici Etiopije misle kako su upravo oni izmislili popularni napitak pa ne čude izjave zadovoljnih kupaca poput “bilo je i vreme da za lepe Etiopljanke počnemo da koristimo etiopske ukuse”. Organizacija je, ohrabrena početnim uspehom, već pripremila slične proizvode i za druge zemlje u kojima radi. Tako je Kinezima namenjen kondom sa ukusom slatkog kukuruza, a za Indonežane sa ukusom popularnog voća Durian (čiji bi se miris u ostatku Sveta pre nazvao destimulativnim smradom o.a.).

DKT još uvek ne radi u Srbiji, ali ako bi kojim čudom u okviru kampanje “Kupujmo domaće” ponudili “Naše senzualne kondome” pitanje je samo da li bi Srbi (a Boga mi i Srpkinje) bolje prihvatili ukus Šljive, ajvara ili sjeničkog sira. Naravno, ako ovaj članak kakvog preduzetnika (još bolje kontroverznog bizmismena) natera na proizvodnju “custom” (prilagođenih) kurtona za srpsko tržište neka mi se za svaki slučaj javi - imam ja još ideja za ukus i miris “prvog srpskog kurtona” … neće se nastavljati!

 © Bratislav Veličković a.k.a. Veličković::blog Slobodna upotreba sadržaja uz obavezno navođenje izvora

Došao čovek u salon za tetovažu i zamoli majstora da mu na penisu istetovira tekst “Ferrari”. Majstor već svik’o na neobične zahteve mušterija, ne pita ništa, sedi i radi. Čim je završio krene priča s’ mušterijom.

Sad RAPEX kurton - prvi kurton patentiran za borbu protiv silovanja - nije predviđen za vađenje već za (figurativno) “uvaljivanje u govna” a sudeći prema objašnjenju inovatorke Sonet Elers (Sonette Ehlers) osim hirurške intervencije nikakav traktor ne pomaže. Zapravo RAPEX i nije klasičan kondom jer je namenjen ženama koje strahuju od mogućeg silovanja. Kondom se umesto navlačenja na penis uvlači u vaginu, posebnim dodatkom, slično tamponima. U “praksi”, ukoliko do silovanja dođe, RAPEX se, sitnim zubima od lateksa sa unutrašnje strane, “zakači” na penis silovatelja, prouzrokuje bol i odvraća ga da sa penetracijom nastavi. Zahvaljujući konstruktivnom rešenju RAPEX ostaje “nakačen” i nakon prestanka erekcije, te na taj način, teoretski, RAPEX ne samo da odvraća već i olakšava identifikaciju i hvatanje počinioca. Ideju za ovako “surov” način borbe protiv silovanja Sonet Elers dobila je, kako sama tvrdi, davne 1969. godine kada je kao medicinska sestra u bolnici u Johanesburgu (Južna Afrika) od jedne od žrtava silovanja čula kako žali “što dole nije imala zube” - odsustvo potrebnih tehnologija i materijala za izradu “kondoma sa zubima” dovelo je do toga da se RAPEX u obliku prototipa javnosti prvi put predstavi tek 35 godina kasnije.

Ovako originalan pristup samopomoći potencijalnim žrtvama silovanja izazvao je i negativne reakcije kod onih koji se problemom silovanja profesionalno bave. Sudeći po istraživanjima većinu silovanja počine osobe poznate ili bliske žrtvi pa je logično pretpostaviti da bi žene, ako silovanje vrši poznata osoba, s punim poverenjem RAPEX ostavile sa strane. Mnogi ističu da kada silovatelj shvati da je uhvaćen u zamku, dok mu je žrtva još uvek “pod rukama”, silovatelj može nasrnuti na život svoje žrtve, dok s’ druge strane i same “žrtve” RAPEX mogu koristiti za nameštanje optužbi za silovanje. Jedno je sigurno - kada se krajem ovog meseca “zubati kurton” nađe u slobodnoj prodaji u Južnoj Africi nateraće muškarce da pre “uživanja” s’ bilo kim dooobro porazmisle!

 © Bratislav Veličković a.k.a. Veličković::blog Slobodna upotreba sadržaja uz obavezno navođenje izvora

Ideja da hrana čini čoveka potiče od davnina i do danas se, uz manja sporenja, tumačila kao spoznaja da od kvaliteta hrane koju konzumiramo zavisi i kvalitet života - fizički i posledično psihički. No, ova fraza u tumačenju američkog FBI (Savezni istražni biro - nacionalna policija o.a.) dobila je potpuno drugačije zančenje - onako po američki - “Čoveka Teroristu ćeš najpre poznati po hrani koju kupuje!”

