Planeta Srbija

Neka žive pobednici! Neka žive gubitnici! Neka živimo svi, dokle god se može. Praznik je vrhunac života, barem društvenog života. Svi su tu, klimamo glavama u znak pozdrava levo i desno, pružamo ruku, kavalkada lakih poljubaca naznačava početak naših, na talasima zanosa rastućih simpatija prema čovečanstvu koje, posve verovatno, pati od raznorodnih dependencija, ali jedna stvar je okupila pod ovim krovom one koji žele da praznuju: umetnost kao otrov-opijat (Rauschgift), jer je prava istina da onaj ko je jednom zatrovan, taj se nikad ne oslobađa žudnje za umetnošću. I ne treba da se oslobađa, jer ćemo mrtvi sigurno biti lišeni svih žudnji, a dotle neka samo žudimo, i neka što opipljivije osećamo da se onome ko ima, tome se i daje. Praznik je uvek razuzdanost, vanredno izobilje, radovanje jedno drugome, duševno-telesna gozba. Zaslužujemo zbunjenost tim izobiljem, bilo nam je u životu dovoljno i dosade, i čemera, a biće ih još. A što se onoga sveta tiče, ne možemo znati, da li će biti zanimljiv.

Đerđ Konrad

Slični postovi:Muzika svira tako veselo Muzika svira tako veselo, čilo i čovek je tako željan ...Neću da joj pomognem, neka se otkrije sama Neću da joj pomognem, neka se otkrije sama, to je ...Prva ljubav Poemu Prva ljubav napisao kad sam bio prvi put u ...Mi nekako nabasamo jedni na druge Ponekad ne mogu da odredim granice između sebe i ljudi ...Ako me ona ljubi… Ako me ona ljubi, u sta verujem i sto znam,zasto ...Ako se ovde ruši, negde se gradi… "Ali neka, mislio je on dalje, ako se ovde ruši, ...Krivica je u nama Zbog toga, najpametniji ljudi i ne putuju.Sede na trgu na ...Molitva neznanom prijatelju Moj sasvim posebni prijatelju, zahvaljujem ti na spremnosti da me ...Znam ja to… "Znam ja to... Svaka žena bi htela život, onako, ceo, ...Sačuvaj nas, Bože, od ostvarenja snova. Takav je život da čovek često mora da se stidi ...

