Planeta Srbija

Pa, da nastavim odavno započetu seriju članaka o mestima gde sam živeo. Na red je došla i Sremska Mitrovica.

U Mitrovicu sam se doselio sredinom 1995. i živeo sam tamo do oktobra 2005. kad sam krenuo na fakultet. Punih 10 godina…

Pošto sam živeo tamo 10 godine i završio osnovnu (veći deo) i srednju školu, imam mnogo prijatelja i poznanika tamo… Išao sam u Osnovnu Školu Jovan Jovanović Zmaj i u gimnaziju Ivo Lola Ribar, prirodno-matematički smer.

View Larger Map

Nekada se Sremska Mitrovica zvala Sirmium, za vreme Rimljana i to je bio jedan on najvećih gradova tog carstva. I dan danas u Mitrovici postoje iskopine na par mesta koje svedoče o tome. Danas u Mitrovici (bez okolnih sela) živi oko 40.000 stanovnika.

Od deset godina života, koliko sam u Mitrovici proveo, ostalo mi je nekoliko drugova sa kojima se redovno čujem i ponekad vidim, i naravno, moja wavilonska ribica

Izvor: fivb.org

Sinoć se u Novom Sadu igrala utakmica svetske like između Srbije i Brazila. Brazil je fino počeo i dobio prva dva seta bez većih problema, da bi se se posle toga naši povratili i dobili meč sa 3:2 u setovima. Atmosfera se baš opasno zakuvala pred kraj četvrtog seta, dok je zadnji set publika pratila na nogama.

Ne pratim sport, a na utakmicu sam otišao čisto da vidim kako je i iskusim nešto novo. Na kraju sam ostao prijatno iznenađen atmosferom i jako lepom utakmicom, ali nisam mogao da se suzdržim a da ne povlačim paralele između stvari koje me interesuju (poslovanje, psihologija, motivacija itd) i onoga što se dešavalo na terenu.

Jedna od tih stvari je koliko je bitno pokrenuti se sa mesta i zadržati to stanje kretanja napred, bez zaustavljanja. Ima brzih i sporih delova, uspona i padova, ali je bitno da si u jednom trenutku napredovao u odnosu na prethodi, a ne stajao u mestu. To stalno stanje kretanja napred imao masivan pozitivan psihološki uticaj na ljude sa kojima radiš, dok protivnike stavlja pod veliki pritisak. Zahvaljujući tome ovo kretanje hrani samo sebe, ali ga treba održavati i usmeravati da ne bi posustalo. U pitanju je moment…

Kada je Srbija dobila treći set pribojavao sam se da neće uspeti da izguraju do kraja, ali je sve bilo jasno kada su dobili četvrti. Nije uopšte bilo sporno da li će na kraju razvlaiti ili ne - jednostavno su se zaleteli i tu više nije bilo stajanja.

Kada sve saberem ova utakmica je jedno jako lepo iskustvo (na TV-u se ne može osetiti buka i atmosfera koju pravi 11 hiljada navijača) koje me ujedno tera da se zapitam šta sam danas uradio da je moja priča korak napred u odnosu na juče.

Kada danas nisam poginuo, nikada neću. Kratko i jasno, tim rečnikom. Evo, već dva dana idem biciklom na posao da bih izbegao popodnevnu vrevu i toplotu, kako se ne bih istopio prilikom ulaska u automobil i sedanja u kožni enterijer, a bez klime.

Elem, današnji događaj je zaista neverovatan a pogotovo kada se gleda iz ugla jednog diplomiranog saobraćajnog inženjera. Pretposlednja raskrsnica na dolasku na posao. Metalik siva Opel Astra Classic stoji na pešačkom, a vozač priča sa nekom devojkom. Koliko sam gestikulacijom razumeo iz daljine - pitao čovek za nešto. Devojka ode, auto krene napred, ja pogledam u semafor za pešake / bicikliste polako se približavajući (jedno 10-12km/h) i vidim zeleno. Usporim malo, a auto umesto da nastavi napred, krene unazad i...

...i pokupi me na pešačkom prelazu desnim delom zadnjeg branika. Srećom on je išao sporo, ja sam išao sporo, tako da sam samo spao sa bicikla, dva puta se dočekao na levi dlan i naravno, počeo iz momenta (kao pravi Srbin) da psujem iz sve snage. Inženjerski naravno...

Pa dobro čoveče, otkud se na raskrsnicu ide UNAZAD!?!? Jel' vidiš da mi je zeleni signalni pojam!Pa... pa, crveno je bilo za moj pravac, pa rekoh da se vratim nazad...

Onda shvatim šta je čovek hteo da uradi. Pitao je za smer, dok je pitao semafor je izređao ciklus, i njemu je onda bilo crveno a pešacima i biciklistima zeleno. E, onda je čovek, potpuno inteligentno, odlučio da se vrati nazad. Istinu za volju, mene nije video, jer sam se približavao brže od njemu očekivanog (verovatno je gledao u levi i srednji retrovizor), a ni ja nisam očekivao da krene unazad. Tako da... ne mogu ga kriviti zato što me nije video, ali jakako mogu zato što je krenuo unazad kolima na raskrsnici.

Prošao sam ok. Ubijen u pojam, doduše, i sa jednom gadnom posekotinom na levoj potkolenici. Nažalost i moj dragi bicikl je imao posledice u vidu žestoko ogrebanog i blago iskrivljenog sica, i iskrivljenog kormana (ne same šipke, već pozicije) - to sam odmah na mestu ispravio. Ali sada moram da jurim novi sic, da se sa tim cimam... damn! Da ne komentarišem to što sam se žestoko iznervirao, i uprljan, blago kontuzovano došao na posao...

Pri ustajanju sa asfalta primetio sam da je Astra imala beogradske registarske tablice...

Igrom slučaja naišao sam na ove tri fotografije. Izmamile su mi osmeh. Sasvim obične stvari.

Lik iz ove teme ima sledeći “problem” - radi od kuće, zarađuje dosta novca, ali neki ljudi ne razumeju to što radi i prebacuju mu što nema “pravi posao”.

Nije prvi put da čujem takvu priču.

Problem je naravno u godinama dresure kroz koje smo pršli mi i ljudi koji nas okružuju. Kada bismo išli kako “svet nalaže” samo bismo se šaltali iz institucije u instituciju - škola, fakultet, firma, penzija.