U netom objavljenom članku u magazinu CQ Politics Džef Stajn (Jeff Stein) iznosi više podataka o novinama u radu FBI-a na otkrivanju iranskih terorista u San Fransisku, Kalifornija. Naime, u Kaliforniji danas živi gotovo milion imigranata koji su tamo dospeli nakon svrgavanja iranskog šaha 1979. godine - među njima i agenti tajnih službi koji su pod maskom izbeglica poslati u SAD da likvidiraju (i to vrlo uspešno) neprijatelje iranske islamske revolucije. Poslednjih par godina odnosi vlasti SAD i Irana zategnuti su do “pucanja” pa je, shodno, poraslo i interesovanje službi bezbednosti za bivše podanike suprotnog tabora. Ideja agenata FBI-a bila je da analizom podataka prikupljenih iz lokalnih prodavnica, prateći obrazce i promene u prodaji blisko-istočnih “specijaliteta”, otkriju prisustvo “potencijalnih terorističkih ćelija” i pod prismotru stave “potencijalne” članove istih. Tako bi, primera radi, povećana prodaja uštipaka sa mesom ili lukom “jasno” ukazivala na moguće prisustvo iranskih tajnih agenata i, shodno, povećanu opasnost od terorističkih napada. Daljom analizom podataka i operativnim radom na terenu na “potencijalne teroriste” primenile bi se, shodno potrebi, odgovarajuće mere prismotre.

Ove “novine” u radu američke bezbednosne agencije primenjivane su u kratkom periodu tokom 2005. i 2006. godine - dok Majkl Mejson (Michael Mason), šef odseka FBI za istraživanje kriminala, nije “primetio” kako je ideja em neozbiljna em, najverovatnije, protivna američkim zakonima. Verovatno je i njemu pala na pamet scena u kojoj “100,000 policajaca agenata FBI juri Džordža Muhtabu” (Mujtaba - Farsi, odabrani o.a.) ne bi li se na posletku našli, sa sve “opremom i naoružanjem”, na tradicionalnoj blisko-istočnoj svadbi!?! Šalu na stranu, ali američke bezbednosne agencije već decenijama muku muče kada je u pitanju pouzdanost prikupljenih obaveštajnih podataka o Iranu. Možda je jedan od razloga i to što, umesto “izvornih”, kako u intervjuu PBS-u tvrdi Mohmad Džafari (Mohammad Jafari), novi komandant Islamske Revolucionarne Garde, “informacije o Iranu prikupljaju od neprijatelja Irana, što posledično dovodi do grešaka u procenama” na kojima SAD zasnivaju svoju zvaničnu (a Boga mi i nezvaničnu) politiku.

 © Bratislav Veličković a.k.a. Veličković::blog Slobodna upotreba sadržaja uz obavezno navođenje izvora

Ili ti prosto rečeno - ako se ikada nađete u prilici da prijatelju/ci pričuvate kućnog ljubimca dobro povedite računa šta i kako isti jede. Da je neimenovana koleginica sa posla Mišel Šmic (Michelle Schmitz), iz gradića Vinona u Minesoti (SAD), imala od koga da primi ovaj savet sigurno ne bi došla pod udar Mišeline prijave zbog zlostavljanja životinja. Mišelina koleginica prihvatila se u february ove godine obaveze da povede računa o njenoj prasici-ljubimici, imenom i prezimenom Ilejni Templton, u periodu koji je Mišel provela u bolnici oporavljajući se od operacije članka. Mišel je od aprila, kada je izašla iz bolnice, bezuspešno pokušavala da stupi u kontakt sa tada već bivšom koleginicom, sve do prošle subote kada je konačno našla adresu na kojoj koleginica živi. no tu nije bio kraj njenim “mukama”! Tokom boravka kod “bejbi-siterke” prasica se sa 22,5 “popela” na 68 kilograma (žive vage), a koliko je to možda najbolje svedoči podatak da je, nakon što ga je vlasnica preuzela od “bejbi-siterke”, veterinarima trebalo više od 4 sata da hirurškim putem uklone ogrlicu koja joj je gotovo “srasla” u vrat.

Potrešena vlasnica o svojoj ljubimici priča kako je “ona čitav njen život” dok ponosno pokazuje ime praseta istetovirano na telu. Mišel je, kako sama tvrdi, na podnošenje prijave loklanoj policiji bila podstaknuta kako fizičkim tako i psihičkim stanjem praseta, koje se sada polako oporavlja od operacije. Prase je devet meseci provelo u zatvorenom prostoru i pod novim imenon - Svinjski ražnjić - što je i bio jedan od razlog da nesrećna vlasnica danima nakon pronalaženja “izgubljenog praseta” plače nad “zlehudom sudbom” svoje ljubimice koja se nakon lošeg iskustva sa bejbi-siterom “poptpuno psihički izmenila i postala plašljiva”.

Policija u Vinoni, koja istražuje ovaj slučaj, nije obelodanila ime optužene ali ne bi me iznenadilo da se radi o gospoji serbskoga podrijetla, jer ne zaboravite jesen i prohladno vreme su pravi trenutak za ražnjiće na roštiliju i duvan čvarke!