Opet sam te snevao! Kako žalim što san ode, te i ti s njime! Kako bih voleo da to ne beše samo san, san i ništa više. Ali hvala i snu. Slađe je snevati negoli zbilju gledati i gušiti se od navrelih osećaja, uspomena, i teška, hladna, samotna života… Da, slađi je san, san detinjstva i mladosti… Hajde da snevamo: Bili smo komšije. Tvoja majka samo tebe, moja majka samo mene imađahu. Majka je moja želela da ja postanem ono što moj otac ne beše: da povratim izgubljeno imanje, uzdignem i još lepšim sjajem obasjam već pomračeno ime naše. Ja sam samo to znao da ti nisi za mene, da si mnogo dole, nisko, nisko! I da je čak to dosta od nas što ti dopustamo da si kod nas, te da nas služiš, da mi kao rođenu bratu ugađaš i da, gledajući me, smešiš se blago i trudiš da pogodiš svaku moju želju, smatrajući se srećnom ako mi je ispuniš. Za tebe bejah Bog, idol i najsvetije biće. Da, bili smo deca. Ali ne! Samo si ti bila dete, a ne i ja. Ja sam bio već zreo. No ti beše pravo dete. Nikad neću zaboraviti ona naša milovanja kojima si se ti podavala bezazleno. Eto, tako je to bilo! Znao sam ja da neću naći vernije, istrajnije i ropskije ljubavi od tvoje: znao sam da bi me negovala i čuvala kao očinji vid… Znao sam ja sve to, pa ipak… Da, nisi i ti bila bogata, iz znane kuće, i nisi bila viša od mene. Peče me! Boli! Ali i ja nisam svemu tome bio kriv. Jer, koliko puta, umoren i obuzet sumnjom da mozda neću ono biti čemu težim, koliko puta, kažem ti, odrekao bih se svega. I da onda, uz tebe, ljubljen, prospavam svoj san. Nisi se udala. Svi su znali zašto nećeš, i više ti se svetili nego što su te sažaljevali. I ja sam znao, ali sam ćutao. Nisam znao šta da radim. Nisam hteo da te dam drugome, da tu tvoju lepotu, milinu, ljubav i sreću ima. Bilo mi je teško i mučno pri pomisli da će te drugi grliti i ljubiti; da će drugi piti ljubavi iz tebe, tog čistog, jos neproteklog izvora… A ovamo? Da nije bilo te tvoje slepe predanosti, poverenja i ljubavi, ja bih znao šta da radim. Ali ti? Nisam te smatrao za višu no ostale, ali ipak si bila nešto drugo, nešto što me je sprečavalo da postupim kao sa ostalima. Borio sam se, mučio, lomio, i topio gledajući te tako lepu, krasnu i razvijenu, tek procvatu… Volim te, volim…volim!… – I sve te više stiskah, grljah, ljubljah… I, prigrljenu, potpuno pripijenu uza se, držah te; osećah ti laku trzavicu i toplotu tela… Ah! I, mesto radosti, srece, strasti, mene luda i bedna, obuze beskrajna, velika, teška tuga…Suze mi navreše. - Da li će ikada biti duše koja će me ovako voleti? I ti – ne dani, već noći! Ja ne mogu više. Plačem. Uzalud su suze, uzalud je sve! Prošlo je, i ode! Ne povrati se! Šta mogu sad ja, do samo suze?!… I odoše. Moja majka visoko, lako, ponosito, a tvoja zgrčeno i zanoseći se. Ne znam šta je bilo i čime su te nagnali da pristaneš, samo na materinom oku spazih još neosušenu veliku suzu, kad se vrati i reče: - Svršeno je! Ja? Isprva kao da se oslobodih, dahnuh što sam te skinuo s vrata, ali me posle uhvati strah. Bojao sam se. Poražen svojim kukavičlukom, drhtao sam kao prut. Dahire, ćemaneta, zajecaše, uzdigoše se i počeše pištati po obasjanim i mirnim visinama. Oh, a u njima ko da beše neke demonske, strašne naslade i zadovoljstva; osvetne i zlurade, tajanstvene sreće sto mi te oteše, uzeše od mene. Kao da te ti glasovi poneše sa sobom gore, u visine, krešteći i pišteći… sveteći se meni, koji se čas radovah što se otresoh tebe, čas opet drhtah i plakah silno, jako, krijući se da me ko ne spazi i vidi!…

Borisav Stanković, „Uvela ruža”

Slični postovi:Uvela ruza Eto, tako je to bilo! Znao sam ja da necu ...Ne nadaj se da ceš se izvuci. "Ne voliš me više. Ali, tim gore po tebe! Ja ...Mi nekako nabasamo jedni na druge Ponekad ne mogu da odredim granice između sebe i ljudi ...Nikad nisi bio izvan Bostona "Nikad nisi bio izvan Bostona. Da sam te pitao nešto o ...Bio sam zbunjen; nisam znao šta da radim. Bio sam zbunjen; nisam znao šta da radim. Najzad dođoh ...Pismo jačem Glumci su uvek bili plašeni, zaplašivani, prepadani. Vekovima. Sobom i ...Piši mi o Njoj Dragi prijatelju, ne znam zašto, ali želim da ti objasnim suštinu ...Lari Tompson – tragedija jedne mladosti Kad sam malopre pomenuo, dragi gledaoci, da sam osedeo u ...Onome ko procita Našao je citirani pasus izmedju redova u opisu ukletog jezera: ...Zašto moramo da slušamo svoje srce? Zašto moramo da slušamo svoje srce? - upita mladić u ...