“Uvek zavisi od nekog” je savet koji ste sigurno čuli milion puta od bliskih ljudi, samo upakovan u malo drugačiju ambalažu: “Završi faks i sve će biti u redu” ili “Da se ti meni lepo zaposliš pa posle [šta god]“.

Sve su to dobronamerni saveti i ljudi su iskreno uvereni da će ti život biti bolji ako završiš faks, nađeš dobar posao u nekoj banci ili nešto slično. Nervira samo kada svoje stavove forsiraju i ne prihvataju ništa drugo kao opciju.

Za kraj dva zanimljva citata iz pomenute teme:

Vast majority of the working population is institutionalized in their career mindsets and would be completely lost without someone telling them what to do every day.

i:

I come from a family of entrepreneurs. I was always told to quit my job if I wanted to make real money.

PS: Mene ne cimaju. Većina jednostavno ne može da se nosi sa mojom tvrdoglavošću u fazonu “Pusti budalu, neka tera svoje. Imamo mi pametnija posla! Sutra treba da odem do banke da dignem keš kredit kako bismo malom mogli da organizujemo rođendan.”

Bole je moj 24″ iMac. U zadnjih par meseci je bio potpuno neuračunljiv. Mislio sam da je u pitanju softverski problem (Leopard mu nije lepo legao), ali se na kraju ispostavilo da je problem bio u hard disku koji je polako počeo da umire.

Mašina je poslata u Beograd gde su mu zamenili disk, ugradili još RAM-a (jako dugo sam planirao da mu ugradim 4GB RAM-a i završim sa tim) i instalirali OS.

Tu je i najsmešniji deo priče. Kada je poslata mašina na njoj je bio Leopard - retail licenca koju sam kupio u novembru. U kutiju sam stavio samo Tiger diskove koje sam originalno dobio sa mašinom jer nisam video potrebu da im šaljem i Leopard (znao sam da je hardverski problem u pitanju i da ću sam instalirati OS kada oprave računar). Kada mi je mašina vraćena na njoj je bio Leopard (nemam pojma čija i koja licenca) sa sve gomilom softvera - sve podešeno, ikonice kulturno poslagane u Dock, ma milina jedna.

Da li je softver krekovan ili su bile trial licence na disku stvarno ne znam, ali za OS znam sigurno da nije moj. U čemu je fazon sa domaćim servisima? Pošalješ računar na servis i dobiješ mašinu sa podešenim i krekovanim softverom? Kao da se podrazumeva da to želiš i da nemaš licence. Nisu čak ni pitali.

Znam da je ovo Srbija i da je 90% softvera krekovano, ali mi u firmi smo se dogovorili da koristimo legalan softver i toga se držimo. Bilo bi krajnje licemerno da softverska firma koristi krekovan softver i očekuje da će neko drugi plaćati njen. Kao što Dragan često ima običaj da napiše - Give respect and get it back!

No dobro, živimo u sredini gde većina stanovnika ovako nešto tretira kao value added uslugu Ono što je bitno je da mašina sređena i da radi kao sat. Sad treba videti koliko 4GB stvarno pomaže u svakodnevnom radu.

Jednostavno zadivljujuće…obrati pažnju na detalje!

Jebeš ovo. Kratko i jasno, jebeš ovo! Dostigao sam trenutak u svom životu kada mi se sopstveni život sveo na posao - hrana - posao - spavanje. I "hey friends this is fun, let it start all over again" - posao - hrana - posao - spavanje. I, zvanično - muka mi je od toga. Jednostavno, dođe mi da više nijedan projekat ne prihvatim i da sve oteram u pi*ku materinu, pa makar se to žestoko odrazilo na spisak klijenata i količinu prihoda koji ostvarujem. Kratko i jasno - prelilo je čašu. I vreme je da se okrene novi list.

Svaki dizajner / developer / programer se nađe u ovakvoj situaciji, siguran sam. Dragan je već pisao o tome krajem prošle godine, a izgleda da kaskam za njim jedno pola godine što i nije tako loše. Jer, kada te jednom taj momenat opizdi po glavi i kada doživiš katarzu, uvidevši koliko si se jebenom poslu posvetio, shvatiš da tvoj privatni život itekako trpi zbog toga. I shvatiš da nemaš vremena da se posvetiš završetku stana, provođenju vremena sa društvom, devojkom, sa dragim ljudima, da radiš stvari koje te ispunjuju, da voziš bicikl kada ti je volja, da ispoliraš auto kada ti se ćefne, da napraviš roštilj ako si gladan, da čeprkaš nešto što voliš a što te svakako ispunjava... E, bre - kupio sam 73. broj TopSpeed-a i nisam ga otvorio ni normalno! Moj omiljeni magazin... Pa dokle to doseže, ni sam nisam svestan...

Doduše, nisam u mogućnosti da sve ostavim momentalno. Imam projekte koje treba da pozavršavam i da ih skinem sa vrata i nadam se da će se to završiti do prvomajskih praznika, dakle do četvrtka, eventualno sledećeg vikenda. E, posle toga - marš. Svaki sledeći projekat se neće preplitati sa nijednim drugim. A kamoli sa više njih. Dosta je toga bilo

Kulminacija Popizditisa dogodila se juče. Poseta klijentu, iliti Ministarstvu Nauke RS. Kada mi je osoba koja je zadužena za - paz'te ovo - unos sadržaja na sajta - rekla sledeće:

A šta si ti mislio momak, da će ovo da bude med i mleko? Da će da bude lagano - samo dizajn templejta i to je to? Izvini molim te, ali ja nisam plaćena da menjam sadržaj na sajtu, već ti.

Izvinite, ja ne znam šta ste vi mislili, ali ja znam za šta sam ja plaćen.

Para na uši. Kao u crtaćima. Još da zna išta o dizajnu, to bi bilo odlično. Žena sa četrdeset i kusur godina mi prebacuje da ne znam da dizajniram. Ili da je to - kao što je u Srbiji uvreženo mišljenje - piece of cake posao. A naravno da zna da uradi copy-paste iz Worda u Joomla-u. I da zadrži vizuelno formatiranje teksta sa raznoraznim tagovima i tome slično. More... I naravno, zbog svega toga projekat još nije zaživeo. A meni ne pada na pamet da fizikališem i da trčim po tuđim stranama i da ih ispravljam, uz to radeći tuđi posao.

