Pre neki dan saznam kako se jedna devojka obolela od meningitisa u Crnoj Gori, i dalje bori se za svoj život. Kažu, ukoliko preživi nosiće trajne posledice.
Montenegro: ekološka država u kojoj se umire od nepoznate bolesti iz vode. Ponosit narod koji se kupa u sopstvenom izmetu. Najlepše plaže na planeti na kojima se uz uzavrla tela valjuškaju i kese sa korama od lubenice. Grad na UNESKO listi koji smrdi na urin i lepru. Crnogorci koji veruju da se uzročnik fatalne bolesti još uvek ne može pronaći. Sumnja se na neku flaširanu vodu iz Srbije!
I dalje, niko se ne uzbuđuje, čak ni nakon ubistva Pukanića koga je italijanski glavni tužilac Đuzepe Skelsi nazvao ključnim svedokom u istrazi o švercu cigareta na Balkanu, u kojoj je bio osumnjičen crnogorski premijer Milo Đukanović.
Mala bara previše krokodila. Ponosni su toliko da sve rasprodaju Rusima. Turistička destinacija bez turista. Zemlja u kojoj kafu piješ iz šolja koje dobro opreš flaširanom vodom iz druge zemlje. Zemlja u kojoj paziš da ti ni slučajno u piće ne stave led koji spravljaju od kontaminirane lokalne vode. Zemlja u kojoj ne smeš da kažeš da ti je majka Crnogorka već samo otac. Ako si polutan kao ja, onda i nisi neki. U Montenegru se ne boje od Boga već od brkatih staraca što prete i svete sa obližnjih planina. Crnogorci se najviše hvale da su od Crne Gore kada su na nekom drugom mestu (recimo, u Beogradu). Ni manje zemlje, ni više direktora (recimo, u Beogradu). Svi smo mi pomalo Crnogorci, samo toga još uvek nismo svesni. Nisu oni Srbi nego su Srbi Crnogorci. Tresla se gora, rodio se miš.