Nikad nema onih koje trazis. Trebalo bi ubijati proslost sa svakim danom sto se ugasi. Izbrisati je , da ne boli. Lakse bi se podnosio dan sto traje, ne bi se mjerio onim sto vise ne postoji. Ovako se mjesaju utvare i zivot, pa nema ni cistog sjecanja, ni cistog zivota. Dave se i osporavaju, neprestano. Gde ce se zatvoriti taj krug u kom se strast hrani a ne trosi? ‘Oborio sam pogled, nikad covjek ne smije misliti da je siguran ni da je umrlo ono sto je proslo. Ali zasto se budi kad mu je najmanje potrebno. Covjek treba da se odrice svega sto bi mogao da zavoli, jer su gubitak i razocarenje neizbjezni. Moramo se odreci ljubavi, da je ne izgubimo. Moramo unistiti svoju ljubav, da je ne uniste drugi. Moramo se odreci svakog vezivanja, zbog moguceg zaljenja. Misao je surovo beznadna. Ne mozemo unistiti sve sto volimo, uvijek ce ostati mogucnost da nam to uniste drugi. Gdje su zlatne ptice ljudskih snova, preko kojih se to bezbrojnih mora i vrletnih planina do njih dolazi?

Derviš i smrt

Slični postovi:Prostranstvo poseduje nas. "Zar nije naivno misljenje da je covek ugodno smjesten na ...Misao je surovo beznadna. Otvorio sam knjigu nasumice i naišao na pricu o Aleksandru ...Ova što me pokrenula, vratila me sebi. A onda mi je došlo do svijesti da je opasno ...Prozori ono sto nam je potrebno Prozori ono sto nam je potrebno, rekao mi je onomad, ...Govorio sam Govorio sam, tjeseci: Smrt je jekin, sigurno saznanje, jedino za ...Govorio sam Govorio sam, tjeseci: Smrt je jekin, sigurno saznanje, jedino za ...Govorio sam Govorio sam, tjeseci: Smrt je jekin, sigurno saznanje, jedino za sto ...Kad bi leci bilo isto sto i zaspati Ah, kad bi leci bilo isto sto i zaspati, zivot ...Sta smo to onda mi? - Sta smo to onda mi? Lude? Nesrecnici? - Najzamrseniji ...Zar sreca moze biti srecom samo ako traje vecno Zasto nam se, kad gledamo unatrag,cini da je ono sto ...

To je prvi gutljaj iz pehara koji bogovi napuniše iz svetog vrela ljubavi. To je granica između sumjne što srce obrvava i rastužuje i pouzdanja koje ga ispunjava i usrećuje. To je početak poeme duhovnog života i prvo poglavlje romana o pravome čovjeku. To je čvrsta spona koja veže neobičnost prošlosti s bljeskom budućnosti. On dovodi pritajenja osjećanja do pjevanja. To je riječ koju usne izgovaraju objavljujući da srce dospijeva na prijestolje, da je ljubav kraljica i da je odanost kruna. To je nježan dodir, kao kada lahor vrhovima prstiju prelazi preko usana ruže odnoseći sobom dugo slatko uzdisanje i tiho umilno šaputanje. To je početak čudesnog treperenja koje ljubavnike uznosi iz materijalnog svijeta u svijet nadahnuća i snova. To je primicanje cvijeta sase šipkovom cvijetu i miješanje njihovog daha da bi se treća duša rodila. Ako prvi pogleda liči na sjeme koje boginja ljubavi u polje ljudskog srca baca, onda je prvi poljubac nalik prvome cvijetu na vrhu prve grane na stablu života.

Halil Džubran

Related posts:

Iznenada, prvi put tokom svih ovih danaLjubav je uvijek novaNa obali rijeke Piedre…