Podsetite me - ako se pohvalim da sam dobio fin posao za neku državnu instituciju - da sam magarac, nepopravljivi. Hvala vam unapred.

Ps. Jedva čekam da odem na nedelju dana na odmor krajem maja. Bosna, Zlatibor - here we go again. Bez laptopa, bez zajebancije. Screw that too...

Dok se u pozadini uploaduje najsvežija verzija activeCollab koju ćemo da testiramo danas čitam “The Myths of Innovation“. Iako sam tek počeo da je čitam knjiga mi je već sada dala niz tema za razmišljanje.

Jedna od njih je priča o tome da živimo u uverenju da se velike ideje dešavaju same od sebe, jednostavno blisnu u našim glavama.

“Njutnu pala jabuka na glavu i čovek smislio gravitaciju” tip priče. Naravno, niko ne pominje da je gravitacija do tada bila poznata (ljudi padali kao kruške i pre Njutna) i da se ta scena sa jabukom najverovatnije nikada nije desila. Njutn je “samo” matematički objasnio gravitaciju i to nakon što se 20 godina zanimao za istu.

Bez romantiziranja o momentu nastanka ideje teško da bilo šta možete da prodate, posebno novinarima. Scott u knjizi navodi primer eBay ekipe koja je htela malo “PR ljubavi”. Priča o tome da žele da naprave mesto gde ljudi mogu lako da trguju nije prošla jer je bila previše suvoparna.

Ono što je naposletku prošlo je priča kako je jedan od osnivača napravio eBay kao mesto na kome bi njegova verenica mogla da razmenjuje PEZ dispensere. Kako slatko od njega! Naravno, ta priča je izmišljena i pored priznanja eBay ekipe i dalje se ljudi lepe za nju i prepričavaju je kao da je istina.

Ko god se bavio kreativnim radom zna da su munja i eureka momenati više stvari koje se dešavaju u filmovima nego u realnosti i da ono najbolje dolazi samo predanošću, upornošću i gomilom sprženih radnih sati.

Ali opet… [Girly ton] “Kako slatko od njega! Pa on je baš voli!”

Prema istraživanju Nokije 3 stvari koje ljudi najčešće nose sa sobom kada izlaze iz doma su:

Ključevi Novac Mobilni telefon

Ne želim da se upljujem objašnjavajući očigledno i izvlačiti bilo kakve zaključke iz svega toga - svi znamo iz ličnog iskustva zašto su baš te stvari bitne.

Ipak mi je zanimljivo koliko bi čovek morao da promeni stil života kada bi danas odlučio da te stvari ne nosi sa sobom. Takođe mi je zanimljiva ideja šta sve bi trebalo da se promeni da dođemo u situaciju kada možemo izaći iz stana bez tih stvari u džepovima bez bojazni da zbog toga možemo imati bilo kakve probleme. Društvo, tehnologije, prateći efekti…

Eto o čemu ja razmišljam u petak uveče…

Pušio sam od 14. do 20. godine. Uglavno je bila kutija na dan, ali je bilo perioda kada sam bio blizu i drugoj. U novembru 2004. sam se osećao dosta loše. Ništa kritično, da me baca u krevet ili slično tome, samo odvratan osećaj kao da dišem kroz metalnu cev. Tada sam ostavio duvan. Bacio dopola ispušenu kutiju u kontejner. To je bilo to - ni dim više, već skoro 3 i po godine.

Tri i po godine su dosta da uvidiš koliko neka odluka može da ima pozitivan (ili negativan) uticaj na tvoj život. Evo šta sam ja skontao od kada ne pušim:

Živiš mnogo zdravije. Pluća ti nisu jebeno zgarište, imaš bolji apetit i zdraviji si sve ukupno (kosa, koža, zubi, sve po redu - raspitajte se kod doktora na šta sve duvan loše utiče i kakva sranja pravi u organizmu). To što ti pušiš je tvoj izbor, ali taj isti izbor smeta ljudima koji te okružuju. Oni ne žele da smrde na duvanski dim, da ga udišu i da beže iz kafane zato što u njoj ne mogu da jebeno dišu. Čekam dan kada će u Srbiji u većini lokala biti zabranjeno pušenje i kada će ljudi to poštovati. Prostor u kome boraviš je prijatniji za život, kako tebi tako i ljudima koji ga dele sa tobom. Ako si roditelj ne truješ sopstveno dete. Gade mi se ljudi koji puše u prostoru gde njihova (ili bilo čija druga u krajnju ruku) deca borave. Kada pušiš smrdiš, tvoja garderoba smrdi, prostor u kome živiš smrdi. Trošiš novac. Od kada sam ostavio duvan uštedeo sam između 1000 i 1500 eura. To je novac koji nisam dao da bih trovao sebe i druge, već na klopu i piće, garderobu, stvari koje volim…

Evo ih i par stvari koje sam primetio u vezi sa samim ostavljanjem:

Preparate i terapije za ostavljanje nisam probao tako da o njima ne mogu ništa da kažem, ali mogu da kažem za smanjivanje - ne ide. Probao sam da ostavim smanjujući i od toga nije bilo ništa. Smanjivanje samo govori: “Previlika sam pička da sada presečem, ali se nadam da ću sutra imati muda to da uradim”. Prvih par nedelja nakon prestanka su najizazovnije. Meni je pomogla misao da ću sutra sebi biti zahvalan što u momentu kada mi je došlo da zapalim nisam. Kad podvučeš crtu, svodi se na to - umesto trenutnog zadovoljenja ili podlezanja slabosti ulažeš u bolji život sutra. Dosta bivših pušača ponovo počne posle par godina. Smisle neki razlog - težak period u životu, muke na poslu, šta god. Zbog toga treba uvek paziti i biti dosledan odluci koju si doneo.

Ovo mi je prvi put u životu da sam seo da se odmorim od igrice zbog fizičkog umora. Dok oznojan sedim i polako dolazim do daha Godža je preuzeo kontrole i mlati nekog lika u Wii boksu.

Kakav jebeni napor! Wii boks razbija! Mislio sam da će sam Wii biti super za pred izlaske, ali sada sumnjam da je to dobra ideja - posle par partija jedino za šta ćemo biti su tuš i krevet, ne i bančenje.