 © Bratislav Veličković a.k.a. Veličković::blog Slobodna upotreba sadržaja uz obavezno navođenje izvora

Uprkos zabrani privatnih “poseta”, uključujući i suprugu, tokom odsluženja više doživotnih robija, jedan od vođa napuljske mafije - Kamore, 64-ogodišnji Rafael Kutolo, postao je danas otac. Kutolov sin iz prethodnog braka poginuo je u svojoj 25. godini u mafijaškom obračunu a sa sadašnjom suprugom Kutolo se venčao u zatvoru davne 1983. godine i par nikada nije ni imao priliku da “konzumira” svoj brak. Stroga pravila života u zatvoru za mafijaške šefove nisu Kutola omela da nakon 6-ogodišnje bitke na Sudu konačno dobije odobrenje Suda za ulazak u program veštačke oplodnje jer kako sam priznaje “u zatvoru ću umreti a moja poslednja želja je da supruzi podarim dete”. Njegova supruga Imakolata (Immacolata - bezgrešna, čista o.a.), nakon porođaja u bolnici u Napulju izjavila je kako će učiniti sve da devojčicu sačuva od Kamore - “ne želim čak ni da čuje tu reč koja za sve nas označava samo patnju i bol”.

Srećom po ponosnu srbadiju pa se ovako strog tretman prema pripadnicima “organizovanih zločinačkih udruženja” sa prostora bivše Jugoslavije ne primenjuje i u haškom pritvoru inače bi se div-junak Nebojša Pavković dobrano pomučio oko konzumiranja sopstvenog braka - kao da mu ćelijica mala već dovoljno problema nije zadala.

 © Bratislav Veličković a.k.a. Veličković::blog Slobodna upotreba sadržaja uz obavezno navođenje izvora

Putnici lokalnog voza u nemačkom mestu Bad Segeberg na smrt su se isprepadali kada su u vozu otkrili telo mladića čije su ruke i lice bili prekriveni krvlju. Nakon što su bezuspešno pokušavali da ga dozovu svesti, putnici su zaključili da je mrtav i odmah pozvali policiju. Voz je zaustavljen u Bad Segebergu a pored policije na mesto “zločina” izašla je i ekipa hitne pomoći. Umesto mrtvaca lekari hitne pomoći “otkrili” su 24-ogodišnjeg mladića koji je, kako se ispostavilo, pijan zaspao pri povratku sa predproslave Noći Veštica (Halloween, Poklade o.a.) u Hamburgu pritom noseći na sebi masku “Krvavi zombi”. Njegova greška je što je za povratak kući odabrao liniju voza koja prolazi kroz ruralni deo Nemačke još uvek neiskvaren “stranjskim” običajima. Nakon što je, uz intervenciju bolničara, sa sebe skinuo masku mladiću je dozvoljeno da nastavi putovanje.

Sad zamislite da se ovako nešto desi u srpskom vozu! Ne da putnici ne bi pokušali da “žrtvu” ožive, ili daleko bilo da pozovu hitnu pomoć - čemu to kad do prvog doma zdravlja ima bar 5 sati vožnje - već bi verovatno na’vatali kakvog popa da pokojniku održi opelo, zombija izbacili na poslednju platformu voza i potom se pravili blesavi - a i ko bi se normalan zamajavao s’ policijom na ovu skupoću.

 © Bratislav Veličković a.k.a. Veličković::blog Slobodna upotreba sadržaja uz obavezno navođenje izvora

Građani u Jekaterinburgu prate Putinovo poslednje obraćanje (Alexei Vladykin/AP)

Vladimir Putin u ulozi sibirskog Supermena (AFP/Der Spiegel)

Ruski Predsednik Vladimir Putin održao je danas svoj oproštajni “dijalog uživo” sa građanima Rusije. U opuštenoj atmosferi, obično dobro obavešteni Predsednik, odgovorio je na ukupno 68 od 2,5 miliona pristiglih pitanja (to ja malo u duhu RTS-a). Predsedniku su pitanja upućena putem Interneta, SMS poruka ili pak postavljana uživo tokom same emisije a interesovanje građana variralo je od rastućih cena hrane, preko sve većeg ulaganja u naoružavanje, do predloga o potrebi da ruska država podstiče naseljavanje na prostranstvima Sibira (zvuči poznato, zar ne!). Kako bilo, građani Rusije (nije da se mešam u tuđa posla o.a.) ostali su uskraćeni za odgovor na pitanje koje niko nije našao za shodno da postavi - KOJI JE VLADIMIR PUTIN ONAJ PRAVI?