Yamaha YSP-1100 je sjajna sprava. 42 pojačala sa 42 zvučnika smeštena u jednoj kutiji u stanju su da projektuju souround zvuk i zamene gomilu kablova i kutija na koje ste osuđeni sa drugim souround uređajima. Kada sam čuo za koncept bio sam oduševljen - eto je jedna “pametna” kutija, manje što radi isto ili više. Sjajno! Ali pogledajte daljinski:

Na slici desno sam naznačio dugmad koju stvarno koristim. Sprava ima tonu mogućnosti, ali sve što mi treba su On/Off, izbor ulaza (TV ili AirPort) i podešavanje jačine. Pored svih napradnih mogućnosti (koje mogu da popune ceo jedan post) kada podvučem crtu ovaj uređaj koristim da čujem zvuk iz određenog izvora i to je sve. Ništa više i ništa manje od toga.

S druge strane, Apple Remove ima samo šest dugmića, a ume da upravlja video bibliotekom, DVD i audio playerom i arhivom fotki. Ovde nema ni viška ni manjka dugmića - garantovano ćete koristiti svu dugmad, bez izuzetka. Iako u zavisnosti od toga šta radite dugmad mogu imati drugačiju funkciju sve je savršeno jasno i logično.

Ono što zameram proizvođačima kao što je Yamaha je što su po inerciji uzeli i napravili rešenje koje zahteva najmanje rada - složen daljinski. Kada su već napravili nešto tako dobro kao što je YSP zašto nisu otišli još jedan korak dalje i postarali se da celo iskustvo ima tu notu jednostavnosti i elegancije? Daleko bilo da je daljinski deal breaker, zvučnik je i dalje prva liga, ali bi i on bio fin detalj, šlag na tortu, nešto što kompletira i zaokružuje inače sjajno iskustvo.

Opet se vraćamo na to da je izuzetno teško praviti proste stvari koje imaju smisla. Razvoj nečeg takvog zahteva jasno definisanje granica, poštovanje istih i mnogo razmišljanje kako bi se ostalo unutar njih. Tada završite sa malim daljinskim koji radi sve što treba da radi, a ima 5 do 10 puta manje dugmadi od konkurenata.

Osim naravno ako vam daljunski treba za samoodbranu. U tom slušaju Yamaha + Sony čine ubitačanu kombinaciju kojoj Apple Remote ne može da prismrdi:

Na gradilištu preko puta čuju se cirkular, kran i čekići, radnici se po ovoj hladnoći spremaju za dizanje još jednog sprata. Opet se velika količina novca slila određenim grupama u džepove. Potražanja za nekretninama je skočila, cene takođe - nikad nisu bile više. Pritisak na radnike je velik. Koliko li ih ono prosečno pogine svake godine na gradilištima?

I Novi Sad raste. Sada ima 350 hiljada stanovnika, a kako se stvari razvijaju kroz par godina će verovatno prebaciti pola miliona. Ja sam dođoš sa svega 6 godina “staža” pa vidim ogromne promene. Samo mogu da zamislim kako je ekipi koja gleda kako se grad menja zadnjih par decenija.

Kako isti bude rastao rasti će i njegovi problemi. Preporučujem da pogledate ovaj video. Zanimljiva priča o gradovima i koliko nečija strast i predanost može da promene stvari na bolje.

Imamo mi još dosta posla, a žurka tek sledi.

Jutros se spuštamo Fruškogorskom prema ulazu na Štrand i na desnoj strani ulice nalećemo na sledeći ugostiteljski objekat:

Klopu nismo probali Možda sledeći put…

Više puta sam razmišljao o tome šta bih jako voleo od tehnike da imam u svom radnom i životnom okruženju. Naravno, u dnevnoj sobi, kod kuće. Na poslu je već standardna stvar i tu ne može mnogo toga da se menja, tako je kako je. Pošto trenutno renoviramo stan i u fazi smo završetka radova imam jedinstvenu priliku da razmislim o tome šta bih voleo i šta bih želeo da imam od hardware-a za svoje računare. Laptop (Buran) je takav kakav je i ne bih ga menjao, ali što se tiče desktop mašine (Sputnik) voleo bih da je unapredim makar što se tiče perifernih uređaja.

Copyright 2008 by Logitech

Stoga već duže vremen balavim za Logitech diNovo Media Desktop Laser paketom čekajući strpljivo da mu padne cena. Sada je malo priuštivija nego što je ranije bila i mislim da će to biti prva stvar koju ću kupiti, čim dođem do malo para. Druga stvar sigurno je tablet i to Wacom Bamboo A6 jer mi zaista ne treba za sada veći a i nisam preterano za skiciranje. Ovo bi više koristilo za pojedinačne crteže kada zatreba. Vrhunac svega je Logitech Harmony 555 Advanced Universal Remote kojim mogu upravljati do 15 uređaja. Fantastična stvar. Od kada sam kod brata video Harmony 525, prosto sam oduševljen. I za kraj, kao šlag na tortu divno bi legao jedan Xwave R-100HX DVD recorder. Naravno, šta će i kada od ovoga biti kupljeno... ustvari i da li će od ovoga biti kupljeno, pitanje je vremena i vremena, odnosno - novca.

Gomila hardware-a na poslu rezultovala je velikom nervozom i željom za što ranijim završetkom instalacije Windows-aGoxxy Flickr foto galerija

Kada smo već kod okruženja, pošto sam skoro dobio (bolje reći iskukao) novu mašinu (bolje reći polovnu) i sredio kompletno Windows, u jednom momentu na stolu se našlo ni manje ni više nego jedan računar, još jedan ispod stola, dva monitora, dve tastature, tri miša i naravno moj laptop. Katastrofa. Naravno, čim završismo kompletnu instalaciju, ratosiljao sam se viška hardware-a i spakovao laptop u torbu...

Razmišljam u sebi jutros, godinama obavljam ovaj posao a nisam svestan da imam zanat u rukama. Rutinski posao koji mnogi muškarci obavljaju svakog jutra. Rutina do te mere da se osećam neprijatno ako malo zarastem u bradu. Ponekad ipak ostavim dan ili dva ali samo u slučaju kada ne izlazim iz kuće.

Šta vi radite godinama svakog dana?

Sumirajući godinu iza sebe, shvatim koliko sam stvari ove godine uradio da je jednostavno nemoguće da išta prevaziđe 2007. U svakom smislu, a pogotovo u privatnom, završena godina je nadjačala sve što se izdešavalo ranije, svakako iz 2006. i 2005. Čitajte malo dole, shvatićete i zašto...

2007 Month-by-month

JanuarDoneo nove odluke od kojih sam veliki broj sproveo u delo. Podelio sa čitaocima nekoliko stvari koje o meni sigurno nisu znali. Krenula trka za birače i ove godine, a ja jedva dočekao veče kada je počela predizborna tišina. I ove godine proslavili Biljin rođendan sa društvom, od koje su bile dve trudnice: Saška i Vanja. I naravno, uradio kompletan pregled prethodne 2006. godine.

FebruarPočele pripreme za novu sezonu Formule 1. Jedan od najinteresantnijih bolida (a sada poznato i najvećih razočarenja) bila je svakako Honda RA107, a pre toga predstavljen i moj pulen Williams Toyota FW29. Treću godišnjicu proslavili smo u Novom Sadu i proveli se fantastično. Ove godine... Ko će ga znati. Počeo napokon da radim na diplomskom radu, tj. na prvom seminarskom radu.

MartNastavio sa muzičkim preporukama koje su kao poručene stizale pomoću Streamrippera. U Pančevu najavili uvođenje naplate parkiranja, a naravno mi ne bismo bili Srbi kada (u saradnji sa lokalnim vlastima) ne bismo lepo zaobišli zakon - parkiranjem objekata na parking, umesto vozila. Jednu subotu proveo sa Biljanom na Kalemegdanu i u SANU-u.

AprilPostao stric, rodila se mala Ivona. Nakon osnivanja Lada Klub Srbija, održano je i prvo okupljanje ljubitelja ovih vozila u Vršcu, bilo je odlično. Upoređujući moj omiljeni blog agregat Planetu Srbiju sa Blogodkom došao do nekih zaista interesantnih mišljenja. I naravno, počeo sa intenzivnim tromesečnim (sezonskim) redizajniranjem bloga i napokon prebacio template u verziju 2.

MajDobili još jednu prinovu u porodici. Ovog puta u pitanju je mešanac Bak kojeg istinu za volju slabo posećujemo na bašti kako je krenulo hladno vreme. Vojska se bližila kraju na moju veliku radost. Koštunica i Tadić se namolili i sklopili Vladu koja je sada verovatno u najvećim govnima nego ikada. Za statistiku definitivno odabrao Google Analytics, koji je u maju dobio novi interface i nove opcije. Konačno, posle tri meseca rada, odbranio prvi seminarski rad. Nastavio sa muzičkim preporukama, hit tih mesecio bio je DJ River.

JunGlavna zanimacija tog meseca bio je mali Bak koji nas je stalno oduševljavao svojim nestašlucima. Flickr omogućio plaćanje i iz Srbije, samo do momenta kada su ukinuli PayPal i sve je palo u vodu i nije radilo valjano do kraja godine. Konačno se latio rada na drugom delu diplomskog rada. Sajt Formule 1 doživeo redizajn koji je u prvi mah naišao na moje neodobravanje i negodovanje, ali posle nekog vremena navikavanja sve je išlo kako valja. Jedva čekao da počne u potpunosti zaslužen odmor. Završio sa civilnim služenjem vojnog roka, hvaaaala Bogu.

JulDoneo napokon odluku o tome da ćemo ove godine tražiti naše mesto pod suncem. Kuća, stan, whatever. To se kasnije i obistinilo, hvala bogu :) Po ko zna koji put skočila cena TNG-a, ali ovog puta zbog uvođenja akcize na ovo pogonsko gorivo. Novoformirana Vlada, pokazala se alavom, kako drugačije. Počele i pripreme za put na Zlatibor i u Bosnu, kao deo odmora. I kao šlag na tortu, krajem meseca totalno sam izlapeo zaboravljajući sve što se dešava oko mene - prvi signal neophodnosti odmora. U julu je blog doživeo nov redizajn, u skladu sa letnjim mesecima.

AvgustJedva dočekao odmor, ali da sam se nešto i odmorio... i nisam. Doduše, ponajviše zbog zdravstvenih problema uzrokovanih previše čistim vazduhom. Vrlo brzo posle odmora kupio mnogo željeni TFT monitor Samsung 960BF i vrlo brzo posle toga doživeo prve nelagodnosti sa drajverima. Užas. Navukao se na seriju koju sam kao klinac gledao - Robotech, odgledao sve epizode u roku od dva meseca. Krenuo sa informisanjem oko stambenog kredita i uskoro posle toga promenio banku zbog povoljnije kamatne stope i online praćenja kredita i stanja na računu. Naravno, krajem meseca polako krenulo cvetanje ambrozije a ujedno i moja odbrana od alergije.

SeptembarSavetovao ljude oko alergije uzrokovane ambrozijom i prvih problema - rinitisom i konjuktivitisom. Kao i već do sada nebrojeno puta, došlo do konflikta sa saradnicima iz Engleske po pitanju dizajna i .NET-a. Ceo mesec mozgao šta možemo da kupimo, stan ili kuću. Izbor i nije bio neki. Ipak, na kraju je izbor pao na stan. Dve nedelje bio sam u stanu, jer su roditelji sa bratom i snajkom bili na Zlatiboru. Krenuo u izradu nove verzije drugog dela diplomskog rada zbog malih propusta u originalnom. U firmi povezao još jedan monitor na računar i proširio desktop na duplo širu rezoluciju. Dobio na poklon PRO nalog na Flickr-u. Mislim da mi je ova stvar mnogo olakšala život i održavanje online galerije.

OktobarOpet se ponovio, ovog puta sa dugo željenim Sony Ericsson-om K800i. Kako je stigla jesen, tako je i blog promenio svoj izgled. Izabran logo Eurosong-a koji je mogao svako da nacrta. Ne da izdizajnira, da nacrta. Ma kakvo crtanje - logo nastao sprdanjem i zajebancijom. Izabran i stan koji Bilja i ja želimo da kupimo, posle skoro tri meseca traženja. Stalno se nervirao jer mi idioti konstantno kradu kapice ventila na automobilu. Ušao među prvih 100 najčitanijih na Blogodku. Koje iznenađenje! Nije dugo ni trajalo, doduše :D Krajem meseca ponovo putovao u Britaniju, po prvi put sa bratom i to na svega nedelju dana. Izdizajnirao logotip za novu firmu, BIS Solutions. Kupio konačno verenički prsten za Biljanu. Zaprosio je pred odlazak u Brizaniju ;)

NovembarSkoro ceo mesec sređivao dokumentaciju za kupovinu stana. Naravno, Srbija ne bi bila Srbija da neko ko štrajkuje ne sjebe nekom drugom planove, pa se tako i moj proces kupovine stana odužio. Naravno na kraju svega ovoga, stan je kupljen a vrlo brzo posle toga Biljana i ja smo počeli da planiramo kako stan da renoviramo. Posle odbranjenog drugog dela diplomskog, krenuo sam rad i na trećem, najmukotrpnijem delu diplomskog rada. Kada sam i njega odbranio, sa mentorom sam počeo da organizujem konačan diplomski rad. Krajem meseca podelio sam sa vama i mojih 5 omiljenih muzičkih spotova. U novembru smo Biljana i ja upoznali naše roditelje, posle tri i po godine zabavljanja.