Nežni Putin sa svojom najskrivenijom tajnom - pudlicom mezimicom Tosjom

Zastrašivanje Angele Merkel

 © Bratislav Veličković a.k.a. Veličković :: blog :: Slobodna upotreba sadržaja uz obavezno navođenje izvora

Građani u Jekaterinburgu prate Putinovo poslednje obraćanje (Alexei Vladykin/AP)

Vladimir Putin u ulozi sibirskog Supermena (AFP/Der Spiegel)

Ruski Predsednik Vladimir Putin održao je danas svoj oproštajni “dijalog uživo” sa građanima Rusije. U opuštenoj atmosferi, obično dobro obavešteni Predsednik, odgovorio je na ukupno 68 od 2,5 miliona pristiglih pitanja (to ja malo u duhu RTS-a). Predsedniku su pitanja upućena putem Interneta, SMS poruka ili pak postavljana uživo tokom same emisije a interesovanje građana variralo je od rastućih cena hrane, preko sve većeg ulaganja u naoružavanje, do predloga o potrebi da ruska država podstiče naseljavanje na prostranstvima Sibira (zvuči poznato, zar ne!). Kako bilo, građani Rusije (nije da se mešam u tuđa posla o.a.) ostali su uskraćeni za odgovor na pitanje koje niko nije našao za shodno da postavi - KOJI JE VLADIMIR PUTIN ONAJ PRAVI?

Nežni Putin sa svojom najskrivenijom tajnom - pudlicom mezimicom Tosjom

Zastrašivanje Angele Merkel

 © Bratislav Veličković a.k.a. Veličković::blog Slobodna upotreba sadržaja uz obavezno navođenje izvora

Li Man-jui, 28-ogodišnji stanovnik Hong Konga, svojih 15 minuta slave zaradio je u septembru kada je u pripitom stanju, zbog povrede nožnog prsta, potražio pomoć u bolnici Jan Čai. Po sopstvenom priznanju, pripiti bolesnik je nakon ukazane pomoći, čekajući recepte preko puta bolničke laboratorije osetio iznenadni napad žeđi. U želji da istu utaži dohvatio se tri boce koje je video u svojoj blizini. Negde pri kraju druge Li Man-jui je shvatio da je tečnost kojom se bori protiv sopstvenog nagona zapravo krv - preciznije, uzorci krvi bolesnika ostavljeni ispred zatvorene bolničke laboratorije. Ova spoznaja Lia je naterala da treću bocu baci a do tada popijenu krv netom povrati u bolničkom toaletu. Nestanak uzoraka krvi primećen je tek narednog dana kada je radnik laboratorije primetio da nedostaju a zatim identitet “lopova” otkrio pregledom snimaka sigurnosne kamere. Istog dana policija je Li Man-juia uhapsila u njegovom stanu, protiv njega podnela prijavu dok su lokalni mediji ugrabili šansu da ceo događaj proglase “krvavim pirom kineskog vampira”.

Prihvatajući argument odbrane da se u ovom slučaju radi o gluposti a ne zloj nameri optuženog, kao i da deo krivice snosi sama bolnica zbog nehajnog odnosa prema “dragocenoj tečnosti”, Sud je dosudio dva meseca zatvora - po jedan za svaki uzorak krvi. Prve reakcije bolesnika koji su ponovo morali da daju krv na “drakonsku” kaznu kineskom vampiru nisu zabeležene!

 © Bratislav Veličković a.k.a. Veličković :: blog :: Slobodna upotreba sadržaja uz obavezno navođenje izvora

Li Man-jui, 28-ogodišnji stanovnik Hong Konga, svojih 15 minuta slave zaradio je u septembru kada je u pripitom stanju, zbog povrede nožnog prsta, potražio pomoć u bolnici Jan Čai. Po sopstvenom priznanju, pripiti bolesnik je nakon ukazane pomoći, čekajući recepte preko puta bolničke laboratorije osetio iznenadni napad žeđi. U želji da istu utaži dohvatio se tri boce koje je video u svojoj blizini. Negde pri kraju druge Li Man-jui je shvatio da je tečnost kojom se bori protiv sopstvenog nagona zapravo krv - preciznije, uzorci krvi bolesnika ostavljeni ispred zatvorene bolničke laboratorije. Ova spoznaja Lia je naterala da treću bocu baci a do tada popijenu krv netom povrati u bolničkom toaletu. Nestanak uzoraka krvi primećen je tek narednog dana kada je radnik laboratorije primetio da nedostaju a zatim identitet “lopova” otkrio pregledom snimaka sigurnosne kamere. Istog dana policija je Li Man-juia uhapsila u njegovom stanu, protiv njega podnela prijavu dok su lokalni mediji ugrabili šansu da ceo događaj proglase “krvavim pirom kineskog vampira”.

Prihvatajući argument odbrane da se u ovom slučaju radi o gluposti a ne zloj nameri optuženog, kao i da deo krivice snosi sama bolnica zbog nehajnog odnosa prema “dragocenoj tečnosti”, Sud je dosudio dva meseca zatvora - po jedan za svaki uzorak krvi. Prve reakcije bolesnika koji su ponovo morali da daju krv na “drakonsku” kaznu kineskom vampiru nisu zabeležene!

 © Bratislav Veličković a.k.a. Veličković::blog Slobodna upotreba sadržaja uz obavezno navođenje izvora

Gospođa Don Herb, stanovnica Skrentona u Pensilvaniji (SAD), mogla bi da “zaradi” do 3 meseca zatvora i 300 dolara kazne zbog neispravne kanalizacije u sopstvenoj kući. Don je u “sukobu” sa poplavom u sopstvenom kupatilu, verovatno imajući na umu cenu vodoinstalaterskih radova, (pre)glasno dozivala u pomoć jedno od svoje četvoro dece kada joj se, navodno, prvi komšija obratio “nepristojnim zahtevom” da umukne. Iznervirana, Don je komšiji uzvratila “pravom merom” a pred njenim vratima se, nakon poziva komšije policajca, uskoro pojavila policijska patrola da istraži “nepristojno ponašanje”. Rezultat je prekršajna prijava o čijoj će “sudbini” konačnu reč dati Sud u Skrentonu.

 © Bratislav Veličković a.k.a. Veličković :: blog :: Slobodna upotreba sadržaja uz obavezno navođenje izvora

Gospođa Don Herb, stanovnica Skrentona u Pensilvaniji (SAD), mogla bi da “zaradi” do 3 meseca zatvora i 300 dolara kazne zbog neispravne kanalizacije u sopstvenoj kući. Don je u “sukobu” sa poplavom u sopstvenom kupatilu, verovatno imajući na umu cenu vodoinstalaterskih radova, (pre)glasno dozivala u pomoć jedno od svoje četvoro dece kada joj se, navodno, prvi komšija obratio “nepristojnim zahtevom” da umukne. Iznervirana, Don je komšiji uzvratila “pravom merom” a pred njenim vratima se, nakon poziva komšije policajca, uskoro pojavila policijska patrola da istraži “nepristojno ponašanje”. Rezultat je prekršajna prijava o čijoj će “sudbini” konačnu reč dati Sud u Skrentonu.

 © Bratislav Veličković a.k.a. Veličković::blog Slobodna upotreba sadržaja uz obavezno navođenje izvora

Foto: Gizmodo

Ova čuvena, milion puta ponovljena, rečenica iz jedne od epizoda serijala The Simpson’s idealno bi mogla biti primenjena i na netom osnovanu indijsku low-cost (jeftinu) avio-kompaniju koja za samo 3 Eura nudi “let nikuda”! Penzionisani inženjer avijacije Bahadur Čand Gupta otkupio je 2003. godine rashodovani Airbus A300 i parkirao ga u predgrađu Nju Delhija gde dočekuje svoje “maštovite putnike”. I pored očitih nedostataka, poput jednog krila i dela repa, Gupta dočekuje putnike u ulozi “kapetana vazdušne lađe” i vodi ih na kružni let oko Delhija dok se njegova supruga sa još četiri člana posade brine o potpunom ugođaju tokom “leta”. Činjenica da toaleti ne rade, da se pogled kroz prozor (nimalo zanimljiv) nikada ne menja, da je turbulencija vokalna, da u pozadini bruji generator koji pokreće klima uređaje, nimalo ne umanjuje “doživljaj leta” putnicima iz zemlje u kojoj je jedva jedan procenat stanovništva imao prilike da leti pravim avionom. Otuda možda i ushićena izjava jedne od putnica nakon imaginarnog leta koja svoje novo iskustvo opisuje kao “mnogo lepše no što je mogla da zamisli”.

 © Bratislav Veličković a.k.a. Veličković :: blog :: Slobodna upotreba sadržaja uz obavezno navođenje izvora

Znači da mi je neko pričao … Džonu Vudu je nakon avionske nesreće u kojoj su poginuli njegov otac i dva prijatelja, 2004. godine, amputirana noga ispod kolena. Ponosni stanovnik Južne Karoline (SAD) je lekare pre amputacije zamolio da kosti odsečene noge sačuvaju kako bi ih poneo kući - da “kad vreme dođe” bude sahranjen kao “ceo čovek”. Međutim … kao i usvakoj priči koja ima sve odlike “urbane legende” … desilo se nešto nepredviđeno!

Vud je umesto kostiju od bolnice dobio “celu” amputiranu nogu i za prvo vreme ju je “spremio” u zamrzivač svog frižidera. Nakon što mu je zbog dugova isečena električna energija, od svih mogućih mesta, Vud je nogu “sakrio” u roštilj (eh šta bi kakav kanibal dao za ovakvog prijatelja). No kako se čini, vrlo brzo je zaboravio na “skrovište” neizostavnog dela sopstvene pogrebne opreme jer je roštilj umesto kraj sebe čuvao u iznajmljenom skladišnom prostoru. Da priča bude zanimljivija Vud je propustio da za iznajmljeno skladište plati mesečni zakup a, kao što to u “uređenim društvima zapadne demokratije” obično biva, skladištar je Vudove stvari odmah ponudio na licitaciji. Roštilj je završio kod Šenona Visnanta kome nije trebalo mnogo vremena da u spremištu “svog novog pokućstva” otkrije paket zamotan u papir čiji sadržaj ga je naterao da ceo slučaj prijavi, paket preda policiji i vest sam prenese lokalnim medijima. Nakon što je istragom utvrđen istorijat “sporne noge” policija je istu predala pogrebnom zavodu na čuvanje “dok ne dođe vreme” da je pravi vlasnik preuzme u posed. Al’ ne lezi vraže!