DecembarPočetkom meseca skoro psihički pukao balansirajući - stručnu praksu, pripremu za koričenje i odbranu diplomskog rada, usklađivanje majstora za renoviranje stana, posao, privatan posao... Proveo dva dana intenzivnog i paklenog rada na električnoj instalaciji u stanu. Pre slave Sveti Nikola napokon odbranio diplomski rad i stekao titulu diplomiranog saobraćajnog inženjera. Jedna od prostorija koja je konačno završena u stanu bilo je kupatilo. Počeli razgovori oko svadbe - šta, kako, gde... :)

Poslovna 2007

U odnosu na 2006. godinu, 2007. nije bila super ultra uspešna. Odnosno, nisam sebi mogao da priuštim toliko slobodnog vremena da radim za prijatelje i klijente. Fokus je bio na izradu diplomskog rada, što se konačno i isplatilo, ali se ipak našlo vremena i za ove stvari. Pogotovo kraj prethodne godine je u tom smislu bio ključan, zbog ogromnih investicija koje zahtevaju kupovina i renoviranje stana. Stoga, nema zezancije - mora naporno da se radi.

Što se tiče firme u kojoj radim, napredak je očigledan u smislu akumuliranog novog znanja (recimo da dizajn u .NET-u više ne predstavlja nikakav, apsolutno nikakav problem) ali je vidljivo unazađenje u smislu tipa posla kojim se bavimo. Dovođenje sales tima dovelo je do toga da mene opterete glupavim i besmislenim poslovima kojim ne želim uopšte da se bavim. Doduše, ovo bi trebalo skoro da se promeni, svakako na bolje.

Naravno, najbitnija stvar je da sam sa finansijske strane više nego zadovoljan i da sam konačno uspeo da se ustalim full-time na poslu, sa 8 sati rada. Prethodnih godina zbog fakulteta, a 2006. i 2007. zbog vojske, nikako nisam uspeo da se ustalim na 8 sati rada. Stoga, završetak svih obaveza doveo je do potpunog ispunjenja finansijskog plana i kasnije - basnoslovnog trošenja tih novaca :)

Privatna 2007

U privatnom smislu, 2007. nije mogla biti bolja od ijedne do sada godine. Ali zaista... toliko stvari se desilo, kao što ste i sami mogli da vidite, da sam i ja jedva izdržavao pritisak koji se na meni stvarao. Ključne stvari su urađene, prevashodno u vidu završetka mojih obaveza kao što su vojska i fakultet, a započete su još bitnije - veridba, kupovina i renoviranje stana. Nastupajuća godina svakako da donosi nove izazove i završetak tih obaveza, a posle toga... da li ide nešto drugo, nešto novo? Teško da odmah sebe mogu da zamislim kao oca, ali zaista :) Dakle, ono što očekujem je završetak tih glavnih obaveza a posle... posle - odmor od svih obaveza, jednomesečno vegetiranje i punjenje baterija :)

Blogovska 2007

Kada uporedim 2007. i 2006. blogovsku godinu shvatim da se trend koji važi za celu Srbiju ustalio i na ovom blogu. Ne toliko zbog toga što se okrećem bitnim i ključnim temama, već zbog toga što sam napisao par stvari koje privlače ljude. Dakle, broj posetilaca se malo više nego udvostručio a procenat oko browsera i rezolucije skoro ostao isti. Kao primer može biti tema Kombuha ili Kombuha: odbrana od ambrozije koje ubedjlivo vode kao jedne od najinteresantnih tema prethodnih godina, ili recimo teme o mom Diplomskom (pod labelom Fakultet) koje imaju ne toliko veliki broj komentara, koliko čitalaca.

PosetilacaUnique visitors: 10067Page views: 15456Percent of new visits: 74.81%Pages per visit: 1.54Average time on site: 1m 26s

Rezolucija ekrana:1024*768 50,02%1280*1024 26.89%%800*600 6.12%1152*864 4.61%1280*800 4.36%1440*900 2.46%1280*960 1.58%1680*1050 1.01%1600*1200 0.69%1400*1050 0.58%

Browseri:IE 49.23% (all versions)Firefox 42.80% (all versions)Opera 6.68%Safari 0.53%Mozilla 0.49%Other 0.27%

Eto, za sada toliko. Hajde da se i ovaj put ponadamo da će i 2008. doneti bitne novosti, odluke, puno posla i naravno - veliki broj čitalaca i učesnika u diskusiji na ovom blogu.

Ako u ovim zimskim danima nije vreme za čaj, onda kada će biti?

Iz svoje čajdžijske kolekcije izdvajam jedan koji sam smiksao sinoć a evo pijuckam i danas po istoj recepturi. Došla mi je inspiracija uz ledeni vetar niz zavejan put

Mislim da su još dva faktora bila bitna. Obradovao sam se novoj knjizi koja mi je dopremljena u subotu ujuto iz izdavačke kuće Laguna. Za radoznale Trinaesta priča od Dajan Seterfild.

Nakon što sam uživao u otvaranju paketa i mirisu sveže odštampane knjige odložio sam je na policu kako mi ne bi promaklo da je predveče čitam. Ne bi mi promaklo, naravno, ali tu joj je određeno počasno mesto. Da mi namiguje dok ne padne mrak. Dobro sam najario vatru u peći, kako bi se zadržalo žara do jutra i pustio našu kucu u kuću da se utopli. Minus šest je ipak previše da je ostavim napolje.

Onda mi je sinulo da nedostaje šolja toplog čaja kako bih upotpunio scenografiju. Ideja za mešavinu je došla spontano u kratkoj improvizaciji.