Vinsant je u morbidnoj zgodi video priliku za zaradu. Posao je započeo iznajmljivanjem “pogleda na roštilj u kome je bila ljudska noga” - deca dolar, odrasli tri - e da bi se brzo dosetio kako da celu posetu “čuvenom roštilju” učini zanimljivijom - zatražio je od pogrebnog zavoda da mu se noga vrati jer, za Boga, on ju je već otkupio! Pošto je njegov zahtev odbijen, u saradnji sa advokatom, Vinsant se odlučio da tuži “originalnog vlasnik noge” i da sudskim putem zatraži “zajedničko staranje i pravičnu podelu profita” - “Uskoro će Noć Veštica (Poklade o.a.) i cene za predstavu će ići gore ako uspem da dobijem udeo na nozi.” U svom komentaru Vud, koji ovih dana treba da ponovo “uđe u posed” nad nogom, kaže kako je cela ideja odvratna i da ne namerava da profitira na sopstvenoj nesreći ili to beše trapavost … ne čujem dobro biće da je nečitko!

 © Bratislav Veličković a.k.a. Veličković :: blog :: Slobodna upotreba sadržaja uz obavezno navođenje izvora

Svaki komentar je suvišan …

 © Bratislav Veličković a.k.a. Veličković :: blog :: Slobodna upotreba sadržaja uz obavezno navođenje izvora

Sopstveno mišljenje o odnosu novog i starog u arhitekturi, a koje slobodno možemo primeniti i na druge oblasti ljudskog delanja, francuski arhitekta Pol Andre daje u intervjuu kineskom dnevniku People’s China Daily:

“Verujem da staro i moderno treba da žive zajedno uz međusobno poštovanje. Stare gradove ne treba pretvarati u mrtve gradove, gde sve mora da izgleda starinski, ili mora da bude … ali istovremeno treba voditi i računa da se stari izgled (arhitektonski o.a.) ne narušava.”

Pol Andre je arhitekta koji je projektovao novu zgradu kineskog nacionalnog teatra - 150,000 kvadratnih metara stakla i titanijuma zamišljenih kao da plutaju iznad veštačkog jezera. U zgradi u kojoj se pored dva pozorišta (1,040 mesta) nalaze i koncertna dvorana (2,017 mesta) i opera (2,416 mesta), u utorak je održana prva premijera kojoj su, kao počasni gosti, prisustvovali kako graditelji tako i prethodni (iseljeni) stanari. Zgrada se nalazi u neposrednoj blizini trga Tjenanmen i Zabranjenog Grada. Stalno prisutne kontroverze oko futurističkog izgleda Andreovih zgrada nisu se mogle izbeći ni u Kini - percepcija nesklada između izgleda novog pozorišta i okolnih zgrada građenih u skladu sa kineskom tradicijom zgradi je donela pogrdan naziv “jajeta”.

 © Bratislav Veličković a.k.a. Veličković :: blog :: Slobodna upotreba sadržaja uz obavezno navođenje izvora

“Međunarodna fudbalska asocijacija negovaće samopoštovanje žena i muškaraca širom Sveta, i kroz fudbalsku igru produbljivati poštovanje i razumevanje drugih.”

Naizgled sasvim korektna izjava o misiji jedne fudbalske asocijacije da nije detalja ispuštenog iz prevoda originala. Naime radi se o Međunarodnoj fudbalskoj asocijaciji igrača i igračica homoseksualne orijentacije - prosto rečeno - pedera i lezbijki. Na X Svetskom klupskom prvenstvu u fudbalu za pedere i lezbijke koje je juče počelo u Buenos Airesu (Argentina) učestvuje 480 igrača raspoređenih u 28 timova. Ovo je prvo klupsko prvenstvo homoseksualaca koje se održava u Južnoj Americi - kontinentu koji živi za fudbal.

Iako organizatori tvrde kako je cilj održavanja separatnog prvenstva da se “promoviše normalnost homoseksualne zajednice i iskoristi prilika za borbu protiv predrasuda koje homoseksualnost povezuju sa noćnim klubovima i promiskuitetom” čini mi se da, s’ jedne strane, inistiranje na različitosti “do imbecilnosti”, a s’ druge, izražena želja da se homoseksualnost prihvati kao “normalna” upornim podražavanjem stvarnog sveta, zapravo stvaraju kontraefekat, još više produbljujući jaz između homoseksualne zajednice i “ostatka” čovečanstva.

 © Bratislav Veličković a.k.a. Veličković :: blog :: Slobodna upotreba sadržaja uz obavezno navođenje izvora

Kineska tradicija duga 1,300 godina, poznata i kao “panda diplomatija”, običaj da se džinovski panda medvedi daruju državama sa kojima se žele uspostaviti ili poboljšati bilateralni odnosi i zvanično je okončana. Naime, kineske vlasti odlučile su da ovaj običaj prekinu komercijalizuju i “izvoz” panda iz Kine ograniče na “zajednička istraživanja panda u stranim zemljama”. U okviru novog programa nemenjenog prikupljanju sredstava za očuvanje džinovskih panda koje žive u divljini ZOO vrtovima i rexervatim prirode širom Sveta crno-beli medevedi će se iznajmljivati na 10-godina po ceni od milion američkih dolara godišnje uz specijalni popust za najmoprimce koji ostvare uspeh u razmnožavanju panda. Prvi par džinovskih panda koji će Kinu napustiti u sklopu novog programa otići će u ZOO vrt u Adelejdu, Australija, a prema priznanju upravnika vrta, Krisa Vesta, cena koju vrt plaća za 10-ogodišnji najam je potpuno prihvatljiva: “nama je kao ZOO vrtu u interesu da pomognemo naporima za održanje panda u divljini, a cena koju plaćamo predstavlja važan doprinos tom naporu“. Imajući u vidu iznad svega cilj programa da pomogne očuvanje panda u divljini kao i da se uspostavi bolja kontrola nad sudbinom panda koje napuštaju svoje prirodno stanište čini se da je komercijalizacija pravi pogodak. ZOO vrtovi i rezervati prirode spremni da plate visoku cenu za najam sigurno su spremni da ulože i dodatni napor da bi zaštitili svoje čupave investicije a Boga mi i da ih podstaknu na ostvarivanje “stimulacije”.

Poslednji par džinovskih panda medveda, poklonjenih na tradicionalan način, otišao je početkom ove godine u Hong Kong u sklopu obeležavanja 10-ogodišnjice “povratka” grada “majci” Kini kojom prilikom su objavljene tematske serije poštanskih marki i srebrnih kovanica, dok su zainteresovanima ponuđene i lutke i keramičke figurine s’ likovima “poklona”.

 © Bratislav Veličković a.k.a. Veličković :: blog :: Slobodna upotreba sadržaja uz obavezno navođenje izvora

Kolona od dva SUV vozila i jedne limuzine, koju je laganim trkom pratila nekolicina agenata obezbeđenja, zakićena australijskom i kanadskom zastavom, lagano se probijala kroz gotovo pust centar Sidneja. Kolona je bez zaustavljanja prošla dva policijska punkta, oba spoljna sigurnosna pojasa predviđena da zaštite lidere zemalja učesnica ovogodišnje konferencije APEC-a (organizacija za Azijsko-Pacifičku ekonomsku saradnju) koja se održava u Sidneju i za čije obezbeđenje je utrošeno 16 miliona australijskih dolara. Na putu ka hotelu u kome je odseo američki Predsednik Džordž Bush više nije bilo prepreka za “kanadske učesnike” … sve dok iz jednog vozila, na očigled agenata u civilu, nije izašao glavom i bradom Osama Bin-Laden!

Policija je reagovala munjevito - uhapšeno je 11 terorista, pardon, članova ekipe TV emisije The Chaser’s War on Everything (Čejser protiv svih) koja se već godinama, uz puno sličnih situacija, emituje na australijskoj nacionalnoj mreži ABC.

Čejser kao bin-Laden i lažna propusnica koju je ekipa emisije koristila za prolazak kroz policijske blokade (Izvor: ABC)

 © Bratislav Veličković a.k.a. Veličković :: blog :: Slobodna upotreba sadržaja uz obavezno navođenje izvora

Foto: Monty Brinton/CBS

Bonanca u Novom Meksiku početkom 1880-ih je bio uzbudljiv rudarski grad pred kojim se smešila “svijetla budućnost”. Nedostak vođstva, resursa i bogatstva uslovili su da Bonanca postane samo još jedan napušteni grad u pustinji Novog Meksika. Četrdeset novih pionira tokom 40 dana pokušaće da ispravi greške svojih predaka i oživi grad duhova. Za divno čudo, pioniri su deca. Najstarije samo što je napunilo 15 godina, najmlađa devojčica ima 8 i po godina. Upravo tako - 40-oro dece, bez roditelja, bez učitelja. Ovo je po prvi put u istoriji Dečija Nacija!