Dakle ovako ide:

Za jednu šolju dodajem koliko stane u tri prsta malo crnog čaja, zatim lavande isto toliko i još za pola više, potom dva-tri zrna karanfilića i nešto cimeta. Pošto sam u kuhinji našao samo mleven “zasolim” ga odokativno tri puta. Prelijem vrelom vodom i ostavim da odstoji 5-7 minuta, tako kažu da je optimalno, posle ga procedim. Odstoji dok se ne smlači kako bih dodao kafenu kašiku meda (koristim bagremov jer nije toliko sladak) i ocedim malo limuna.

Žudeo sam za ovaj trenutak odavno, stoga sam imao veće zadovoljstvo da uživam u ovim malim stvarima. A o knjizi ću drugi put.

Jutros sam preslušao jedan kratak audio book koji se sažeto bavi emocijama. U njemu Antony Robbins kaže da ne postoje “negativne emocije” već da su one samo signali koje sami sebi šaljemo kako bismo rekli da nešto nije u redu sa stanjem u kome se trenutno nalazimo i da treba nešto da menjamo. Prema njemu postoji 10 grupa emocija koje nam jasno govore šta nije u redu i šta treba sledeće da uradimo:

Nelagodnost - stanje je sranje Promeni ga tako što ćeš definisati svoj cilj i napravi prvi korak ka njemu. Dosada je jedan od primera. Shvati šta se upravo dešava, vidi kako brzo možeš da promeniš stanje i uradi nešto po tom pitanju. Strah - spremi se za nešto nelagodno što može da se desi u budućnosti sa čim treba da se suočiš ili što treba da izbegneš. Ključna reč je “spremi se”. Dobra priprema će neutralisati strah u većini slučajeva. Povređenost - očekivanje koje si imao nije ispunjeno ili imaš osećaj da si nešto izgubio (voljenu osobu, prijatelja, bilo šta). Preispitaj situaciju, proceni važnost toga što si izgubio i jednostavno vidi gde si i šta treba da radiš dalje. Bes - važno pravilo ili standard koji imaš u životu je prekršeno od strane nekog iz tvoje okoline ili si ga čak ti sam prekršio. Vidi šta je i gde puklo, jasno komuniciraj svoja očekivanja ili promeni svoje standarde (nekad su previsoki i nerealni). Frustracija - to što radiš ne radi posao. Izmeni svoj pristup rešavanju problema jer na koji trenutno pokušavaš da ga rešiš neće dovesti do rešenja. Često ti je potreban novi set veština, ali je ponekad jednostavna promena načina na koji gledaš na problem dovoljna da te dovede do rešenja. Razočarenje - tvoja očekivanja nisu ispunjena. Shvati da su tvoja očekivanja verovatno prevelika u datim uslovima i da treba realnije da sagledaš situaciju i mogući ishod u budućnosti. Krivica - prekršio si neki od svojih standarda i treba da se postaraš da se to ne desi u budućnosti. Neke stvari ne možeš izmeniti, ali se možeš postarati da se iste ne dese u budućnosti i time ublažiti ili čak potpuno neutralisati osećaj krivice. Neadekvatnost - nemaš osećaj da se uklapaš u situaciju iz nekog razloga. Radi na tome da budeš bolji i osećaš se prirodno u datoj situaciji ili grupi situacija. Preopterećenje - žongliraš sa prevelikom količinom informacija i odgovornosti. Sedi, definiši šta je bitno, a šta ne, sortiraj stvari po prioritetima i URADI prvu stvar sa liste. Definisanje i rad vraćaju osećaj kontrole. Usamljenost - prijatno ti je da si u blizini ljudi i da imaš vezu sa njima (prijateljstvo, intimna veza itd), ali to trenutno nedostaje. Definiši kakav vid veze ti treba i poradi na tome.

Dodatak u vezi #9: Getting Things Done (GTD) je jedan od popularnih metoda koji se zasniva na izbacivanju obaveza i odovornosti iz glave na papir (definisanje), određivanju prioriteta i jasne sledeće stvari koju treba da uradite i delovanje na osnovu toga.

Obzirom da je prethodna godina bila izuzetno raspoložena da mi podari ostvarenje većine stvari koje sam planirao, zaista sumnjam da će nova 2008. osim jedne jedine stvari (nađite je dole) uspeti da je prevaziđe. Izdešavale su se velike stvari, obavili smo zaista gomilu zacrtanih obaveza i obećanja i red je pokušati da i u narednoj godini osvetlimo put kojim želimo da idemo. Uhhh.... bljuvotine pišem, užas jedan.

Elem, da sumiramo - čega se stidimo što prethodne godine (iliti godina) nismo uradili, a moramo da ostvarimo u ovoj.

Lansiranje DNK v5Ovo definitivno ostaje u prošlosti. Digao sam potpuno ruke od ovog projekta, što je zaista šteta, ali treba druge stvari raditi i druge stvari postići.Ići u teretanu ćešće ove godineObzirom da 2007. nisam video teretanu... pardon, teretana nije videle moju malenkost, ovo se mora ispraviti definitivno i pod hitno. Prva je stvar na listi, odmah nakon sređivanja novog stana.Aktivnije čitanje knjigaPočeo sam "Vodič" da čitam ove godine i pročitao samo prvu knjigu, zbog rada na diplomskom zamrznuo čitanje ostalog do daljnjeg. Tj. do ove godine.Vožnja biciklaStvarno ne znam zašto sam ovo zapustio i zašto nisam češće vozio Passat-a, jer je pre dve godine dobio gomilu nove opreme. Dakle, u 2008. ima kompletno da ga ispoliram, naštelujem i mnogo češće vozim, pogotovo na posao, pogotovo leti.

Osim ovih, starih, da ne kažem praznih obećanja, nova 2008. nosi gomilu novih izazova. Doduše, kada se ti izazovi uspešno završe doći će period mirnog življenja i reorganizacije sopstvenog života. I nadam se uskoro... formiranju porodice :) Ali, za koju godinu, biće valjda sve ok. Dakle, šta sam sebi to zacrtao u ovoj godini?