Ovako otprilike počinje promotivna najava za novi reality-show Kid’s Nation američke TV mreže CBS čija je produkcija započela u maju a premijera zakazana za 19. septembar 2007. godine. Serijal od 13 epizoda prati osnivanje prave male “dečije ekonomije” - Bonanca ima svoje prodavnice, kafanu, a izgradnja i održavanje grada, čišćenje poljskih toaleta, prokuvavanje vode, priprema obroka, pranje sudova su dečiji poslovi. Društvene uloge se dodeljuju na početku svake epizode u međusobnom četvroboju - žuta, plava, zelena i crvena ekipa takmiče se za status radne snage, kuvara, trgovaca ili više klase a svi zajedno, kako reče jedan od učesnika, “trude se da dokažu da je društvo u kome se sve deli, bez pohlepe, puno međusobnog razumevanja moguće”. Bonanca ima i svoj Savet građana - gradsku Vladu koja na kraju svake epizode bira učesnika koji će osvojiti glavnu nagradu - zlatnu zvezdu vrednu 20,000 dolara. Svaka tri dana održavaju se zajednički skupovi na kojima se raspravlja o problemima u Bonanci i odluke donose većinom glasova učesnika. Gotovo sve, sudeći prema najavi, izgleda kao u pravom životu samo uz mnogo više emocija i često rasplakane učesnike.

No radnja serijala nije glavna tema ovog članka. Iako CBS tvrdi da je snimanje proteklo u najboljem redu uz prisustvo brojne ekipe za podršku i uz nadzor lekara i dečijih psihologa čini se da način na koji je ova originalna zamisao realizovana otvara brojna pitanja - kako ona etička tako i ona o zakonitosti poduhvata. Pre početka snimanja, svako od roditelja potpisao je ugovor sa CBS-om, sačinjen na 22 strane gusto kucanog teksta. Ugovorom se, primera radi, s’ jedne strane roditelji i deca se za platu od 5,000 dolara obavezuju da o celokupnom toku snimanja “drže usta zatvorena” uz zaprećenu odštetu od 5 miliona dolara dok s’ druge strane CBS sa sebe skida odgovornost za zdravlje i sigurnost dece uključujući tu i “smrt ili povredu deteta kao i seksualno prenosive bolesti”. Zarad diskutabilnih “15 minuta slave” roditelji dece učesnika praktično su se odrekli starateljstva nad sopstvenom decom i njihov javni i privatni život prepustili na “milost i nemilost” CBS-u i Tomu Formanu kao producentu serijala. “Pravi” problemi pojavili su se već po otpočinjanju snimanja. Vlasti Novog Meksika “zainteresovale” su se za serijal zbog sumnje da su povređene zakonske odredbe o dečijem radu - deca su dnevno “morala” da rade i do 14 časova uz nedovoljan nadzor odraslih - a inspektor koji je snimanje posetio nenajvaljen udaljen je neobavljena posla. CBS još uvek očekuje i konačno odluku službe za Decu, Mlade i Porodicu Novog Meksika jer nikada nisu pribavili licencu i dozvolu za smeštaj i boravak dece u gradu duhova. Nakon što se par učesnika otrovalo ispijanjem izbeljivača, a jedna od učesnica izgorela lice tokom pripremanja hrane, postavilo se i pitanje da li je CBS-ova ekipa na snimanju dovoljna za efiksan nadzor nad decom koja su, iako u serijalu žive svet odraslih, školskog uzrasta. Tužba koju je početkom avgusta podnela majka devojčice koja je na snimanju izgorela lice vrelim jestivim uljem otvorila je pitanja poput onog da li je CBS uspeh serijala nadredio brizi o učesnicima kao i o odgovornosti samih roditelja spremnih da tako olako drugome prepuste brigu o sopstvenom porodu. Iako u najavi 10-ogodišnja Tejlor komentariše mužu koza rečima “Ja sam školska kraljica lepote - ja ovakve stvari ne radim!” čini se da i kraljice lepote ponekad čine stvari koje niko od njih ne očekuje.

 © Bratislav Veličković a.k.a. Veličković :: blog :: Slobodna upotreba sadržaja uz obavezno navođenje izvora

Njujorški bračni par Edlin (74) i Judžin (81) Anđelo je 18. avgusta ove godine po drugi put postao pobednik u natječaju “ubodi glavni loto zgoditak”. 11 godina nakon što su sa još troje dobitnika kući doneli 2,5 miliona dolara sreća ih je opet opalila po džepu - ovoga puta kao jedini sa dobitnom kombinacijom u kućni budžet uneće dodatnih 5 miliona dolara. Novac od prvog dobitka bračni par je uložio u preseljenje iz Bronksa na periferiju Njujorka a najnoviji zgoditak će “podeliti sa porodicama svoja tri sina i uložiti u sopstveno zdravlje i dugovečnost” (o.a. sve izgleda može da se kupi), nastaviće “sa skromnim životom i ritualom nedeljne kupovine loto listića - čisto zabave radi” - budući da je Anđelo poslednjih 29 godina u loto listiće svake nedelje ulagao u proseku 42 dolara čini se i te kako isplative zabave!

Verovatnoća za poslednji loto dobitak bila je 22,5 miliona prema 1 a Gardner Gurni, direktor Njujorške lutrije, kaže kako je ovo tek treći put u istoriji Njujorške lutrije da isti dobitnik dva puta “ubode” premiju.

 © Bratislav Veličković a.k.a. Veličković :: blog :: Slobodna upotreba sadržaja uz obavezno navođenje izvora