Završiti konačno renoviranje stana i useliti se sa Biljom u isti što je pre moguće - to podrazumeva sređivanje kuhinje sa elementima i dnevne sobe, da makar imamom gde da obitavamoNapuniti stan do kraja, odnosno srediti kompletno sve prostorije sa nameštajemOrganizovati venčanje, nadam se početkom maja i sakupiti dovoljno novca da isfinansiramo novi(ji) automobil, ili makar stavljanje aluminijumskih prozora u stanuReinstalirati konačno Windows na desktop mašini - jebeš Last XPUredno vraćati kredit za stan uz mogućnost štednje i prevremene otplateOtići na leto na Zlatibor i u Bosnu, kao i negde na more - ako je moguće na more otići na medeni mesec, definitivno Grčka ili TurskaIzboksovati veću platu u firmi za sledeći period - treba sve ovo prethodno isfinansirati, majku mu!Češće se viđati sa prijateljima u novom stanu, naročito sa kojima se ređe viđam - Viktor, Nemanja, Ljubica, Raca...Završiti konačno enterijer u Sputniku kompletno, instalacijom novih sistema za ventilaciju i nove instrument table

To su moji planovi, a šta je gospođica Sudbina planirala... nemam pojma. Bila je prošle godine darežljiva, nadamo se da će biti i ove ;)

Prošlog četvrtka u Klubu svetskih putnika održana je promocija novog kalendara Queeria centra. Nakon onog namenjenog 2007. godini nazvanog Prijatelji, kalendar za 2008. nosi ime Sloboda i poruku “Sloboda nije slobodu dati, sloboda je slobodu imati!”. Nema razloga da sada detaljno navodim ko je sve radio na kreiranju ovog kalendara (meni je posebno drago pojavljivanje Srđana Valjarevića), jer to možete pročitati na sajtu Queeria centra, ali mogu da kažem da sam očekivao manje-više uobičajen foto kalendar na tragu prošlogodišnjeg. U tom smislu, najpre me iznenadio drastično drugačiji pristup, a potom na drugu, treću i svaku sledeću loptu me dizajn kalendara oduševljava. Zanimljivi pop (t)art rad grupe Škart.

U redakciji u kojoj radim, kalendar krasi jedno malo parče zida koje svi posetioci moraju primetiti a koleginica pored čijeg stola je okačen je presudila da već ove nedelje kod nas počne avgust. Naime, za taj mesec “ilustracija” su fotografije mog brata a on je u kontekstu pojavljivanja na kalendaru pomenut i u izveštaju Gej strejt alijanse o stanju ljudskih prava LGBT osoba pošto je aktivista LDP-a. (U onom delu izveštaja koji se bavi podrškom političkih partija LGBT pravima.)

A o kalendaru, Queer fenomenu i Queeria centru možete čitati i u nedeljniku Evropa čiji sadržaj čine i “štampani blogovi” Brusa Sterlinga i Bojane Mijović. Povremeno se na njihovom sajtu pojavljuje link i ka eletronskoj verziji tih blogova ali trenutno ga nema… Nadam se da će tu elektronsku verziju srediti i voditi kao pravi blog (ono što sam video bilo je po svemu sudeći u ranoj test fazi).

Kad si srećan prstima pucketaj ti… Kad si srećan lupi dlanom ti o dlan… Kad si srećan lupi nogama o pod… Kad si srećan vikni glasno ti hura…

Brz mnogo pisanja u ovom postu… Jednostavno, ovih dana me verovato nećete videti da pucketam prstima, aplaudiram, lupam nogama po podu ili da se derem (tačnije, verovatno ću se derati, ali to sigurno neće biti HURA)…

Kad si srećan prstima pucketaj ti… Kad si srećan lupi dlanom ti o dlan… Kad si srećan lupi nogama o pod… Kad si srećan vikni glasno ti hura…

Brz mnogo pisanja u ovom postu… Jednostavno, ovih dana me verovato nećete videti da pucketam prstima, aplaudiram, lupam nogama po podu ili da se derem (tačnije, verovatno ću se derati, ali to sigurno neće biti HURA)…

Ilegalni bioskop je projekat TkH-centra u okviru kojeg se svake nedelje u 18h prikazuju filmovi koji mejnstrim kanalima teško da bi došli do publike u Srbiji. Opasne veze su saradnja TkH-centra i Anti trafiking centra i Srpskog saveta za izbeglice, a Ilegalni bioskop za potrebe priče o migracijama i trgovini ljudima Opasne veze proširuju i na ponedeljak (ovaj danas).

Ako imate vremena, spremite se i u 15h dođite u Kulturni centar Magacin (Kraljevića Marka 4, Beograd). Danas će biti održane tri filmske projekcije a između njih će biti panel nazvan Opasne veze: migracije, trafiking, laži i video trake. Filmovi koje možete videti su: u 15h Neželjeni (o deportacionom kampu u Rottenburgu u Nemačkoj), u 18h Kenedi se vraća kući (o Jugoslovenima koji su napustili zemlju u ratu i proveli više od deset godina u Zapadnoj Evropi kao azilanti ili izbeglice), te Opasne veze… u 20:30h (fikcionalizovani dokumentarac u kojem su istinite priče žrtava trgovine ispričane od strane posmatrača, nemih svedoka ili učesnika u procesu trgovine).

Ovaj poslednji je bio prikazan i sinoć. Osim što su priče koje se mogu čuti u filmu potresne i ostavljaju snažan utisak, sam film je snimljen na veoma zanimljiv način i pruža mogućnost da se dublje osetite ispovesti žrtava trgovine upravo jer ne vidite baš njih na ekranu već ostale učesnike ili posmatrače ovog procesa kako izgovaraju te priče.

Juče nakon projekcije bila održana i diskusija na temu seksualnog rada, ali se dosta pričalo i o samom filmu te uopšte o temi trgovine ljudima i tome kako je uobičajena slika o žrtvama trgovine pogrešna. Većina ljudi zamišlja mlade, lepe i naivne devojke koje je neko prevario da krenu ka zemljama Zapadne Evrope u potrazi za boljim životom, a žrtve su i muškarci, te osobe različitih starosnih dobi. Istaknuto je i da postoji značajno različit odnos prema osobama koje svesno odlaze na zapad da rade u industriji seksa i onih koji bivaju uvučeni u taj posao. Isto tako, različito se tretiraju ljudi koji plate da budu prošvercovani na zapad i oni koji bivaju prisilno prokrijumčareni. Da, oni koji planski odlaze na Zapad radi boljeg života bivaju tretirani lošije od onih koji to nisu baš tako planirali već “spontanije” dospevaju u slične situacije.

Puno tema, pitanja, problema… malo odgovora… ali valjda je odgovor u svakom od nas.